Пређи на садржај

Шетала сам са зомбијем

С Википедије, слободне енциклопедије
Шетала сам са зомбијем
Филмски постер
Изворни насловI Walked with a Zombie
РежијаЖак Турнер
СценариоКурт Сиодмак
Ардел Реј
ПродуцентВал Лутон
Темељи се наШетала сам са зомбијем
(Инез Волас)
Главне улогеЏејмс Елисон
Френсис Ди
Том Конвеј
МузикаРој Веб
Директор
фотографије		Џ. Рој Хант
МонтажаМарк Робсон
ДистрибутерRKO Radio Pictures
Година1943.
Трајање69 минута
ЗемљаСАД
Језикенглески
IMDb веза

Шетала сам са зомбијем (енгл. I Walked with a Zombie) је амерички хорор филм из 1943. године, режисера Жака Турнера, који је продуцирао Вал Лутон. Сценарио Курта Сиодмака и Ардeл Реј заснован је на истоименом чланку који је написала Инез Волас, а делимично је и реинтерпретација романа Џејн Ејр ауторке Шарлот Бронте.[1][2] Главне улоге у филму тумаче Џејмс Елисон, Френсис Ди и Том Конвеј, а радња прати канадску медицинску сестру која путује на Карибе да би се бринула о болесној жени власника плантаже шећера.

Филм је премијерно приказан 8. априла 1943. у Кливленду, док је у америчким биоскопима изашао 30. априла исте године. Иако је по изласку наишао на помешане рецензије критичара, касније оцене филма биле су знатно позитивније. Био је анализиран због својих тема ропства и расизма, као и због приказа религије афричке дијаспоре, нарочито хаићанског вудуа.

Радња

[уреди | уреди извор]

Једног снежног дана у Отави, млада медицинска сестра Бетси Конел одлази на разговор за посао неговатељице супруге Пола Холанда, власника плантаже шећера на карипском острву Свети Себастијан. Иако јој мало тога откривају о пацијенткињи, Бетси се радује топлијој клими и прихвата посао, а само се насмеје када је упитају да ли верује у вештичарство.

Кочијаш који вози Бетси до Полове куће, Форт Холанда, прича јој да је становништво Светог Себастијана афрокарипског порекла и да су потомци робова које су довели Пoлови преци. На првој вечери Бетси упознаје Половог полубрата, Веслија Ранда, који је добродушан, али очигледно осећа озлојеђеност према Полу. Те ноћи Бетси сусреће Џесику, своју пацијенткињу, како лута по имању. У почетку је уплашена њеним безизразним, безвољним понашањем, а касније јој др Максвел објашњава да је Џесика након тропске грознице остала паралисана и без способности да говори или делује самостално, јер јој је болест неповратно оштетила кичмену мождину.

Бетси од калипсо музичара чује песму која открива да је Пол спречио Џесику да побегне са Веслијем непосредно пре него што се разболела. Џесикина болест гурнула је Веслија у пијанство, а напетост између њега и Пола често прети да прерасте у сукоб. Пол се извињава Бетси што ју је довео на Свети Себастијан и признаје да се осећа одговорним за Џесикино стање. Бетси, која се у међувремену заљубила у Пола, решена је да га усрећи тако што ће излечити Џесику, и наговори га да пристане на ризичан третман инсулинским шоком. Када то не успе, Алма, Пoлова слушкиња, убеђује Бетси да одведе Џесику код унгана (вуду свештеника) у умфор (вуду храм) ради исцељења.

После ритуалног плеса мушкарца у црном који користи мали мач, Бетси стаје у ред у умфору да замоли духа Дамбалу да излечи Џесику. Уместо тога, увлаче је у колибу где се запрепашћено суочава са госпођом Ранд, мајком Пола и Веслија, која ради са Максвелом. Госпођа Ранд открива да је, уз знање унгана, лажно представљала себе као глас вуду духова, како би убедила мештане да се повинују њеним медицинским и санитарним препорукама. У међувремену, Џесика привлачи пажњу човека у црном који је убоде мачем у руку — али она не прокрвари, што изазива да присутни почну да шапућу „зомби”. Госпођа Ранд наређује Бетси да је врати кући. Узнемирени Пол их дочекује, али се смирује када сазна да је Бетси само покушавала да му помогне, и признаје јој да више не воли своју жену.

