Шпански језик

Из Википедије, слободне енциклопедије
шпански језик
idioma español, español,
idioma castellano, castellano
Изговор /espaˈɲol/, /kasteˈʎano/ - /kasteˈʝano/
Говори се у Шпанија, Мексико, већем делу Централне Америке, у већини земаља Јужне Америке - говори га више од 50% становништва овог континента, говори га већински део становништва Кариба. Овим језиком говори велики број Андораца, становника Екваторијалне Гвинеје и Белизеа. У Сједињеним Америчким Државама Шпански је матерњи за 37. милиона становника (12% укупног броја становника *).
Број говорника
472 милиона (матерњи), више од 568 милиона укупно[1] (недостаје датум)
латиница (шпанска варијанта)
Званични статус
Службени језик у

21 држава
 Уједињене нације
 Европска унија

Организација америчких држава
Афричка унија
Латинска унија
Карибска заједница
Северноамеричка зона слободној трговини
Систем антарктичке повеље.
Регулише Асоцијација академија шпанског језика (Asociación de Academias de la Lengua Española)
Језички кодови
ISO 639-1 es
ISO 639-2 spa
ISO 639-3 spa
{{{mapalt}}}
  Државе у којима има службени статус.
  Државе САД где шпански нема службени статус али говори 25% или више становништва.
  Државе САД где шпански нема службени статус али говори 10-25% становништва.
  Државе САД где шпански нема службени статус али говори 5-9,9 % становништва.
Хронолошка мапа каја показује лингвистичку еволуцију у југоисточној Европи
Антонио де Небрија, аутор књиге Gramática de la lengua castellana, prve gramatike modernih evropskih jezika.[2]

Шпански (шп. idioma español или español, "еспањол") или кастиљански језик (idioma castellano или castellano, "кастељано") је иберијски романски језик, и четврти је по броју говорника у свету. Шпански је матерњи језик 472.000.000 људи,[3] а говори га и разуме укупно 568.000.000 људи (Према проценама из 2016. године).[4] Осим Шпаније, говори се и у Хиспаноамерици. Према последњим истраживањима овај језик има највећу стопу пораста броја говорника и сматра се да ће у догледно време престићи и енглески језик.

Шпански је део Иберо-романске групе језика, који је еволуирао из неколико дијалеката вулгарног латинског у Иберији након колапса Западног римског царства у 5. веку. Најстарији латински текстови који садрже трагове шпанског потичу из средишње северне Иберије у 9. веку,[5] а до прве систематски записане употребе језика је дошло у Толеду, ондашњој престоници краљевине Кастиље, у 13. веку. Почетком раног 16. века, шпански је пренет у колоније Шпанске империје, а посебно у Америке, као и територије у Африци, Океанији и филипинима.[6]

Око 75% модерног шпанског је изведено из латинског, грчки је исто тако дубоко допринео шпанском речнику, посебно кроз латински, пошто је имао огроман утицај на Римску културу и језик.[7][8]

Шпански речник је био у контакту од зачећа са арапским, пошто се развио током Ал Андалузне ере на Иберијском полуострву.[9][10][11][12] Са око 8% својих речи арапског порекла, арапски језик је други по утицају на шпански након латинског.[9][13][14] На шпански језик је исто тако утицао баскијски језик као и суседни Иберо-романски језици.[9] Такође су прихваћене речи из неиберијских језика, као што је готски језик од Визигота[15] при чему многа шпанска имена и презимена имају визиготско порекло. Међу другим језицима, од посебног значајног утицаја су окситански, француски, италијански и сардински, као и наватлански, кечуански, и неколико других америчких урођеничких језика.

Шпански је један од шест званичних језика Уједињених нација. Он се исто тако користи као званични језик у Европској унији, Организацији америчких држава, Унији јужноамеричких нација, Заједници латинско америчких и карибских држава и многих других међународних организација.[16]

Шпански или кастиљански?[уреди]

У основи, кастиљански и шпански су синоними. Синоним кастиљански се веже за регију у којој је настао језик, тј. Кастиљу и старији је од синонима шпански. Синоним шпански се примењује од XVI века, нарочито када Шпанија постаје колонијална земља, почев од доласка на престо Карла V Хабзбуршког.

У Шпанији синоним шпански се користи за разликовање од страних језика, док се користи кастиљански за разликовање од осталих језика који се говоре на простору данашње државе Шпаније.

