Пређи на садржај

Шапутање на јастуку

С Википедије, слободне енциклопедије
Шапутање на јастуку
Плакат за биоскопску премијеру.
Изворни насловPillow Talk
Жанрромантична комедија
РежијаМајкл Гордон
СценариоСтенли Шапиро
Морис Ричлин
Главне улоге
МузикаФранк Де Вол
Директор
фотографије		Артур Е. Арлинг
МонтажаМилтон Карут
Продуцентска
кућа		Arwin Productions
Avernus Productions
ДистрибутерUniversal Pictures
Година1959.
Трајање102 минута
ЗемљаСједињене Америчке Државе
Језикенглески језик
Буџет$1,6 милиона[1]
Зарада$7.6 милиона (изнајмљивање у САД и Канади)[2]
$18,750,000 (домаће тржиште)
IMDb веза

Шапутање на јастуку (енгл. Pillow Talk) је америчка романтична комедија из 1959. године, снимљена у CinemaScope формату, у режији Мајкла Гордона, са Роком Хадсоном и Дорис Деј у главним улогама. У споредним улогама појављују се Тони Рандал, Телма Ритер, Ник Адамс, Ален Џенкинс, Марсел Далио и Ли Патрик. Сценарио су написали Расел Раус, Морис Ричлин, Стенли Шапиро и Кларенс Грин.

Радња филма прати Џен Моро (Деј), дизајнерку ентеријера, и Бреда Алена (Хадсон), заводљивог композитора и неожењеног мушкарца, који деле телефонску линију. Након што Џен безуспешно поднесе жалбу на Бреда јер стално користи линију како би заводио жене, он сазнаје да је она привлачна и одлучује да је превари представљајући се као тексашки ранчер. План у почетку делује успешно, све док њихов заједнички пријатељ Џонатан Форбс (Рандал) не открије истину и не разобличи Бреда.

Према извештају рубрике Rambling Reporter од 28. августа 1959. године у магазину The Hollywood Reporter, студио RKO је првобитно купио сценарио који су написали Расел Раус и Кларенс Грин још 1942. године, али пошто филм није снимљен, сценаристи су га откупили 1945. године. Године 1947. продали су га као позоришни комад, али су га четири године касније поново откупили, а затим га 1958. године продали компанији Arwin Productions, у власништву супруга Дорис Деј, Мартина Мелчера.

Иако је филм првобитно требало да задржи наслов Шапутање на јастуку, према извештају Rambling Reporter-а од 2. фебруара 1959. године, Америчка филмска асоцијација није била задовољана називом, па је он привремено промењен у Како год ветар дува (енгл. Any Way the Wind Blows). Међутим, у августу 1959. године, оригинални наслов је враћен.

Филм је освојио Оскара за најбољи оригинални сценарио, а био је номинован и у категоријама за најбољу главну глумицу (Дорис Деј), најбољу споредну глумицу (Телма Ритер), најбољу сценографију у боји (Ричард Х. Ридел, Расел А. Госман, Руби Р. Левит) и најбољу музику за драмски или комични филм.[3]

Ово је био први од три филма у којима су Дорис Деј, Рок Хадсон и Тони Рандал заједно глумили, следе их Љубавник се враћа (1961) и Не шаљи ми цвеће (1964).

По изласку у биоскопе, Шапутање на јастуку је остварио изузетан успех, са домаћом зарадом од 18.750.000 долара, и означио је повратак Рока Хадсона након неуспеха филма Збогом оружју две године раније.

Према извештају Џека Мартина од 14. јула 1980. године, филм је био „највећи хит 1959. године”.

Године 2009, Шапутање на јастуку је уврштен у Национални филмски регистар Конгресне библиотеке Сједињених Америчких Држава као дело „културно, историјски и естетски значајно”, и трајно је сачувано као део америчке филмске баштине.[4][5][6]

Радња

[уреди | уреди извор]

Џен Моро, дизајнерка ентеријера из Њујорка, живи сама и тврди да је срећна, иако њена пијана домаћица Алма често сумња у то. Једина ствар која је нервира јесте телефонска линија коју дели са Бредом Аленом, њеним комшијом, композитором и неумољивим заводником са Бродвеја. Пошто телефонска компанија не може да јој обезбеди посебну линију због велике потражње, Џен је принуђена да трпи Бредове бескрајне љубавне разговоре.