Вуду заједница захтева да им Џесика буде предата ради даљих ритуалних испитивања, па Максвел и локалне власти желе да је пошаљу у азил на другом острву. Пол се противи јер Весли жели да она остане, и каже Бетси да се врати у Канаду пре него што и њу учини несрећном као Џесику. Те ноћи, Карфур, зомби који чува раскршће, послат је да врати Џесику, али кад приђе Бетси (која је обукла Џесикин огртач), госпођа Ранд га зауставља и наређује му да оде.

Максвел долази да јави да ће бити спроведена званична истрага која ће одлучити о Џесикиној судбини. Суочена са могућим скандалом и свађом између својих синова, госпођа Ранд открива да Џесика није болесна нити луда, већ мртва — јер је те ноћи када је покушала да побегне са Веслијем, госпођа Ранд, запоседнута у умфору, замолила унгана да од Џесике направи зомбија. Само Весли верује у ту причу и касније моли Бетси да усмрти Џесику, али она одбија.

Уз помоћ мале лутке Џесике, човек у црном и унган покушавају да је дозову у умфор. Пол и Бетси је први пут заустављају, али Весли јој други пут помаже, носећи стрелу узету са статуе Светог Себастијана („Ти-Мизери”), која је некад красила прамац холандског брода за превоз робова. Човек у црном забада иглу у лутку, што се огледа у Веслијевом убоду стрелом у Џесику. Док га полако прати Карфур, Весли носи Џесикино тело у море. Ујутру, њихова тела се појављују на обали и бивају враћена у Форт Холанд. Глас у позадини осуђује Џесику као злу жену која је завела Пола, али моли Бога за опроштај за мртве, док у позадини стоји Ти-Мизери. Бетси и Пол теше једно друго.

Улоге

[уреди | уреди извор]
Дарби Џоунс као Карфур
Глумац Улога
Френсис Ди Бетси Конел
Том Конвеј Пол Холанд
Џејмс Елисон Весли Ранд
Едит Барет госпођа Ранд
Џејмс Бел др Максвел
Кристина Гордон Џесика Холанд
Тереза Харис Алма
Сер Ланселот калипсо певач
Дарби Џоунс Карфур
Џени ле Гон плесачица

Продукција

[уреди | уреди извор]

Развој

[уреди | уреди извор]

Извршни директори студија RKO, а не продуцент Вал Лутон, изабрали су наслов филма,[3] који је преузет из истоименог чланка који је написала Инез Волас за часопис American Weekly Magazine.[4] Док је у чланку Воласова описивала своје искуство сусрета са „зомбијима” — под чим није мислила на живе мртваце, већ на људе које је срела на једној плантажи на Хаитију, чије су гласне жице и когнитивне способности биле оштећене употребом дрога, због чега су били послушни радници који су разумели и извршавали једноставна наређења[5] — Лутон је замолио сценаристе Курта Сиодмака и Ардeл Реј да истраже праксе хаићанског вудуа и да као модел за структуру радње искористе роман Џејн Ејр ауторке Шарлоте Бронте,[6] при чему је наводно изјавио да жели да сними „антилску верзију Џејн Ејр”.[7] Прву верзију сценарија, коју је написао Сиодмак, значајно су прерадили Рејова и Лутон; у оригиналу се радња фокусирала на жену власника плантаже коју он претвара у зомбија како би спречио да га напусти и оде у Париз.[8]

Кастинг

[уреди | уреди извор]

Ана Ли је првобитно била предвиђена за улогу коју је на крају припала Френсис Ди, али ју је одбила због других обавеза.[9] Ди је за своју улогу добила 6.000 долара,[10] док је Дарби Џоунс, по уговору од 450 долара недељно, био плаћен 75 долара дневно, укупно 225 долара за три дана снимања.[10]

Снимање

[уреди | уреди извор]

