Шарани (Горњи Милановац)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили друго значење, погледајте чланак Шарани.
Шарани
Поглед са Крвавца
Поглед са Крвавца
Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Управни округ Моравички
Општина Горњи Милановац
Становништво
Становништво (2011) Пад 241
Положај
Координате 44°01′02″ СГШ; 20°22′01″ ИГД / 44.017333° СГШ; 20.366833° ИГД / 44.017333; 20.366833 Координате: 44°01′02″ СГШ; 20°22′01″ ИГД / 44.017333° СГШ; 20.366833° ИГД / 44.017333; 20.366833
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 396 m
Шарани на мапи Србије
Шарани
Шарани
Шарани на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 32304
Позивни број 032
Регистарска ознака GM

Шарани је насеље у Србији у општини Горњи Милановац у Моравичком округу. Према коначним резултатима пописа из 2011. у Шаранима је живео 241 становник, према попису из 2002. 344 становника, а према попису из 1991. 342 становника.

Под називом Шарани место се први пут помиње у турском попису Смедеревског санџака око 1528. године. Кроз историју се показало као одлична дестинација за одмор и опуштање, па су га често посећивале познате личности из српске историје, међу којима је и Кнез Милош Обреновић који је у месту подигао цркву Светог Саве, која је његова прва задужбина. О лепоти Шарана писао је Вук Стефановић Караџић чија је ћерка, позната сликарка и књижевница Мина Караџић, сахрањена у крипти цркве. Најпознатија личност из историје Шарана је Добрица Матковић, српски политичар, начелник Одељења за државну заштиту 1929. и бан дунавске бановине између 1933. и 1935. године.[1][2] Он је током свог живота у многоме допринео развоју места, изградио је неколико значајних зграда, међу којима је и ђачка менза, путем је место повезао са Таковом, и по њему је назван мост преко реке Дичине који повезује Шаране и Дренову.

Назив Савинац се често поистовећује са селом Шарани. Савинац је шири земљишни простор на левој обали реке Дичине, на којем се налази црква Светог Саве, чардаци из времена Турака, парохијски дом, школа, продавница, позната „Мићова кафана“ и викенд–куће. Савинац се не сматра посебним насељем, већ је само локалитет села Шарана. Назив Савинац повезује се са именом светитеља Саве, који је, по народном предању, боравио на овом месту и посветио воду на изворима који се данас налазе поред савиначке цркве. Народ је изворе назвао Савиним изворима, а шири простор око извора Савинац.

Место се налази 14 km западно од Горњег Милановца.

Назив[уреди]

По народном предању, назив села је настао по називу насеља Шарена варош, које се налазило у Росуљама, недалеко од ушћа Дреновице у реку Дичину. Људи који су у овом месту живели били су одевени у разнобојну, шарену одећу, па су околни становници место звали Шарена варош или Шарен-град. Постоји још једна прича о пореклу назива села Шарана. По њој су месту име дали досељеници из села Шарана у општини Требиње у источној Херцеговини, како би од заборава сачували назив села из ког су се доселили. У целој бившој Југославији, само ова два места имају исти назив – Шарани.

Место се први пут под називом Шарани помиње у турском попису Смедеревског санџака 1528. године. У овом документу, при пописивању мушких пореских глава, о месту је написано: „Село Андраница, други назив Шарани, припада Рудничкој Морави“. Први попис Андранице потиче из 1516. године, али се у том попису нигде не помиње назив Шарани. Није познато који од ова два назива је старији, али се свакако из докумената види да је село Шарани постојало пре Велике сеобе српског народа. Турци су 1454. године завладали таковским крајем, па су сељаци престали да имају обавезу према српској властели и њеним феудалним законима, тако да су одличили да месту Андраница врате стари назив – Шарани. За време окупације Србије од 1718. до 1739. године, Аустријска управа је спровела попис насеља и становништва овог краја, а израђена је и географска карта Рудничког дистрикта. У карту је уцртана река Дичина и насеља око ње, међу којима је и село Шарани (нем. Scharanin).[3]

Историја[уреди]

Стари Римљани у таковском крају[уреди]

Пронађен је велики број доказа да је таковски крај још у далекој прошлости био насељен. Стари Римљани међу првима су експлоатисали природне ресурсе и рудна богатства ове области. Иза себе су оставили трагове насеобина и рударских радова у ближој и даљој околини планине Рудник.

О боравку старих Римљана на овим просторима сведоче називи поједних локалитета који се и данас користе, остаци путева, по којима је римско царство било познато, рударских јама и велики број археолошких локалитета. Средином 19. века је у селу Бранетићима ископано 26 комада римског сребрног посуђа (пехара, послужавника, тепсија, котлића, тањира, кашика) на којима је угравиран натпис Simplici. Сво пронађено посуђе је квалитетне израде и има велику вредност.[4] У самом селу Шаранима постоје остаци рисмог пута, на месту званом Јелен–камен (подножје планине Рожањ), на десној обали Дичине. Па ипак, не постоје писани докази о боравку Римљана у овом селу. Постоји легенда која каже да су насеља Шарена варош и Самоков настали у доба када су овде боравили Римљани. О томе су до краја 19. века сведочили остаци улица и шљаке из некадашње топионице, као и пронађени остаци металних врхова копаља и старог новца у месту Росуље. Такође се сматра да називи поједних места у Дренови и Шаранима потичу из тог времена – Самоков, Рупе, Вртлог, Усовина, Калина стена, Русковац.[5]

Средњи век[уреди]

У лето 1189. године кроз таковски крај прошао је део огромне војске крсташа коју је ка источним земљама предводио немачки цар Фридрих Барбароса. У Шаранима и даље кружи легенда да су ову војску код места Тројански брод на Дичини напали „дивљи Мађари“, и да је тада крсташима у помоћ притекао кнез Василије Вукомановић са Галича (данашње село Срезојевци). Цар Фридрих Барбароса је у знак захвалности Вукомановићу доделио титулу „кнеза од Левенштајна“ (Лавске стене). На обали реке Дичине постојала је велика камена статуа троглавог лава (Лавска стена), по којој је прелаз преко реке (у народу се то место назива брод) добио назив Тројански брод.[6] Овај прелаз налазио се на улазу у Шаране, идући од Такова путем ка Савинцу. Прелаз је порушен при изградњи коридора 11. По истој легенди, сусрет Немањиног представника и заповедника крсташке војске која се кретала долином Дичине догодио се код места Јелењача, неколико километара низводно од Савинца, а близу садашње границе Шарана и Брђана. Изнад старог пута којег су изградили Римљани тада је постављена статуа јелена, а испод ње плоча са натписом о том свечаном сусрету. По тој статуи јелена цео путни превој који данас води из Шарана у Брђане и даље се зове Јелењача.

Остаци тврђаве Острвице

Између 12. и 20. века Србију су често нападале стране војске и хорде пљачкаша, које нису заобишле ни руднички крај и Шаране. Прво су га 1203. опустошили Мађари и Кумани, а затим су га 1241. године опљачкали и Монголи. Мађари су поново кренули у пљачкање ових крајева 1319. године, и продрли су све до Западне Мораве, где их је сачекала војска цара Душана и протерала их назад све до реке Саве. У таковском крају се нешто мирније живело између 1402. и 1427. године, за време владавине деспота Стефана Лазаревића. Након његове смрти, Турци све чешће упадају и пустоше ове крајеве Србије, па је наредни владар – деспот Ђурађ Бранковић – био приморан да утврди градове у рудничкој области (Острвицуслика десно, Рудник и Борач), и да подигне нову тврђаву на Дунаву код Смедерева. Изградња нових, и обнова постојећих одбрамбених утврђења, ставила је народ под додатни притисак, јер је поред активног учешћа у одбрани Србије морао да кулучи и плаћа веће порезе. Баш због ових пореза и кулука тврђаву Острвицу народ је прозвао „град проклете Јерине“, по жени деспота Ђурађа која је била странкиња (пореклом Гркиња), и народ је сматрао да је она одговорна за сву несрећу која је народ задесила у том периоду. Рудничку област све су чешће нападали Турци, и у лето 1483. заузели су утврђења Борач и Острвицу, након чега су се повукли, да би затим 1454. године поново напали и коначно заузели Острвицу, Рудник, и цео руднички предео, у којем се налазе Шарани.[7]

Турска окупација[уреди]

Турци су овим крајевима потпуно завладали 1459. године, када престаје да постоји српска средњовековна држава, а од Србије је направљен Смедеревски санџак на чијем је челу био санџак-бег, или мирилива. Овај санџак био је подељена на нахије или вилајете. Рудничка област прво је била нахија, а затим од 1684. године и каза.[a] Рудник је био седиште Рудничке нахије и казе све до 1804. године, када је порушен, а тада је седиште нахије постала Брусница. И села Дренова и Шарани тероторијално су били део Рудничке нахије. Подручје ових села било је брдско–планинско и прекривала га је густа шума, тако да је било веома повољно за развој хајдучије, која је представљала оружани вид отпора турској окупацији након пропасти српске државе. Хајдучија није имала за циљ само оружани отпор, већ је имала и социјални карактер, јер су се приликом њихових акција прикупљала и материјална добра која су била неопходна за преживљавање осиромашеног српског становништва. Главни путни правац који су Турци користили водио је од Београда до Љига, а затим преко Рајца одакле се спуштао у Горње Бањане, па долином Дичине ишао све до Брезне. У овом месту је један крак пута водио у Пожегу, док је други крак настављао долином Дичине, пролазио поред Савинца и од места Јелен–камен се пео преко Рожња и настављао у долину Мораве и Ибра.

Како би стали на пут хајдучији у овим крајевима, Турци су с почетка 16. века Дренову прогласили за дербенџијско село, и тиме га ослободили одређених пореза и кулука. За узврат, становници Дренове морали су да одржавају ред на путу и бране колски и пешачки саобраћај од хајдука долином реке Дичине све до планине Рожња. Имали су задатак дапреузму и испрате пролазнике и њихову имовину кроз овај предео, и сносили су пуну моралну и материјалну одговорност уколико би дошло до напада хајдука на путнике.

Почевши од 1467. године, Турци почињу да експлоатишу минерална и рудна богатства Србије, руду гвожђа на Сувобору и руду олова у околини планине Рудник. Послови у руднику отпочињали су 21. марта у години, а завршавали се 8. новембра. У месту Росуље, које данас припада Шаранима, постојала је ливница метала, а ливнице су још постојале у селу Ба и Руднику. Такође је постојала и ковачница у Самокову, месту које се данас налази у склопу села Дренове. Ливница је коришћена за ливење ђулади за турске топове бадалушка, а ковачница је коришћена за израду сабљи, копаља и осталих хладних оружја.

Приликом велике сеобе Срба руднички крај је скоро у потпуности опустео, у појединим селима није остао нити један становник. О томе сведочи и попис из 1718. године по коме у рудничкој нахији има 38 насељених и 56 пустих села. И становници Шарана и Дренове прикључили су се сеоби, иако су они имали могућност да се сакрију у густе шумовите пределе овог брдско-планинског подручја, далеко од главних путева. У време сеобе Срба, у Шаранима је било 25 домова, а у Дренови 30, док је према једном непотпуном попису, након сеобе, у Дренови и Шаранима било само по шест насељених кућа.[8][9]

Аустријска окупација од 1718. до 1739. године[уреди]

Велика аустријска војска са око 150.000 војника, међу којима је било и око 10.000 српских добровољаца, кренула је у пролеће 1717. у офанзиву против Турака. Ова војска успела је да заузме Београд и Шабац, као и подручје од Дрине на западу, до Западне Мораве на југу и ушћа Тимока у Дунав на истоку. У Пожаревцу је 21. јула 1718. потписан мир између две велике силе, по којем је Аустрија од Турске добила Банат, Срем и северну Србију са Београдом. Граница између Аустрије и Турске ишла је Западном Моравом до ушћа Каменице, одакле је преко Миоковаца и Дружетића ишла на запад до Дрине. Самим тим, Дренова и Шарани нашли су се скоро на самој граници. Због близине Дренове и Миоковаца, Дреновце су често звали „људи са границе“.

По доласку у Србију, Аустријанци су је поделили на округе, или дистрикте. О овом периоду Кале Миловановић је у својој књизи Савинац у таковском крају – село Шарани и село Дренова записао:
Дренова и Шарани били су у рудничком дистрикту, који је био подељен на кнежине, са оберкнезовима на челу. Старешине села били су сеоски кнезови или бирови. Војна управа у аустријској „Краљевини Србији“ била је подељена на 19 капетанија. Шарани и Дренова припадали су Прањанској капетанији, која је имала војску од 150 хајдука (Срба), 50 коњаника и 50 помоћника (Аустријанаца). Хајдуци су били стражари дуж аустро-турске границе и бринули се за безбедност путника на путевима, а нарочито војних курира, који су носили пошту до Београда и натраг. Аустријска управа је наметнула разне врсте пореза, затим кулучење и уконачавање војске, што је изазвало велико незадовољство сеоског становништва. Све се плаћало у новцу, изузев десетака у житу. Да би се све то прикупило вршена су насиља, пљачке и убиства.

