Шандор Петефи

С Википедије, слободне енциклопедије
Шандор Петефи
Petofi.gif
Шандор Петефи
Датум рођења(1823-01-01)1. јануар 1823.
Место рођењаКишкереш, Аустријско царство, данас Мађарска
Датум смрти31. јул 1849.(1849-07-31)(26 год.)[1]
Место смртиШегешвар, Аустријско царство, данас Румунија

Шандор Петефи, рођен као Александар Петровић (мађ. Petőfi Sándor;[2][3] Кишкереш, 1. јануар 1823Шегешвар, 31. јул 1849),[1] је био мађарски песник, српског порекла[4] и један од вођа националног покрета 1848.

Један је од најистакнутијих мађарских лирских уметника. Снажно је утицао и на јужнословенске песнике, посебно на Ђуру Јакшића и Јована Јовановића Змаја.

Биографија[уреди | уреди извор]

Извод из књиге рођених (Петефи музеј у Кишкерешу)

Петефи је рођен на новогодишње јутро 1823. године у граду Кишкереш, Краљевина Мађарска. Становништво Кишкереша је било претежно словачког порекла као последица политике реконструкције Хабзбурговаца која је била осмишљена да насели немађаре у областима које су опустошене током турских ратова.[5] У његовом изводу из матичне књиге рођених, на латинском, његово име је „Alexander Petrovics”,[2][3][6] где је „Alexander” латински еквивалент мађарском „Шандор”. Његов отац, Иштван (Стефан) Петровић, био је сеоски месар, крчмар и био је Србин друге генерације[7][8][9][10] или Словак,[1][11][12] досељеник у Велику мађарску равницу.[13] Марија Хруз, Петефијева мајка, била је слуга и праља пре удаје. Она је била словачког порекла и говорила је мађарски са извесним акцентом.[14][15] Петефијеви родитељи су се први пут срели у Маглоду, венчали у Азоду и преселили се у Кишкереш годину дана пре рођења песника.[5]

„Петефи” му је одабрано уметничко име, псеудоним који је користио од 1843. године. Петефи се сматра најталентованијим и најбољим мађарским лирским песником 19. века. По Вељку Петровићу, песник Шандор Петефи није Словак (како Мађари сматрају) већ је његов презимењак, Србин по пореклу.[16] Потиче од гране породице Петровић из Баје, која се крајем 18. века заиста преселила у Кишкереш.[17] У том месту је живео до 1809. године трговац Арон Петровић, Србин из Баје, чији син Димитрије (рођ. 1799) постао вероватно први српски академски вајар. То је други Петровић и то Србин, у том словачком месту.[18] У Кишкерешу није било православне цркве, па је крштен у словачкој богомољи. Родитељи су му се касније преместили у оближњу Феређхазу, где су стекли значајан иметак.

И по мађарском "великом шовинисти" Миклошу Барти, који је говорио на годишњици Петефијеве смрти 1899. године - песник је био српског рода. Било је то на великој мађарској свечаности одржаној код Шегешвара у Ердељу, где је баш на месту Шандорове погибије постављен достојан споменик. Барти је том приликом изговорио следеће речи: "Будите поздрављени пријатељи Срби, који сте нам двије звијезде истакли на мађарском небу: Дамјанића и Петефија". Цитат су пренели сви мађарски листови, па и званични "Мађарорсзаг" у броју 210/1899. године[19]

Још као гимназијалац је почео да пише и објављује поезију.

Након гимназије – упркос очевом противљењу, који је желео да као он и Шандор буде месар – креће на пут, лута, држи кућне часове, и разним другим пословима зарађује за хлеб. Послали су га брижни родитељи у Шопрон, да настави учење у тамошњем лицеју, али он је завршио у касарни 1839. године[20] Да не би никоме био на терет, са 16 година пријављује се у аустријску војску у Шопрону. Његова јединица добија премештање у Грац, а млади Петефи се нада да ће успети да види и Италију. Међутим чета је стационирана у Хрватској, а као да то разочарење и није било довољно, тешка војна служба ставља младићево здравље на пробу. У јесен 1840. у Карловцима почиње да пљује крв те завршава у болници. Недуго након тога у Загребу добија тифус и поново је у болници. Након безуспешног лечења шаљу га назад за Шопрон, а јануара 1841. бива отпуштен.