Њих двоје, који се познају само преко телефона, убрзо започињу комичан рат око коришћења линије. Бред непрестано заводи девојке, свакој певајући „оригиналну” љубавну песму коју само благо мења, док Џен покушава да га натера да буде обзирнији. Он јој, међутим, пребацује да је љубоморна и да „има проблем у спаваћој соби”. Када инспектор дође да испита њену жалбу, Бред га својим шармом придобија, а потом се с Џен договара да линију деле на сваких пола сата.

Оглас из 1959. године.

Један од Џениних клијената је милионер Џонатан Форбс, који је безуспешно запрошен више пута. Џен не зна да је он уједно и Бредов колеџ пријатељ и спонзор његовог бродвејског мјузикла. Када Џонатан помене да је заљубљен у своју дизајнерку, Бред схвата да је то управо његова телефонска „супарница”. Заинтригиран, једне вечери у клубу угледа Џен и одлучи да је освоји. Претвара се да је Тексашанин Рекс Стетсон, богати ранчер са југа, и почиње да је заводи.

План функционише савршено: Бред у улози „Бреда” наговара Џен да не верује Рексу, а затим, као Рекс, побија те сумње својим „племенитим” понашањем. Када јој као Рекс покаже само поглед на град, уместо да покуша да је заведе, Џен закључује да је он џентлмен. Међутим, Бред (као Бред) јој подметне мисао да би Рекс можда могао бити хомосексуалац, што доведе до тога да га Џен пита за његова осећања, а он је, наравно, пољуби.[7]

Џонатан, сумњајући да нешто није у реду, ангажује приватног детектива и открива Бредову превара. Присиљава га да пошаље Џен кући и напусти Њујорк. Бред ипак двоструко изиграва Џонатана, позивајући Џен у своју колибу у Конектикату под изговором рада на новим песмама. Њих двоје се препуштају романтици све док Џен случајно не нађе нотни запис Бредове песме и схвати да је он исти човек с друге стране телефонске линије. Бесна, напушта га уз помоћ Џонатана, који је управо стигао.

По повратку у Њујорк, Џонатан схвата да Џен и даље пати за Бредом, док Бред, истински заљубљен, тражи савет од Алме. Она му предлаже да ангажује Џен да уреди његов стан, како би били присиљени да раде заједно. Џен прихвата, не желећи да њена фирма изгуби провизију, али осветнички украшава стан у најкичеријем стилу могућем.

Када Бред угледа резултат, долази у њен стан, подиже је у пиџами и преноси кроз улицу до свог стана, тражећи објашњење. Током расправе јој открива да је спреман да остави свој нежењачки живот јер жели да се ожени њом. Џен, дирнута, схвата да је искрен. Док он одлази љут, она активира један од његових „плејбој” даљинских прекидача и закључава врата. Свирача на клавиру покреће песма њихове љубавне теме и, након што се њихови погледи сретну, падају у загрљај.

Неколико месеци касније, Бред посећује Џонатана да му саопшти да ће постати отац, али када каже да „ће добити бебу”, лекар и медицинска сестра га погрешно разумеју и одмах га одводе у ординацију на преглед.

Глумачка постава

[уреди | уреди извор]

Продукција

[уреди | уреди извор]

Развој

[уреди | уреди извор]

Сценарио за филм Шапутање на јастуку више пута је одбијан и откупљиван током касних 1940-их и раних 1950-их година од стране студија RKO, све док га Мартин Мелчер, супруг Дорис Деј, није преко своје продукцијске куће Arwin Productions откупио и понудио студију Universal.[8][9][10]

Према књизи Дорис Деј: Њена сопствена прича аутора А. Е. Хотчнера, филм је од почетка носио наслов Шапутање на јастуку, али се он није допао Администрацији продукционог кодекса. Мелчер је покушао да убеди ко-продуцента Роса Хантера да промени назив у Како год ветар дува, према песми коју је намеравао да објави, али је Хантер инсистирао да се задржи оригинални наслов.[9][11]

Првобитно планирани завршетак филма требало је да прикаже Џен како након што закључа врата и насмеје се Бреду, гаси светло и каже: „Сви станови изгледају исто у мраку.” Ова отворена завршница је промењена у коначну верзију у којој је приказано да су Џен и Бред венчани и очекују бебу.[12]

Редитељ Мајкл Гордон, који је био стављен на „црну листу” током макартизма, у том периоду је радио на Бродвеју. Продуцент Хантер га је ангажовао након што је видео његову представу The Tender Trap, рекавши да „савршено осликава расположење и дух” који је желео за филм.[13] Гордон је касније изјавио да је уживао у раду на комедији и сарадњи са Дорис Деј, иако је признао да је имао „одређене резерве према шовинистичком подтексту филма”.