Нови рат између Аустрије и Турске почео је 1737. а завршио се 1739. године на штету Аустрије. Турска војска је поново заузела Србију.[10]

Шарани у време српских устанака[уреди]

Карађорђе Петровић, угледни домаћин из околине Орашца и почетком 19. века један од познатијих људи у Шумадији, дуго је планирао и припремао устанак на дахије. Људи из рудничког краја имали су жељу да се обрачунају са зулумћаром Селим-агом, кога су још звали „руднички бик“, јер је у овим пределима вршио насиље, силовања и пљачку. Народ се одазвао позиву на устанак војвода Милана Обреновића из Бруснице и Милића Дринчића из Теочина. Одлучено је да војвода Милан крене са једном групом ка Руднику, док је војвода Милић са другом групом кренуо ка Пожези и Ужицу. Током марта 1804. године група устаника која је кренула на Рудник успела је да заузме утврђење које се ту налазило, а које је затим запалила, и протера спахије и остале Турке из околних села. Међу устаницима који су учествовали у овом походу налазили су се и Шаранци и Дреновци. Након успеха на Руднику, устаници су наставили битке против Турака од 1804. па све до 1809. године, стигавши тако са својим војводом Миланом Обреновићем све до Новог Пазара, Сјенице, Пријепоља и Бијелог Поља. Затим је на челу устаника војводу Милана заменио његов брат, војвода Милош Обреновић.

Вајат кнеза Милоша на Савинцу

Остале српске војводе предлагале су Милошу да се привремено склоне у Аустрију прласком преко Саве, али је он то одбио, и уместо тога прикупио преживеле устанике рудничког краја и са њима се упутио ка Такову. Успут су се борци одвајали од групе и остајали у својим селима, док су Шаранци, Дреновци и остали Таковци распуштени на уласку у Таково, јер је Милош био обавештен да га код цркве брвнаре у Такову чекају Турци. Прилазећи цркви срео је Серчесму, турског заповедника, и предао му своје оружје. Турски заповедник је примио Милошеву сабљу и послао је везиру Рушид-паши која је симболизовала покорност султану, док је остало оружје оставио Милошу коме је поверио власт над народом. У рудничку нахију Турци се враћају 1813. године, али овог пута не на Рудник, који је разорен, већ у Брусницу, где је премештено седиште нахије. Милош је исте године своју породицу из предострожности склонио у село Рошце у близини Каблара, а затим их 1814. године враћа у село Шаране у кућу Марка Матковића. Кућа се налазила на Спасовини, на обронцима брда Крвавац. Током боравка у овој кући, Милошева жена Љубица родила је ћерку Јелисавету – Савку, 16. марта 1814. године. С обзиром да се ближио нови устанак, Милош је своју породицу поново преместио из Шарана у Горњу Црнућу, која се налази на обронцима планине Рудник, и која је забаченија и сигурнија. Кућа Марка Матковића, у којој је боравила Милошева породица, постојала је све до 1935. године, када је срушена. Од заборава ју је сачувао сликар Владислав Тителбах, који ју је 1881. године насликао акварелом. У натпису испод слике пише: франц. MAISON HABITEE PAR LE PRINCE MILOSHE LE GRAND – CHARANE – „Кућа Милоша Великог у Шаранима“. До данас је из тог периода опстао само вајат кнеза Милоша, који се налази у дворишту поред куће бана Добрице Матковића, у близини савиначке школе (на фотографији горе десно).[11]

„Таковски устанак“ – слика Винсента Кацлера објављена 1882. године.

Терор који су Турци спроводили над српским живљем од 1813. само је убрзао подизање Другог српског устанка, 1815. године, када су се ради договора са Милошем у Такову скупили виђенији људи из целе тадашње рудничке нахије. Међу тим виђенијим људима били су и Симо Баралић, Илија Матковић, Милован Миловановић и Матије Станкић из Шарана, али ни остали људи из Шарана и Дренове нису оклевали да се лате оружја и поново крену у борбу против Турака. Народ је био посебно мотивисан јер је на чело устаника постављен њихов земљак, војвода Милош Обреновић, са којим су и раније заједно војевали. На овом сабору у Такову формиран је одред устаника, на чије је чело Милош поставио Лазара Мутапа и свог брата, Јована Обреновића. Након збора у Такову, устаници су се истог дана предвече преместили у Шаране (како би избегли потенцијални напад Турака), где је војвода Милош током ноћи одржао саветовање у кући Матије Станкића. Устаници су следећег јутра кренули старим турским путем низводно поред реке Дичине, преко Рожња и Ракове, на Љубић и Чачак, док се Милош запутио ка својој кући у Црнућу (односно Гружу) и успут подизао народ на устанак против Турске тираније. У историјским књигама и списима, који описују Други српски устанак и његове вође, нигде се не помиње саветовање које је одржано у Шаранима, а причу о том догађају су становници села преносили са колена на колено.

Људи који су војевали у оба српска устанка (1804. и 1815.) били су обични сељаци, земљорадници, који су у бој носили сопствено оружје и били су одевени у властите сељачке хаљине и опанке. Из већине кућа у Шаранима и Дренови по једна или више мушких глава је учествовала у преко 50 мањих или већих борби са Турцима које су вођене у периоду између 1804. и 1815. године.[12]

Балкански и Први светски рат[уреди]

У централној Србији је почетком 20. века било релативно мирно, све до објаве рата Турској 4. октобра 1912. године. Српска војска постигла је велике победе у овом рату, међу којима се истичу битке код Куманова, Прилепа, на Бакарном гумну и под Једренима. Након ових успеха српске војске са Турском је склопљен мир. Међутим, убрзо након тога Бугарска је напала Србију, 13. маја 1913. године. Напади бугарске војске убрзо су потпуно заустављени линијом БрегалницаЗлетовска река. Из ових ратова није се вратило око 30 војника из Дренове и Шарана, који су свој живот положили за отаџбину.

Атентат на престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, 28. јуна 1914. године, био је повод да Аустроугарска Србији објави рат. Српски народ се тако поново нашао на прагу великих ратних сукоба, а још се није ни опоравио од претходних ратова на Балкану који су у великој мери исцрпели ресурсе и људство. Из Шарана и Дренове у војну службу су позвани сви који су били способни да носе пушку и остали који су могли да помогну војсци ван линије фронта. Већина становника ова два села нашла су се у склопу Прве армије, чији је задатак био да брани Мачву, Поцерину и део Шумадије. Српска војска је бил притиснута бројно надмоћнијим и технички боље опремљеним непријатељем, па је морала да се повуче како би заузела боље стратешке положаје за даљу одбрану. Војска се повлачила све дубље у Шумадију, и 29. новембра 1914. године команда Прве армије се преселила у Горњи Милановац. На челу армије био је војвода Живојин Мишић, а војска се разместила на одбрамбене положаје по линији: Липе – Триповац – КалиманићиТаково (Осоје) – Шарани (Главица) – Столице – Дреновачко осоје – Галич – Васкова главица. Топовске батерије армије постављене су на виша брда на тој линији, на Тоцилине, на Главицу изнад Савинца и на Столице. Аустријска војска зауставила је своје напредовање у Такову, и у наредна три дана настало је затишје како би се војници на обе стране одморили пред наставак сукоба и попунили залихе. Војницима из Шарана и Дренове том приликом дозвољено је да посете своје укућане.

Капетан Драгослав Милосављевић код Остружнице зауставља непријатељски напад.[13]

Након тродневног одмора, војвода Живојин Мишић је донео одлуку да целом војском 3. децембра нападне аустријске трупе, пре него што пристигну појачања са Сувобора. У наредби Живојина Мишића, између осталог се наводи: „Непријатеља ваља нападати свуда и на сваком месту, нигде му не дати мира ни станка док год га не уништимо и не истерамо из наше земље; треба сад уложити сву своју снагу, храброст и пожртвовање, јер је сада настао згодан тренутак да тучемо непријатељске трупе разбацане по нашој земљи“.[14] Офанзива је задобила такав моментум да је за само дванаест дана од аустријских трупа очишћена цела Србија, све до Дрине, Саве и Дунава. Међутим, већ следеће 1915. године аустроугарска војска је поново напала Србију и приморала српску војску на повлачење ка југу. На простору Шарана и Дренове је 31. октобра 1915. године поново организована одбрамбена линија Осоје – Савинац – Крвавац – Ковиљача.[15] Ову линију нападала је 17. брдска бригада 19. аустријског корпуса, а на брду Крвавцу у Шаранима се и данас понегде могу видети мања удубљења (мада све теже, јер их је вегетација већином прекрила и изравњала), која су остаци ровова из којих је дејствовала одбрана српске војске. Аустријанци су током окупације Србије пљачкали, малтретирали и интернирали становништво, а неки цивили су одвођени у логоре без релевантног разлога, под изговором да су војни обвезници, добровољци, комите или чланови забрањених удружења и друштава.[16] Неки војници из ових крајева, који су се борили у рату, заробљени су од стране аустријских трупа и послати у аустријске логоре Ашах, Браунау, Нежидер и друге. Шарани и Дренова су коначно дочекали слободу 28. септембра 1918. када је српска војска ушла у Горњи Милановац.

У балканским и Првом светском рату из Шарана и Дренове није се вратило око 170 људи, који су своје животе положили за отаџбину на бојиштима Мачве, Колубаре, на Церу, Сувобору, широм Шумадије, Косова, Македоније, у Албанији и Грчкој, и аустријским и мађарским логорима. На северном зиду савиначке цркве налази се велика мермерна плоча са њиховим именима и презименима. Кале Миловановић је прикупио и додао овом списку имена њихових очева, чинове у војсци, датум и место смрти. Цео списак доступан је у његовој књизи „Савинац у таковском крају: село Шарани и село Дренова“ на странама 49–54. На овом списку су и имена пет палих војника из Лочеваца (оближњег села), као и два из Семедража. Међутим, и тај списак највероватније није коначан, а највероватније никада неће ни бити, јер је већина потомака палих ратника до сада умрла. Ипак, постоји могућност да у неким војним документима из тог доба постоје додатни подаци о погинулим борцима из Шарана. Кале Миловановић је истраживањем дошао до чињеница које указују на стравичне судбине које су људе задесиле током ових ратова. Неретко се дешавало да се млади људи ожене и оду у рат, и из њега се касније не врате, оставши без потомства. Исто тако, догодио се велики број породичних трагедија, где су мајке остајале без једног, два, или чак три сина. Има и више случајева да су погинули отац и син, а понекад и отац и два сина.[17]

Између два рата[уреди]

Између два светска рата становништво села углавном је настојало да обнови порушено. Радило се на изградњи нове школске зграде, како би се побољшали услови ђацима, којих је тада било у великом броју. Мештани су се трудили и да прошире старе и изграде нове путеве; у том периоду изграђена је нова траса пута Таково–Савинац, како би се становници Дренове и Шарана повезали са регионалним путем који је ишао од Горњег Милановца до Пожеге.

Тек што је живот почео да се враћа у нормалу, поново су почеле тензије на ецропском континенту. Хитлер је 1939. напао Пољску, а мушкарци Шарана су крајем 1940. поново мобилисани и отишли да ратују.

Други светски рат[уреди]

Напад на тадашњу Краљевину Југославију извршен је 6. априла 1941. године, а у њему су учествовале околне државе које су стале на страну Хитлера – Бугарска, Албанија, Мађарска, Италија и Аустрија. У копненом и ваздушном нападу учествовало је 56 немачких врхунски опремљених и обучених дивизија. Народ из таковског краја кренуо је на ратиште дан касније, 7. априла, а у склопу оформљених јединица било је и око 150 бораца из Дренове и Шарана. Немци су ка Горњем Милановцу напредовали из правца Крагујевца, па су их српски војници дочекали на Рапај брду. И поред снажног отпора, далеко надмоћнија немачка војска успела је да надвлада и уђе у град 17. априла 1941. године.

Већина ратника из Шарана се повлачила са војском и крајем априла 1941. били су у Македонији и Грчкој. Појединци су се вратили својим кућама, док је одређен број одведен у ратно заробљеништво – логори Џумаја (Бугарска), Солун (Грчка) и Ђурђево (Румунија). У тим логорима боравили су само привремено, а затим су транспортовани у радне логоре на територији Немачке, где није имало довољно радне снаге јер су се мушкарци борили на ратиштима широм Европе. Приликом транспорта из логора у Румунији успели су да побегну Милош Томић и Милисав Миловановић из Шарана. Ка свом родном крају упутили су се пешке, али до њега није стигао Милош, који је 7. јуна 1941. преминуо, и сахрањен је у селу Велики Семпетар (рум. Sânpetru Mare). Након рата његове мошти пренете су у српско војничко гробље у Темишвару. Из Шарана су у заробљеништву били:

  1. Баралић Р. Радојица
  2. Баралић Љ. Милорад
  3. Баралић М. Ратко
  4. Баралић Љ. Маринко
  5. Баралић Ивко
  6. Баралић Живко
  7. Баралић Добривоје
  8. Баралић Н. Миодраг, погинуо у заробљеништву
  9. Белаковић Милан
  10. Белаковић Ж. Спасоје
  11. Гавриловић Владислав
  12. Дамљановић Ж. Душан
  13. Дрињаковић М. Раденко
  14. Ђоковић Ђорђе
  15. Живановић Н. Милисав
  16. Живановић Р. Алекса
  17. Јелић Љ. Драгољуб
  18. Јелић Љ. Живорад
  19. Јелић Ј. Велизар
  20. Јоковић Милорад
  21. Јовановић Секула
  22. Јовановић Р. Бошко
  23. Лазовић Р. Миливоје
  24. Милошевић Д. Максим
  25. Милошевић М. Живота
  26. Миловановић Т. Рајко
  27. Миловановић И. Милош
  28. Мимовић Драгић
  29. Маркељић Ж. Обрад
  30. Маркељић А. Петар
  31. Маркељић Драгољуб
  32. Маркељић Радисав
  33. Маркељић Ј. Бошко
  34. Маркељић М. Радивоје
  35. Марјановић М. Душан
  36. Ојданић Милојко
  37. Станкић Јездимир
  38. Томић В. Добросав

Већином су у заробљеништву провели од 49 до 53 месеца.