Неки од аутора који се баве језиком и лингвистиком сматрају да би сви Шпанци требало да користе име шпански језик, док би се кастиљански односио само на дијалект који се говори у Кастиљи. Ти аутори користе као пример за свој аргумент, да се у Немачкој говори немачки, у Француској француски, итд.

Преферирани назив језика у разним земљама
  шпански
  шпански
  кастиљански

Други супротно томе тврде, да иако је кастиљански био под утицајем, током свог развоја, осталих језика који су се говорили (и данас се говоре) на пиринејском полуострву (баскијског на пример), да је много коректнија деноминација кастиљански, пошто је језик настао у Кастиљи те се после проширио на остале делове територије данашње Шпаније. Томе је умногоме помогла надмоћност Краљевине Кастиље над осталим тадашњим краљевинама, које су се развијале у Шпанији. Ови аутори користе као пример Уједињено Краљевство и друге земље у којима је енглески језик службени језик, а не веже се за име нације.

Историја[уреди]

Шпански језик је настао у југозападној Европи, на пиринејском полуострву, тада познатом као Иберија. Развио се из вулгарног латинског, уз утицаје баскијског на северу и арапског на крајњем југу Пиринејског полуострва.

Порекло језика[уреди]

Страница Поеме о Сиду (шп. Cantar de Mio Cid}) написана на средњовековном кастиљанском - шпанском језику

Крајем VI века п. н. е., Ибери, који су били први становници региона, почели су да се мешају са Келтима, номадским и ратничким племенима који се насељавају на подручје данашње Галиције у VII веку п. н. е. Те две групе формирају један народ, назван Келтибери и развијају језик који је једна врста келтског, али ипак раздвојеног, зависно од племена и подручја где се говори. Тако да се до доласка Римљана, који започињу освајање Пиринејског полуострва 218. п. н. е., још увек не може говорити о једној лингвистичкој форми.

Под римском влашћу полуострво добија име Хиспанија. Становници долазе у контакт са римским трговцима, војницима и државним службеницима и на тај начин уче латински. Како класични латински, језик образованих, у целом римском царству почиње да се меша са језиком староседелаца; у овом случају, Келта и Ибера, при чему настаје нови језик назван вулгарни латински који користи основни модел класичног латинског, али се и даље поприлично служи речима из језика аутохтоног становништва.

Арапски утицај[уреди]

Латински остаје језик управе и културе и након упада Визигота у V веку, племена с истока данашње Немачке, па све до 711. године када Арапи са севера Африке - Маври (шп. Moros) освајају скоро цело полуострво, осим дела Галиције. Тако арапски језик, тј. мозарапски дијалект и култура почињу да се користе у исламској Хиспанији - Ал-Андалуз, док на хришћанском северу вулгарни латински остаје и даље народни језик, којег Арапи називају „лисан ал ауам“, што у преводу значи страни језик. Арапски је након латинског имао највећи утицај на развој шпанског језика. Процењује се да у модерном шпанском око 4.000 речи потиче из арапског језика.

Године 1492. године хришћанска краљевства са севера, преузимају потпуну војну и политичку контролу над целим подручјем полуострва, заузимањем последњег града у арапском поседу - Гранаде. Након тога долази до насељавања хришћанског становништва па се тако и вулгарни латински враћа као доминантни језик.

Стандардизација језика[уреди]

Прва етапа стардардизованог шпанског језика базираног на кастиљанском дијалекту почиње 1200. године када краљ Кастиље и Леона Алфонсо X Мудри, познат и као краљ ерудит (лат. учењак), даје задатак језикословцима са свог двора да преведу Библију те дела из астрономије, историје и права.

Други значајнији тренутак у развоју језика који се претвара у књижевни, десио се 1492. године која је означила шпанску историју, како Колумбовим открићем Америке и преузимањем Гранаде, тако и издавањем прве граматике кастиљанског језика чији је аутор био Елио Антонио де Небриха (шп. Elio Antonio de Nebrija), хуманиста са универзитета у Саламанки који је, такође и аутор кастиљанско-латинског речника садржаног у два свеза, названог Вокабуларијум (шп. Vocabularium).

