Шеста пролетерска источнобосанска ударна бригада

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Шеста источнобосанска пролетерска ударна бригада
Постојање 2. август 1942.
Место оснивања:
Шековићи
Формација три батаљона
Јачина 620 војника и официра
Део НОВ и ПО Југославије
Ангажовање
Одликовања Орден народног хероја
Орден народног ослобођења
Орден братства и јединства
Команданти
Командант Војо Љујић
Политички комесар Цвијетин Мијатовић

Шеста пролетерска источнобосанска народноослободилачка ударна бригада је формирана наредбом Врховног штаба НОП и ДВЈ 2. августа 1942. године у Шековићима, од три источно-босанска пролетерска батаљона. На дан формирања имала је 620 бораца.

Први командант бригде био је Војо Љујић, а политички комесар Цвијетин Мијатовић, народни хероји.

Бригада је имала огроман значај за одржавање устанка у источној Босни у периоду његове највеће кризе, током 1942—1943. године, у поновном распламсавању устанка у овој области и бројним подухватима у источној Босни, Црној Гори, Србији, Хрватској и Словенији. Дала је велики број војно-политичких и партијских руководилаца, као и народних хероја.

Одлуком Врховног штаба НОВ и ПОЈ за постигнуте успехе у борби, 29. октобра 1944, проглашена је пролетерском.

Одликована је и Орденом народног ослобођења и Орденом братства и јединства, а поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци, јуна 1958. године, одликована је Орденом народног хероја.

Борбени пут Шесте пролетрске бригаде[уреди]

Од формирања до 9. априла 1943. године бригада је била под непосредном командом Главног штаба НОП одреда за Босну и Херцеговину. У августу и септембру водила је борбе на планинама Коњуху, Романији и Мајевици: одржала се у Бирчу упркос јакој офанзиви 718. немачке дивизије, усташко-домобранских и четничких снага (од 25. августа до 9. септембра). После тих борби на Требави и у Бирчу, један њен батаљон остао је на Мајевици, а остатак бригаде (два батаљона) је 5/6. октобра прешао у Срем.

У Срему бригада је водила једномесечне борбе - заједно са Сремским НОП одредом разбила је непријатељеске посаде у Врбањи и Кузмину и батаљон 718. дивизије у Босутским шумама. Ојачана једним батаљоном сремских партизана, заједно са Сремским НОП одредом 4/5. новембра разбила је и делом уништила четнике на подручју Семберије и Мајевице. У борби код села Малешеваца, 28. новембра, разбијени су четници Мајевице, Посавине и Требаве (преко 250 погинулих и рањених и око 600 заробљених). Истовремено су разбијене домобранске посаде на путу Тузла-Лопаре-Брчко. Све ово имало је велики значај за даљи развој НОП у источној Босни.

У децембру 1942. године бригада је са Сремским и Мајевичким НОП одредом у захвату друма Тузла-Зворник, после вишедневних борби, разбила непријатељске снаге (два немачка, два усташка и пет домобранских батаљона и четнике) које су изводиле операције „Тузла II". Потом је учествовала у разбијању четника у Бирчу. Из Бирча је продрла на Романију и тамо разбила неколико четничких и усташко-домобранских јединица. Јануара 1943. нарасла је на седам батаљона јачине 1.300 бораца. На пространој територији око Хан-Пијеска, Олова, Кладња, Тузле и Зворника у јануару и фебруару извела је више успешних напада на непријатељска упоришта. У марту 1943. одбила је напад Романијског четничког корпуса на Бирач и водила борбе са усташама у Милићима, Хан-Пијеску, Жљебовима и око Сокоца.

Крајем марта, извршавајући раније упућено наређење Врховног штаба НОВ и ПОЈ, повезала се са Главном оперативном групом. Водећи борбе, 9. априла, избила је у рејон Устиколине. Више од месец дана, до 15. маја, деловала је на сектору Фоче, штитећи, са Мајевичком бригадом, Централну болницу НОВЈ и снаге Главне оперативне групе Врховног штаба у западном Санџаку од напада непријатеља из долине Дрине. У бици на Сутјесци од 15. до 20. маја водила је тешке борбе са непријатељем који је наступао према Челебићу, па је заједно са Групом бригада у ванредно оштрим борбама зауставља наступање непријатеља и направила први покушај пробоја непријатељског обруча (јужно од Фоче). Ове тешке борбе омогућиле су извлачење Централне болнице на планину Пиву и у знатној мери олакшале стање у долини Сутјеске. После овога бригада је водила тешке борбе на Вучеву, у долини Сутјеске, на Кошуру и Зеленгори.

Пред битку на Сутјесци бригада је имала 817 бораца (785 мушкараца и 32 жене). У току битке погинуло је 185 бораца бригаде.[1]

Са Зеленгоре је прешла у источну Босну и 2. јула ушла у састав 17. источнобосанске дивизије. У лето 1943. године учествовала је у разбијању четника на Требави, ослобађању Модриче, Градачца, Шамца и Орашја. Нарочито се истакла у борбама за ослобођење Тузле, од 29. септембра до 7. октобра, када је похваљена од Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита. Учествовала је у ослобођењу Вареша 20/21. октобра, где је готово потпуно уништен домобрански пук. У источнобосанској зимској операцији водила је више жестоких борби као: бој на Бетњу, од 6. до 9. децембра, у којем је онемогућила потпуно опкољавање Пете крајишке и 27. источнобосанске дивизије. Учествовала је у нападу на Тузлу, од 17. до 20. јануара 1944, у борбама око Сребренице, у Бирчу и на Романији.

Крајем маја 1944. године прешла је у Црну Гору и у току јуна учествовала у борбама код Жабљака и Пљеваља, а у јулу у Андријевичкој операцији. За време продора Оперативне групе дивизија у Србију, учествовала је у разбијању Четврте групе јуришних корпуса на Копаонику, у борбама у долини Западне Мораве, у борбама за ослобођење Крагујевца, 21. октобра. За постигнуте успехе, 29. октобра 1944, проглашена је пролетерском. У зиму 1944/1945. године водила је више тешких борби на теренима у источној Босни (Бијељина, Зворник, Брчко). У завршним операцијама ЈА учествовала је у борбама у Славонији, Мославини, Загорју и Словенији. Код Дравограда је, 15. маја 1945. године, завршила свој ратни пут.

Евидентирано је 6-239 бораца који су су борили у саставу бригаде до краја рата. Од тог броја прикупљени су подаци за 2.243 погинула[2].

Народни хероји Шесте пролетерске бригаде[уреди]

Неко од бораца Шесте пролетерске ударне бригаде проглашени за народне хероје су:

Референце[уреди]

  1. ^ Виктор Кучан: БОРЦИ СУТЈЕСКЕ (Завод за уџбенике, Београд ). (1995). стр. 541.
  2. ^ Петовар & Трикић (1982). стр. 21.

Литература[уреди]