Одмах по паду Краљевине Југославије у таковски крај почеле су да пристижу Срби - избеглице из Хрватске, Босне и Херцеговине, Војводине и са Косова и Метохије, који су бежали пред терором локалних народа. Поред српских избеглица, возом су пристизали и Словенци протерани из Словеније. На Савинцу су боравили са породицама Василије Лазаревић (Путинци), Јанко Дроч (Св. Петар код Горице, Италија) и Спасоје Миловановић (Љубљана).

Из Шарана је у борбама погинуло 27 војника, чија се имена налазе на споменику на Савинцу, заједно са именима 38 бораца из Дренове.

Више о дешавањима током Другог светског рата на Савинцу може се прочитати у књизи Савинац у таковском крају – село Шарани и село Дренова, на странама 59–69.

Сеоске општине[уреди]

Шарани су током средњег века припадали жупи Црна Гора српске средњовековне државе. Када су Турци заузели ове просторе, Шарани су припали Рудничкој нахији, која је била део Смедеревског санџака. За време аустријске окупације (1718–1739.) Шарани су припадали Прањанској капетанији, која је била део Рудничког дистрикта.

По окончању Другог српског устанка Шарани су у новој организацији припали Брусничкој или „Лазићевој” кнежини (по кнезу Јовану Лазићу). Селима је тада управљао сеоски кмет, којег су мештани бирали на сеоском збору. Кмет је као знак власти и части носио кметовски штап, обично направљен од дреновог дрвета. Када би се изабрао нови кмет села, стари би му пришао, пољубио га и честитао му, а затим би му предао кметовски штап. Први кмет Шарана по завршетку Другог српског устанка био је Симеун - Симо Баралић, којег је наследио син Илија, а овога Петар Росић.

Када је 1838. године донет нови устав Кнежевине Србије, дошло је до нове поделе територије државе на округе и општине. Челници мањих села добили су задатак да се са суседним селима договоре о формирању заједничких општина. Тада су се представници Такова и Шарана договорили да оформе једну општину. Дренова је притом са селима Бершићи и Лочевци оформила другу општину. Главни разлог овакве поделе била је река Дичина на којој није било моста, па је често и по неколико дана било немогуће прећи је. У то време Шарани су имали 30 кућа са 36 пореских глава, док је Таково имало 44 куће са 48 пореских глава. Одлучено је да седиште општине буде код цркве на Савинцу, и да се новоформирана општина зове „Шаранска”. На Савинцу је подигнута зграда општинског суда. Овај суд имао је овлашћење да људе казни са три дана затвора, па је поред зграде направљена апсана (затвор) од дрвета. Ту су најчешће затварани они који нису поступали по наређењу сеоског кмета. Први председник општине био је Петар Томић (Росић) из Шарана.

Шаранска општина постојала је до 1866. године, када је преименована у „Таковска”. Седиште те нове општине и даље је било на Савинцу, а она је постојала све до 10. марта 1890. године, када су се Шарани одвојили и са Дреновом формирали „Савиначку” општину.

Архива која се налазила у општинској згради на Савинцу спаљена је 20. септембра 1941. године од стране комуниста.

Географија[уреди]

Површина и рељеф[уреди]

Укупна површина коју обухвата данашња месна заједница Савинац (обухвата села Шаране и Дренову, а некада је то била савиначка општина) износи 2.704 хектара. Земљиште је готово равномерно расподељено на државну својину и приватну својину. До половине 20. века постојало је и земљиште које је било у сеоском власништву (тзв. сеоска „утрина“), али је то земљиште по окончању Другог светског рата великим делом прешло у власништво државе, а само мањи део је прешао у приватне руке.

Рељеф савиначког подручја је брдско–планински, испресецан мањим долинама. У овом пределу налази се и мања планина Рожањ (603 m), а од брда се издвајају: Совљак (658 m), Дреновачко осоје (654 m), Ковиљача (603 m), Бобејка (564 m), Крвавац (555 m), Столице (553 m), Осоје (567 m), Вис (516 m) и Трештеник (421 m). Надморска висина Савинца (предела око цркве Св. Саве и лековитих извора) је 340 метара. Већина локалитета у Шаранима има своје називе, које је Кале Миловановић више деценија пажљиво скупљао и документовао од старијих мештана, а затим их навео у својој књизи. О њима је записао:

Северне падине Крвавца.

Крвавац (555 m) је велико шумовито и разгранато брдо на јужној страни села Шарани, са узаном висоравни на врху брда. Сверозападна страна спушта се ка унутрашњем делу села, источна страна припада селу Семедраж, а јужна и југозападна страна спуштају се до леве обале реке Дичине. Крвавац је од завршетка Другог светског рата имао врло мало шумског растиња, па су на његовим косама и доловима пасла бројна стада оваца и коза. После рата пошумљене су голе косе боровим садницама, које данас чине густу зелену шуму. На почетку Другог српског устанка, у густој шуми овог брда, одржан је збег народа Шарана и Семедража. Старци, жене и деца склонили су се даље од путева којима је требало да прође турска војска, коју је из Београда водио Имшир-паша (Ћаја-паша) као помоћ Турцима у Чачку које су нападали српски устаници. Пашина војска је у Брусници обавештена да су Срби поставили заседу у брђанској клисури и да не може проћи долином Деспотовице. Ћаја-паша је тражио водича који би их превео преко Семедража, Шарана и Рожња до Чачка. За водича се понудио Марко Царевић из села Велереч, с тим да му Турци за услугу плате „чизму дуката“. Турци су се изненада појавили у шуми у којој се народ склонио и одмах напали збег. Посекли су све који нису успели да умакну даље у шуму. Брдо је било натопљено крвљу, па га је народ прозвао Крвавац. Ћаја-паша и његова војска стигли су у Чачак а њиховом водичу Царевићу је, уместо награде, одсечена глава. Крвавац је испресецан бројним потоцима између којих се налазе косе и превоји:

Рујево гувно налази се на граници Семедража и Шарана. Назив је добило по рујевом дрвету, који је народ користио за природно бојење тканина. Са Рујевог гувна спушта се Меднички поток. Крива греда се спушта од Рујевог гувна ка Дичини до Црне баре. На њој се још налазе остаци усека из првог српског устанка, направљени за смештај трешњевих топова, којима су Карађорђеви устаници спречавали пролаз Турцима из Мораве у долину Дичине, путем који је ишао преко Јелен-камена. Медник је од Дуге косе одвојен Медничким потоком, који се улива у поток Студенац. У Медничком потоку налази се извор Медник. Студенац тече поред Ојданићеве куће и улива се у Дичину. У њему се налази извор воде са истим називом. Маркова коса се налази између потока Студенца и Марковог потока. Преко ове косе иде пут којим се из села, преко Пландишта, силази у Заридове, у клисуру Дичине. С обзиром на прилично стрм успон са обе стране Крвавца, осим чобана, мали је број сељана користио овај правац да стигне у Јелењачу.

Лијепи до је простор између Марковог потока и Полашевине. У њему се налази извор воде. Полашевина је коса која се пружа од Јовановића штале у Дичини до врха Крвавца. Криви до се налази између Полашевине и Преседле. У њему се налази извор чија се вода потоком слива у Дичину код Јелића камена. Преседла је широка брдска греда преко које је прелазио пут из Јазишта ка Јовику у Дичини. Овај прелаз је напуштен пошто је прокопан колски пут око Преседла и изнад Љубове воденице. Пладниште је западни део Крвавца преко којег је прелазио пут из села у Дичину. Овим путем су чобани гонили овце и козе на широке пашњаке по косама и доловима Крвавца. Чобани су се на овом делу заустављали и нису даље журили. Овце су пландвале. По томе је овај крај добио назив Пландиште. Власин до се са Крвавца спушта у Јазиште. У њему је извор који је народ раније звао Светиња.

Северна страна Крвавца много је питомија од осталих страна па је насељена и подељена на приватне поседе.

Поглед са Крвавца ка Рожњу. Може се видети велики број осушених борових стабала, који су почели да се суше на Крвавцу и Трештенику након 2012. године.

Рожањ (598 m) је планински масив на десној обали реке Дичине, који мањим делом припада Брђанима и Милићевцима, а већим Шаранима. Испресецан је бројним потоцима између којих се налазе веће или мање косе обрасле шумом. Народ је свима њима дао посебне називе:

Ридови или Заридови су заједничко име за стеновито подручје Крвавца са леве, и Рожња са десне стране Дичине, обухватајући и долину реке од Јовика до Јелењаче. Јелењача је простор око реке Дичине, на граници Шарана и Брђана. Назив је добила по Јелен-камену преко којег је прелазио стари римски пут. Јеленски поток чини границу између села Шарана и села Брђана. Њиме се слива вода из чувеног Црвеног извора, из којег су пили стари Римљани, Турци и хајдуци, и безбројне рабаџије и путници који су из Мораве долазили на савиначки сабор и таковски марвени вашар. Црвена прљуша је потес који се пружа од Црвеног извора ка Ђаковића кућама. Земља је црвена па је по њој извор добио назив „Црвени“. Честик је шири појас Рожња, између Јеленског потока и потока Кратикоса. Обрастао је густом (честом) храстовом шумом, по којој је добио назив. Свињчине или Орашачки свињци, испод Милошевића кућа у Рожњу, својим називом казују да су бујне храстове шуме Рожња биле богате родом жира и биле стециште више хиљада свиња из Шарана, Милићеваца, Дренове и других села. Назив „Орашачки свињци“ потиче из доба Карађорђа, који је био познати свињарски трговац, па су његови људи „из Орашца“ овде куповали свиње и држали их у већем ограђеном простору у Рожњу.

Кратикоса је назив косе и потока, који се спуштају ка Дичини до Богетине воденице. На доњем делу потока, близу воденице, постоји извор студенац, који се зове Чесмица. Дубоки поток је најдужи и најдубљи поток у Рожњу. Полази са Ковиљаче, а завршава се у Дичини, више Богетине бране. Својом дубином подсећа на кањон неке велике реке и дели планину Рожањ на два дела. У њега се улива Врани поток. Орловица је зараван која се налази високо изнад Дубоког потока. Назив је добила по орловима који су овде имали своја станишта и одавде господарили небом изнад Рожња и Крвавца. Уочи Другог светског рата на високу Орловицу доселио се Радоје Живановић, а орлови су потражили сигурније место за своја гнезда, у стрмој литици изнад Богетине бране. Уз Орловицу се налази извор Дријење.

Ковиљача (603 m), или Кобиљача, највиши је део Рожња, на тромеђи Шарана, Милићеваца и Дренове. После Другог светског рата пошумљена је јеловом и боровом шумом, која је већ израсла и ствара утисак прекрасног зеленог пејзажа. Испод Ковиљаче, са милићевачке стране, дубоко су се разгранали ходници рудника магнезита „Шумадија“. Дубраве су питомији део Рожња, насељен са више фамилија. Почетком 19. века на овом простору били су бројни свињци у бујној храстовој шуми.

Вис (516 m) је високо шумовито брдо у Дубравама, којим се завршава подручје планине Рожањ. Део Виса, према Јоковића потоку, зове се Јасике. У Дубравама се налази извор воде од којег почиње Дубравски поток, који се улива у Дичину. Јовик је равница покрај десне обале Дичине, испод Дубрава. Назив је добила по дрвећу јова, које у већем броју расте поред реке. Јоковића поток својим горњим током тече границом између Шарана и Дренове а потом, између Виса и Трештеника, силази у Дичину.

Трештеник (403 m) је дугачко брдо са десне стране Дреновице, пре њеног ушћа у Дичину. На његовој благој падини, са јужне стране брда, у средњем веку су гајени виногради. У виноградима је било засађено пуно трешања па је по њима брдо названо Трештеник, уместо Трешњевик. Гајење винове лозе напуштено је почетком 19. века, а Трештеник је дуго било голо брдо. Пошумљен је боровом шумом после Другог светског рата.

Трештеник сликан са Крвавца.

Росуље су плато који лежи са обе стране реке Дреновице, у њеном доњем току кроз Дренову и Шаране. На уздигнутој заравни, при ушћу Дреновице у Дичину, налазило се насеље које су звали „Шарена варош“, за које се не зна ни када је основано ни када је порушено. Росуље су добиле назив по густој роси која се јутром дуго задржавала, а рано предвече „падала“ на њиве, ливаде, воћњаке и шумарке између две реке. Прстеновац је извор добре воде и потес око извора. На овом извору је, по предању, застао неки Турчин да се напије воде и одмори. Ту је изгубио прстен са руке, па се разљутио и свој бес искалио на чобанину који је чувао овце око извора. Мештани су извор назвали Прстеновац. Са овога озвора је 1933. године одведена вода до савиначке цркве и школе. Лојов поток је доњи део потока Рупе који кроз Шеварице тече у Дичину. Његов назив је, по легенди, уско везан за Прстеновац. Турчина, који је на Прстеновцу злостављао чобанина, појурили су разљућени сељаци, стигли га и у потоку убили. Касније се сазнало да се Турчин звао Лојо и да је становао у селу Галичу. Његовим именом назван је део потока од места догађаја до ушћа у Дичину. Шеварице су шумски појас са десне стране Дичине, који већим делом припада савиначкој цркви. Јочића Дичина је подручје њива и ливада, с обе стране Дичине, од Прстеновца до Тројанског брода. Долови су мања долина и шири околни простор испод Руја и Осоја, на којима је настањено неколико фамилија из Шарана. Испод Милетића кућа налази се извор Стублина. Са овог извора воду су носили у зимском периоду калуђери манастира Савинца, који се налазио на Главици. Калемар је простор између Долова и пута Савинац–Озрића брдо, а протеже се од Торина до Осоја. Заузима површину од 12 хектара. Назив је добио 1934. године, када је седам земљорадника удружило своје парцеле и на њима засадило савремени воћњак јабука и крушака.