Географска распрострањеност[уреди]

  Званични или ко-званични језик
  1,000,000+
  100,000+
  20,000+
Активно учење шпанског.[17]

Шпански је примарини језик у 20 земаља широм света. Процењује се да је тотални број људи који говоре шпански између 470 и 500 милиона, што чини овај језик другим по броју матерњих говорника.[18][19]

Шпански је трећи највише коришћени језик по тоталном броју говорника (након мандаринског и енглеског). Статистике употребе на Интернету за 2007 показују да је шпански на трећем месту, након енглеског и мандаринског.[20]

Европа[уреди]

Такође погледајте: Латинска Европа
Проценат људи који се изјашњавају да знају довољно шпанског да воде разговор, у ЕУ, 2005
  Земља порекла
  Више од 8.99%
  Између 4% и 8.99%
  Између 1% и 3.99%
  Мање од 1%

У Европи, шпански је званични језик у Шпанији, земљи по којој је добио име и из које је потекао. Он је у широкој употреби у Гибралтару, мада је енглески званични, међународни језик.[21] Он се исто тако говори у Андори, мада је каталонски званични језик.[22]

Шпански исто тако говоре националне мањине у другим Европским земљама, као што су Уједињено краљевство, Француска, Италија, и Немачка.[23] Шпански је званични језик Европске уније. У Швајцарској, која је имала масивни прилив шпанских миграната током 20. века, шпански је матерњи језик за 2,2% популације.[24]

Америке[уреди]

Латинска Америка[уреди]

Већина шпанских говорника је у Латинској Америци; од свих земаља са већином шпанских говорника, само Шпанија и Екваторијална Гвинеја су изван Америка. Национално, шпански је званични језик, било de facto или de jure, у Аргентини, Боливији (козванични са качуа, ајмара, гварани, и 34 друга језика), Чилеу, Колумбији, Костарици, Куби, Доминиканској републици, Еквадору, Ел Салвадору, Гватемали, Хондурасу, Мексику (козванични са 63 индогена језика), Никарагви, Панами, Парагвају (козванични са гварани језиком),[25] Перуу (козванични са качуа, ајмара и другим индогеним језицима[26]), Порторико (козванични са енглеским),[27] Уругвају, и Венецуели. Шпански није званично признат у бившој Британској колонији Белизу; мада, по попису из 2000. године шпански говори 43% популације.[28][29] Шпански углавном говоре потомци шпанских насељеника који живе у том региону од седамнаестог века.[30]

Услед близине шпанског говорног подручја, Тринидад и Тобаго и Бразил су имплементирали наставу шпанског језика у својим образовним системима. Тринидадска влада је покренула иницијативу Шпански као први страни језик марта 2005.[31] Године 2005, Национални конгрес Бразила је одобрио предлог закона, који је бразилски председник спревео у закон, којим је постало мандаторно да се нуди настава шпанског као алтернативног страног језика у јавним и приватним средњим школама у Бразилу.[32] Септембера 2016. тај закон је укинуо Мишел Темер након опозива Дилме Русеф.[33] У многим граничним градовима дуж Парагваја и Уругваја, говори се мешовити језик познат као Портунол.[34]

САД[уреди]

Главни чланак: Шпански језик у САД
Такође погледајте: Ново Мексички шпански
Шпански се говори у Сједињеним Америчким Државама. Тамније нијансе зелене боје означавају већи проценат шпанских говорника.

Судећи по подацима пописа из 2006. године, 44,3 милиона људи у САД су Хиспано или Хиспаноамеричког порекла;[35] 38,3 милиона људи, 13 процената популације старије од пет година говори шпански код куће.[36] Шпански језик има дугу историју и широку заступљеност у САД услед историјске шпанске и касније мексичке управе над територијама које данас формирају југозападне државе као и Флориду, која је била шпанска територија до 1821.

Шпански је далеко најзаступљенији други говорни и у школама предавани језик у САД, и са више од 50 милиона говорника САД су данас друга по величини шпански говорећа земља на свету, након Мексика.[37] Док је енглески de facto званични језик земље, шпански се често користи у јавним услугама и напоменама на федералном и државним нивоима. Шпански се исто тако користи државној управи Новог Мексика.[38] Овај језик исто тако има јак утицај у главним метрополама као што су Лос Анђелес, Мајами, Сан Антонио, Њујорк, Сан Франциско, Далас и Феникс; као и задњих деценија Чикаго, Лас Вегас, Бостон, Денвер, Хјустон, Индијанаполис, Филаделфија, Кливленд, Солт Лејк Сити, Атланта, Нешвил, Орландо, Тампа, Рали и Балтимор услед имаграције током 20. и 21. века.

