Штампарија Црнојевића

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Насловна страница Цетињског октоиха првогласника (1494) са представом двоглавог орла
Капител оригиналног стуба Манастира Црнојевића на Ћипуру, са представом двоглавог орла
Фототипско издање Цетињског октоиха петогласника (1494/6) из 1973. године
Отисак клишеа из једног дела

Штампарија Црнојевића или Цетињска штампарија је једна од најстаријих ћириличких и словенских штампарија, односно јужнословенска штампарија, која је радила од 1493. до 1496. године на Цетињу, под управом јеромонаха Макарија и под покровитељством Ђурђа Црнојевића, владара Зете (1490-1496).[1][2]

Оснивање[уреди | уреди извор]

Током друге половине 15. века, штампарска делатност је доживела нагли процват, а међу главним центрима раног штампартва посебно место је заузимала Венеција, престоница Млетачке републике. Захваљујући бројним политичким, економским и културним везама између Млетака и источне обале Јадрана, занимање за штампарску делатност је почело да се шири и међу Јужним Словенима. За време владавине Ивана Црнојевића (1465-1490) осниван је чувени Цетињски манастир (1484) који је постао седиште Зетске митрополије, чиме је постављена основа за развој новог духовног и културног центра у средњовековној Зети.

Посредством својих веза са Млечанима, његов син и наследник Ђурађ Црнојевић (1490-1496) је већ током првих година своје владавине успео да ангажује мајсторе штампаре и прибави опрему ради оснивања прве штампарије, која је започела са радом током 1493. године на Цетињу, а штампање прве књиге је довршено на самом почетку 1494. године. Појавом прве штампарије у последњој слободној српској, односно јужнословенској држави означен је велики цивилизацијски искорак у области културног развоја на југоистоку Европе.

Делатност[уреди | уреди извор]

Захваљујући везама које је стекао женидбом са Јелисаветом Ерицо из угледне млетачке племићке породице, Ђурађ Црнојевић је био у прилици да створи повољне предуслове за набавку штампарске опреме и обуку првих српских штампара. Након набавке штампарске пресе са покретним словима у Венецији, на Цетињу је већ током 1493. године започео рад на штампању прве књиге, која је довршена 4. јануара 1494. године. То је био Цетињски октоих првогласник (I-IV глас). Штампањем је руководио јеромонах Макарије, са неколико сарадника. Током наредне три године штампане су и друге богослужбене књиге. Током рада, цетињски штампари су у домаћој средини израћивали штампарске матрице за иницијале и осталу орнаментику, достигавши висок степен графичког умећа.

Наслови[уреди | уреди извор]

  • Цетињски октоих првогласник - I-IV глас (4. јануара 1494. године, Цетиње)
  • Цетињски октоих петогласник - V-VIII глас (1494/6. године, сачуван у неколико непотпуних примерака)[3]
  • Псалтир са последовањем (22. септембра 1494. године, Цетиње)
  • Требник (молитвеник) - са текстовима за приватна богослужења (крштења, венчања и сл.) - (1496. године, Цетиње)
  • Четворојеванђеље - (1496. године, Цетиње)
  • Цветни триод - са песмама и молитвама које се певају у цркви (од Цвети до прве недеље после Духова) - недовршено издање.

Престанак рада[уреди | уреди извор]

Цетињска штампарија је престала са радом 1496. године услед измењених политичких околности које су наступиле одласком Ђурђа Црнојевића из Црне Горе, након чега је дошло да успостављања посредне, а недуго потом и непосредне турске власти.

Лазар Томановић о штампарији Црнојевића[уреди | уреди извор]

Др Лазар Томановић је био 1890. године у Мајнцу на прослави јубилеја, 500 година Гутенбергове штамаприје.[4] Одржао је говор о Ободској штампарији, након којег су слушаоци констатовали да Срби, који су још тада имали тако високе културне домете, не морају да се плаше за своју будућност. Након што су стручњаци на тој изложби прегледали Октоих закључили су је да је ова штампарија била прва државна штампарија, а немачки листови су Ободски Октоих прогласили бисером изложбе.[5] У Немачкој, где је настала прва штампарија, није био тај проналазак слободан по свим немачким државицама. Ободски Октоих има одштампан грб Црнојевића, двоглавог орла[4], а владар Зете се наводи као Господар Богоспасене Зете.[6] Иницијатор прославе 400 година штампарије Црнојевића био је председник Краљевске српске академије Милан Милићевић. Томановић и Павле Ровински покренули су ову прославу као свесрпску.[5] Књажевина Црна Гора је прихватила ову прославу (која је уједно била и научни међународни скуп) јер се Обод у њој налази. Ту прославу су код Срба игнорисали само радикали, на челу са Николом Пашићем, због политичких несугласица Србије и Црне Горе.[7] Позван је председник САНУ да фунгира као домаћин прославе на Цетињу, а учесници су били и многи представници руских културних установа, као и представници француске Соробне и енглеског Оксфордског Универзитета.[4] Томановић наводи Јагићева научна сазнања о штампарији Црнојевића: [8] монаси су савршено познавали грчки и старословенски језик, красопис је био врхунски и слова и језик Ободског Осмогласника су постала образац свих каснијих црквених књига до данашњег дана, док су слова Гутенберга дуго поправљана у Француској и Италији. Томановић је изнео став око недоумице да ли је штампарија била на Ободу или на Цетињу, да се ова штампарија прво налазила на Ободу, а при повлачењу пред Турцима је пренешена на Цетиње, тек што је изграђен (старији) Цетињски манастир.[6] Томановић је негативно реаговао на писања да је Иван Црнојевић ту штампарију из Млетака набавио из спекулације, уз констатацију да је Ободска штампарија плод оне културе, која је подигла Високе Дечане, којима се данас свијет диви, а није плод спекулације.[9]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Пантић 1993, стр. 135.
  2. ^ Медаковић 1993, стр. 425.
  3. ^ Душанић 1973, стр. 89-93.
  4. 4,0 4,1 4,2 Томановић 2018, стр. 510.
  5. 5,0 5,1 Томановић 2018, стр. 570.
  6. 6,0 6,1 Томановић 2018, стр. 506.
  7. ^ Томановић 2018, стр. 276.
  8. ^ Jagić, Vatroslav (1895). Prva jugoslovenska štamparija u XV vijeku, Pravoslavna spomenica četiristogodišnjice Obodske štamparije. Cetinje. стр. 67—69. 
  9. ^ Томановић 2018, стр. 571.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]