Осоје (561 m) је шумовити венац који се простире од Јочића Дичине до Бара. Његовим североисточним делом, поред Дичине, 1933. године прокопан је савремени колски пут од Савинца до Такова.

Главица (530 m) је брдо изнад савиначке цркве, прекривено храстовом и буковом шумом. На њему се налазио стари манастир Савинац. У време Првог светског рата туда је пролазила линија напада уочи колубарске битке.

Марића долина се налази између Главице и Долова, Јочића Дичине и Торина. Назив је добила по фамилији Марић, која је била власник ове долине, а имала је кућу на потесу Зебрица, изнад ове долине. Фамилија Марић више не постоји у Шаранима. Милош Марић је умро септембра 1915. године без мушких наследника. Торине су у наставку Марића долине, а између Гаришта и Калемара. На овом простору били су ограђени делови пашњака или торови, са већим бројем оваца. Када овце попасу траву у једном делу, ограда се померала на други део пашњака и тако редом. У зимсом периоду овце су остајале на том простору, а за храну су им давани снопови лисника, који су припремани у рану јесен, кресањем зелених лиснатих грана дрвећа, које су се сушиле и везивале у снопове. Гаришта су потес са леве и десне стране старог дела пута, који са Савинца води поред Калемара, у Озрића брдо и Семедраж. По народном предању овај потес се раније звао Игришта. Она су била место „сеоског састанка“ на којем се скупљала сеоска омладина на игру, лети и зими. То су чинили све до средине 19. века, када је Савинац постао место окупљања становништва Шарана и Дренове. Русковац је долина са потоком који почиње од извора „Код липе“ (Станкића извор) и протеже се до доњих Баралића, одакле се наставља као Бабин поток, до ушћа у Дичину.

Бабин поток је продужетак потока Русковца. Његов назив је повезан са народним веровањем и причама о вампирима. У давно време на гробљу је сахрањена једна баба из Шарана. Убрзо по сахрани селом је кружила прича да се баба повампирила и да ноћу лута по селу. Сељаци су, због сујеверја и страха, одлучили да јој раскопају гроб и да је прободу глоговим коцем. Када су је откопали, из њеног леша је излетела птица, која је више трчала него летела па су потрчали за њом низ брдо, стигли је у потоку и убили је. Од тада се поток Русковац у доњем току зове Бабин поток.

Поглед на Клик са Крвавца.

Шеринац је висораван на којој су смештене Станкића куће. Назив је добио по Циганину Шеру, који је био ковач и често долазио у овај крај да сељацима продаје своје производе од гвожђа или да пружа ковачке услуге. На Шеринцу је разапињао циганску чергу (шатор) и у њој боравио док је налазио ковачка посла. Клик се налази у продужетку Шеринца и заузима место у троуглу између потока Пауновца и Усовине. Дуж Клика се сместила фамилија Миловановић.

Озрића брдо се простире од Осоја до села Семедраж. Његовим венцем пролази асфалтни пут од Савинца ка Семедражу и Ибарској магистрали. Назив је добило по досељеницима из Озринића код Никшића. Са источне стране брда тече Јелића поток, који чини границу између Шарана и Семедража. Са западне стране налази се поток Пауновац. На почетку Пауновца налази се извот Бакрач, а мало ниже од њега је Росића извор. Пауновац се улива у Дичину у семедрашком пољу. Назив је добио по Пауну Костићу, рођеном 1804. године.

Становиште је простор источно од шаранског гробља. На њему су се налазиле Калуђерске ливаде и Поповске њиве, што сугерише да је ту било манастирско имање и калуђерски конаци (станови). На Становишту се некад одржавао сеоски збор или састанак, на којем је сеоски старешина (кнез или кмет) расправљао са старешинама домаћинстава о разрезивању пореза и кулука, о коришћењу сеоских пашњака, о ношењу литија и спремању ручка за крстоноше. Спасовина се налази више Јовановића и Живановића кућа према Крвавцу. Назив је добила по Спасенији, жени Дмитра Матковића, коју су звали Спаса (1843). На Спасовини је била кућа Марка Матковића, у коју се склонила породица војводе Милоша Обреновића у јануару 1814. године. У њој се родила Милошева кћи Јелисавка–Савка. Кућа се срушила уочи Другог светског рата. Јазиште је пољана између Дичине и Трештеника, са десне стране реке Дичине. Назив је настао по јазу воденице Сретена Матковића из Шарана, почетком 19. века.“[18]

Клима и хидрографија[уреди]

Клима на подручју Шарана је умереноконтинентална. По подацима с краја 20. века најтоплији месец је јул, док је најхладнији јануар. Средња количина падавина у току године је 800 mm, а снежни покривач задржава се око три месеца. Јесен је на овом подручју топлија од пролећа.[19] Почетком 21. века глобално загревање, које утиче на климу у свим деловима света, осећа се и на овом подручју. Лета су топлија и сувља, па је теже гајити усеве без наводњавања, а зиме су са мање снега. Истичу се 2012. година, током које је зима била са рекордним падавинама снега, а затим је лето било изразито суво без падавина током скоро три месеца (река Дичина је пресушила по први пут од када памте мештани), као и 2014. година са поплавама које су задесиле већи део Балкана (Дичина се излила у два наврата).

Околина Савинца (Шарани и Дренова) одликује се чистом атмосфером и сматра се за ваздушну бању, што пружа велике могућности за развој сеоског и бањског туризма. Најближи индустријски загађивачи су тек у Горњем Милановцу и Чачку, а само место је изоловано брдима са свих страна тако да штетне материје овде не доспевају. Брда око реке Дичине су највећим делом прекривена густом листопадном шумом, а мањи део је прекривен четинарима (пошумљавање након Другог светског рата – Крвавац, Трештеник, Вис), и ове шуме доприносе да ваздух на овом подручју буде увек чист. Међутим, са изградњом ауто-пута Е763, познатијег под називом Коридор 11, а који је случајно или намерно трасиран кроз овај предео познат као излетиште за одмор од градске буке и загађења, сигурно је да ће доћи до повећаног загађења не само ваздуха, већ и реке Дичине у коју ће се сливати сва вода са коловоза. Уз то, постојаће и константна бука од пролазећих возила. Место је такође било погодно за љубитеље астрономије – у селу није било уличне расвете током ноћи (радила је до 23.30), а велики светлосни загађивачи (Милановац и Чачак) довољно су далеко да је њихов утицај умањен, па је ноћно небо било изразито тамно. Са изградњом ауто-пута и ово се променило, јер је део око два тунела који се налазе у атару села Шарана константно осветљен, па је светлосно загађење скоро на нивоу градског.

До почетка 21. века није било организованог одношења смећа са Савинца, па су локални мештани смеће одлагали на мањим депонијама, по шумама, пољима, каменоломима, као и на обале Дичине и Дреновице, што је у многоме кварило прелепу слику савиначког пејзажа. У реци Дичини је било и неколико шкољки од аутомобила, а неретко су се могли видети и разни кучни апарати. Затим је комунално предузеће на Савинац поставило контејнере у које су становници Шарана и Дренове могли да одлажу свој отпад, а већина дивљих депонија је очишћена. Међутим, и даље постоји неколико депонија које се не користе, али нису очишћене.

Све воде са овог подручја сливају се у реку Дичину, која се затим у Прељини улива у Чемерницу, па у Западну Мораву која је део црноморског слива. Дичина извире у подножју Сувобора, на Добром пољу, и настаје од две речице – Велике и Мале Дичине, које се састају низводно у Горњим Бањанима. Од свог извора има 16 левих и 22 десне притоке, а укупна дужина реке од извора да ушћа је 35 km. На савиначком подручју прима речицу Дреновицу и већи број потока. На истом подручју налазе се и две клисуре кроз које протиче – савиначка, дуга око 800 m, и клисура између Рожња и Крвавца, дуга око 3.000 m и дубока око 200 m. Стране обе клисуре су питоме, и већим делом су обрасле шумом или ниским растињем. У подножју падина налазе се веће или мање плодне површине уз корито реке. Део тока реке је измењен у склопу пројекта изградње коридора 11, и на тим местима река је каналисана у камено корито. И поред чињенице да је Дичина бујична река, ово камено корито је изграђено плитко, тако да је на већем делу претрпело оштећења током поплава 2014. године. Током истих поплава штете на ораницама око реке биле су веће него иначе, јер је река на више места била преграђена привременим прелазима за грађевинске машине и камионе, а за проток су остављене само по две или три цеви пречника 1.000 mm. Надолазећа вода је већину ових прелаза однела, а на неким местима где јој је ток сужен проток је толико био успорен да су настајала мала језера. У околне њиве и ливаде нанета је велика количина камена и грађевинског материјала. Мештани Шарана знају да се река након обилнијих падавина излива, тако да нико од старих мештана није градио своју кућу на њеним обалама. Једине грађевине које страдају током поплава су викенд-куће, које су од друге половине 20. века изграђене у близини моста на Савинцу.

Преко Дичине се раније прелазило газом, преко бродова[b] или преко постављених бавана. Главни прелази били су Тројански брод, Вукомановац, Јазиште, ушће Јоковића потока. Тројански брод налазио се на прелазу Дичине између Шарана и Такова, и он је коришћен још у средњем веку. Вукомановац се налазио низводно од данашњег савиначког моста и на овом прелазу Турци су сачекали и посекли кнеза Вукомана Савића-Вукомановића, из Срезојеваца, и његовог сина Војина. Они су се враћали из Бруснице, после предаје царског и спахијског пореза. По њима је овај прелаз добио назив.[20] Неки од ових прелаза постоје и данас, док су други пали у заборав или су нестали регулацијом корита реке Дичине током изградње ауто-пута.

Биљни и животињски свет[уреди]

Шаранско подручје дом је великом броју врста биљака распрострањеним по листопадним и зимзеленим шумама, ливадама, пашњацима, воћњацима и њивама. Овај крај су од давнина красиле густе листопадне шуме[21], које су биле део непрекидног шумског појаса који се простирао јужно од Београда и због тога добио назив „Шумадија”. Најраспрострањенија била је храстова шума, која је имала влику улогу у развоју сточарства овог краја, а нарочито свињарства – сељаци су своје свиње пуштали у ограђене торове у шуми у којима су се оне храниле жиром. Планина Рожањ и околна брда била су до Другог светског рата прекривена густом, претежно храстовом шумом, са столетним стаблима, али су је посекли шумари и рабаџије из околних села за грађу о огрев. Неконтролисана сеча се наставила и након неког времена шумовити предео претворио се у голети, на које је почео да утиче процес ерозије и односи земљиште. По завршетку рата почело је организовано пошумљавање ових голети. У пошумљавању су учествовали ђаци из савиначке школе, као и други мештани, а пошумљене су падине Крвавца, Трештеника, Виса и Ковиљаче. На појединим планинским потоцима изграђене су и мање бране како би се спречио процес ерозије и ублажио утицај бујичних поплава након већих падавина.

Скоро сви домаћини у селу поседују и своје приватно парче шуме, које се у овим крајевима назива „забран”.

У шумама овог краја доминира листопадно дрвеће,а најчешће врсте које се срећу су: храст (граница, цер, лужњак, бјелик), брест (пољски и брдски), буква, граб, јасен (бели, црни и горски), липа (рана и касна), клен, бреза, јасика, топола (бела и канадска), јаблан, јова (црна и бела), врба (бела, ракита, жалосна), багрем, глог, леска. У Шаранима се налазило и најстарије дрво таковског краја, и једно од најстаријих у Србији – велики храст запис, у месту Росуље на имању породице Маркељић. Пречник крошње дрвета био је око 26-27 метара, док је пречник само стабла био преко 2 метра, а старост му је процењена на око 600 година. Овај запис посечен је при изградњи коридора 11, упркос жестоком противљењу мештана и активиста за очување природне средине.[22][23][24][25] (видети чланак Храст у Шаранима)

У зимзелено дрвеће овог краја убрајају се црни и бели бор и јела, којима овде није природно станиште, већ су донети приликом пошумљавања. Могу се наћи на падинама Крвавца, Трештеника, Ковиљаче и делове Рожња. Од зимзелених врста једино црвена и обична клека овде имају природно станиште. Део садница на падинама околних брда осушио се 2012. године, када је велика суша захватила читаву Србију. У том периоду јавио се и велики број шумских пожара, који су на срећу избегли Шаране. Једино је дошло до пожара на Трештенику, проузрокованог од стране радника на коридору 11 који су секли стабла на траси, а затим су грање палили. Пожар је захватио само мањи део брда.

Шарански предео богат је и лековитим биљем, које се малим делом употребљава у домаћинствима, а још мање за комерцијалне сврхе (продају и стварање прихода). У лековите биљке које расту на овом подручју убрајају се: ангелица, аптовина, бела рада, бели слез, боквица, босиљак, бршљан, булка, буника, гороцвет, ђурђевак, жалфија, кукурек, мајчина душица, маслачак, невен, рузмарин, хајдучка трава, чичак, чуваркућа...

Брдско-планински предео села веома је погодан за развој лова. Од ловне дивљачи могу се наћи дивљи зец, лисица, твор, веверица, ласица, јеж, док су ређе срне, дивље свиње, куне и видре. Некада је у овим крајевима обитавао и вук (којег су мештани називали „курјак”), али је након Другог светског рата истребљен.

У околним шумама и врзинама (којих са смањењем броја становника, нажалост, има све више) настанио се велики број врста птица грабљивица и певачица. У њих се убрајају кобац, јастреб, сова, чавка, гавран, креја, зеба, детлић, славуј, врабац, ласта, кос, чворак, препелица, јаребица, голуб и друге. Птице се хране инсектима са ливада и њива, али повремено зађу и на усеве сељака. Река Дичина, њена приток Дреновица и остали потоци који теку кроз село дом су водоземаца и гмизавацажаба, зелембаћа, даждевњака, белоушки, а истичу се и две змије отровнице – шаран и поскок, које обитавају у камењарима Крвавца, Рожња и осталих околних брда, али се повремено могу наћи и у близини напуштених домаћинстава и кућа које људи ређе посећују.

