Шинтоизам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Тори у храму Ицукушима

Шинтоизам, у преводу „пут богова“/„божји пут“, јест јапанска аутохтона религија.[1] Њено име је у ствари кинеског порекла, а чиста јапанска реч за ову религију би била „ками-мићи“, мада та реч није стандардизована и не користи се, тј. постоји само у теорији.[2][3][4] Главне књиге шинтоизма су „Кођики“ и „Нихоншоки“, а потичу из 8. века. Религија садржи елементе анимизма, политеизма и шаманизма.[5] Доласком будизма, будизам се морао прилагодити шинтоизму и тако је коначно шинтоизам обликован у својој коначној фази. Божанства („камији“) су духови природних сила. Од прабожанстава сестре и брата Изанами и Изанаги потекли су остали богови; они су створили земљу комешајући првобитни океан небеским копљем од драгуља и јапанске острва на којима је први владар (Џиму) био унук богиње сунца Аматерасу, а даљи цареви су такође били њени потомци. Дакле, цареви, као и народни хероји, имају божанско порекло. Јапанска реч за цара, „tennō“ значи „небески цар“. Тек се 1946. цар Хирохито одрекао свог „божанског порекла“.

Готово свака планина у Јапану има свог бога. Најпознатија и најупечатљивија планина Јапана је планина Фуџи, света планина Јапанаца. Њена богиња је Сенген-Сама. Сваке године у зору ходочасници се пењу на планину како би гледали излазак сунца, а сама Фуџи је честа инспирација многобројним уметницима. Један од најпознатијих шинтоистичких храмова налази се на планини Фуџи.

Чак 80% популације у Јапану учествује у шинто пракси или ритуалима, али се само мали проценат њих идентификује као „шинтоисти” у истраживањима.[6][7] То је зато што шинто има различита значења у Јапану. Већина Јапанаца посећује шинто светилишта и моли се камију без припадања институционалној шинто религији.[8] Не постоје формални ритуали да би започело са практиковањем „народног шинтоа”. Стога се „шинтоистичко чланство” често процењује бројећи само оне који се придружују организованим шинтоистичким сектама.[9] Постоји око 81.000 шинтоистичких храмова и око 85.000 свештеника у земљи.[7] Према истраживањима спроведеним 2006.[10] и 2008. године,[11] мање од 40% популације Јапана се идентификује са организованом религијом: око 35% су будисти, 3% до 4% су чланови шинтоистичких секти и изведених религија. Године 2008, 26% учесника је изјавило да често посећују шинтоистичка светилишта, док је само 16,2% изразило генерално веровање у постојање бога или богова (神).[11]

Шинтоистичка светилишта[уреди]

Светилишта се граде у част камијима или бившим царевима. У све шинтоистичке вртове се улази кроз врата која се називају тори. Тори раздваја светилиште од обичног света изван њега. Врата могу бити и доста удаљена од центра. Људи одлазе у храм како би се склонили од буке и притиска свакодневног живота. Понекад се у храмовима каче мале молитве које су написали посетиоци. Јапанци често купују мале плочице, такозване еме које каче у храмовима или светилиштима. Еме су захтеви за помоћ од камија.

Шинтоизам је главна јапанска религија, али често су будистички храмови саграђени унутар шинтоистичких светилишта. Зен будисти граде мирне вртове као места за медитацију. Уместо разнобојног цвећа, ту је камење, песак и трава. Цртање узорка на песку само за себе може бити добра медитација. У ствари, у Јапану будизам и шинтоизам су толико помешани да нема разлике између њих. Може се слободно рећи да су постале једна религија, тачније шинтоизам са примесама будизма. Иако се један број Јапанаца изјашњава као шинтоисти, а други као будисти, између њих уопште нема разлике, као ни између њихових веровања. Разлика је само у јавном изјашњавању. То је слично као и у Кини, где јавно постоје три религије-будизам, конфучијанизам и таоизам, а у пракси су измешане и стопљене у једну религију. Ово показује да је будизам у самом почетку стварања због своје атеистичке природе био предодређен да се утопи у веће религије и да само задржи своје име, иако се прави будизам као пракса задржао само у својој постојбини — Индији.