Главно снимање филма, за које је Ардел Реј изјавила да је сниман са минималним буџетом,[8] почело је 26. октобра 1942. године,[8] а завршено је мање од месец дана касније, 19. новембра.[11]

Приказивање

[уреди | уреди извор]

Биоскопска дистрибуција

[уреди | уреди извор]

Филм је премијерно приказан 8. априла 1943. у Кливленду, родном граду Инез Волас, ауторке оригиналног текста који је послужио као инспирација за филм.[12] Приказивање у Њујорку почело је 21. априла, а широка дистрибуција започела је 30. априла исте године.[13] Филм је емитован у биоскопима широм Северне Америке све до 19. децембра.[14]

Филм је поново приказан у Сједињеним Америчким Државама 1956. године, када га је RKO поново пустио у дистрибуцију. Премијера реиздања одржана је у Лос Анђелесу у јулу те године,[15] а потом је филм приказиван широм земље током јесени и све до краја децембра.[16][17]

Кућна издања

[уреди | уреди извор]

Филм је објављен на DVD формату 2005. године од стране компаније Warner Home Video, као део комплета The Val Lewton Horror Collection — збирке од девет филмова, при чему се на истом диску налазио и филм Крадљивац мртваца (1945).[18]

Године 2024, компанија The Criterion Collection најавила је 4K/Blu-ray издање филма Шетала сам са зомбијем у оквиру двоструког сета, у коме се такође налази филм Седма жртва (1943).[19]

Пријем

[уреди | уреди извор]

Критике у време изласка

[уреди | уреди извор]

Филм је по изласку наишао на помешане рецензије критичара. Док је лист The New York Times био веома критичан, назвавши га „досадним, одвратним претеривањем једног болесног, абнормалног појма живота”,[20] критичарка Ванда Хејл из новина New York Daily News дала му је две и по од три звездице, похваливши га као „језив хорор који леди крв у жилама”.[21] С друге стране, The Boston Globe је оценио да филм „нигде не стиже својом причом и завршава се пренаглашеном мелодрамом са врло неубедљивим врхунцем”,[22] док је један критичар из Олбанија написао да филм „ствара изванредну атмосферу за публику која воли утваре и вриску, и да је, у поређењу са филмом Људи мачке (са којим се често доводио у везу приликом рекламирања), овај филм успешан”.[23]

Ретроспективне рецензије

[уреди | уреди извор]

На веб-сајту Rotten Tomatoes, филм има рејтинг одобравања од 85%, на основу 41 рецензије, са просечном оценом 8,1/10. Званични консензус критичара сајта гласи: „Сугестивна режија Жака Турнера судара се са јефтиним продукционим вредностима експлоатационог продуцента Вала Лутона у филму Шетала сам са зомбијем, заводљивом, двосмисленом класику који је истовремено подмукао, поетичан и фасцинантан.”[24]

Писац и филмски критичар Леонард Малтин доделио је филму три и по од четири звездице, похваливши његову атмосферу и причу, назвавши га „изузетним Лутоновим хорором”.[25] Денис Шварц дао му је оцену „A”, истичући атмосферу, причу и Турнерову режију.[26] TV Guide је филму дао своју највишу оцену — пет од пет звездица, назвавши га „неоспорним ремек-делом хорора”.[27] Алан Џоунс из часописа Radio Times оценио га је са четири од пет звездица, написавши: „Режија Жака Турнера ствара опипљив страх и напетост у још једној суптилној ноћној морi из Лутонове фабрике хорора. Осветљење, сенке, егзотична поставка и музика доприносе изузетно узнемирујућој атмосфери, претварајући ово запањујуће дело поетичног ужаса у класик жанра.”[28]

Године 2007, Stylus Magazine је филм Шетала сам са зомбијем сврстао на пето место листе најбољих зомби филмова свих времена.[29]

Теме и тумачења

[уреди | уреди извор]

Ропство и расизам

[уреди | уреди извор]

„Карфур је тог лета сигурно деловао на публику као изузетно снажан и наелектрисан симбол, чак и ако његово тачно значење можемо у потпуности разумети тек у ретроспективи, накнадним тумачењем. У његовим сценама присутна је иконографија расног насиља, која прогања гледаоца чак и упркос одсуству конкретних мотива — ужета, пиштоља, крви. Сам, мртав, естетски пажљиво постављен у кадар, он стоји лицем окренут публици, као фигура намeњена само њеном посматрању, у причи која отворено говори о дугом сећању једног народа на ропство. Тако постаје немирно присутан и непоколебљиво наметнут, као визуелно подсећање на трајну, потиснуту историју насиља.”