Избор глумаца

[уреди | уреди извор]

Филм је заслужан за потпуну промену имиџа Рока Хадсона и Дорис Деј. Хантер је у Деј препознао потенцијал за секси и гламурозан наступ, па је ангажовао легендарног костимографа Жан Луја, који је за њу дизајнирао између 18 и 24 раскошна костима.[8][10] Хантер јој је поручио: „Ти јеси секси, Дорис, и време је да то покажеш... Ако дозволиш да ти Жан Луј уради гардеробу и шминку, и да ти дамо фризуру која ће те подићи, свакa секретарица и свакa домаћица ће рећи: ’Погледај Дорис, можда и ја могу тако’.”[11]

Деј је касније признала да је филм трансформисао њен јавни имиџ, од „девојке из комшилука” до елегантног секс-симбола. За то време, сама радња филма сматрана је изузетно заводљивом, нарочито сцена у којој је Хадсон износи из кревета у пиџами и носи на улицу.[11] Компанија Laykin et Cie позајмила је накит вредан 500.000 долара за њену гардеробу.[8][10]

За Рока Хадсона ово је била прва комедија, након низа драма које је снимио током педесетих (Све што небо дозвољава, 1956; Збогом оружју, 1957). Хантер је препознао његов таленат за хумор, док му је редитељ Гордон саветовао: „Комедија је најозбиљнија трагедија на свету. Ако је тако одиграш, не можеш да погрешиш. Али ако помислиш да си смешан, пропао си.”

Телма Ритер је добила улогу Алме, Џенине домаћице, 2. фебруара 1959, док је Ли Патрик ангажована следећег месеца као госпођа Волтерс.[9][14] Продуцент је желео и Хоуп Емерсон за епизодну улогу „Индијанске принцезе Десерт Флауер”, али она није ушла у финалну монтажу.[8][9][10]

Пријатељица Дорис Деј, глумица Миријам Нелсон, појављује се у краткој камео сцени у ординацији док Бред покушава да избегне Џен. Улогу је добила само да би могла да руча са Деј током снимања.[15]

Редитељ Гордон је имао „проблеме” са Мартином Мелчером, супругом и менаџером Дорис Деј, који није разумео зашто је редитељ одбио да јој напише музички број. „Објаснио сам му да она у овом филму глуми дизајнерку ентеријера, а не певачицу. Дорис се сложила са тим.”[15]

Снимање

[уреди | уреди извор]

Према Хадсоновим речима, последња сцена филма, у којој Бред упада у Џенин стан, износи је из кревета и носи кроз улице Менхетна, снимљена је на самом почетку продукције. Због проблема са леђима, Хадсон је морао да је носи на скривеној полици испод покривача током бројних понављања сцене.

„Могао бих да издржим једно снимање, али смо је понављали и по двадесет пута, јер је глумац који је глумио полицајца стално грешио. Уместо ’Како си, Бред?’, стално је говорио ’Како си, Рок?’”, присећао се Хадсон.[15]

Он је такође признао да је приликом снимања сцене случајно испустио Дорис Деј на под, јер није пустио њене ноге на време.

Током продукције између Хадсона и Деј развила се изузетна хемија. Екипа је често морала да прекида снимање због неконтролисаног смеха. „Морали су да продуже снимање за читаву недељу јер се нисмо могли зауставити од смеха”, изјавио је Хадсон.[15]

Деј је касније потврдила: „Сваки дан на сету био је као пикник, понекад превише, јер смо се наизменично доводили до суза од смеха.”[11]

Филм је познат по иновативној употреби подељеног екрана током телефонских разговора између Џен и Бреда/Рекса, као и троструком сплит-скрину на почетку, када Бред истовремено флертује са више девојака.

Песме

[уреди | уреди извор]

У филму Шапутање на јастуку Дорис Деј изводи три песме:

  • „Pillow Talk” — током уводне шпице;
  • „Roly Poly” — у пијано бару, у дуету са Перијем Блеквелом и Роком Хадсоном;
  • „Possess Me” — током вожње до Џонатанове викендице.

Певачица Пери Блеквел у филму наступа у пијано бару и изводи три песме:

  • „I Need No Atmosphere”,
  • „Roly Poly” (делимично),
  • „You Lied” — песму коју пева директно Бредовом (Хадсоновом) лику.

