Чуруг

Координате: 45° 28′ 22″ С; 20° 04′ 11″ И / 45.472662° С; 20.069758° И / 45.472662; 20.069758
С Википедије, слободне енциклопедије

Чуруг
Чурушка православна црква из средине 19. века
Административни подаци
ДржаваСрбија
Аутономна покрајинаВојводина
Управни округЈужнобачки
ОпштинаЖабаљ
Становништво
 — 2011.Пад 8.166
 — густина58/km2
Географске карактеристике
Координате45° 28′ 22″ С; 20° 04′ 11″ И / 45.472662° С; 20.069758° И / 45.472662; 20.069758
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина76 m
Површина140,7 km2
Чуруг на карти Србије
Чуруг
Чуруг
Чуруг на карти Србије
Остали подаци
Поштански број21238
Позивни број021
Регистарска ознакаNS

Чуруг је насеље у Бачкој, у северном делу Шајкашке, у општини Жабаљ, на десној обали реке Тисе, на прузи Бечеј - Нови Сад. Према попису из 2011. било је 8166 становника.

Овде се налазе Ветрењача у Чуругу, Српска православна црква Вазнесења Господњег у Чуругу и археолошко налазиште Чуруг - Стари Виногради.

Географија[уреди | уреди извор]

Чуруг се својим северним делом наслања на Стару Тису (Мртва Тиса), што му даје специфичну лепоту. Преко пута се налази Бисерно острво.

Историја[уреди | уреди извор]

Парк у центру Чуруга.

Археолошка ископавања око Чуруга показују да су људи овде непрекидно живели од неолита (Старчевачка култура).[1] Само име насеља се помиње први пут 1238. године. Око 1440. године припадао је као посед деспоту Ђурђу Бранковићу. За време Турака припадао је Тителској нахији. Од 1669. године припадао је војној граници и имао око 80 граничара - шајкаша.

Поред пољопривреде, становници Чуруга су се бавили занатством и трговином. Као велико село Чуруг је међу првима имао своју школу, која је према подацима почела са радом 1730. године.

Прва православна црква у Чуругу постојала је 1742. године, а била је од плетера, посвећена празнику Вазнесењу Господњем. Када се број православних верника повећао, настала је потреба за већим храмом. Решено је 1773. године да се подигне нова, на једном углу између реке Тисе и рита. Заиста је иста саграђена је у тзв. Старом Чуругу 1774. године од цигле, а "троносао" исте године епископ бачки Арсеније Радивојевић.[2] Та српска црква била је од стране Мађара 1849. године спаљена. У месту се 1830. године бавио бечкеречки иконописац Георгије Поповић, па је могуће да је радио иконе у цркви.[3] Како је црква била на обали која се непрекидно обрушавала, па је остало до амбиса само 28 метара, одустало се од обнове изгореле светиње. Разматрана је могућност да се нови храм подигне на другом месту у селу, у његовом центру. Али није општина имала средстава да пре крене са изградњом. Скупљена је извесна сума па је септембра 1856. године одржана лицитација за градњу. Радови без два торња коштали су по предрачуну 44.247 ф. 57 крајцара сребра. Доградња два спољашња торња дозвољена је 1858. године, а вредност тих додатних радова износила је 7052 ф. 36 крајцара. Следеће 1857. године постављен је нови темељ, освећен на Благовестима. Црква је стављена под кров и као готова освећена 17/5. новембра 1861. године од стране проте жабаљског Максима Папића. „Троносање” је било од стране епископа бачког Платона Атанацковића, уз саслужење ковиљског архимандрита Исидора Коларовића на празник којем је и храм посвећен - Свето Вазнесење Господње 1862. године.[2] Тако је 1862. године подигнута данашња црква, а иконостас је израдио сликар Ђорђе Крстић тек 1894. године. То је једна од најлепших српских цркава са највећим звоником на Балкану.

После грађанског рата 1848-1849. прављен је током јула 1850. године извештај о претрпљеној штети на црквама у Шајкашкој. У Чуругу је православни храм страдао од Мађара, па је та општина пријавила штету у износу од 17640 ф. 43 новчића. Међутим, Поверенство је понудило другачији, мањи износ: за црквене утвари добиле су све цркве по 810 ф., а за оправку и унутрашњи намештај цркве у Чуругу су определили само 6539 ф. 35 новчића, што укупно износи 7349 ф. 35 новчића. Толико је и Ратно министарство у Бечу одобрило.[2] Црквена служба се између 1849-1852. године изводила у звонику старе цркве, који је доведен у стање да се може користити. Затим је богослужење извођено у згради - једној соби нове школе.

Број становника у Чуругу је током 19. века растао, а Срби православци доминирају. Године 1880. било је у селу: 4961 Срба, 981 Мађара, 181 Немаца, 2 Словака, 5 Рутена, осталих 276, укупно - 6406 становника. Године 1890. било је: 5867 Срба, 1544 Мађара, 323 Немаца, 9 Словака, 1 Рутен и осталих 29, што је укупно - 7773 житеља.[2]

По православној парохијској статистици крајем 1891. године у месту је било: 5709 православаца са 1658 православних домова, два свештеника, 694 ученика у шест основних школа.[4]

У Чуругу је 1885. године било доста ратара и занатлија који су прешли у назаренство. Имали су лепу своју богомољу. Тамошњи православни свештеници Урош Вучерић и Светозар Поповић нису се озбиљније бавили секташтвом у својим парохијама.[5]

Чуруг је био и остао познат по ветрењачама. Данас је остала још једна „Рођина“ ветрењача (налази се на изласку из села према Бачком Градишту).