Каптирање извора и изградња бране на Дичини у Горњим Бањанима за потребе водовода у Горњем Милановцу, знатно су смањили количину воде у Дичини и Дреновици, у којима има све мање рибе. До половине 20. века у реци је било доста рибе, а вода је била толико чиста да су у њој обитавали и ракови. Многи извори у суседној Дренови искоришћени су за напајање локалних, сеоских водовода, па је доток воде у рећицу Дреновицу знатно смањен.[26]

Извори минералне воде[уреди]

У кориту реке Дичине, уз саму цркву Светог Саве на Савинцу, налазе се два извора лековите термо-минералне воде. Извори су познати као извори Светог Саве, а локално су познати под називима Светиња и Млачац. Издашност извора је око 600 литара у минуту, а температура од 20 до 25°С. Светиња је ближа левој обали реке; до 2014. године узводно од извора, поред бука на Савинцу, постојала је мала бетонска баријера која је бранила да вода из реке доспе у извор, али је током великих поплава те године оштећена, тако да се сада вода из реке улива у овај извор. Млачац се налази на истом месту само на другој обали реке. Захват воде из овог извора је уређен, а вода се каналише и у оближњи мањи базен. Анализом је утврђено да су ове воде богате хемијским елементима:[27]

Савинац током лета. Ниво воде одржава мала брана.
Лево се види Млачац, а десно Светиња.
Садржај воде
Хемијски елемент mg/l Хемијски елемент mg/l
Хлор (Cl) 8,5 Литијум (Li) 0,18
Флуор (F) 0,5 Сребро (Ag) 0,0022
Бром (B) 0,05 Бакар (Cu) 0,0015
Баријум (Ba) 0,036 Рубидијум (Rb) 0,066
Алуминијум (Al) 0,047 Цезијум (Cs) 0,22
Гвожђе (Fe) 0,036 Стронцијум (Sr) 0,35
Хром (Cr) 0,0066 Калцијум (Ca2+) 85
Никал (Ni) 0,01 Магнезијум (Mg2+) 54
Манган (Mn) 0,0066 HCO3 451
Натријум (Ma) 28 SO2 105
Калијум (K) 2,3

Вода са ових извора има низак садржај раиоактивних елемената. О изворима и њиховим лековитим дејствима Кале Миловановић је у својој књизи записао:
„Присуство лековитих биолошко-активних елемената опредељује ову воду као слабосумпоровиту-борно-силицијску, са садржајем цезијума 0,12 до 0,20 mg/l. Раствор цезијумових соли, према медицинским истраживањима, доприноси лечењу обољења нервног система и регулисању крвног притиска, а литијум и рубидијум делују на реуматске и нервне болести. Народно веровање у лековитост воде извора Светиња потиче из далеке прошлости. Извор се налази у удубљењу веће попречне стене у кориту Дичине, са које пада вода и прави мали водопад.

Народ верује да вода Светиње лечи очне болести, грозницу, грудне и стомачне (катар, жутица, малокрвност) и друге болести. Истог квалитета је и извор Млачац, уз десну обалу Дичине. На овом извору направљена је мања заштита од речне воде и чесма за точење воде. Неколико метара даље је мањи базен, у којем се лети купају деца, а најчешће су у њему људи са реуматским тегобама.

Воде из извора Савинац, Млаковац и Брђани сличне су у саставу лековитих компоненти. Калијум, литијум и рубидијум су у приближним вредностима, док цезијум и стронцијум праве лепезу од Брђана (најниже вредности), преко Савинца до Млаковца. Југоисточно од ових извора налазе се термоминерални извори Горње Трепче, чија је лековитост несумњиво доказана. Воде Савинца истог су хемијског састава са водама Горње Трепче и приближних вредности лековитих компоненти и минерализације, садржаја гасова и др.”

Председник општине Горњи Милановац Милисав Мирковић је 3. септембра 2014. године забранио употребу воде са ових извора за пиће, након анализа које је 27. августа исте године обавио Завод за јавно здравље из Чачка и установио да је вода „физичко-хемијски и бактериолошки неисправна”. Истом одлуком за пиће је забрањена и употреба воде са извора „Бања” у Сврачковцима и са чесме покрај ибарске магистрале у Млаковцу.[28][29][30] Узрок забране воде за пиће је повишен ниво арсена, чија је дозвољена вредност мања према новим правилима.

Руде и минерали[уреди]

Шарански предео део је области која је богата разним рудама и минералима, који се могу наћи на неколико локација у Шаранима и Дренови. Истиче се руда пирита, које има на Рују и Осоју, антимонита (из које се добија антимон) и гарнијерита (за добијање никла). Ове руде простиру се од Савинца преко околних брда до Семедражи, а на том посету се могу наћи и оксиди живе, урана и хрома.

Позамашна налазишта пироксена су на Рују (силикати калцијума, магнезијума и гвожђа). Они се, с обзиром на своју структуру и тврдођу, употребљавају у грађевинској индустрији. Магматске стене протежу се на потесу од Главице до Столица, и оне садрже руде биотит, апатит и дацит, које су богате гвожђем, калцијум фосфатима и кварцом. Од Ливадица ка Галичу су наслаге лапора и лапорца, који се користе у производњи креча и цемента.

Југозападни крајеви села богати су магнезитом, који се користи у производњи ватросталних материјала или добијање чистог магнезијума. Експлоатација овог минерала отпочела је пре Другог светског рата.[31]

Пољопривреда[уреди]

Сточарство[уреди]

Нема поузданих података о томе чиме су се тачно бавили становници ових крајева пре доласка Турака. По њиховом доласку, и након неколико сеоба ка северу и враћања, сељаци су се све мање бавили земљорадњом, а окретали се сточарству. Тако се одређени део ораница временом претворио у шуме, добар део у пашњаке, а њива је било најмање, уз реку. На тим пашњацима народ је почео интензивније да се бави сточарством.

На испаши по околним брдима био је велики број оваца, говеда и коња. Свиње су се највише гајиле по забранима и густим храстовим шумама, које су овде некада прекривале највећи део околних брда. Козе су често ишле заједно са овцама, и брстиле су врзине по ивицама пашњака или по околним шумарцима. Предео Шарана и Дренове имао је скоро идеалне услове за сточарство. Пашњаци нису били превише стрми, а трава је била квалитетна. Рано ујутру стоку су на испашу изводили чобани, најчешће деца или старији чланови домаћинства који нису могли да обављају теже послове. Док је стока пасла, чобани су се међусобно играли разних игара, попут „пиљака”, певали изворне песме и играли кола уз инструменте које су сами правили од дрвета које су пронашли успут. Већина тих „музичара” била је самоука, а најчешће су правили фруле и двојнице. На пашњацима се стока мешала и тако су се формирала велика стада од по неколико стотина јединки, а затим би предвече чобани то велико стадо заједно потерали кући. Успут би се стока мало по мало одвајала како су пролазили путем поред својих кућа. Поједини чобани преваљивали су и по неколико километара (већина их је била босонога) да би стигли до пашњака са добром травом.

Поједине породице имале су ограђене просторе далеко од својих кућа, у које је терана стока на испашу (називали су се обори или трле), а налазили су се у Ридовима, Рожњу, Совљаку и поред река. Неко од чланова породице би ту проводио цело лето или јесен, заједно са већим делом или свом стоком у власништву породице. Ту се скупљало млеко и понекад правиле млечне прерађевине, а понекад се скупљено млеко носило назад до кућа где се правио сир или кајмак. Данас тих обора нема, а поједини су постали стално боравиште (домаћинства) одељених чланова породице.

Да би се зими прехранила крупна стока, сељаци су косили траву и остављали је да се осуши, а затим су ливаде пластили и траву скупљали на пластове које су касније дотеравали до својих кућа и денули сена. Овцама и козама скупљале су се лиснате гране и тако се спремала лисница која им се давала током зиме.

Сточарство се у овом крају, као и у осталим руралним пределима Србије, доста променило. Ретко се гаје старе расе и врсте стоке, а променила се и исхрана. Стока се све до друге половине 20. века изводила на испашу, што је био главни начин исхране, међутим, крајем 1980их почело се са силирањем кукурузне шаше у комбинацији са травом или детелином. Силажа се обично складишти у великим ограђеним просторима близу штале, како би била лакше доступна. Поједини домаћини постали су кооперанти Ветеринарске станице из Горњег Милановца или земљорадничке задруге. Тим путем добијали су телад коју су товили до одређене килаже а затим је предавали назад. За изградњу штала и других објеката за узгој стоке, као и за набавку механизације и проширење сточног фонда домаћини су подизали кредите које је у оквиру „зеленог плана” обезбеђивала млекара из Горњег Милановца. Кредите су враћали кроз предају произведеног млека назад млекари. Поједини сточари су пре рата 1990их боравили у посети колегама из Словењ Градеца у Словенији, како би са њима разменили искуства и употребу нових технологија у производњи млека. Након тога, словеначки сточари су им узвратили посету.

Током 20. века сточарство је играло веома значајну улогу у укупној привреди и начину живота сеоског становништва. Због тога је праћење стања у сточарству и сточног фонда било редовно и у одређеним интервалима су вршени пописи. У табели испод су резултати неких од тих пописа (подаци су за Шаране и Дренову):

Све је мање домаћинстава која се баве сточарством и производњом млека.
Година Село Коњи Говеда Свиње Овце Козе Живина
1859. Дренова 42 345 670 1.129 102
Шарани 28 205 445 843 148
1890. Дренова 19 201 117 874 19
Шарани 16 218 170 956 86
1895. Дренова 18 244 202 1.074 24
Шарани 13 277 189 918 77
1910. Савиначка
општина
24 536 545 2.589 72 2.567
1921. Савиначка
општина
4 764 336 1.377 41
1991. Дренова 7 286 349 683 73 1.808
Шарани 19 199 205 580 34 1.419

У наведеним подацима види се пад сточног фонда у попису из 1921. године, чији је узрок Први светски рат за који су поред становништва били мобилисани коњи и волови (и запрежна кола) за вучу опреме, муниције, топова и осталог тешког наоружања. Српска војска се повукла преко Албаније, па је велики део стоке и наоружања пао у непријатељске руке или је уништен. Многи коњи су остали завејани у леденим беспућима албанских планина.

Пошто је дошло до опадања сточног фонда током ослободилачких ратова крајем 19. и почетком 20. века, сеоско становништво почело је интензивније да се бави земљорадњом. На број грла у сточном фонду сељака утицао је обавезан откуп који су власти увеле након Другог светског рата, али и све мањи број радно способног становништва које је махом почело да се сели из села у град. Поред тога, повремено је долазило до великих епидемија које су додатно наносиле штету сточарима – свињска куга, метињ код оваца, шап и слинавка код говеда, а истиче се „голубачка мушица”, која се јављала у пролеће и лети. Како би своју стоку покушали димом да заштите од ове напасти сељаци су палили крпе и сламу. Један од становника Шарана, Петар Маркељић, је о епидемији голубачке мушице у овом крају из 1933. записао:

Викицитати „Око Ђурђевдана дошла нам је 'Голубачка мушица' која је нанела грдне штете у стоци, као и осталом, јер су људи бранећи стоку, непажњом попалили многе штале и кошаре, као и стоку у њима, а на многим местима страдале су и остале зграде...”

Након тога, овај крај је 1937. године погодила и свињска куга, која је усмртила скоро све свиње у селу.

У циљу заштите сточног фонда, становници Шарана и Дренове су заједничким средствима саградили зграду ветеринарске амбуланте између два села, на локацији Маџарско гробље, која је од 1980. радила као испостава милановачке ветеринарске станице. На зграду је при изградњи постављена плоча са натписом:

„ОВА ЗГРАДА ПОДИГНУТА ЈЕ УДРУЖЕНИМ СРЕДСТВИМА ВЕТЕРИНАРСКЕ СТАНИЦЕ И МЕСНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ НА ПОКЛОЊЕНОМ ЗЕМЉИШТУ БРАЋЕ ЧУРЛИЋА ДА СЛУЖИ СТОЧАРИМА ОВОГА КРАЈА, 1980. Г.”

Ова зграда одражавала је спремност локалног становништва да се удруже и раде у добробит свих сељака. Ветеринарска амбуланта затворена је почетком 21. века због све мањег броја домаћинстава која се баве сточарством.[32]

Саобраћај[уреди]

Путање и путеви[уреди]

Народ који се доселио у Дренову и Шаране већином је дошао из брдских предела Херцеговине, Црне Горе, Босне и Санџака, где се стока изводила на испашу на простране пашњаке. Због тога су досељеници градили своје куће далеко једну од друге, како би се што веће површине искрчиле и претвориле у пашњаке. Само су мање површине уз реку Дичину користили за ратарство. Таквим условима прилагодио се и месни саобраћај.

Док је број становника био мањи, било је мање и кућа – брвнара и кровињара – од којих су стазе водиле ка њивама, пашњацима, забрану (шуми), ка појилима на реци и изворима, до воденица и ваљалице. Мештани нису обраћали посебну пажњу на распоред ових стаза, јер су се углавном кретали за стоком, у линији, па им и није била потребна шира саобраћајница, док су веће терете преносили на коњима. Преко реке Дичине народ је прелазио на плићацима – „бродовима“ , или преко дрвених бавана и мостина. „Бродови“ су често добили називе по фамилији на чијој се земљи налазе.