Африка[уреди]

У Африци, шпански је званични језик (заједно са португалским и француским) у Екваторијалној Гвинеји, као и званични језик Афричке уније. У Екваторијалној Гвинеји, шпански је предоминантни језик кад се узму у обзир матерњи и нематерњи говорници (око 500.000 људи), док је Фанг најзаступљенији језик матерњих говорника.[39][40]

Шпански се такође говори у интегралним територијама Шпаније у Северној Африци, што обухвата Шпанске градове Сеута и Мелиља, Плазас де соберанија, и архипелаг Канарских острва (популација 2.000.000), лоциран неких 100 km од северозападне обале Африке.

Унутар северног Марока, бившег Шпанског протектората који је исто тако географски близо Шпаније, апроксимативно 20.000 људи говори шпански као други језик, док је арапски de jure званичан језик. Мали број мароканских јевреја такође говори Сефардијски шпански дијалекат Хакетија (који је сродан са Ладино дијалектом који се говори у Израелу). Шпански говоре мање заједнице у у Анголи услед кубанског утицаја током хладног рата и у Јужном Судану међу Јужно Суданцима који су били релоцирани у Кубу током суданских ратова а затим се вратили након остваривања независност земље.[41]

У Западној Сахари, раније Шпанској Сахари, шпански се званично говорио током деветнаестог и двадесетог века. Данас, шпански у тој спорној територији одржава популација Сахарских номада која има око 500.000 људи, и de facto је званични језик заједно са арапским у Сахарској Арапској Демократској Републици, мада тај ентитет добија ограничено међународно признање.[42][43]

Азија-Пацифик[уреди]

Хуан Луна, Хозе Ризал и La solidaridad новине (Илустрадос). Највећи Филипински модерни хероји су говорили шпански као заједнички језик.

Шпански је присутан на Ускршњем острву, које је било anексирано као Чилеанска привинција 1888. године.

Шпански је био званични језик Филипина од почетка шпанске владавине 1565 до конституционе измене 1973. године. Током шпанске колонизације (1565–1898), он је био језик владе, трговине и образовања, и користили су га као први језик Шпанци и образовани Филипинци. Током средине деветнаестог века је колонијална влада успоставила слободни јавни образовни систем на Шпанским. Таква повећана употреба шпанског широм острва довела је до формирања класе шпански говорећих интелектуалаца званих Илустрадос. Међутим, шпански никад није говорила већина популације.[44]

Упркос америчке управе након пораза Шпаније у Шпанско–америчком рату из 1898, употреба шпанског је настављена у филипинској литератури и штампи током раних година америчке ере. Постепено, међутим, америчка влада је почела да повећава промовисање употреве енглеског, и са карактерисањем шпанског као негативног утицаја прошлости. Коначно, током 1920-тих, енглески је постао примарни језик владе и образовног система.[45] Међутим упркос знатног смањења утицаја и броја говорника, шпански је остао званични језик Филипина кад је та земља постала независна 1946, заједно са енглеским и Филипинским, стандардизованом верзијом Тагалога.

Рана застава Филипинских револуционара ("Дуго живела Филипинска република!"). Прва два устава су била написана на шпанском.

Шпански је изгувио званични статус 1973. године током администрације Фердинанд Маркоса, али је тај статус повраћен два месеца касније путем Председничког декрета Бр. 155, датираног 15. март 1973.[46] Он је остао званичан језик до 1987, од ратификације садашње конституције, по којој је добио статус добровољног или опционог помоћног језика.[47] Године 2010, председник Глорија Макапагал-Аројо је подстакла поновно увођење шпанског језика у образовни систем Филипина.[48] Међитим до 2012, број средњих школа у којима је овај језик било обавезни или опциони предмет је веома ограничен.[49] Данас, упркос владиног промовисања шпанског, мање од 0.5% популације може да течно говори овај језик.[50] Поред стандардног шпанског, на шпанском базирани креолски језик — Чабакано — се развио у јужним Филипинима. Број Чабакано говорника се процењивао да је 1,2 milionа 1996. године. Међутим, овај језик није обострано разумљив са шпанским.[51] Говорника Замбоангуено варијетета Чабакано језика је било око 360.000 по подацима пописа из 2000. године.[52] Локални језици Филипина исто тако су задржали део шпанског утицаја, при чему су многе речи изведене из мексичког шпанског, пошто је Шпанија контролисала острва путем Мексико Ситија до 1821, а затим директно из Мадрида до 1898.[53][54]

Шпански су исто тако користиле колонијалне владе и образовни системи бивше Шпанске Источне Индије, која се састоји од садашњег Гвама, Северних Маријанских Острва, Палауа, и Микронезије, поред Филипина. Шпанске речи су присутне у локалним језицима тих територија као наслеђе колонијалне владавине.[55][56] Данас шпански није званични језик у тим бившим шпанским територијама.