После Првог светског рата Чуруг постаје део Краљевине СХС (Дунавска бановина). Пред почетак Другог светског рата Чуруг је имао око 10.000 становника (око 75% Срба, а од других националних заједница највише је било Мађара). Распадом Краљевине Југославије априла 1941. године, у Чуруг је ушла мађарска фашистичка војска. Окупаторска фашистичка војска уз сарадњу дела домаћих Мађара извршила је рацију за православни Божић 1942. године, када је у Чуругу побијено 893 људи (мушкараца, жена и деце), и бачено под лед Тисе.

Познати Чуружани[уреди | уреди извор]

Демографија[уреди | уреди извор]

Према попису из 2002. Чуруг је имао 8882 становника (према попису из 1991. било је 8987 становника).

У насељу Чуруг живи 6846 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 38,7 година (37,4 код мушкараца и 40,0 код жена). У насељу има 2831 домаћинство, а просечан број чланова по домаћинству је 3,07.

Становништво Чуруга у великој већини чине Срби, којих има око 92% (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад броја становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[6]
Година Становника
1948. 7.928
1953. 8.466
1961. 9.469
1971. 9.336
1981. 9.231
1991. 8.987 8.749
2002. 8.882 9.249
Етнички састав према попису из 2002.‍[7]
Срби
  
 8.200 92,32%
Роми
  
 284 3,19%
Мађари
  
 90 1,01%
Југословени
  
 54 0,60%
Хрвати
  
 46 0,51%
Словаци
  
 24 0,27%
Македонци
  
 11 0,12%
Украјинци
  
 7 0,07%
Русини
  
 7 0,07%
Црногорци
  
 6 0,06%
Муслимани
  
 5 0,05%
Немци
  
 4 0,04%
Словенци
  
 3 0,03%
Руси
  
 3 0,03%
Албанци
  
 2 0,02%
Чеси
  
 1 0,01%
Румуни
  
 1 0,01%
Власи
  
 1 0,01%
Буњевци
  
 1 0,01%
непознато
  
 35 0,39%


Становништво према полу и старости[8]
м
ж
? 18
  
  
 20
80+ 59
  
  
 109
75—79 87
  
  
 165
70—74 193
  
  
 232
65—69 233
  
  
 310
60—64 259
  
  
 284
55—59 180
  
  
 235
50—54 306
  
  
 265
45—49 372
  
  
 310
40—44 354
  
  
 298
35—39 312
  
  
 297
30—34 310
  
  
 293
25—29 292
  
  
 267
20—24 270
  
  
 273
15—19 317
  
  
 274
10—14 318
  
  
 284
5—9 303
  
  
 266
0—4 252
  
  
 265
Просек : 37,4 40,0
Домаћинства
Број домаћинстава према пописима из периода 1948—2002.
Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.
Број домаћинстава 2.322 2.471 2.743 2.768 2.915 2.785 2.831
Број домаћинстава по броју чланова према попису из 2002.
Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просек
Број домаћинстава 528 701 486 614 275 158 47 14 3 5 3,07
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Пол Укупно Неожењен/Неудата Ожењен/Удата Удовац/Удовица Разведен/Разведена Непознато
Мушки 3.562 1.163 2.140 151 105 3
Женски 3.632 715 2.154 617 144 2
УКУПНО 7.194 1.878 4.294 768 249 5
Становништво по делатностима које обавља
Пол Укупно Пољопривреда, лов и шумарство Рибарство Вађење руде и камена Прерађивачка индустрија
Мушки 1.951 698 3 7 493
Женски 919 314 0 2 148
УКУПНО 2.870 1.012 3 9 641
Пол Производња и снабдевање Грађевинарство Трговина Хотели и ресторани Саобраћај, складиштење и везе
Мушки 19 166 204 27 122
Женски 4 7 153 23 18
УКУПНО 23 173 357 50 140
Пол Финансијско посредовање Некретнине Државна управа и одбрана Образовање Здравствени и социјални рад
Мушки 3 28 61 28 32
Женски 4 23 21 62 112
УКУПНО 7 51 82 90 144
Пол Остале услужне активности Приватна домаћинства Екстериторијалне организације и тела Непознато
Мушки 25 3 0 32
Женски 12 6 0 10
УКУПНО 37 9 0 42

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Трифуновић, Станко.„Давно нестале културе (праисторија)“ Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016), Археолошко налазиште Чуруг — Стари Виногради, Музеј Војводине, 2006.
  2. ^ а б в г "Српски сион", Карловци 1893. године
  3. ^ Василије Јовановић: "Сигфрид и Геновева", Будим 1830. године
  4. ^ "Српски сион", Карловци 1892. године
  5. ^ "Застава", Нови Сад 1885. године
  6. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  7. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  8. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Чуруг&oldid=27536717”