Рок Хадсон у филму пева песму „Inspiration”, коју користи као своју „заводничку” мелодију када флертује са три девојке: Ајлин, Ивет и Мари. Ова песма касније постаје инструментални мотив који симболизује Бреда и његов начин живота, и чује се више пута у кључним тренуцима филма:

  • када телефонски инспектор долази да испита Бредово понашање (00:13:24),
  • када Бред позива Џен да јој се извини и позове је на састанак (00:26:26),
  • када Џен у Конектикату схвата да је „Рекс” заправо Бред, препознајући ноте песме на клавиру (01:17:54).

За комерцијалне издања, Дорис Деј је снимила насловну песму „Pillow Talk” за издавачку кућу Columbia Records, док је Рок Хадсон снимио песме „Roly Poly” и „Pillow Talk” за Decca Records.

Издавање

[уреди | уреди извор]

Промоција

[уреди | уреди извор]

Студио Universal је уложио велике напоре у промоцију филма Шапутање на јастуку. Организоване су конференције за новинаре и турнеје главних глумаца, редитеља и продуцената широм Сједињених Држава током лета и јесени 1959. године. Промотивни материјали укључивали су оригиналне фотографије са снимања, плакате, новинске огласе и звучне снимке са Дорис Деј и Роком Хадсоном који су најављивали исечке из филма, намењене радио-станицама (један такав комплет материјала чува се у Њујоршкој јавној библиотеци за сценске уметности у Линколн центру).[16]

Хадсон је такође снимио гласовну поруку која се пуштала када би гледаоци позвали број који је објављен у новинама и магазинским огласима онтаријског биоскопа K-B’s Ontario Theatre. Иако је очекивано било око 60.000 позива дневно, број је достигао чак 120.000 позива дневно, што је надмашило сва очекивања.[17]

Постери за филм разликовали су се у зависности од тржишта:

  • у Сједињеним Америчким Државама су били чисти и дискретни, без икаквих наговештаја еротике;
  • у европским земљама, нарочито у Данској, плакати су били знатно експлицитнији, дански плакат приказивао је илустрацију Дорис Деј у кади из горњег угла, што је филму дало заводљивији изглед.

Премијере

[уреди | уреди извор]

Продуцент Рос Хантер убедио је власника Palace Theatre-а на Бродвеју, Сола Шварца, да прикаже филм две недеље након његове свечане премијере 6. октобра 1959.[11][18]

Премијери су присуствовали Рок Хадсон, Дорис Деј, као и бројне познате личности попут Глорије Свансон и Талуле Банкхед. Истовремено је организована и друга премијера у биоскопу Murray Hill Theatre на 34. улици у Њујорку, у корист Међународне школе Уједињених нација, на којој је присуствовао Тони Рандал.[18][19]

Међународна премијера одржана је у Egyptian Theatre у Холивуду 13. октобра 1959., уз присуство Хадсона, Деј, Естер Вилијамс и Џефа Чендлера.[20][21]

Касе и зарада

[уреди | уреди извор]

Филм је био огроман биоскопски хит, зарадивши 18.750.000 долара само у домаћој дистрибуцији. Био је број 1 на америчкој бокс-офис листи седам узастопних недеља.[22]

Успех је био толики да су Хадсон и Деј освојили награде Мушка и женска звезда године компаније Allied за 1959. годину, што је потврдило Хантерову визију идеалног глумачког пара.

Критички пријем

[уреди | уреди извор]

Филм је по изласку добио углавном позитивне критике.

Бозли Краутер из The New York Times написао је: „Један стари, али шармантан позоришни поступак, заједничка телефонска линија, послужио је као забаван изговор да се споје Рок Хадсон и Дорис Деј у једној од најживљих и најсавременијих романтичних комедија године.”[3]

Variety је описао филм као: „препун гламура. Радња је помало неубедљива, али захваљујући шармантној глумачкој постави, предвођеној Хадсоном и Деј, филм функционише и те како добро.”[23]

Harrison’s Reports је додао: „Иако је основна премиса радње благо неуверљива, а заплет танак као папир, изванредне продукционе вредности више него надокнађују све недостатке сценарија.”[24]

Пол В. Бекли из New York Herald Tribune је написао: „Шапутање на јастуку је мешавина ногу, јастука, ноћних хаљина и декора, лагана као перце, али сјајно упакована и гламурозна. Публика која обожава добро негованог Рока Хадсона и заводљиву Дорис Деј уживаће у сваком тренутку.”[25]

