Штап у световној сфери

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Штап Светог Саве из Манастира Света Тројица у Пљевљима

Штап у световној сфери био је симбол ауторитета и може се пратити у цивилизацијама и културама много старијим од хришћанства.[1] Штап у световној сфери има важну улогу у јеврејској и античкој, поготову римској традицији.[2]. Док се Мојсијев штап и Ароново расцветало жезло појављују у Старом завету као инструменти божанске манифестације .[3][4] У патристичкој литератури штап је симбол божанске моћи, а жезло које носе анђели означава краљевски ауторитет.[5][6]

Историја[уреди | уреди извор]

Код древних Инка Индијанаца златан штап окруњен звездом био је знак владарског достојанства

Штап у давна времена а и данас познат је као обележје владара, свештеника, посланика, путника, младожења. Тако је код древних Инка Индијанаца златан штап окруњен звездом био знак владарског достојанства. Свештеници код Гала имали су у рукама бели штепић у време верских обреда.

Као што је по старом грчком миту Прометеј од Зевса са неба украо огањ и са неба га донео у штапу људима на земљи, тако је и у српском народу за Светог Саву прича да је од ђавола украо ватру и у штапу га донео људима. Такође за Светог Саву се прича да је штапом само додирнуо земљу и из ње је проврела вода, или је из камена изазвао воду, или је стене претварао у кућу, вране у овце, или је бездушног човека додиром штапа претварао у камен. Чак је и једном приликом додиром гроба штапом из њега проговорио мртвац.[7] Разуме се да су ова веровања стара и да су само пренесена на једног националног свеца.

Штап који је првобитно био средство рада, временом је постало и средство реда, страха, закона а тиме и власти, па је тако давање штапа некој особи нпр. код Срба имало значење давања одређене власти.

Почеци употребе штапа као ознаке достојанства црквених прелата у хришћанству још увек нису расветљени.[8] мада је у хришћанску уметност штап уведен од самог почетка и то на сценама које се односе на Мојсија, успостављањем паралелизма између Христа као новог Мојсија који је у оновременој богословској литератури, преузет при представљању Христових чуда.[9]

Током 4. века штап носе поједини светитељи, посебно Свети Петар, као симбол духовног ауторитета и моћи која му је додељена од стране Бог[10][11]

Штап престаје да се представља на сценама са библијском тематиком током 6. и 7. века, када га замењују крст или скиптар (жезло).[12]

У прошлости улоге штапа су се умножавале и проширивале, да би се у цилизованом свету свеле на обичне и скоро безначајне улоге тог предмета.

Облик и функција штапа[уреди | уреди извор]

У канонским текстовима, у којима се користи неколико термина, у ранохришћанској уметности штап се представља у различитим формама, најчешће као:

  • virga — кратка палица,
  • pedum, — закривљени пастирски штап, итд.[13]

Због недостатка поузданих описа у писаним изворима и малог броја сачуваних представа, историчариме је јако тешко да донесу поуздан закључак да ли је током средњег века постојао јединствен облик архијерејског штапа и да ли се и како његова форма развијала, тим пре што су архијереји, аналогно инсигнијама цара, могли имати различита жезла за одређене церемоније.[14]

Епископски штап

Писани извори пружају мало података, вероватно и због тога што архијерејски штап или патeрица (патарица) припада инсигнијама које немају непосредну литургијску функцију.[15][16] Најстарији помен епископског штапа потиче из прве половине 6. века и тиче се Цезарија, митрополита Арла док се у смислу клерикалне инсигније у западној цркви може пратити од 7. века.[17]

Архијерејски штап као обележје православних епископа први пут је забележен у 9. веку, да би потом у византијским текстовима готово искључиво био довођен у везу са церемонијом избора игумана.[18] односно архиепископа и патријарха.[19][а]

Још у 12. веку у хиландарском и студеничком типику а затим у 13. веку помиње се давање штапа (жезла) као давање духовне власти. Нарочито је то важило у краљевским манастирима у којима су игумани постављани на краљев предлог. Тако је у Жичи и Студеници краљ лично изабраном игуману на свечаности увођена у дужност предавао штап или жезло.

У Црној Гори Његоша су после смрти владике Петра I главари обукли и са штапом преминулог владике представили народу као новог управитеља Црне Горе.

