Чоја
Чоја (енгл. Baize, тур. cuha, cuka) или чоха, врста сукна, груба вунена тканина слична филцу, али отпорнија. Као и филц, добија се пресовањем вуне. Традиционално се користила у Србији у 19. веку као квалитетан и скуп материјал за народну ношњу и војничке униформе.[1][2]
Етимологија
[уреди | уреди извор]Реч чоха је турског порекла.[1] У првом издању Вуковог речника (1818), чоја је дефинисана као врста тканине, нарочито за чакшире. Док се у Србији у то време користила реч чоха, у Срему, Бачкој и Банату исти материјал називао се чоја (страна 904-905).[2]
Историја
[уреди | уреди извор]У српским народним песмама, чоја се помиње као раскошан и скуп материјал за одело. Тако Бановић Страхиња носи одело од црвене чоје (тури на се дибу и кадифу, поноситу чоху сајалију, што од воде чоха црвенија, а од сунца чоха руменија...).[3] Са увођењем стајаће војске у Кнежевини Србији (1830) и Народне војске (1861), чоја је постала веома тражен материјал за војничке униформе, али се све до 1878. није производила у Србији, већ је увожена уз велике трошкове.[4]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Вујаклија 1980, стр. 1038.
- ^ а б „Библиотека Матице српске”. digital.bms.rs. Приступљено 2025-10-04.
- ^ Радуновић & Врањеш 1993, стр. 325.
- ^ Грујић 2014, стр. 161.
Литература
[уреди | уреди извор]- Вујаклија, Милан (1980). Лексикон страних речи и израза (PDF) (3. изд.). Београд: Просвета.
- Радуновић, Јован; Врањеш, Ђорђе (1993). Капије лепоте : антологија српског народног епског песништва. Београд: Књижевне новине-Енциклопедија. стр. 325. ISBN 86-7943-010-2. COBISS.SR 59661063
- Грујић, Сава (2014). Војна организација Србије : с критичким прегледом војне организације старих и нових народа. Београд: Факултет безбедности. ISBN 978-86-84069-83-4. COBISS.SR 204463372