Џон МекКартен из The New Yorker-a био је мање импресиониран, назвавши филм „покушајем фарсе који једва да заслужује тај назив”.[26]

The Monthly Film Bulletin је истакао да редитељ Мајкл Гордон „одржава жив темпо и изванредно води глумце у погледу ритма и нагласка. Дорис Деј даје можда своју најбољу комичну интерпретацију до сада; Тони Рандал понавља неке старе, али успешне моменте; док Хадсон поседује све физичке квалитете потребне за улогу заводника.”[27]

Филм тренутно има 94% позитивних рецензија на Rotten Tomatoes-у, на основу 31 критике, са просечном оценом 7,2/10.[28]

Признања и почасти

[уреди | уреди извор]
Награда Категорија Номинација Резултат
Награде Академије Најбоља глумица Дорис Деј Номинација [29]
Најбоља споредна глумица Телма Ритер Номинација
Најбољи оригинални сценарио Прича Расела Рауза и Кларенса Грина

Сценарио: Стенли Шапиро и Морис Ричлин

Победа
Најбољи уметнички директор – боја Уметнички директор: Ричард Х. Ридел

Декорација сценографије: Расел А. Гаусман и Руби Р. Левит

Номинација
Најбоља музика за драмски или хумористички филм Френк Де Вол Номинација
Бамби награде Најбољи глумац – међународни Рок Хадсон Победа
Најбоља глумица – међународна Дорис Деј Номинација
Награде Златни глобус Најбољи филм – мјузикл или комедија Номинација [30]
Најбоља глумица у филму - мјузикл или комедија Дорис Деј Номинација
Најбољи споредни глумац – филм Тони Рендал Номинација
Награде Лаурел Најбоља комедија Победа
Најбоља мушка комедијска изведба Рок Хадсон Номинација
Најбоља женска комична изведба Дорис Деј Победа
Најбоља женска споредна улога Телма Ритер Номинација
Национални одбор за очување филмова Национални филмски регистар Примљен [31]
Награде за фотоплеј Златна медаља Победа
Награде Америчког удружења писаца Најбоље написана америчка комедија Стенли Шапиро и Морис Ричлин Номинација [32]

Непроизведени наставак

[уреди | уреди извор]
  • 1960. године најављен је наставак под називом Baby Talk, у којем су требали поново да глуме Рок Хадсон и Дорис Деј.[34]
  • 1980. године поново је планиран наставак, смештен двадесет година након догађаја из оригиналног филма.[35] Радња је требало да прати Џен и Бреда, који сада имају ћерку (коју би глумила Кристи Мекникол) и пролазе кроз развод. То би дало прилику Џонатану (опет би га тумачио Тони Рандал) да поново запроси Џен. Она, међутим, планира да врати Бреда, док он спрема сопствену превару.

Према биографији Дејвида Кауфмана, Дорис Деј: Неиспричана прича о девојци из комшилука, Дорис Деј је била одушевљена идејом и желела је да учествује, а Хадсон је такође изразио интересовање за повратак у улогу. Продуцент Рос Хантер требало је поново да преузме пројекат, а редитељ Делберт Ман (који је радио са Деј и Хадсоном на филму Љубавник се враћа) био је предвиђен за режију. Сценарио је написао Брус Кејн.