Шпански језик по земљама[уреди]

Азбучни редослед Редослед према броју говорника
  1. Андора (40,000)
  2. Аргентина (41,248,000)
  3. Аустралија (150,000)
  4. Белизе (130,000)
  5. Боливија (7,010,000)
  6. Бразил (19,700,000)
  7. Венецуела (26,021,000)
  8. Гватемала (8,163,000)
  9. Доминиканска Република (8,850,000)
  10. Еквадор (10,946,000)
  11. Екваторијална Гвинеја (447,000)
  12. Западна Сахара (341,000)
  13. Израел (160,000)
  14. Италија (455,000)
  15. Јапан (500,000)
  16. Јужна Кореја (90,000)
  17. Канада (272,000)
  18. Кина (250,000)
  19. Колумбија (45,600,000)
  20. Коста Рика (4,220,000)
  21. Куба (11,285,000)
  22. Либан (2,300)
  23. Мароко (86,000)
  24. Мексико (106,255,000)
  25. Немачка (410,000)
  26. Никарагва (5,503,000)
  27. Панама (3,108,000)
  28. Парагвај (4,737,000)
  29. Перу (26,152,265)
  30. Порторико (4,017,000)
  31. Румунија (7,000)
  32. Русија (1,200,000)
  33. Салвадор (6,859,000)
  34. САД (41,000,000)
  35. Турска (29,500)
  36. Уједињено Краљевство (900,000)
  37. Уругвај (3,442,000)
  38. Филипини (2,900,000)
  39. Финска (17,200)
  40. Француска (2,100,000)
  41. Хондурас (7,267,000)
  42. Чиле (15,795,000)
  43. Шведска (39,700)
  44. Шпанија (44,400,000)
  1. Мексико (106,255,000)
  2. Колумбија (45,600,000)
  3. Шпанија (44,400,000)
  4. Аргентина (41,248,000)
  5. САД (41,000,000)
  6. Перу (26,152,265)
  7. Венецуела (26,021,000)
  8. Бразил (19,700,000)
  9. Чиле (15,795,000)
  10. Куба (11,285,000)
  11. Еквадор (10,946,000)
  12. Доминиканска Република (8,850,000)
  13. Гватемала (8,163,000)
  14. Хондурас (7,267,000)
  15. Боливија (7,010,000)
  16. Салвадор (6,859,000)
  17. Никарагва (5,503,000)
  18. Парагвај (4,737,000)
  19. Коста Рика (4,220,000)
  20. Порторико (4,017,000)
  21. Уругвај (3,442,000)
  22. Панама (3,108,000)
  23. Филипини (2,900,000)
  24. Француска (2,100,000)
  25. Русија (1,200,000)
  26. Уједињено Краљевство (900,000)
  27. Јапан (500,000)
  28. Италија (455,000)
  29. Екваторијална Гвинеја (447,000)
  30. Немачка (410,000)
  31. Западна Сахара (341,000)
  32. Канада (272,000)
  33. Кина (250,000)
  34. Израел (160,000)
  35. Аустралија (150,000)
  36. Белизе (130,000)
  37. Јужна Кореја (90,000)
  38. Мароко (86,000)
  39. Андора (40,000)
  40. Шведска (39,700)
  41. Турска (29,500)
  42. Финска (17,200)
  43. Румунија (7,000)
  44. Либан (2,300)
Тешко је тачно одредити број говорника шпанског јер га, у државама у којима је шпански званичан језик, сви не говоре. У САД велики број људи који говори шпански говори и енглески.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. El español: una lengua viva - Informe 2015 (PDF) (Извештај). Instituto Cervantes. 2015. 
  2. „Harold Bloom on Don Quixote, the first modern novel | Books | The Guardian”. London: Books.guardian.co.uk. 12. 12. 2003. Приступљено 18. 7. 2009. 
  3. El español: una lengua viva – Informe 2015 (PDF) (Извештај). Instituto Cervantes. 2015. 
  4. Spanish at Ethnologue (18th ed., 2015)
