Чешљугар

Чешљугар
	Подврста C. c. britannica у Вигану у Великој Британији;
	Оглашавање мужјака, снимљено у Глостерширу у Енглеској
Статус угрожености
	; Најмање угрожен (IUCN 3.1)
Научна класификација
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Aves
Ред:	Passeriformes
Породица:	Fringillidae
Род:	Carduelis
Врста:	C. carduelis
Биномно име
	Carduelis carduelis; (Linnaeus, 1758)
	Ареал carduelis групе подврста 1 Лети 2 Целе године Ареал caniceps групе подврста 3 Лети 4 Целе године
Синоними
	Fringilla carduelis Linnaeus, 1758

Чешљугар или штиглић (лат. Carduelis carduelis) мала је птица певачица из породице зеба. Због лепог изгледа и певања, људи га често држе у кавезима.

Опис

Чешљугар је дуг 12—13 cm са распоном крила од 21—25 cm и тежином од 14 до 19 грама. Полови су слични, са црвеним лицем, црно-белом главом, светлосмеђим леђима, белим стомаком са светлосмеђим боковима и прсима. Крила су црно-жута. Из близине се мужјаци могу разликовати по већој, тамнијој црвеној масци која се шири одмах иза ока. Код женки, црвена боја не допире до ока. Кљун боје слоноваче је дуг и шиљаст, а реп је рачваст. Чешљугари у фази размножавања имају бео кљун, са сивкастом или црнкастом тачком на врху. Азијска подврста има сиву главу иза црвеног лица, без црно-белих шара.^[2]^[3]

Распрострањење

Насељава Европу, север Африке, те западне и централне делове Азије. Из хладнијих крајева се зими сели на југ. Пренесен је у друге делове света.^[4] Станиште су му отворени низијски предели, слабо пошумљени.

Исхрана

Храни се семењем чичка, чешљуговине и других биљака, али лови и инсекте које носи младунцима.

Размножавање

Гнезди се на листопадном дрвећу. Гнездо женка прави сама, а свијање гнезда траје око недељу дана. Оно се обично налази неколико метара изнад земље скривено иза лишћа и гранчица. Неколико дана након завршетка градње гнезда почиње полагање јаја, она дневно положи по једно јаје, а укупно их снесе од 4 до 6 јаја.^[5] У току инкубације мужјак храни женку. Младунци се излегу након 11 до 14 дана. Након излегања, птиће хране оба родитеља, у почетку инсектима и семењем, а касније претежно семењем.^[6]

Подврсте

Подврсте чешљугара се групишу у две групе подврста. Подврсте из carduelis групе подврста насељавају западни део ареала, одликује их црна круна; подврсте из caniceps групе подврста насељавају источни део ареала, одликује их сива глава.^[7]^[8]

carduelis група подврста

C. c. britannica (Hartert, 1903) – Британска острва
C. c. parva Tschusi, 1901 – Макаронезија, Пиринејско полуострво, северозападна Африка
C. c. tschusii Arrigoni degli Oddi, 1902 – Корзика, Сардинија, Сицилија
C. c. carduelis (Linnaeus, 1758) – већи део европског континента, укључујући Скандинавију
C. c. balcanica Sachtleben, 1919 – Југоисточна Европа
C. c. brevirostris Zarudny, 1890 – Крим, северни Кавказ
C. c. colchica Koudashev, 1915 – Крим, северни Кавказ
C. c. volgensis Buturlin, 1906 – јужна Украјина, југозападна Русија и северозападни Казахстан
C. c. niediecki Reichenow, 1907 – југозападна Азија, североисточна Африка
C. c. frigoris Wolters, 1953 – Западни Сибир

caniceps група подврста

C. c. subulata (Gloger, 1833) – јужни Сибир
C. c. caniceps Vigors, 1831 – јужна Централна Азија
C. c. paropanisi Kollibay, 1910 – Афганистан до западних Хималаја и Тјен Шана
C. c. ultima Koelz, 1949 – јужни Иран