У Маријову (Северна Македонија) штап је део опреме свештеника и симбол њиховог пастирског позива.

По штаповима у облику слова Т уклесаном на неким босанским стећцима Соловјев је закључио да су испод њих сахрањени дедови или епислкопи босанске цркве.[20]

Штапови неких од српских патријарха
  • Патријарх Арсеније III
    Патријарх Арсеније III
  • Патријарх Арсеније IV
    Патријарх Арсеније IV
  • Патријарх Павле
    Патријарх Павле
  • Патријарх Иринеј
    Патријарх Иринеј

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Свечаном предајом жезла завршавала се инвеститура.

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Овчинников, А. Н., Символика христианского искусства, Москва 1999: 68–80
  2. ^ Dulaey, M., „Le symbole de la baguette dans l’art paléochrétien“, Revues des Etudes Augustiniennes XIX /1–2 1973: 13–16
  3. ^ Dulaey, M., „Le symbole de la baguette dans l’art paléochrétien“, Revues des Etudes Augustiniennes XIX /1–2 1973: 9–1
  4. ^ Овчинников, А. Н., Символика христианского искусства, Москва1999: 80–81
  5. ^ Овчинников, А. Н., Символика христианского искусства, Москва 1999: 90–98
  6. ^ Dulaey, M., „Le symbole de la baguette dans l’art paléochrétien“, Revues des Etudes Augustiniennes XIX /1–2 1973: 16–19, 24–25
  7. ^ Владимир Ћоровић, Свети Сава у народном предању Београд 1927.
  8. ^ Голубцов А. П., „О происхождении, символическом значении и устройстве архиерейского посоха, Реферат в заседании XIV Архе ологич. съезда в Чернигове“, Богословский вестник т. 2, бр. 6 1909: 262–264
  9. ^ Dulaey, M., „Le symbole de la baguette dans l’art paléochrétien“, Revues des Etudes Augustiniennes XIX /1–2 1973: 5, 9–10, 21
  10. ^ Dulaey, M., „Le symbole de la baguette dans l’art paléochrétien“, Revues des Etudes Augustiniennes XIX /1–2 1973: 34–36
  11. ^ Овчинников, А. Н., Символика христианского искусства, Москва 1999: 81–84
  12. ^ Dulaey, M., „Le symbole de la baguette dans l’art paléochrétien“, Revues des Etudes Augustiniennes XIX /1–2 1973: 31–33
  13. ^ Dulaey, M., „Le symbole de la baguette dans l’art paléochrétien“, Revues des Etudes Augustiniennes XIX /1–2 1973: 10–13
  14. ^ Голубцов А. П., „О предносной архиерейской лампаде“, Богословский вестник т. 2, бр. 7–8 1909:270, н. 3
  15. ^ Lexikon der christlichen Ikonographie, IV, Begr. von Engelbert Kirschbaum. Hrsg. von Wolfgang Braunfels, Freiburg im Breisgau – Roma t. 4, 194–197
  16. ^ Walter, Ch., Art and ritual of the Byzantine Church, London 1982: 26–29
  17. ^ Dabrowska, E., „Le Tau – un attribut ou un insigne liturgique?“, Acta Archaelogica Academiae Scientiarum Hungaricae 58 2007: 341
  18. ^ Byzantine Monastic Foundation Documents: A Complete Translation of the Surviving Founders’ Typika and Testaments, ed. by John Th omas and Angela Constantinides Hero with the assistance of Giles Constable, Dumbarton Oaks Studies 35, Dumbarton Oaks Trustees for Harvard University, Washington D.C. 2000, 185, 484, 587, 675, 752, 790, 816, 957, 967, 996, 1053, 1211, 1219, 1259, 1267, 1411, 1412, 1417, 1427, 1521, 1550, 1584, 1585, 1607
  19. ^ Laurent, V., „Le rituel de l’investiture du patriarche byzantin au debut du XV-è siècle“, Bulletin de la section historique Académie roumaine, XXVIII/2 (1947) 218–232.
  20. ^ Bulletin du Musée ethnographique de Beograd (на језику: српски). Muzej. 1961. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Штап_у_световној_сфери&oldid=27053643”