Шимшир

Из Википедије, слободне енциклопедије
Шимшир
Buxus sempervirens
Illustration Buxus sempervirens0.jpg
Шимшир
Научна класификација
Царство: Plantae
Раздео: Magnoliophyta
Класа: Magnoliopsida
Ред: Buxales
Породица: Buxaceae
Род: Buxus
Врста: B. sempervirens
Биномијална номенклатура
Buxus sempervirens
L.

Шимшир (лат. Buxus sempervirens) је зимзелена врста из истоименог рода (Buxus). Име врсте у српском језику (као и у македонском и бугарском) потиче од турске/татарске речи şimşir.

Распрострањеност[уреди]

Шимшир је субмедитеранско-планински елемент, терцијарни реликт. Његов природни ареал састоји се из два дела:

Опис врсте[уреди]

Шимшир расте као густо разгранат жбун или ниско дрво, висине до 8 м. Листови су јајасти или елиптични, дуги око 20 цм, с обе стране голи. Када се протрљају пријатно миришу. Мушки и женски цветови скупљени су заједно у клупчастим цвастима у пазуху листа. Цвета рано у пролеће. Плодови - чауре сазревају у јуну.[1]

Услови станишта[уреди]

Шимшир добро подноси сушу и ниске температуре. Подједнако добро расте на осунчаним положајима и у сенци. Отпоран је на градске услове. Има добру изданачку моћ и лако се вегетативно размножава. Изузетно добро подноси орезивање. Расте доста споро, али је зато веома дуговечан.[1]

Употреба[уреди]

Дрво шимшира је одавно познато по тврдоћи и чврстоћи. Од њега се израђују чекићи масонских ложа.[2] Стари народи су од дрвета шимшира правили чешљеве, бичеве и плочице.[2] Употребљава се, између осталог, и за израду музичких инструмената (старогрчког аулоса[3], гајди, кавала, двојница).

Значај у озелењавању[уреди]

Вртбовска башта, детаљ, Праг, Чешка република

Шимшир спада у најчешће гајене украсне дрвенасте врсте. Његова употреба у озелењавању позната је још од античког доба. У вртовима старог Рима од њега су се орезивањем правили фантастични облици (топијарне форме) - праве "зелене скулптуре". И данас се често и радо гаји свуда и употребљава за сличне намене - живе ограде, бордуре (ниске живе ограде), топијарне форме, као појединачни жбун или у групама. Због ситних листова и компактне крошње изузетно је декоративан као бордура у геометријски обликованим цветњацима. Погодан је и за комбиновање са врстама различито обојених листова. Често се сади по гробљима. Добро успева у жардињерама.[1][4]

Варијетети и форме[уреди]

Познати су неки варијетети и многе форме, међу којима се истичу:

  • B.s. 'Argentea marginata' - листови са сребрнастобелим ободом.
  • B.s. 'Aureo marginata' - листови са златножутим ободом
  • B.s. 'Suffruticosa' - патуљаста, ситнолисна форма отпорнија на мраз од свих других форми. Нарасте највише 1 м. Изузетно погодна за ниске живе ограде.[1]

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Вукићевић, Емилија (2005). Декоративна дендрологија. 781 (2 изд.). Београд: Привредно финансијски водич. 
  2. 2,0 2,1 [1], Приступљено 30. 4. 2013.
  3. Све било је музика, Политикин забавник, број 2841 (21. јули 2006), Приступљено 30. 4. 2013.
  4. Буха, Милица (2005). Четинари, живе ограде и „Зелене скулптуре“. 96. Ниш: Филм Публик Арт. ISBN 978-86-85463-02-0. 

Литература[уреди]

  • Буха, Милица (2005). Четинари, живе ограде и „Зелене скулптуре“. 96. Ниш: Филм Публик Арт. ISBN 978-86-85463-02-0. 
  • Вукићевић, Емилија (2005). Декоративна дендрологија. 781 (2 изд.). Београд: Привредно финансијски водич. 

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]