У уметности

Чешљугар се често појављује на сликама, не само због свог живописног изгледа већ и због симболичног значења. Плиније је птицу повезао са плодношћу, а присуство џиновског чешљуга поред голог пара у триптиху Врт уживања мајстора Хијеронима Боша, из периода раног низоземског сликарства, можда се односи на ово веровање.^[9]

Скоро 500 ренесансних религиозних слика, углавном италијанских уметника, укључујући Мадону Литу Леонарда да Винчија (1490–1491), Рафаелову Богородицу с чешљугаром (1506) и Рођење Пјера дела Франческе (1470–1475),^[10]^[а] приказују птицу. У средњовековном хришћанству, повезаност чешљугара са здрављем симболизује искупљење, а његова навика да се храни семеном шиљастог чичка, заједно са својим црвеним лицем, наговештава Исусово распеће, где је птица наводно била попрскана крвљу док је покушавала да уклони круну од трња.^[12]^[9] Многе од ових побожних слика настале су средином четрнаестог века док је пандемија црне смрти захватила Европу.^[10]

Симболика је опстала дуго после Фабрицијевог времена. Много каснији пример чешљугара као симбола искупљења је Хогартова слика Деца Грахама из 1742. године. Томас, најмлађи од деце, је умро до тренутка када је слика завршена.^[13]

Галерија

Чешљугар, Карел Фабрицијус, 1654.
Воћна мртва природа са веверицом и чешљугаром Абрахама Мињона (око 1668) показује како птица кофу с водом.
Девојка на прозору са гроздом (1662) Герарда Дауа
Макета Срећне породице Јана Стена (1668) са чешљугаром (оцртаним белом бојом) на довратку прозора да покаже како је могао бити приказан.^[б]
Детаљ са слике Врт уживања (1495–1505) Хијеронима Боша приказујући џиновску чешљугу који симболизује плодност
Богородицу с чешљугаром (1505–1506) Рафаела
Мадона Лита (mid-1490s) Леонарда да Винчија
Рађање (1470–1475) Пјера дела Франческе. Чешљугар је у жбуну лево од стопала музичара.
Деца Грахама (1742) Вилијама Хогарта

Напомене

^ Фридман је навео 486 слика 254 уметника, од којих је 214 италијанских,^[10] укључујући да Винчијеву Мадону Литу (1490–1491), Рафаелову Богородицу с чешљугаром (1506) и Рођење Пјера дела Франческе (1470).^[11]
^ Овај модел је заснован на оном који користи Линда Стоун-Ферије у свом чланку.^[14]

Референце

^ BirdLife International (2019). „Carduelis carduelis”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2020.1. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 24. 4. 2020.
^ Clement, P., Harris, A., & Davis, J (1993). Finches & Sparrows. .
^ Svensson, L (1992). Identification Guide to European Passerines..
^ Snow, D. W. & Perrins, C. M (1998). The Birds of the Western Palearctic. .
^ Newton 1972, стр. 37
^ Newton 1972, стр. 178
^ Gill, Frank; Donsker, David (ур.). „Finches, euphonias”. World Bird List Version 5.3. International Ornithologists' Union. Приступљено 23. 7. 2015.
^ Clement, P. „European Goldfinch (Carduelis carduelis)”.
^ ^а ^б Cocker, Mark (2013). Birds and People. London: Jonathan Cape. стр. 500–502. ISBN 978-0-224-08174-0.
^ ^а ^б ^в Friedmann, Herbert (1946). Symbolic Goldfinch: Its History and Significance in European Devotional Art. New York: Pantheon. стр. 6, 66. OCLC 294483.
^ „The Goldfinch in Renaissance Art”. BirdLife International. 2008. Архивирано из оригинала 6. 4. 2020. г. Приступљено 16. 1. 2020.
^ Lederer, Roger J (2019). The Art of the Bird: The History of Ornithological Art Through Forty Artists. Chicago: University of Chicago Press. стр. 15, 21. ISBN 978-0-226-67505-3.
^ „The Graham Children”. In-depth description. The National Gallery. Приступљено 21. 2. 2022.
^ Stone-Ferrier, Linda (2016). . „The Engagement of Carel Fabritius' Goldfinch of 1654 with the Dutch Window, a Significant Site of Neighborhood Social Exchange”. Journal of Historians of Netherlandish Art. 8 (1). doi:10.5092/jhna.2016.8.1.5 . hdl:1808/20679 .