— Александер Немеров о лику Карфура[30]

Историчар уметности Александер Немеров тврдио је да филм Шетала сам са зомбијем користи мировање као метафору за ропство, „на начине који се фокусирају на лик Карфура”,[31] који, попут Ти-Мизерија, „фигуре са прамца брода за превоз робова, представља статичну и неосетљиву појаву”. Он је написао да тај лик персонификује везу између ропства и концепта зомбија, позивајући се на антрополога Вејда Дејвиса, који је рекао: „Зомбији не говоре, не могу да се брину о себи, чак не знају ни своја имена. Њихова судбина је поробљеност.”[32] Немеров је додао да Карфур „нагoвештава насилно потчињавање и истовремено рађање моћи црнаца” током Другог светског рата, називајући тај лик „истовременим приказом снаге и жртвовања”,[30] и описао глуму Дарбија Џоунса као „монументално [...] доминантно присуство на екрану”[33] које је, у контексту рата и америчке кампање за права Афроамериканаца, „парирало изведбама много познатијих црних глумаца у приказивању набијене идеје: црнца који стоји сам”.[10]

Немеров је навео да и Карфур и Ти-Мизери „дозивају у сећање линчовање црног човека”,[32] истичући завршни кадар филма, у којем се види Ти-Мизери, као онај који посебно успоставља фигуру са прамца брода као слику налик линчу.[32] О нарацији у завршној сцени — јединој у филму коју не изговара Бетси — Немеров је написао да реченица „Жалите оне који су мртви и пожелите мир и срећу живима” „има намеру да обухвати беле ликове [...], али одлука да се филм заврши скулптуром Ти-Мизерија и гласом црног човека враћа та осећања назад на 'беду и бол ропства'”.[34] Пошто је филм изашао током Другог светског рата, Немеров је рекао да „последње речи и слика филма подразумевају вилкијевско признање неправде код куће”.[34]

Писац Ли Мандело описао је Ти-Мизерија као симболички приказ бруталности и интензивне патње.[35] Он је изразио жаљење што је почетна тематска линија филма, која је, по његовом мишљењу, „начинила неколико покушаја ка осетљивијем коментару”, изокренута да би се говорило о „поробљености лепе беле жене, Џесике, која је или претворена у зомбија или је покретни кататоничар”, рекавши да је то „непријатно до границе гађења, јер узима патњу црног становништва острва и премешта је на белу жену”.[35]

И Немеров и Мандело су говорили о референцама филма на становнике острва Свети Себастијан, који због историје ропства још увек плачу при рађању деце, а смеју се на сахранама. Мандело је то назвао „културном традицијом која потиче из живота без слободе”.[31][35]

Писац Џим Ворел је истакао да „иако је радња филма смештена на острво Свети Себастијан после укидања ропства, стални визуелни мотиви везивања и служења не допуштају гледаоцу да заборави ужасе њихове не тако давне прошлости”.[36] Што се тиче Карфура, писац Викрам Мурти је навео да „није његов лик оно што узнемирава, већ историја која лежи испод његовог лица. Није ни чудо што и Холандови и Бетси тешко могу да га гледају; он одражава корозију њихове заједничке душе”.[37]

Вуду

[уреди | уреди извор]
Сцена у умфору, хаићанском вуду храму

Ворел је тврдио да филм приступа веровањима повезаним са религијама афричке дијаспоре, посебно хаићанском вудуу, на обазривији начин него ранији филмови као што је Бели зомби (1932).[36] Он је написао да филм Шетала сам са зомбијем „не само да их приказује са изненађујућом тачношћу и достојанством, већ разматра и како би та веровања могла бити искоришћена од стране белца као још један елемент контроле над животима становника острва”.[36]