  5. La RAE avala que Burgos acoge las primeras palabras escritas en castellano, ES: El mundo, 7. 11. 2010 
  6. „Spanish languages "Becoming the language for trade" in Spain and”. sejours-linguistiques-en-espagne.com. Архивирано из оригинала на датум 18. 1. 2013. Приступљено 11. 5. 2010. 
  7. Robles, Heriberto Camacho Becerra, Juan José Comparán Rizo, Felipe Castillo (1998). Manual de etimologías grecolatinas (3. изд.). México: Limusa. стр. 19. ISBN 968-18-5542-6. 
  8. Comparán Rizo, Juan José. Raices Griegas y latinas. Ediciones Umbral. стр. 17. ISBN 9789685430012. 
  9. 9,0 9,1 9,2 Dworkin (2012). стр. 83.
  10. Versteegh (2003). стр. 228.
  11. Lapesa (1960). стр. 97.
  12. Quintana, Lucía; Mora, Juan Pablo (2002). „Enseñanza del acervo léxico árabe de la lengua española” (PDF). ASELE. Actas XIII: 705. : "El léxico español de procedencia árabe es muy abundante: se ha señalado que constituye, aproximadamente, un 8% del vocabulario total"
  13. Macpherson (1980). стр. 93.
  14. Martínez Egido, José Joaquín (2007). Constitución del léxico español. стр. 15. 
  15. Cervantes, Biblioteca Virtual Miguel de. „La época visigoda / Susana Rodríguez Rosique | Biblioteca Virtual Miguel de Cervantes”. www.cervantesvirtual.com. 
  16. „Official Languages | United Nations”. www.un.org. Приступљено 19. 11. 2015. 
  17. „Instituto Cervantes 06-07” (PDF). Приступљено 21. 4. 2010. 
  18. „Most widely spoken Languages in the World”. Nations Online. Приступљено 27. 8. 2009. 
  19. „CIA The World Factbook United States”. Cia.gov. Приступљено 5. 2. 2011. 
  20. „Internet World Users by Language”. Miniwatts Marketing Group. 2008. 
  21. „CIA World Factbook — Gibraltar”. Cia.gov. Приступљено 5. 2. 2011. 
  22. „Background Note: Andorra”. U.S. Department of State: Bureau of European and Eurasian Affairs. 2007. Приступљено 20. 8. 2007. 
  23. „BBC Education — Languages Across Europe — Spanish”. Bbc.co.uk. Приступљено 20. 8. 2012. 
  24. „Swiss Federal Statistical Office > Languages”. Приступљено 10. 3. 2014. 
  25. Constitución de la República del Paraguay, Article 140
  26. Constitución Política del Perú, Article 48
  27. „Puerto Rico Elevates English”. the New York Times. 29. 1. 1993. Приступљено 6. 10. 2007. 
  28. „Population Census, Major Findings” (PDF). Belize: Central Statistical Office, Ministry of Budget Management. 2000. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 21. 6. 2007. Приступљено 20. 12. 2007. 
  29. „Belize Population and Housing Census 2000”. CR: UCR. Приступљено 21. 4. 2010. 
  30. „Belize”. World Factbook. CIA. Приступљено 5. 2. 2011. 
  31. „FAQ”. The Secretariat for The Implementation of Spanish. Trinidad and Tobago: Government of the Republic. Архивирано из оригинала на датум 3. 11. 2010. Приступљено 10. 1. 2012. 
  32. „Brazilian Law 11.161”. Presidência da República. 5. 8. 2005. Приступљено 31. 3. 2014. 
  33. „Novo ensino médio terá currículo flexível e mais horas de aula”. O Globo. 23. 9. 2016. Приступљено 23. 9. 2016. 