Литература

Newton, Ian (1972). Finches. The New Naturalist, Volume 55. London: Collins. ISBN 0-00-213065-3.
Clement, P.; Harris, A.; Davis, J. (1993). Finches & Sparrows. Christopher Helm. ISBN 978-0-7136-8017-1.
Svensson, L. Identification Guide to European Passerines. 1992. ISBN 978-91-630-1118-4.
Snow, D. W.; Perrins, C. M. (1998). The Birds of the Western Palearctic. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-854099-1.
Newton, Ian (1972). Finches. 55. London: Collins. ISBN 978-0-00-213065-3. The New Naturalist,
Clement, P.. „European Goldfinch (Carduelis carduelis)”. Ур.: del Hoyo, J; Elliott, A.; Sargatal, J.; Christie, D.A.; de Juana, E.. Handbook of the Birds of the World Alive. Lynx Edicions.

[12] Фридман је навео 486 слика 254 уметника, од којих је 214 италијанских,^[10] укључујући да Винчијеву Мадону Литу (1490–1491), Рафаелову Богородицу с чешљугаром (1506) и Рођење Пјера дела Франческе (1470).^[11]

[16] Овај модел је заснован на оном који користи Линда Стоун-Ферије у свом чланку.^[14]

[1] BirdLife International (2019). „Carduelis carduelis”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2020.1. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 24. 4. 2020.

[2] Clement, P., Harris, A., & Davis, J (1993). Finches & Sparrows. .

[3] Svensson, L (1992). Identification Guide to European Passerines..

[4] Snow, D. W. & Perrins, C. M (1998). The Birds of the Western Palearctic. .

[5] Newton 1972, стр. 37

[6] Newton 1972, стр. 178

[ioc-7] Gill, Frank; Donsker, David (ур.). „Finches, euphonias”. World Bird List Version 5.3. International Ornithologists' Union. Приступљено 23. 7. 2015.

[hbwgoldfinch-8] Clement, P. „European Goldfinch (Carduelis carduelis)”.

[CockerBP-9] а ^б Cocker, Mark (2013). Birds and People. London: Jonathan Cape. стр. 500–502. ISBN 978-0-224-08174-0.

[Fried2-10] а ^б ^в Friedmann, Herbert (1946). Symbolic Goldfinch: Its History and Significance in European Devotional Art. New York: Pantheon. стр. 6, 66. OCLC 294483.

[BI-11] „The Goldfinch in Renaissance Art”. BirdLife International. 2008. Архивирано из оригинала 6. 4. 2020. г. Приступљено 16. 1. 2020.

[lederer-13] Lederer, Roger J (2019). The Art of the Bird: The History of Ornithological Art Through Forty Artists. Chicago: University of Chicago Press. стр. 15, 21. ISBN 978-0-226-67505-3.

[14] „The Graham Children”. In-depth description. The National Gallery. Приступљено 21. 2. 2022.

[stonef-15] Stone-Ferrier, Linda (2016). . „The Engagement of Carel Fabritius' Goldfinch of 1654 with the Dutch Window, a Significant Site of Neighborhood Social Exchange”. Journal of Historians of Netherlandish Art. 8 (1). doi:10.5092/jhna.2016.8.1.5 . hdl:1808/20679 .

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[а]

[12]

[13]

[б]

[11]

[14]

Нормативна контрола
Државне	Француска BnF подаци Немачка Израел Сједињене Државе
Остале	Енциклопедија Британика 2