Немеров је упоредио амбијент умфора, са његовим црним учесницима и музичким извођењима, са ноћним клубом у Харлему[38] и приметио да филм приказује извођење хаићанске вуду песме „O Legba”, коју је за филм обезбедио фолклориста Лерој Антоан, као доказ истраживања које су спровели филмски ствараоци.[39] Поред тога, он је написао да када Алма упућује Бетси како да дође до умфора, „њен опис Карфура као 'бога' (енгл. god) звучи скоро као 'чувар' (енгл. guard), и те две речи се комбинују не само да дефинишу његову улогу у вудуу, као чувара раскршћа, већ и да истакну значај његове тривијалности: као редар у стварном клубу, он је чувар који има божанску моћ”.[40]

Истраживач хаићанског вудуа Лаенек Урбон сматрао је да „редитељ приказује хаићански вуду као низ бизарних пракси, међу којима је најзначајнија способност чаробњака да убију људе и затим их оживе у стању живе смрти. Та идеја је процветала”.[41]

У популарној култури

[уреди | уреди извор]

Филм је инспирисао наслов песме „I Walked with a Zombie” америчког музичара Рокија Ериксона, која се појавила на његовом албуму The Evil One 1980. године.[42][43]

Редитељ Апичатпонг Вирасетакул дао је име „Џесика Холанд” (по лику из овог филма) главној јунакињи свог филма Меморија, коју је глумила Тилда Свинтон.[44]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Bansak 2003, стр. 146–147.
  2. ^ Nochimson, Martha P. (август 2007). „I Walked With a Zombie”. Senses of Cinema. бр. 44. 
  3. ^ Bansak 2003, стр. 143.
  4. ^ Wallace 1986, стр. 95–102.
  5. ^ Bansak 2003, стр. 146.
  6. ^ Bowen, Peter (21. 4. 2010). „I Walked with a Zombie”. Focus Features. Архивирано из оригинала 27. 9. 2011. г. 
  7. ^ Bansak 2003, стр. 145.
  8. ^ а б в Bansak 2003, стр. 147.
  9. ^ Hanson & Dunkleberger 1999, стр. 1127.
  10. ^ а б в Nemerov 2005, стр. 114.
  11. ^ Bansak 2003, стр. 149.
  12. ^ „Cleveland Views Local Girls' Film”. The Gazette. Montreal, Quebec. 20. 4. 1943. стр. 3. Архивирано из оригинала 27. 3. 2019. г. Приступљено 4. 12. 2018 — преко Newspapers.com.  open access publication - free to read
  13. ^ „I Walked with a Zombie”. AFI Catalog of Feature Films. Los Angeles, California: American Film Institute. Архивирано из оригинала 4. 12. 2018. г. Приступљено 4. 12. 2018. 
  14. ^ „'I Walked with a Zombie' and 'Souls at Sea' at the Rialto”. Casper Star-Tribune. Casper, Wyoming. 19. 12. 1943. стр. 7. Приступљено 4. 12. 2018 — преко Newspapers.com.  open access publication - free to read
  15. ^ „West Coast Fox Theatres program”. Los Angeles Times. Los Angeles, California. 3. 7. 1956. стр. 12. Архивирано из оригинала 27. 3. 2019. г. Приступљено 4. 12. 2018 — преко Newspapers.com.  open access publication - free to read
  16. ^ „New, Old Films Vie For Orlando Interest This Week”. Orlando Sentinel. Orlando, Florida. 23. 12. 1956. стр. 8-C. Приступљено 4. 12. 2018 — преко Newspapers.com.  open access publication - free to read
  17. ^ „Today's Film Showtimes”. Democrat and Chronicle. Rochester, New York. 22. 12. 1956. стр. 4. Архивирано из оригинала 27. 3. 2019. г. Приступљено 4. 12. 2018 — преко Newspapers.com.  open access publication - free to read