Атаром села Шарани је још од давнина пролазио пут, долином Дичине, са којом се на неколико места укрштао, и на тим местима (најчешће су то били плићаци са каменитом подлогом) путници су прелазили реку. Од овог пута се у месту Росуље одвајао крак који је затим преко Дренове водио ка Галичу, док је на Савинцу један крак одвајао и водио кроз Шаране, преко Пода у Семедраж, где се повезивао са путем Рудник–Чачак. Током турске окупације народ није користио ове путне правце, и они су поприлично зарасли, како би се Турци одвратили од скретања са главне трасе која је водила уз саму реку Дичину. Део ове трасе данас се користи за кретање камиона и других машина при изградњи коридора 11.

Због лошег стања путева, народ се често кретао путањама – пречицама. Пролазници су путање користили да заобиђу блатњаве деонице пута, а саме путање често су ишле преко необрађеног земљишта, кроз шумарке или преко ивица њива, без обзира да ли је било у питању приватно или државно земљиште. Цело село било је испресецано оваквим путањама, тако да су практично сви засеоци били међусобно повезани. Иако су ове пречице углавном користили мештани села Шарана и Дренове, имало је и путања које су имале регионални карактер. Једна таква путања ишла је из села Срезојеваца низ Дренову, преко Ливадица, Шеварица, Савинца, Торина, Бара и Тоцилина до старе чаршије у Брусници (док је она била окружни центар), а по оснивању града на Деспотовици и до Горњег Милановца. Овом путањом људи су се углавном кретали пешке или на коњу, док су се празничним данима овуда терала говеда, овце и свиње на пијацу. Мештанима је позната прича о Владимиру и Танасију Баралић, који су ову путању користили при терању свиња на пијацу у Горњи Милановац. Када би се пијаца затворила, они би свиње које нису успели да продају истерали на Бранково брдо, одакле би се оне саме, преко села Бруснице, Такова и Шарана, истом путањом којом су дошле, вратиле у Доње Баралиће, а Владимир и Танасије су остајали у Милановцу да посвршавају друге послове.

Још једна регионална путања ишла је из Милићеваца преко брда Ковиљаче, низ Јоковића поток до Савинца, одакле се пела на Јечмину и низ Пауновац силазила у Семедраж. Од Семедражи је затим водила до долине реке Деспотовице, код места некадашњег мотела „Национал“. Овом путањом су ђаци из Семедража ишли до основне школе на Савинцу. Када се отворила железничка пруга, која је од Чачка до Милановца ишла долином Деспотовице (кроз Брђанску клисуру), мештани Шарана и Дренове су овом путањом одлазили до железничке станице „Семедраж“, где су чекали возове и одлазили својим путем.

Коришћење путања и прелаза преко туђег имања или земље, кроз воћњаке, баште, па чак и дворишта, заснивало се само на доброј вољи власника земљишта. Мештани села добро су знали ко је какав човек у селу, и како ће реаговати ако се пешке или са стоком прелази преко његовог имања. Власници су се често трудили да пролазницима олакшају прелаз преко међа и плотова (ограда), јер су и сами користили те пречице, па су израђивали „прелазе“ или дрвене капије. „Прелаз“ је погоднији од капије јер не мора да се отвара и затвара, и тако се не може десити да пролазник заборави да за собом затвори капију кроз коју стока може побећи. Пошто су сви користили ове путање кроз цело село, ретко је долазило до међусобних сукоба.

Мостови и ћуприје[уреди]

Прва ћуприја преко реке Дичине у Шаранима изграђена је око 1825. године у близини ушћа Бабиног потока у Дичину. Ова ћуприја углавном се користила за прелаз волујских кола и пешака – помељара који су ишли у воденицу Риста и Мијајила Маријановића која се налазила на речици Дреновици под Трештеником, и у воденицу Сретена Матковића која се налазила на Дичини у Јазишту. С обзиром да је ова ћуприја пружала једини сигуран прелаз преко Дичине, и можда једино место на којем се она могла прећи када набуја, мештани су је често користили и у друге сврхе – за одвођење стоке на испашу, као и за одлазак до њива и башта на десној обали реке. Ћуприја је коришена све до краја 19. века. Власници воденица, које су тек крајем 19. века изграђене на другим местима узводно на Дичини, имали су интерес да се ова ћуприја поруши, како би се уклонила конкуренција. Коначно, рушењем ове ћуприје престала је да ради воденица, која је тада била власништво Теодора Миловановића.

Мост бана Матковића у време суше 2012...
Мост бана Матковића у време суше 2012...
...и током великих поплава у мају 2014. године
...и током великих поплава у мају 2014. године.

Савремени мост на Дичини направљен је 1933. године на Савинцу, поред саме цркве Св. Саве, на путу који одваја десно ка Дренови и Милићевцима. Изградњу моста иницирао је и спровео Добрица Матковић, бан дунавске бановине и можда најпознатији Шаранац, о чему сведочи и плоча са натписом „МОСТ БАНА МАТКОВИЋА“. Главни мајстор при изградњи овог моста био је Миле Танасковић из Семедража. Конструкција моста била је од дрвета, са једним каменим стубом на средини корита реке, док је лева и десна обала такође била озидана каменом како не би дошло до ерозије обале током бујице. Дрвена конструкција служила је све до друге половине 20. века када је срушена, и замењена челичном конструкцијом која је прекривена асфалтом. Том приликом је постављена и нова челична ограда. Занимљиво је да се овај мост појављује у дечијем филму Мирко и Славко, када на њему експлодира камион и слеће у реку Дичину. За снимање ове сцене око моста се окупио велики број локалних мештана са децом. О умећу и знању неимара који су радили на изградњи моста најбоље сведочи чињеница да озидани део и дан данас стоји, а да на њему ниједном нису вршене никакве поправке. Река Дичина је позната као бујични водоток, површина слива је велика, а корито релативно мало, тако да мештани памте велике бујичне поплаве. Место на којем је мост изграђен је посебно опасно у тим ситуацијама јер се тридесетак метара узводно на реци налази мало водопад (бук) висине око 1 метар, што не звучи као много, али се током бујице велика количина воде стропошта преко њега и тако се стварају вртлози који додатно угрожавају мост.

Мост код некадашње Лазовића воденице.

При уобичајеним условима мост је око 4 метра изнад површине воде, али је у пар наврата (скорије 1991. и 2014. године) Дичина толико набујала да је вода ишла преко моста. (Јутуб снимак из 2014.) У таквим приликама до изражаја долази облик централног стуба у кориту реке, чије су стране направљене тако да разбију ударну силу бујице.

Узводно од овог моста, на Дичини су направљена још два – један код Лазовића воденице и један око 300 метара узводно од њега, поред пута за Таково. Конструквија овог другог моста је такође била од дрвета, и била је слична оригиналној конструкцији моста на Савинцу. Он је порушен када се почело са радовима на коридору 11, док је мост код Лазовића воденице (која је такође порушена) претрпео значајна оштећења током поплава у мају 2014. – сама конструкција је остала читава јер је мост био недавно реновиран, али је река однела приступни пут на обалама. На Дичини постоји и неколико прелаза, тзв. „бавана“, преко којих сељаци прелазе са једне на другу обалу реке. У месту Јазиште постоји и челични мостић, сличан баванима, који је такође оштећен у неколико наврата приликом поплава. На Дреновици је изграђена ћуприја испод Урошевића воденице, која је модернизована при асфалтирању пута од Савинца до Дренове.

Модернизација путева[уреди]

Мало по мало, у саобраћај су у Шаранима и Дренови уведена савремена саобраћајна средства, али се није обраћала пажња на путну мрежу, која је била непромењена још од почетка 20. века. У сеоски саобраћај мештани су прво увели чезе, затим каруце и фијакере. Након Другог светског рата сељаци су за превоз људи и терета почели масовније да користе ова превозна средства, која су имала два (чезе) или четири (каруци, фијакери, шпедитери) најчешће дрвена точка, и најчешће их је вукао пар волова или коња (мада се могла користити и само једна животиња код мањих терета). Овакви точкови били су релативно уски, само неколико центиметара, тако да се сав терет ослањао на врло малу површину и стварао огроман притисак на тло. Пошто су локални путеви у селима углавном били земљани, са по којим каменом, након кише они би се претварали у блато, тако да су точкови лако потањали и правили дубоке колотраге на путу. Народ је ове потешкоће превазилазио тако што би сваки наредни пролазник ишао поред трагова претходника, и тако све док се пут не исуши, што је могло да потраје пошто су се уз пут са обе стране већином пружале врзине које су биле природна ограда пашњака на којима је стока пасла. Ипак, често се дешавало да се пут исуши, а да дубоки колотрази остану, па су пролазници морали да пазе куда иду – пешак је могао озбиљно да повреди ногу ако би у њих згазио, а на вучним возилима је могао да се оштети точак. Зими су сељаци за превоз користили велике санке (саонице) које су најчешће вукли коњи, али само ако је довољно хладно да се пут заледи, јер би у супротном опет био каљуга. У нешто бољем стању био је макадамски пут Савинац–Таково и пут који је водио од Савинца до ћуприје на Дреновици.

Како су расле потребе становника, и с појавом првих аутомобила 60их година 20. века, почели су разговори о модернизацији путне мреже и они су вођени на нивоу општине и месне заједнице. Примарни задатак био је асфалтирање пута Савинац–Таково, што је и учињено 1974. године. Асфалтирањем ове трасе испуњени су услови да се уведе редовна аутобуска линија Горњи Милановац–Савинац.

Мештани су, видевши олакшање које је настало асфалтирањем ове деонице, решили да модернизују главне саобраћајнице у својим селима. Општина им је обећала тешку механизацију, а сељаци су завели самодопринос и организовали радне акције. На појединим деоницама власници земљишта су дозволили скидање обала и крчење врзина покрај путева, а у неким случајевима су морале да се померају ограде дворишта и слични уступци, како би се пут модернизовао. Мештани око тога нису правили проблем, јер су знали да ће асфалтирање ових локалних путева бити свима од користи. Присуство тешких машина мештани су искористили за проширивање уских путева који су од засеока водили до главних путева. Пут од Савинца до Бабиног потока асфалтиран је 1982. године у дужини од 760 метара. Од Бабиног потока пут затим води уз Чукарић ка кућама Матковића и Јовановића. Та деоница ни данас није асфалтирана, већ је више пута насипана каменом. Пут од Савинца до Озрића брда није могао да се асфалтира уз Гаришта, куда је до тада водио, већ је одлучено да се просече нова траса пута од „дивљаке“ до испред Станкића извора, уз ливаду Велизара Јелића. Асфалтирање ове деонице, у дужини од 3.600 метара, завршено је 1983. године. Од Озрића брда овај пут наставља до семедрашког поља, а затим води до ибарске магистрале. На овој деоници од тада није било значајнијих радова и поправки, тако да је пут у веома лошем стању. С друге стране, деоница од „дивљаке“ до Бабиног потока пресвучена је новим слојем асфалта у јулу 2008. године, по принципу 2 динара општина – 1 динар мештани. У том периоду је асфалтиран и пут од Станкића извора до на Јечмину, а недуго затим и пут од Станкића извора до Долова. И пут од Савинца до Такова је пресвучен новим слојем асфалта крајем прве деценије 21. века, мада је том приликом сужен за око 50 cm. Убрзо затим почело се са изградњом коридора 11, тако да је овај пут једним делом затрпан и измештен, заједно са променом тока реке Дичине. За потребе изградње овог коридора стари турски пут који прати обалу реке Дичине је пресвучен каменом и проширен, тако да се њиме крећу камиони и остале тешке машине од тунела Шарани до тунела Савинац.

Због гашења сеоских воденица и преусмеравања саобраћаја на главне путеве, многи локални путеви су у потпуности напуштени и сада су зарасли у врзину. Слично је и са многим путањама. Услед масивног одласка људи у градове, читави засеоци остали су пусти, и данас ретко ко пролази путевима који до њих воде.[33]

Саобраћајна средства[уреди]

Станоцници у овим крајевима су за превоз терета и путника у 19. веку углавном користили волујска кола. Ова кола су се и пре и после Првог светског рата користила за превоз робе из села до оближњих градова – Горњег Милановца, Чачка, Пожеге, а понекад чак и до Београда. Сељаци су се на пут до Београда одлучивали само ако је цена робе у Г. Милановцу и осталим оближњим градовима веома ниска. Тада би се обично неколико домаћина удружило, спаковали би своју робу на једна или више запрежних кола, и кренули на 150 километара дуг пут кроз живописне пределе Шумадије. У данашње време је тешко и замислити како је то путовање изгледало – није било магистралног пута, тако да се конвој често кретао по сеоским путевима и путањама, кроз шуме и пашњаке, преко брда и долина. Домаћини су често наизменично управљали колима – један је спавао док је други пратио пут, и обрнуто, чак и ноћу (притом, без фарова или ел. сијалице, већ уз светло фењера или само месечине), како би што пре стигли на своје одредиште. Сељаци су са собом морали да понесу и залихе хране за целу седмицу путовања до Београда и назад. Често су се успут певале изворне народне песме и причале приче.

Волујска кола су у 19. и почетком 20. века углавном имала дрвене точкове, а од прве половине 20. века они су замењени гуменим пнеуматицима. Оваква запрежна кола, са гумама уместо дрвених точкова, називају се шпедитер. При вучи лакших терета у кола су се упрезали коњи уместо волова. Шпедитери имају дрвени под и странице, које су често украшене разним цртежима при фарбању. На задњим точковима шпедитера постоје тзв. чегртаљке, на оба точка, које спречавају да кола крену у назад на узбрдици, и производе препознатљив звук при кретању. Данас је у селу опстао врло мали број старих волујских кола и шпедитера, а само неколико је и даље у возном стању.

