Шимшир
Шимшир | |
---|---|
Научна класификација | |
Царство: | Plantae |
Кладус: | Tracheophytes |
Кладус: | Angiospermae |
Кладус: | Eudicotidae |
Ред: | Buxales |
Породица: | Buxaceae |
Род: | Buxus |
Врста: | B. sempervirens
|
Биномно име | |
Buxus sempervirens |
Шимшир (лат. Buxus sempervirens) је зимзелена врста из истоименог рода (Buxus). Име врсте у српском језику (као и у македонском и бугарском) потиче од турске/татарске речи şimşir.
Распрострањеност
[уреди | уреди извор]Шимшир је субмедитеранско-планински елемент, терцијарни реликт. Његов природни ареал састоји се из два дела:
- Западни, који обухвата Алжир, североисточну Шпанију, јужну и централну Француску, до Швајцарске Јуре и Елзаса на северу.
- Источни, који се протеже од Истре и Македоније, преко северне Грчке до Мале Азије.[1]
Опис врсте
[уреди | уреди извор]Шимшир расте као густо разгранат жбун или ниско дрво, висине до 8 м. Листови су јајасти или елиптични, дуги око 20 cm, с обе стране голи. Када се протрљају пријатно миришу. Мушки и женски цветови скупљени су заједно у клупчастим цвастима у пазуху листа. Цвета рано у пролеће. Плодови - чауре сазревају у јуну.[1]
-
Шимшир у природи
-
Дрво
-
Лист
-
Цваст
-
Плодови
-
Распукла чаура са семеном
-
Шимшир
Услови станишта
[уреди | уреди извор]Шимшир добро подноси сушу и ниске температуре. Подједнако добро расте на осунчаним положајима и у сенци. Отпоран је на градске услове. Има добру изданачку моћ и лако се вегетативно размножава. Изузетно добро подноси орезивање. Расте доста споро, али је зато веома дуговечан.[1]
Употреба
[уреди | уреди извор]Дрво шимшира је одавно познато по тврдоћи и чврстоћи. Од њега се израђују чекићи масонских ложа.[2] Стари народи су од дрвета шимшира правили чешљеве, бичеве и плочице.[2] Употребљава се, између осталог, и за израду музичких инструмената (старогрчког аулоса[тражи се извор], гајди, кавала, двојница).
Значај у озелењавању
[уреди | уреди извор]Шимшир спада у најчешће гајене украсне дрвенасте врсте. Његова употреба у озелењавању позната је још од античког доба. У вртовима старог Рима од њега су се орезивањем правили фантастични облици (топијарне форме) - праве "зелене скулптуре". И данас се често и радо гаји свуда и употребљава за сличне намене - живе ограде, бордуре (ниске живе ограде), топијарне форме, као појединачни жбун или у групама. Због ситних листова и компактне крошње изузетно је декоративан као бордура у геометријски обликованим цветњацима. Погодан је и за комбиновање са врстама различито обојених листова. Често се сади по гробљима. Добро успева у жардињерама.[1][3]
Варијетети и форме
[уреди | уреди извор]Познати су неки варијетети и многе форме, међу којима се истичу:
- B.s. 'Argentea marginata' - листови са сребрнастобелим ободом.
- B.s. 'Aureo marginata' - листови са златножутим ободом
- B.s. 'Suffruticosa' - патуљаста, ситнолисна форма отпорнија на мраз од свих других форми. Нарасте највише 1 м. Изузетно погодна за ниске живе ограде.[1]
-
Контрастне комбинације боја
-
Гајени жбун шимшира
-
Шимшир у жардињери
-
Топијарна форма
-
Геометријске форме
-
Цветњак
-
Живе ограде и бордуре
Референце
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Буха, Милица (2005). Четинари, живе ограде и „Зелене скулптуре“. 96. Ниш: Филм Публик Арт. ISBN 978-86-85463-02-0.
- Вукићевић, Емилија (2005). Декоративна дендрологија. 781 (2 изд.). Београд: Привредно финансијски водич.