  34. Lipski, John M (2006). Face, Timothy L; Klee, Carol A, ур. „Too close for comfort? the genesis of "portuñol/portunhol" (PDF). Selected Proceedings of the 8th Hispanic Linguistics Symposium. Somerville, MA: Cascadilla Proceedings Project: 1—22. Приступљено 29. 12. 2008. 
  35. U.S. Census Bureau Hispanic or Latino by specific origin.
  36. U.S. Census Bureau (2007). „United States. S1601. Language Spoken at Home”. 2005-2007 American Community Survey 3-Year Estimates. Архивирано из оригинала на датум 5. 1. 2009. Приступљено 3. 9. 2009. 
  37. „Más 'speak spanish' que en España”. Приступљено 6. 9. 2007.  (in Spanish)
  38. Crawford, John (1992). Language loyalties: a source book on the official English controversy. Chicago: University of Chicago Press. стр. 62. 
  39. „Equatorial Guinea (2000)”. Ethnologue. Архивирано из оригинала на датум 25. 12. 2008. Приступљено 21. 4. 2010. 
  40. „CIA World Factbook - Equatorial Guinea”. CIA. 20. 9. 2007. Приступљено 5. 2. 2011. 
  41. Los cubanos, la élite de Sudán del Sur, FR: Radio France International, 6. 7. 2011, Приступљено 20. 12. 2011 
  42. „Como saharauis queremos conservar el español”. 3. 3. 2008. Приступљено 15. 3. 2015. 
  43. „Historia de un país”. Приступљено 15. 3. 2015. 
  44. „Estadisticas: El idioma español en Filipinas”. ES: Busco enlaces. 15. 11. 2000. Приступљено 6. 11. 2010. 
  45. Ocampo, Ambeth (4. 12. 2007). „The loss of Spanish”. Makati City, Philippines: Philippine Daily Inquirer (INQUIRER.net). Opinion. Архивирано из оригинала на датум 26. 7. 2010. Приступљено 26. 7. 2010. 
  46. „Presidential Decree No. 155 : PHILIPPINE LAWS, STATUTES and CODES : CHAN ROBLES VIRTUAL LAW LIBRARY”. Chanrobles.com. Приступљено 24. 3. 2014. 
  47. Article XIV, Sec 7: "For purposes of communication and instruction, the official languages of the Philippines are Filipino and, until otherwise provided by law, English. The regional languages are the auxiliary official languages in the regions and shall serve as auxiliary media of instruction therein. Spanish and Arabic shall be promoted on a voluntary and optional basis."
  48. Rodríguez-Ponga, Rafael. „New Prospects for the Spanish Language in the Philippines”. Приступљено 1. 3. 2015. 
  49. Legaspi, Amita O. (3. 7. 2012). „PNoy (President Benigno Aquino III) and Spain’s Queen Sofia welcome return of Spanish language in Philippine schools”. GMA News. 
  50. Medium projection, PH: National Statistics Office, 2010, Архивирано из оригинала на датум 11. 8. 2011 
  51. Spanish creole: Quilis, Antonio (1996), La lengua española en Filipinas (PDF), Cervantes virtual, стр. 54and 55 
  52. (енглески) Rubino (2008:279)
  53. 1973 Constitution of the Republic of the Philippines, The corpus juris, Article XV, Section 3(3), Приступљено 6. 4. 2008 
  54. „Spanish Influence on Language, Culture, and Philippine History”. Приступљено 15. 3. 2015. 
  55. Engelberg, Stefan. „The Influence of German on the Lexicon of Palauan and Kosraean (Dissertation)” (PDF). Приступљено 23. 8. 2012. 
  56. „Spanish language in Philippines”. Приступљено 1. 3. 2015. 