Тада му на ум долази идеја да се опроба глумом и једно време ради као глумац путујућег позоришта.[21] Крајем 1843. и даље болестан и слаб, у летњој одећи долази у Дебрецин. На те тешке дане овако се сећа песник:[22]

Тада, под пазухом са свеском у коју је сабрао своје песме, креће да нађе издавача за њих. На путу до Будима, застаје у Егеру код каноника Беле Таркањија (мађ. Tárkányi Béla) који је и сам био песник, те га са младим ученицима Семинара радо примају и слушају његове песме. Ојачан и охрабрен стиже у Пешту где налази издавача за своје песме, а добија и посао уредника код новина. Први пут након лутања Шандор може да се врати кући, где се измирује са оцем, а у сећање на тај период пише неке своје најпознатије песме. Коначно, као самосталан човек који се брине о себи, има радно место и плату од 15 аустријских форинти у могућности је да се креће у отменом друштву кафана и у друштвима књижевника и песника. Коначно 1846. издаје своју прву збирку песама, и пут му се отвара ка широј јавност и слави.

Петефијева супруга Јулија Сендреи

У јесен 1846. упознаје се са Јулијом Сендреи (мађ. Szendrey Júlia) кћерком феудалног службеника из Ердуда, који нерадо пристаје на њихово венчање, јер кћерки жели неког богатог феудалца а не "будаластог" песника. Али њихова љубав – којој Петефи посвећује многе песме – побеђује, и након више од пет просидби и молби, 8. септембра 1847. строги отац пристаје да се Петефи и Јулија узму. Имали су једно дете, сина Золтана[23] који се родио 15. децембра 1848., мање од годину дана пре песникове смрти.

Према предању на дан избијања устанка 15. марта 1849. Јулија Сендреји је окачила Шандору на одело прву мађарску кокарду, симбол револуције који је сашила на узор париске народне тробојке. Тај дан је песник написао и своје познато дело "Песму нације" (мађ. Nemzeti dal).

Петефи у мађарској служби (дагеротипија)

У бурним годинама које су потресале већи део Европе, Петефи се постепено истицао као ватрени мађарски националиста, поборник републике и присталица револуције. Године 1848. дошао је на чело пештанске омладине и убрзо постао идеолог револуције за отцепљење од Хабзбуршке монархије и осамостаљење Мађарске. Међутим, убрзо су мађарски племићи преузели руководство и ушли у договоре са аустријским двором о повластицама и уступцима. Револуционар Шандор се придружио побуњеничкој војсци која је кренула у рат против хабзбуршких трупа. На несрећу по побуњенике Русија се активно укључила у догађаје подржавши бечки двор, а у намери да се угуши револуционарни републиканизам. Петефи је највероватније погинуо 1849. у бици код Шегешвара, мада је исправније рећи да му се ту изгубио сваки траг.

Појавио се пре рата чланак у београдском дневном листу, који је изнео тврдњу да Петефи није страдао у Ердељу, већ је као руски заробљеник и рањеник умро много касније у Сибиру. Аутор чланка је пренео писање мађарског недељника "Напло", и навео неколико сведока, па и наводног Шандоровог унука, Руса - Викторовића Петрова. По њему се деда Шандор мађарски мајор као заробљеник нашао тешко болестан у Сибиру, у једном селу у близини Ците. Ту се излечио и оженио са кћерком бакалина, са којом је имао сина Виктора и кћер Мавру. Остарели песник је био озбиљан човек, који је храмљао - вукао некад повређену ногу. Живео повучено и скромно а сви су га знали као "мађарског песника".[24]

Његова поезија је имала велики утицај на јужнословенске песнике, посебно на Ђуру Јакшића и Јована Јовановића Змаја.

Данас мост у Будимпешти носи његово име. Други канал мађарског јавног радија посвећен омладини носи име Радио Петефи; од 2015, други програм државне телевизије, такође посвећен омладини носи Петефијево име.

