Шашка
| Шашка модел 1838 | |
|---|---|
 Руска козачка шашка модел 1838 из Војног музеја у Стокхолму. | |
| Врста | Мач |
| Порекло |  Руско царство |
| Употреба | |
| Употреба у | Руско царство Кнежевина Србија Краљевина Србија |
| Бојно деловање | 1838-1883. |
| Производња | |
| Произведено | за Србију око 2.000 комада |
| Варијанте | черкеска (оригинална), козачка М1838, драгонска М1841-1881 |
| Спецификације | |
| Дужина | 1.000 (сечиво 856) mm |
Шашка (енгл. Shashka), изворно, черкеска сабља која се носи о рамену.[1] Касније, руска коњичка сабља масовно коришћена у војсци Кнежевине Србије (1863-1883).
Историја
[уреди | уреди извор]Српска стајаћа војска, формирана 1839, имала је до 1860. само два пешадијска батаљона и један коњички ескадрон, у свему око 2.500 војника. Коњички ескадрон имао је свега 208 коњаника, наоружаних сабљама и пиштољима кремењашима. Сабље су биле разнолике, од турских сабљи домаће производње до старих руских сабаља заосталих још из Наполеонових ратова. Године 1840. Кнежевина Србија увезла је из Русије 2.000 пушака кремењача са бајонетима, 2.000 пешадијских тесака (М1817)[2] и 400 коњичких сабаља (М1809 и М1826).[3] Српска народна војска, основана 1861, требало је да има 17 пукова пешадије и 17 ескадрона коњице, у свему око 90.000 пешака и 2.500 коњаника.[4] За наоружање толике војске недостајало је свега, и пушака и сабаља. Коњица је, по плану, требала да буде наоружана коњичким карабинима и сабљама. Уз то, све старешине народне војске од водника навише добијале су од државе сабље, као знак свог чина (пошто униформи у народној војсци у прво време није било, а за другу класу их није било ни касније). Обзиром да су на сваку чету (око 100 бораца) долазила два водника и један четовођа, само за четне старешине (око 640 чета) требало је још око 2.000 сабаља, а за батаљонске старешине (по један народни командир и један ађутант на сваки од 160 батаљона) још 320 сабаља.[5]
Обзиром да је Србија до 1861. имала свега око 7.000 државних пушака и око 400 државних сабаља, приступило се набавци оружја из иностранства. Тако је из Русије 1863. набављено 39.000 пушака капислара са бајонетима и 3.000 сабаља (М1826 и шашке разних врста).[6] Пошто је требало преко 5.800 сабаља само за коњицу и старешине народне војске, а за војне чиновнике још око 1.000,[7] почетком 1865. из Аустрије је увезено још 2.700 сабаља М1845 и М1850. Већина сабаља била је војничке (без украса, најпростије израде), а мали део официрске категорије.[8] У овој набавци било је и нешто пруских сабаља М1852.[5]
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Код оружја, број модела обично означава годину производње или увођења у масовну употребу.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Вујаклија 1980, стр. 1044.
- ^ „Akademci bez sablji”. oruzjeonline.com (на језику: хрватски). 2021-06-28. Приступљено 2025-04-20.
- ^ Мијић (2. део) 1994, стр. 225.
- ^ Мијић (2. део) 1994, стр. 241-242.
- ^ а б Мијић (2. део) 1994, стр. 251.
- ^ Мијић (2. део) 1994, стр. 243.
- ^ Мијић (2. део) 1994, стр. 260.
- ^ Бабац 2015, стр. 89.
Литература
[уреди | уреди извор]- Вујаклија, Милан (1980). Лексикон страних речи и израза (PDF) (3. изд.). Београд: Просвета.
- Бабац, Душан (2015). Српска војска у рату са Бугарском : 1885-1886. : са приповеткама Бранислава Нушића из тог периода. Београд: Медија центар Одбрана. ISBN 978-86-335-0473-7.
- Мијић, Иван (1994). „Хладно оружје војске кнежевине Србије (1804-1881)” (PDF). ЗБОРНИК ИСТОРИЈСКОГ МУЗЕЈА СРБИЈЕ 1994. 28: 189—224.
- Мијић, Иван (1994). „Хладно оружје војске кнежевине Србије (1804-1881)” (PDF). ЗБОРНИК ИСТОРИЈСКОГ МУЗЕЈА СРБИЈЕ 1994. 28: 225—267.
- Мијић, Иван (1998). „Хладно оружје војске краљевине Србије (1882-1918)” (PDF). ЗБОРНИК ИСТОРИЈСКОГ МУЗЕЈА СРБИЈЕ 1995-1996. 29-30: 187—216.