Иако су извршене измене по жељи Деј и добијено одобрење Universal-а за снимање, пројекат никада није реализован, један од разлога био је Дорисин коначан одлазак у пензију.[15]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Archer, Eugene (16. 10. 1960). „HUNTER OF LOVE, LADIES, SUCCESS”. New York Times. стр. X9. 
  2. ^ Cohn, Lawrence (15. 10. 1990). „All-Time Film Rental Champs”. Variety. стр. M178. 
  3. ^ а б „NY Times: Pillow Talk”. The New York Times. 2012. Архивирано из оригинала 18. 10. 2012. г. Приступљено 23. 12. 2008. 
  4. ^ „25 new titles added to National Film Registry”. Yahoo! News. Yahoo!. 30. 12. 2009. Архивирано из оригинала 2. 1. 2010. г. Приступљено 30. 12. 2009. 
  5. ^ „Complete National Film Registry Listing”. Library of Congress. Приступљено 2025-11-13. 
  6. ^ „Michael Jackson, the Muppets and Early Cinema Tapped for Preservation in 2009 Library of Congress National Film Registry”. Library of Congress. Приступљено 2025-11-13. 
  7. ^ Cohan, Steven (децембар 1997). „The Bachelor in the Bedroom”. Ур.: Mellencamp, Patricia. Masked Men: Masculinity and the Movies in the Fifties. Bloomington: Indiana University Press. стр. 296—300. ISBN 978-0253332974. 
  8. ^ а б в г „Pillow Talk”. 
  9. ^ а б в г Connolly, Mike (28. 8. 1959). „Rambling Reporter”. Hollywood Reporter. стр. 2. 
  10. ^ а б в г „AFI|Catalog”. catalog.afi.com. Приступљено 2025-11-13. 
  11. ^ а б в г д Day, Doris; Hotchner, A.E. (1976). Doris Day: Her Own StoryНеопходна слободна регистрација. New York: Morrow. стр. 195. 
  12. ^ Pillow Talk Production Notes
  13. ^ Davis, Ronald L. (2005). Just making movies. University Press of Mississippi. стр. 118. 
  14. ^ „Lee Patrick in 'Wind'”. The Hollywood Reporter. 2. 4. 1959. стр. 2. 
  15. ^ а б в г д Kaufman, David (2008). Doris Day: The Untold Story of the Girl Next Door (на језику: енглески). Virgin Books USA. ISBN 978-1-905264-30-8. 
  16. ^ Archived at Ghostarchive and the PILLOW TALK Movie- Radio Spot Announcements 1959. Архивирано из оригинала 14. 11. 2013. г. Приступљено 13. 11. 2025.  Звучни запис: PILLOW TALK Movie- Radio Spot Announcements 1959.  Звучни запис
  17. ^ „Phone Co: In Yelp at P.A. For Loading Calls; Taped Rock Hudson as Call-On”. Variety. 7. 10. 1959. n.p. 
  18. ^ а б „Of Local Origin”. The New York Times. 6. 10. 1959. стр. 45. 
  19. ^ „New First-Rim Film Theatre Opens Tonight”. New York Herald Tribune. 6. 10. 1959. стр. A5. 
  20. ^ „'Pillow Talk' to Premiere”. Los Angeles Times. 13. 10. 1959. стр. A8. 
  21. ^ Archived at Ghostarchive and the Pillow Talk Movie Premiere. Архивирано из оригинала 06. 09. 2012. г. Приступљено 13. 11. 2025.  Звучни запис: Pillow Talk Movie Premiere.  Звучни запис
  22. ^ „National Boxoffice Survey”. Variety. 2. 12. 1959. стр. 13. 
  23. ^ „Pillow Talk”. Variety. 12. 8. 1959. стр. 6. 
  24. ^ „'Pillow Talk' with Rock Hudson, Doris Day, Tony Randall and Thelma Ritter”. Harrison's Reports. 12. 9. 1959. стр. 146. 
  25. ^ Beckley, Paul V. "'Pillow Talk'" New York Herald Tribune October 7, 1959.
  26. ^ McCarten, John (17. 10. 1959). „The Current Cinema”. The New Yorker. стр. 197. 
  27. ^ „Pillow Talk”. The Monthly Film Bulletin. 27 (313). фебруар 1960. стр. 21. 
  28. ^ „Pillow Talk”. Rotten Tomatoes. 
  29. ^ „The 32nd Academy Awards (1960) Nominees and Winners”. oscars.org. Архивирано из оригинала 6. 7. 2011. г. Приступљено 2011-08-21. 
  30. ^ „Pillow Talk – Golden Globes”. HFPA. Приступљено 2025-11-13. 
  31. ^ „Complete National Film Registry Listing”. Library of Congress. Приступљено 2025-11-13. 
  32. ^ „Awards Winners”. wga.org. Writers Guild of America. Архивирано из оригинала 2012-12-05. г. Приступљено 2010-06-06. 
  33. ^ „AFI's 100 Years...100 Passions” (PDF). American Film Institute. Приступљено 2025-11-13. 
  34. ^ „Universal Sequels Into New 'Talk,' 'Imitation'; 'Flower Drum' Also Set”. Variety. 6. 7. 1960. стр. 3. Приступљено 2025-11-13. 
  35. ^ Martin, Jack (14. 7. 1980). „Rock and Doris mull an update of Pillow Talk”. New York Post. стр. 7. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шапутање_на_јастуку&oldid=30723038”