Петефијева поезија[уреди | уреди извор]

Као водећи песник мађарског романтизма, он је и најзаслужнији да је мађарска поезија позната у свету. Иако је страдао веома млад, оставио је значајно књижевно дело. Одушевљен његовим писањем Јован Јовановић Змај је на српски језик превео и препевао двадесетак Петефијевих песама.

Петефијево певање одликује једноставност и непосредност, обогаћено мотивима из народног живота:
(На крај села чађава механа. Препев Јована Јовановића Змаја)
У љубавној лирици Петефи је чист романтичар који живахно пева о својим осећањима и расположењима:
(Како да те назовем. С мађарског превела Драгиња Рамадански)
Петефи је, у складу са идејама романтизма и бајронизма, био огорчени противник друштва у коме је живео те је са оштром сатиром и осудом певао
о готованском и јаловом животу мађарског племства, о одсуству родољубља и занемаривања општих друштвених вредности:
(Мађарски племић. Превео Станиша Величковић)

Дела[уреди | уреди извор]

Песме[уреди | уреди извор]

  • Крчма (1843)
  • Бисери љубави (1845)
  • Облак (1846)
  • Песма нације (1848)

Епови[уреди | уреди извор]

  • Витез Јанош (1844)
  • Апостол (1848)

Романи[уреди | уреди извор]

  • Џелатов конопац (1845)

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Magyar Életrajzi Lexikon 1000–1990. Mek.oszk.hu. Retrieved 17 October 2011.
  2. ^ а б LUCINDA MALLOWS (2008). BRADT TRAVEL GUIDE BRATISLAVA, THE. Bradt Travel Guides. стр. 7. ISBN 9781841622293. 
  3. ^ а б Sándor Petőfi; George Szirtes (2004). John the Valiant. Hesperus Press. стр. 1. ISBN 9781843910848. 
  4. ^ Шандор Петефи: "Витез Јован", превод на српски, предговор Антонија Хаџића, Нови Сад 1860.
  5. ^ а б Anton N. Nyerges (1973). Joseph M. Értavy-Baráth, ур. Petof̋i. Превод: Anton N. Nyerges. Hungarian Cultural Foundation. стр. 22—197. ISBN 9780914648048. 
  6. ^ Sándor Petõfi (језик: енглески)
  7. ^ "Зора", Мостар 1. август 1899. године
  8. ^ Vesti – Na današnji dan, 31. jul. B92 (31 July 2006). Retrieved 17 October 2011.
  9. ^ Kahn, Robert, A. (26. 11. 1980). A history of the Habsburg Empire, 1526–1918. ISBN 9780520042063. 
  10. ^ Milošević, Petar (2010). Storija srpske književnosti. Belgrade: Službeni glasnik. стр. 442. ISBN 978-86-519-0448-9. 
  11. ^ Élet És Irodalom Архивирано 17 мај 2011 на сајту Wayback Machine. Es.hu (16 May 2010). Retrieved 17 October 2011.
  12. ^ Nemzetközi Magyar Filológiai Társaság (1996). Hungarian studies: HS., Volumes 11–12. Akadémiai Kiadó. 
  13. ^ Rein Taagepera, The Finno-Ugric republics and the Russian state, Routledge, 1999, p. 84.
  14. ^ Sandor Petofi Архивирано 30 март 2012 на сајту Wayback Machine. Budapestguide.uw.hu. Retrieved 17 October 2011.
  15. ^ Illyés Gyula: Petőfi Sándor. Mek.iif.hu. Retrieved 17 October 2011.
  16. ^ Јаков Игњатовић: "Мемоари", Београд 1966. године
  17. ^ Вељко Петровић: "О књижевности и књижевницима", Нови Сад 1958. године
  18. ^ "Србски народни лист", Будим 1840. године
  19. ^ "Зора", Мостар 1899. године
  20. ^ Шандор Петефи: "Витез Јован", превод Емил Чакра, Нови Сад 1860.
  21. ^ Fekete Sándor: Petőfi a vándorszínész. Petőfi Irodalmi Múzeum, Budapest, 2011. (језик: мађарски)
  22. ^ Биографија Шандора Петефија (на мађарском језику). (језик: мађарски)
  23. ^ "Правда", Београд 1934. године
  24. ^ "Време", Београд 1940. године

Спољашње везе[уреди | уреди извор]