Чезе су се такође често користиле, првенствено за превоз путника или мање количине робе; њима су се лакше и брже обављали послови, одлазило се до града, на пијацу, код лекара, до железничке станице или на вашар или свадбу.

Током зиме, када снег постане довољно дубок, мештани су за превоз користили саонице које су најчешће вукли коњи. Саонице су се користиле за превоз снопова шаше и лисника, сена и сламе до штала, из шуме су дотеравана дрва за огрев, а коришћене су и за превоз жита до воденице, а затим довожење брашна кући. Саонице су се користиле чак и лети, у Рожњу, Крвавцу, Совљаку, Бобељки и осталим пределима села која су имала стрме падине, где је због великог успона било немогуће користити запрежна кола за довлачење дрва, снопова жита, или транспорт стајског ђубрива. При транспорту већих громада камена и других терета велике масе користила се воза.

Бицикл се врло мало користио у Шаранима, јер су куће углавном на странама околних брда, па је било напорно до њих изаћи, а уз то су и путеви били пуни рупа или су били блатњави. Међутим, са појавом бицикала са више брзина крајем 20. века, и сређивањем локалних путева, постало је лакше возити бицикле по селу. До почетка 21. века већина кућа имала је макар по један бицикл, који су најчешће користила деца за вожњу по селу, али је ово превозно средство коришћено и за одлазак до продавнице по намирнице и за обављање сличних послова. Бицикала је нарочито имало лети, када су на село долазила деца из околних градова, Београда и иностранства на распуст. Тада се бицикл углавном користио за одлазак на купање на Дичини код моста, за одлазак до фудбалског терена испод школе (травнатог) или до бетонског игралишта кафане „Ада“ (данас „Пејзаж плус“), и за састанке увече код савиначке цркве, где су се млади играли жмурке или седели на дрвеним клупама под липама и причали до дубоко у ноћ. Међутим, са смањењем броја становника, све је мање и младих, а летњи распусти се све ређе проводе на селу код деке и баке, тако да је бициклиста све мање. Потенцијал за уређење бициклистичких стаза је велики. Сеоским путевима пролази мали број возила, а сами путеви су кривудави и пролазе кроз живописан крајолик. Такође, велики је број утабаних путања које су мештани раније користили за одвођење стоке на испашу, и које би се могле уредити за пролаз бицикала. Велики је број и шумских путева који би се такође могли уредити. Овим стазама бициклисти би преко села могли ићи од Чачка до Горњег Милановца, а да притом ретко где наиђу на широк асфалтирани пут, већ би се већином кретали долином реке Дичине, коју би на пар места и прелазили, а затим шумским путевима све до предграђа.

Поједини становници поседовали су и мотоцикле, разних величина и снага.

Опел Олимпија код цркве на Савинцу, први аутомобил у Шаранима, власништво Николе Младеновића.

Аутобуска линија Савинац–Горњи Милановац у потпуности је изменила начин на који је народ саобраћао између села и града. Велики број мештана се запослио у милановачке фабрике, и аутобус им је био главно превозно средство од куће до посла. Повремено су аутобуси ишли само до Такова, па су Шаранци пешачили до школе у Такову одакле би „хватали“ аутобус до града. Аутобусом су се свакодневно превозили ђаци са Савинца до осмогодишње школе у Такову, или до средњих школа у Милановцу. Рудари и остали мештани који су били запослени у руднику „Шумадија“ превозили су се минибусом од Савинца до Милићеваца. Аутобуси и данас саобраћају од Савинца до Горњег Милановца (најчешће минибусом), али је број полазака мањи него раније због мањег броја становника. Ђаци такође имају организован превоз од Савинца до Такова.

Први аутомобил у Шаранима појавио се раних 1960их; био је то Опел Олимпија. У наредним деценијама скоро свака кућа је купила ово превозно средство. Неке породице су због лоших путева до кућа куповале аутомобиле са погоном на сва четири точка (4x4), а та возила су и зими лакше савладавала залеђене успоне и сметове. Након модернизације путева у другој половини 20. века аутомобилима се могло стићи до скоро сваке куће у Шаранима. Од почетка изградње коридора 11 поново су се појавиле неприлике за возаче. Пут Таково–Савинац су почеле да користе камиони и остале грађевинске машине, које износе на асфалт огромну количину блата, које се лети из каљуге претварало у фину, пудерасту прашину, тако да аутомобили морају да се перу скоро сваког дана, а пут је на појединим местима и више месеци ишао преко деоница насутим земљом и крупним камењем.

Крајем 20. века у Шаранима је било 30 трактора, који су се углавном користили за све радове на њивама, ливадама, и за превоз дрвета и осталог терета. Већ у другој деценији 21. века тај број се попео на 45 трактора, али се одређен број њих не користи.[34]

Занатство[уреди]

Мештани ових крајева су своје укућане делили у четири групе:

  • Златоусташи – памћеници, гуслари, певачи, здравичари, фрулаши, трубачи, врачари, видари, попови, калуђери и други;
  • Кућевници – земљоделци и домаћице;
  • Умешници – жетеоци, воденичари, чутураши, неимари, опанчари, ткаље, ашчије, механџије, рабаџије, пекмежџије, и други;
  • Браниоци – хадјуци и војници.

Сељани су се примарно бавили сточарством, земљорадњом и воћарством, али су поједини у слободно време били и самоуке занатлије. Израђивали су одећу, обућу, као и разне алатке.

Од давнина је овај предео био богат густим шумама. Народ је дрво користио не само за огрев, већ и за градњу кућа, вајата, магаза, млекâра, салаша, штала, и осталих зграда, као и за израду каца, буради, кућног намештаја, музичких инструмената, и друго. Тако су се повремено јављале самоуке дрводеље, које су се додатно бавиле дуборезом и украшавањем разних предмета од дрвета. Најчешћи су били мотиви из природе. Столарским занатом бавили су се Марко Живановић, Милутин Баралић, Душан Марјановић и Радосав Јоковић.

За време турске владавине овај крај био је познат по експлоатацији руда и минерала. Тако је и један од првих заната којим су се неки мештани професионално бавили био ковачки занат. Први ковачки мајстор у Шаранима био је Симеун ковач (Јелић), који се помиње 1823. године, а након тога Стеван Ђорђевић 1836. године. Каснији мајстори били су Матија и Здравко Јелић, и Љубомир Миловановић. Ковачи су ковали вруће гвожђе и од њега израђивали разне пољопривредне алатке, као и ножеве, маказе, и друге предмете за кућу. Многи ковачи бавили су се и поткивањем. Потковице су израђивали сами, а затим их закивали коњима на копита или на папке биковима.

Колари су се бавили израдом кôла (запрежних). У почетку су се кола у потпуности израђивала од дрвета, па су колари већином били дрводеље. Касније су се удружили са ковачима и правили ојачана запрежна кола. Милош Миловановић (Катић) био је први колар у Шаранима. Почетком 20. века коларским занатом бавили су се Богољуб Јелић и Јездимир Дамњановић, и обе радње су постојале до друге половине истог века када су запрежна кола престала да буду главно превозно средство.

Абаџијским занатом бавио се Рајко Живановић, који је правио мушка одела (антерије, зубуне, фермене, и друго). Одећа и обућа правила се од тканина и од животињске коже. Одећу су кројили од ваљаног сукна, док су касније користили шајак и чоју. Први кројач био је Лука Ранковић, који је крајем 19. века први на Савинац донео шиваћу машину на ручни (тачније ножни) погон.

Бојаџијским занатом углавном су се бавиле домаћице, а за бојење су користиле природне боје. Мушкарци су се тиме ређе бавили, али један од познатијих бојаџија у ширем окружењу, који је своју радњу имао на Савинцу, био је Милун Божовић.

Опанчари су искоришћавали говеђе и овчије коже за прављење опанака, који су вековима били обућа српског народа. Последњи који су се овим занатом бавили били су Јанко Ристовић „Геле” и Миломир Милошевић.

Сарачским занатом бавио се само Владисав Матковић, који је као седлар учествовао у Првом светском рату – преживео је Проклетије и Албанију, али је од исцрпљености преминуо у Бриндизију у Италији.

Пушкари су се бавили поправљањем или прављењем оружја. У Шаранима су се тиме бавили Радомир Баралић и Љубо Миловановић.

Градитељством су се бавили многи људи из овог краја, и учествовали су у изградњи свих битних здања – цркве, домова, школе, моста, и друго. Овим занатом у скорије време у Шаранима су се бавили: Ђорђе Јелић, Павле Живановић, Марко Марић, Василије Станкић, Миливоје и Коста Маркељић, Драгољуб Јелић, Драгић Јовановић, Миодраг Станкић, Драгољуб и Радисав Маркељић, Миломир и Љубинко Милошевић, Стојан Јовановић, Станиша Маркељић „Немац” и други.

Циглу су правили скоро сви домаћини у селу, и то скоро искључиво ручно. Прављењем цигле и црепа (ћерамиде) ради продаје бавили су се Младен Јелић и Љубисав Шљивић. Процес прављења цигле описао је Кале Миловановић у својој књизи:

Викицитати „У јесен се ископа растресита и масна земља, која измрзне током зиме, а у пролеће се кваси и меша, па се густо блато сече рукама и ставља у дрвене калупе из којих се једна по једна цигла ређа једна поред друге на припремљеном гумну, где се суши пар дана, а потом ставља у дуже банкине, где се суши још око 30 дана. Сува непечена цигла се, затим, ставља у банкет који при земљи има засебно озидана ложишта. Када се банкет озида, облепи се блатом, а у ложиштима се запали ватра и ложе дрва којима се пече цигла. Печење цигле траје 48 часова. После овог времена ложишта се зазидају, банкет се покрије земљом, а пукотине се облепе блатом. Банкет се не отвара док се сасвим не охлади.”

Вредно међународно признање додељено је плетиљама и везиљама из овог краја. На Светској изложби у Паризу 1889. године награду су добиле рукотворине из рудничког краја, а специјалном дипломом награђене су везене чарапе и шарени вунени појас Персиде Милетић из Шарана.

Индустријска производња утицала је да поједине занатлије остану без муштерија, а поједини занати потпуно су пали у заборав.

Здравство и хигијена[уреди]

Савиначки крај обилује шумама, ливадама, воћњацима, изворима и воденим токовима, тако да постоје све предиспозиције да овдашње становништво води дуг и здрав живот. Међутим, добри услови у животној средини нису били гаранција дугог животног века, јер је раније мали број мештана доживео осму деценију. Према подацима матичне књиге, између 1881. и 1928. године 39 људи доживело је старост 70–80 година, 20 људи 81–90, док су само две особе доживеле више од 90 година. Народ до почетка 20. века није био упознат са правилима личне хигијене, нити са хигијеном исхране. Раније није било детерџената, сапуна, или других средстава за прање и чишћење, већ се нпр. веш прао цеђем – смесом која се добија када се пепео потопи у врелу воду. Када је на ред долазило прање постељине, или веће количине одеће и рубља, прање се обављало на најближем водотоку – потоку, извору, или се организовано из комшилука ишло на Дичину или Деспотовицу, а за прање су коришћени и локални извори и чесме.

Сапун је почео да се користи у домаћинствима тек када је почела да се продаје каустична сода, која се користи за прављење домаћег сапуна. Овај сапун кувао се од масних отпадака након посека (свињокоља); ту се додавала сода, а затим се та смеса сипала у корита где се хладила. Након што би се смеса стврднула, секла би се ножем на коцке („калупе”) и тако су укућани имали сапун, који се користио како за прање тако и за купање.

У прошлости се мали број мештана купао у Дичини или Дреновици. У реци су се једино купала деца, док су одрасли током лета, када је вода била најтоплија за купање, цео дан били заузети пољопривредним радовима. Најређе су се у реци купале жене, јер је то било супротно тадажњим обичајима. Оне су се купале кући. Мештани су имали и одређени страх према реци – кружиле су приче да поједини вирови „немају дна“, и да ту има нешто што „вуче у дубину“. Када би се неко утопио причало се да га је „нешто повукло и одвукло у дубину“, а не да није знао да плива, с обзиром да је Дичина релативно мала (плитка) река па су мештани већином били непливачи или лоши пливачи.

Пошто водовод није постојао све до друге половине 20. века, сељаци су воду доносили са извора у мешинама[c], а касније у баквицама или кофама. Баквица је био дрвени суд за ношење воде, али је био изузетно непогодан са хигијенске тачке гледишта – у њему су се лако развијале бактерије.

Велике болести и епидемије које су у средњем веку харале Европом нису заобишле ни овај крај. Постоји могућност да је средином 14. века куга усмртила већи део становништва тадашњег насеља Шарена варош. У том периоду је попуњено, а затим и трајно напуштено гробље које је данас познато под називом „Маџарско”. Куга се у рудничком крају поново јавила 1439. године. Власт се у српској средњовековној држави, а нарочито по завршетку Другог српског устанка, у границама тадашњих сазнања борила са заразним болестима. Влада је 1839. године наредила пелцовање деце од „крављих богиња”; спискове пелцованих водили су свештеници, који су такође објашњавали народу зашто је важна вакцинација.

Увид у здравље локалног становништва пружа и евиденција коју су водили школски лекари од краја 19. века. У првој години рада школе ђаци су морали на принудни распуст од две седмице због „средњих богиња“. Најчешће је долазило до епидемије „срдобоље“ (дизентерије, пролива), чији су узрок били лоша исхрана и мањак личне хигијене. Школа је због срдобоље затворена у новембру 1894, а затим из истог разлога поново 1896, 1906, 1909. и 1912. године. Школа је распуштана по налогу среског лекара, који је уз то препоручио: „Да се школа два пута окречи, да се под, врата и прозори добро врућим цеђем оперу. Исто тако и нужник.“ Узроци срдобоље такође су доводили и до шарлаха. Епидемије шарлаха биле су 1897, 1902, 1903. и 1909. године. Јављала се и дифтерија, која је 1898. године однела 20 живота, а 1930. је због ње школа била затворена цео месец. Школски надзорник је при годишњем испиту ученика 1912. године оставио белешку о здрављу ђака: „У овом крају ове године владало је много заразних болести – мале богиње, велики кашаљ, шарлах, срдобоља и друге. Више од половине ученика су дошли на испит, а лица су им била осута малим богињама.