Шинтоистички фестивали[уреди]

Постоји безброј локалних фестивала у Јапану јер скоро сваки храм/светилиште има властити фестивал. Већина фестивала се одржава једном годишње и слави догађаје као што су жетва, почетак фармерске сезоне или обележавају историјске догађаје. Фестивали могу трајати и по неколико дана. Важан део шинтоистичких фестивала су процесије. Ками (шинтоистички дух/бог) се носи кроз улице у микошију (преносном светилишту), а носе га посебно обучени људи.

Правила шинтоизма[уреди]

За разлику од осталих религија, шинтоизам нема нека одређена морална правила којих се верници морају придржавати. То је више религија окренута ритуалима. Такође уопште није потребно да се неко јавно изјасни као верник нити је приморан да верује у шинто божанства. Шинтоизам не проповеда да је то једина исправна и истинита религија и да су друге лажне, а ни верници уопште немају ни верске обавезе. Једино што карактерише ову религију је мацури или поклон божанству, као и ханами („поглед на цвеће“) фестивал. Мацури је уопштен назив за фестивал поклоњен божанствима, посебно богињи Аматерасу но Микото. Реч „микото“ значи „његова/њена Висост“, а употребљава се само после имена богова а ређе царева и великих хероја.

Литерарни извори[уреди]

Шинтоизам нема уцељену теологију нити посветну књигу као што је у хришћанству Библија и религиозне забелешке са религиозним садржајима су настале после доласка будизма. Извори шинтоистичке митологије су компилације хроника Коџики (записи о старим стварима) и Нихоншоки (Кринија Јапана) из 8. века које је требало да утврде моћ цара наглашавајући његову божанску суштину и Коџики је била састављена по налогу цара 711-712. година.и бави се стварањем света и боговима који су били преци цара. Нихонишоки је хроника која је завршена 720. године која је под утицајем корејских и кинеских дела и део је компилација Рикуруши шест народних хроника Јапана. Међу даље изворе спада Когушуи (пабирки давнох догађања) из 807. године. Каснијим извором је Јино Шотоки (Хронике стварних родова божанских царева) из 14. века.

Референце[уреди]

  1. ^ Stuart D.B. Picken, 1994. p. xxiv.
  2. ^ Mark Teeuwen. From Jindō to Shintō. A Concept Takes Shape. Japanese Journal of Religious Studies, 2002, 29/3–4.
  3. ^ Stuart D.B. Picken, 1994. p. xxi
  4. ^ Sokyo, Ono (1962). Shinto: The Kami Way (1st изд.). Rutland, VT: Charles E Tuttle Co. стр. 2. ISBN 978-0-8048-1960-2. OCLC 40672426. 
  5. ^ Richard Pilgrim, Robert Ellwood (1985). Japanese Religion (1st изд.). Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall Inc. стр. 18—19. ISBN 978-0-13-509282-8. 
  6. ^ Breen, Teeuwen. 2010. p. 1
  7. 7,0 7,1 „宗教団体数,教師数及び信者数”. Statistical Yearbook of Japan. Statistics Japan, Ministry of Internal Affairs and Communications. 2015. Приступљено 25. 8. 2015. 
  8. ^ Engler, Price. 2005. p. 95
  9. ^ Williams 2004, стр. 4–5.
  10. ^ Dentsu Communication Institute, Japan Research Center: Sixty Countries' Values Databook (世界60カ国価値観データブック).
  11. 11,0 11,1 „2008 NHK survey of religion in Japan — 宗教的なもの にひかれる日本人〜ISSP国際比較調査(宗教)から〜” (PDF). NHK Culture Research Institute. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]