  18. ^ Erickson, Glenn (9. 9. 2005). „DVD Savant Review: The Val Lewton Collection”. DVD Talk. Архивирано из оригинала 28. 7. 2012. г. 
  19. ^ „I Walked with a Zombie / The Seventh Victim: Produced by Val Lewton”. The Criterion Collection. Приступљено 23. 7. 2024. 
  20. ^ „At the Rialto - The New York Times”. The New York Times. 22. 4. 1943. Архивирано из оригинала 6. 3. 2019. г. Приступљено 24. 11. 2018. 
  21. ^ Hale, Wanda (22. 4. 1943). „'China' Good War Film On Paramount Screen”. New York Daily News. стр. 44 — преко Newspapers.com.  open access publication - free to read
  22. ^ „New Films”. The Boston Globe. Boston, Massachusetts. 22. 4. 1943. стр. 21. Архивирано из оригинала 4. 12. 2018. г. Приступљено 4. 12. 2018 — преко Newspapers.com.  open access publication - free to read
  23. ^ Bradt, Clif. "Voodooland Featured in Film at Grand." The Knickerbocker News (Albany, NY), 15 May 1943.
  24. ^ „I Walked with a Zombie (1943) - Rotten Tomatoes”. Rotten Tomatoes.com. Flixster. Приступљено 20. 11. 2022. 
  25. ^ Leonard Maltin (3. 9. 2013). Leonard Maltin's 2014 Movie Guide. Penguin Publishing Group. стр. 716. ISBN 978-1-101-60955-2. 
  26. ^ Schwartz, Dennis (5. 8. 2019). „I Walked With a Zombie”. dennisschwartzreviews.com. Приступљено 28. 10. 2022. 
  27. ^ „I Walked With A Zombie - Movie Reviews and Movie Ratings”. TV Guide.com. TV Guide. Приступљено 24. 11. 2018. 
  28. ^ Jones, Alan. „I Walked with a Zombie – review”. Radio Times.com. Alan Jones. Приступљено 28. 10. 2022. 
  29. ^ „Stylus Magazine's Top 10 Zombie Films of All Time – Movie Review – Stylus Magazine”. Архивирано из оригинала 2022-08-29. г. Приступљено 2022-08-29. 
  30. ^ а б Nemerov 2005, стр. 112.
  31. ^ а б Nemerov 2005, стр. 103.
  32. ^ а б в Nemerov 2005, стр. 104.
  33. ^ Nemerov 2005, стр. 99, 116.
  34. ^ а б Nemerov 2005, стр. 108.
  35. ^ а б в Mandelo, Lee (6. 2. 2020). „Changing Metaphors: On I Walked With a Zombie (1943)”. Tor.com. Приступљено 29. 6. 2021. 
  36. ^ а б в Vorel, Jim (16. 8. 2019). „The Best Horror Movie of 1943: I Walked With a Zombie”. Paste. Архивирано из оригинала 29. 6. 2021. г. Приступљено 29. 6. 2021. 
  37. ^ Murthi, Vikram (2. 9. 2015). „Criticwire Classic of the Week: 'I Walked With a Zombie'”. IndieWire. Приступљено 29. 6. 2021. 
  38. ^ Nemerov 2005, стр. 118–119.
  39. ^ Nemerov 2005, стр. 118.
  40. ^ Nemerov 2005, стр. 119.
  41. ^ Hurbon 1995, стр. 59.
  42. ^ „A Few Great Pumpkins XI”. Reverse Shot. Museum of the Moving Image. 31. 10. 2016. Приступљено 2025-09-02. 
  43. ^ Graham, Ben (26. 6. 2015). A Gathering of Promises: The Battle for Texas's Psychedelic Music, from The 13th Floor Elevators to The Black Angels and Beyond (на језику: енглески). John Hunt Publishing. ISBN 978-1-78279-093-8. 
  44. ^ Uzal, Marcos (2021-07-16). „Cannes 2021 Memoria de Apichatpong Weerasethakul Des Trous dans la tête”. Cahiers du cinéma. Архивирано из оригинала 2023-01-31. г. Приступљено 2024-01-30. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шетала_сам_са_зомбијем&oldid=30495810”