Код младих се најчешће јављала туберкулоза, то се код старијих најчешће јављала упала плућа. У време Првог светског рата у савиначком крају (Шарани и Дренова) од грипа – шпанске грознице, умрло је 35, а од епидемије тифуса 55 становника. У ову статистику не убрајају се војници који су умрли у Албанији, Бизерти и на грчким острвима. За период од 1881. до 1928. године доступни су подаци о узроцима смрти становника два савиначка села:

Становници су приликом здравствених проблема одлазили у Горњи Милановац на преглед, док се ређе ишло у Чачанску болницу. Мештани су ипак изразили жељу да се отвори амбуланта на Савинцу, у коју би једном или два пута седмично долазили доктор и медицинска сестра, па је месна заједница 1989. отпочела прикупљање новца за адаптацију зграде дома задругарске омладине. Отварање амбуланте свакако је било оправдано, јер је у то време у два савиначка села живело скоро 1.000 становника. Ова идеја није одмах спроведена, јер су почели ратови 1990их, а дом је послужио за смештај избеглица из Хрватске и БиХ.

Касније је дом адаптиран и Здравствена амбуланта отворена је 25. јула 1993. године. Амбуланта је радила један или два дана у седмици више од десет година, али је почетком прве деценије 21. века затворена, јер је у савиначким селима било све мање становника. Тако мештани поново код лекара иду у болницу у Горњи Милановац.

Туризам[уреди]

Најпознатије кафане у селу су „Мићова кафана“ и „Ада“. Околина моста је популарна за прављење роштиља и излете. За дуге шетње је погодна рута Савинац – Крвавац – Трештеник – Савинац, у дужини од око 5 километара. Такође је планирана и изградња антистрес центра. Велики утицај на туризам ће имати планирани ауто-пут Е763, такозвани коридор 11, који ће проћи кроз место на само пар стотина метара од савиначке цркве и лековитих извора воде.

Манифестације[уреди]

Савиначки дани“ – средином јула – организује се такмичење у кувању ловачког гулаша. Место је такође популарна дестинација током првомајског уранка.

Демографија[уреди]

У насељу Шарани живи 241 становник. Према попису из 2002. године просечна старост становништва износи 49,2 година (48,4 код мушкараца и 50,0 код жена); у насељу има 136 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,53.

Ово насеље је највећим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

Савиначки дани 2012. године.
Демографија[35]
Година Становника
1948. 823
1953. 807
1961. 697
1971. 560
1981. 460
1991. 342 334
2002. 344 344
2011. 241
Етнички састав према попису из 2002.[36]
Срби
  
336 97,67 %
Југословени
  
4 1,16 %
Хрвати
  
1 0,29 %
непознато
  
1 0,29 %


Занимљивости[уреди]

Надимци[уреди]

Поједини становници села добили су препознатљиве надимке по којима су их сви знали. Надимке су добијали по неким својим особинама или делима, а они су се често преносили са колена на колено. Мада има надимака за које би се рекло да су погрдни, они то нису, већ је то начин на који је одређена особа била препознатљива у заједници. Треба истаћи и да су поједини мештани добијали једно име приликом крштења у цркви, а затим би им кум давао друго име по којем су их сви знали.

  • Станиша Јовановић – „Гарави” (због тамног тена)
  • Станиша Маркељић – „Немац” (као мали је имао високу температуру али га родитељи нису водили код лекара, па је остао глувонем)
  • Момир Мошо Баралић – „Поскур”
  • Божимир Баралић – „Кожар” (правио опанке)
  • Светомир Јовановић – „Беља”
  • Стојан Јовановић – „Ћето”
  • Драгић Јовановић – „Бауљ” (јер је дошао код жене у кућу); звали су га и „Жмировац”, а његове потомке „Жмировци”
  • Остоја Станкић – „Параграф” (радио у Пролетеровој продавници)
  • Љубиша Станкић – „Џокеј” (имао криве ноге)
  • Петар Баралић – „Шпаија”
  • Милојко Баралић – „Лембовац”
  • Милош, син Зоран Баралић – „Звијук”
  • Дамљановиће су звали „Рогуљаши, Ражњевци” (због висине)
  • Матковиће су звали „Куџовци”
  • Добривоје и Стеван Јовановић – „Рњовци”
  • Драгослав, синови Лазар и Милош Маркељић – „Турчин”
  • Драгић Маркељић – „Тртљо”
  • Спасоје Јелић – „Тепо, Теповац”
  • Зоран Маркељић, Маркељићи – „Крњац, Крњовци”
  • Слободан Јелић – „Мачак”
  • Велимир Јовановић – „Чкуљо”
  • Милијан Росић – „Чврго”
  • Милета Томић – „Ћеминац”
  • Милосав Миловановић – „Цврко”
  • Љубиша Маркељић – „Видинац” (мајка Вида)
  • Радојица, Дарије и Богдан Баралић – „Ћурка”
  • Драгослав Баралић – „Њоња”
  • Милан Живановић – „Ђевраш”
  • Милутин Баралић – „Грол”
  • Петар Гавриловић – „Креја”
  • Миломир Баралић – „Танџо”
  • Душан Баралић – „Клемпо”
  • Милорад Јово Баралић – „Кучка”
  • Мирад, Драган Живановић – „Жмејо”
  • Борисав Баралић – „Јуф”
  • Мирослав, Слободан Матковић – „Баџовац”
  • Сретен Јелић – „Шућо, Шућовац”
  • Мирослав, Остоја Маркељић – „Курјак, Курјаци”
  • Милојко Ковачевић – „Ера”
  • Милојко Миловановић – „Џемијат”
  • Марјановићи – „Цоњовци”
  • Радисав Милетић – „Ћарло”
  • Милан Милетић – „Џогљо”
  • Драган и Милан Јовановић – „Коловац” (по Константину „Колу”)
  • Кликовци – „Пинџовци”
  • Радосав Јовановић – „Геро”
  • Радомир Раловић – „Сврака”
  • Радојица Баралић – „Бобек”
  • Миломир Ристовић – „Маџар”
  • Зоран Баралић – „Зец”
  • Љубинко Милошевић – „Аџовац”
  • Милан и Милисав Јовановић – „Урлаге”
  • Раденко Дрињаковић – „Уљез”

Група „Шаранка”[уреди]

Још од давнина у Шаранима, као и у већини српских села, организована су прела. Жене су се предвече сакупљале у кућама да преду, плету и везу. Уз рад жене су прво водиле разговор, а затим би почеле да се причају приче, озбиљне и оне шаљиве. Са прича се прелазило на народне лирске песме, преношене са колена на колено. На тим прелима се средином 1980их јавила идеја о формирању изворне групе певача која је названа „Шаранка”.

Оснивачи групе су: Борка, Милијанка, Нада и Десанка Станкић, Војимирка и Станојка Баралић, Зора и Јула Томић и Георгина Миловановић. Њима су се прикљућили мушки гласови: Борисав Станкић, Милета Томић, Бранисав, Срећко и Драгован Баралић, и други. Током година репертоар старих песама групе допуњаван је новим, чији је аутор Георгина Миловановић.

Група је учествовала у емисији „Шарани су село мало”, снимљеној 1993. године. Књижевни клуб „Момчило Настасијевић” из Горњег Милановца је 1989. групи доделио диплому за плодну активност и неговање изворних песама. Нажалост, старост је стигла чланове групе, тако да је данас једино жива Георгина Миловановић, а због одлива становништва у град није имао ко да настави традицију. Испод је наведено неколико песама из репертоара ове групе.

„Веселе смо ми жене са села,
Кад пожемо са прела на прела,
Кад пролеће на њиве се креће,
У пролеће кад процвета цвеће.
Ништа лепше, ни лепшег украса,
Кад пшеница пољем заталаса.
Запеваће и срце у нама,
Кад на јесен стигну комишања”.

„Од Савинца лепшег места нема,
Главица се Дичини наднела,
Ој, Дичино, и твоји таласи,
Хеј, Савинцу, Дичина те краси.
Зора руди, а певају птице,
На Дичини мељу воденице,
Савинац је место од давнина,
Ту почива Караџића Мина”.

„Ветрић пирка, ситна киша роси,
Пош'о Миле ливаду да коси.
О, мој Миле, сунце раног јутра,
Де'ш по киши, остави за сутра.
Оде Миле, не окреће главу,
Пожурио да покоси траву.
Миле коси, падају откоси,
Ко ће, мајко, воде да му носи”.

„Сазрелиле шљиве ранке,
Нема шљиве ко да купи,
Нема мобе да се скупи,
Да засвира хармоника,
Да поведе коло дика,
Да поиграм ја до њега,
Другарица нека гледа,
То је било, више нема,
Отишла су та времена”.

„Ој, Шарани, моје родно село,
Куда прођеш свуда је весело,
Лепе њиве, ливаде, пашњаци,
По брдима зелени борјаци,
Куд погледаш да те жеља мине,
Савиначке малене долине.
Преко моста Матковића Бана,
Ту је прелаз Дренове и Шарана,
Многа срца о Савинцу сања,
Ту је нама лековита бања,
С разних страна ту долате често,
Савинац је туристичко место”.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. Каза је била управна јединица на коју се протезала надлежност једног кадије (судије).
  2. Брод је место на којем се река прелазила гажењем. На обалама су постојали прилази за волујска кола, а река је на том месту обично плитка. Преко ових прелаза сељаци су водили стоку на испашу на удаљене пашњаке, одлазили да обрађују своје оранице или превозили жито до воденице.
  3. Мешине су личиле на торбе начињене од овчије коже, које су се користиле за доношење воде са извора.

Референце[уреди]

  1. „History / Security Information Agency”. Bia.gov.rs. Приступљено 6. 7. 2012.. 
  2. „Историјат Бановинске палате”. Skupstinavojvodine.gov.rs. Приступљено 6. 7. 2012.. 
  3. Миловановић (1995). стр. 21,22.
  4. Михаило Кале Миловановић, Римско сребрно посуђе из Бранетића - Таковске новине бр. 1019, pp. 9, Горњи Милановац, 4. јун 1992.
  5. Миловановић (1995). стр. 36.
  6. Стево Чутурило, Цртице из породичне историје стародревног племена Вукомановића - , pp. 15, Нови Сад, 1907.
  7. Миловановић (1995). стр. 37–39.
  8. Димитрије Руварац, Митрополија београдска око 1735. године - споменик СКА, XLII, књ. 37, pp. 104-204, Београд 1905.
  9. Миловановић (1995). стр. 39,40.
  10. Миловановић (1995). стр. 41,42.
  11. Миловановић (1995). стр. 43.
  12. Миловановић (1995). стр. 43–44.
  13. Голгота и Васкрс Србије 1914–1915.“, Београдски издавачко-графички завод (БИГЗ), 1986. године, стр. 455.
  14. Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца“, књ. V: Колубарска битка – Друга фаза – Одбрамбена, Београд 1925. године, стр. 368.
  15. Велики рат Србије... књига XI: Трећи период 1915 - Опште одступање српске војске - Прва фаза, Београд 1926. г.
  16. Љубодраг Поповић, „Интернирање из чачанског и рудничког краја у 1916. години“, – „Зборник радова народног музеја Чачак“, књ. IX, 1978. године, стр. 199–220.
  17. Миловановић (1995). стр. 47–55.
  18. Миловановић (1995). стр. 23–30.
  19. „Клима”. Приступљено 9. 10. 2012.. 
  20. Миловановић (1995). стр. 16–17.
  21. „Биљни и животињски свет”. Приступљено 9. 10. 2012.. 
  22. Ноћас посечен храст од 600 лета (Б92, 23. јул 2015)
  23. Храст скроз труо, тројица га секла сат и по (Б92, 23. јул 2015)
  24. ТУЖАН ПРИЗОР Три радника посекла дрво старо шест векова: Радиле три тестере, никада већи храст нисмо посекли! („Блиц“, 23. јул 2015)
  25. После сат и по тестерисања храст се предао („Политика“, 23. јул 2015)
  26. Миловановић (1995). стр. 17–20.
  27. Миловановић (1995). стр. 19–21.
  28. „Voda sa izvora "Savin izvor", "Banja" i javne česme "Mlakovac" nije za piće”. Naslovi.net. 3. септембар 2014. Приступљено 16. новембра 2015. 
  29. „G. Milanovac: Zabrana upotrebe vode za piće”. Вечерње новости. 3. септембар 2014. Приступљено 16. новембра 2015. 
  30. V. Nikitović (3. септембар 2014). „Zabranjeno korišćenje vode za piće u Gornjem Milanovcu”. Блиц. Приступљено 16. новембра 2015. 
  31. Миловановић (1995). стр. 21.
  32. Миловановић (1995). стр. 174–177.
  33. Миловановић (1995). стр. 195.
  34. Миловановић (1995). стр. 196.
  35. Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  36. Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  37. Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Литература[уреди]

  • Миловановић, Михаило (1995). Савинац у таковском крају: село Шарани и село Дренова. Београд: Одбор за проучавање села САНУ. 

Спољашње везе[уреди]

Више информација на тему
Шарани (Горњи Милановац)
пронађите на Википедијиним сестринским пројектима:
Претражите Оставу Медији на Остави
Претражите Викивести Актуелности на Викивестима