Литература[уреди]

  • Robles, Heriberto Camacho Becerra, Juan José Comparán Rizo, Felipe Castillo (1998). Manual de etimologías grecolatinas (3 изд.). México: Limusa. стр. 19. ISBN 968-18-5542-6. 
  • Abercrombie, David (1967). „Elements of General Phonetics”. Edinburgh: Edinburgh University Press. 
  • Cressey, William Whitney (1978). Spanish Phonology and Morphology: A Generative View. Georgetown University Press. ISBN 0-87840-045-1. 
  • Dalby, Andrew (1998). Dictionary of Languages: The Definitive Reference to More Than 400 Languages. Columbia University Press. ISBN 0-231-11568-7. 
  • Eddington, David (2000). „Spanish Stress Assignment within the Analogical Modeling of Language” (PDF). Language. Language. 76 (1): 92—109. JSTOR 417394. doi:10.2307/417394. 
  • Ginsburgh, Victor; Weber, Shlomo (2011). How Many Languages Do We Need?: The Economics of Linguistic Diversity. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-13689-9. 
  • Harris, James (1967). „Sound Change in Spanish and the Theory of Markedness”. Language. Language. 45 (3): 538—52. JSTOR 411438. doi:10.2307/411438. 
  • Jensen, John B. (1989). „On the Mutual Intelligibility of Spanish and Portuguese”. Hispania. 72 (4): 848—852. JSTOR 343562. 
  • Martínez-Celdrán, Eugenio; Fernández-Planas, Ana Ma.; Carrera-Sabaté, Josefina (2003). „Castilian Spanish”. Journal of the International Phonetic Association. 33 (2): 255—59. doi:10.1017/S0025100303001373. 
  • Ladefoged, Peter; Johnson, Keith (2010), A Course in Phonetics (6th изд.), Boston, Massachusetts: Wadsworth Publishing, ISBN 978-1-4282-3126-9 
  • Moreno Fernández, Francisco; Otero, Jaime (2008), Atlas de la lengua española en el mundo, Barcelona: Ariel 
  • Penny, Ralph (2000). Variation and Change in Spanish. Cambridge University Press. ISBN 0-521-78045-4. 
  • Population by age, both sexes, annual; estimate for 2012 (XLS), UN 
  • Rubino, Carl (2008), „Zamboangueño Chavacano and the Potentive Mode.”, Ур.: Michaelis, Susanne, Roots of Creole Structures: Weighing the Contribution of Substrates and Superstrates, Amsterdam: Benjamins, стр. 279—299, ISBN 90-272-5255-6 
  • "The Rise of Spanish: Hats Off." The Economist. June 1, 2013.
  • Ursula Klenk: Einführung in die Linguistik: Spanisch. GOEDOC - Dokumenten- und Publikationsserver der Georg-August-Universität Göttingen, (2008) doi:10.3249/webdoc-1933
  • Helmut Berschin, Julio Fernández-Sevilla, Josef Felixberger: Die Spanische Sprache. Verbreitung, Geschichte, Struktur. 3. Aufl., Georg Olms, Hildesheim / Zürich / New York. 2005. ISBN 3-487-12814-4.
  • Annegret Alsdorf-Bollee, Ingrid Neumann-Holzschuh: Spanische Sprachgeschichte. 5. Auflage. Klett, Stuttgart 2009.
  • Wolf Dietrich, Horst Geckeler: Einführung in die spanische Sprachwissenschaft: Ein Lehr- und Arbeitsbuch. 5. Auflager. Schmidt, Berlin 2007.
  • Arnim Gassner: Das altspanische Verbum. Niemeyer, Halle 1897
  • Johannes Kabatek, Claus D. Pusch: Spanische Sprachwissenschaft. Narr Francke Attempto, Tübingen. 2009. ISBN 978-3-8233-6404-7.
  • Petrea Lindenbauer, Michael Metzeltin, Margit Thir: Die romanischen Sprachen. Eine einführende Übersicht. Egert, Wilhelmsfeld 1995.
  • Michael Metzeltin: Las lenguas románicas estándar. Historia de su formación y de su uso. Academia de la Llingua Asturiana, Uviéu 2004
  • Penny, Ralph John (2002). A History of the Spanish Language. Cambridge University Press. стр. 3. ISBN 978-0-521-01184-6. 
  • Antonio Tovar: Einführung in die Sprachgeschichte der Iberischen Halbinsel: das heutige Spanisch und seine historischen Grundlagen. 3. Auflage. Narr Francke Attempto, Tübingen 1989.
  • Gesina Volkmann: Weltsicht und Sprache. Epistemische Relativierung am Beispiel des Spanischen. Narr Francke Attempto, Tübingen. 2005. ISBN 3-8233-6101-5.
  • Andreas Wesch: Grundkurs Sprachwissenschaft Spanisch. 5. Auflage. Klett, Stuttgart 2006.
  • André Höchemer: Man spricht Spanisch! Spanische Wortschätze auf gut Deutsch. Verlag Winfried Jenior, Kassel 2011.
  • Manuel Seco, Olimpia Andrés, Gabino Ramos: Diccionario fraseológico documentado del español actual. Locuciones y modismos españoles. Aguilar lexicografía, Madrid. 2004. ISBN 84-294-7674-1.
  • Michael Metzeltin: Erklärende Grammatik der romanischen Sprachen. Praesens, Wien 2010.
  • Michael Metzeltin: Gramática explicativa de la lengua castellana. De la sintaxis a la semántica. Praesens, Wien 2009.
  • Günter Holtus, Michael Metzeltin, Christian Schmitt (Hrsg.): Lexikon der Romanistischen Linguistik. 12 Bände. Niemeyer, Tübingen 1988–2005; Band VI,1: Aragonesisch/Navarresisch, Spanisch, Asturianisch/Leonesisch. 1992.
  • Hugo Kubarth: Das lateinamerikanische Spanisch. 1987.
  • Steve Pagel: Spanisch in Asien und Ozeanien. Lang, Frankfurt am Main 2010.
  • Hans-Dieter Paufler: Lateinamerikanisches Spanisch. 1977.
  • Volker Noll: Das amerikanische Spanisch. 2001.


Спољашње везе[уреди]