Штефан Хел

С Википедије, слободне енциклопедије
Штефан Хел
Stefan W Hell.jpg
Штефан Хел
Рођење(1962-12-23)23. децембар 1962.
Арад, Социјалистичка Република Румунија НР Румунија
Пољехемија, физика, микроскопија
ШколаУниверзитет у Хајделбергу
ИнституцијаУниверзитет у Гетингену, Универзитет у Хајделбергу,
Макс Планк институт
НаградеНобелова награда за хемију (2014)

Штефан Валтер Хел (рођен 23. децембра 1962) је румунско - немачки физичар и један од директора Института за биофизичку хемију Макс Планк у Гетингену, у Немачкој.[1] Добио је Нобелову награду за хемију 2014. године „за развој супер резолуционе флуоресцентне микроскопије“, заједно са Ериком Бецигом и Вилијамом Мернером.[2]

Слика протеина из комплекса нуклеарних пора применом СТЕД микроскопије

Живот и каријера[уреди | уреди извор]

Рођен у банатској швапској породици у Араду у Румунији, одрастао је у дому својих родитеља у оближњој Сантани.[3] [4] Ту је похађао основну школу од 1969. до 1977.[5] После тога, похађао је годину дана средњег образовања у гимназији Николаус Ленау у Темишвару пре него што је 1978. године отишао са родитељима у Западну Немачку[6] Отац му је био инжењер, а мајка учитељица; породица се након емиграције настанила у Лудвигсхафену.

Хел је започео студије на Универзитету у Хајделбергу 1981. године, где је 1990. године докторирао из физике. Његов саветник за тезу био је физичар Зигфрид Хунклингер. Наслов тезе био је „Приказ транспарентних микроструктура у конфокалном микроскопу“.[7] Кратко време је био независни проналазач који је радио на побољшању дубинске (аксијалне) резолуције у конфокалној микроскопији, која је касније постала позната као 4Pi микроскоп. Резолуција је могућност раздвајања два слична предмета у непосредној близини и стога је најважније својство микроскопа.

Од 1991. до 1993. Хел је радио у Европској лабораторији за молекуларну биологију у Хајделбергу,[8] где је успео да демонстрира принципе 4Pi микроскопије. Од 1993. до 1996. радио је као вођа групе на Универзитету у Турку (Финска) на одсеку за медицинску физику[9] где је развио принцип за стимулисано смањења емисије СТЕД микроскопије.[10] Од 1993. до 1994. Хел је такође био шест месеци гостујући научник на Универзитету у Оксфорду (Енглеска). Хабилитацију из физике стекао је на Универзитету у Хајделбергу 1996. Дана 15. октобра 2002. Хел је постао директор Института за биофизичку хемију Макс Планк у Гетингену[11] и основао је одељење за нанобиофотонику. Од 2003. године Хел је такође вођа „Одељења за оптичку наноскопију“ у Немачком центру за истраживање рака у Хајделбергу и „ван-буџетски професор“ на факултету за физику и астрономију Универзитета Хајделберг.[12] Од 2004. године почасни је професор експерименталне физике на факултету за физику Универзитета у Гетингену.[13]

Проналаском и каснијим развојем микроскопије са стимулисаним смањењем емисије и сродних метода микроскопије, успео је да покаже да се може значајно побољшати резолуциона снага флуоресцентног микроскопа, претходно ограничена на половину таласне дужине ангажоване светлости (> 200 нанометара). Резолуција микроскопа је његово најважније својство. Хел је први показао, и теоретски и експериментално, како се може раздвојити резолуција флуоресцентног микроскопа од дифракције и повећати до дела таласне дужине светлости. Још од дела Ернста Карла Абеа 1873. године, овај подвиг се није сматрао могућим. За ово достигнуће и његов значај за друге научне области, попут наука о животу и медицинских истраживања, добио је 23. немачку награду за иновације (Deutscher Zukunftspreis) 23. новембра 2006. Добио је Нобелову награду за хемију 2014. године, поставши други Нобеловац рођен у банатској швапској заједници (после Херте Милер, добитнице Нобелове награде за књижевност 2009. године).[14]

Награде[уреди | уреди извор]

  • Награда Међународне комисије за оптику, 2000
  • Хелмхолц-награда за метрологију, ко-прималац, 2001
  • Бертхолд Либингер награда за иновације, 2002
  • Карл-Цајс награда, 2002
  • Награда Карл-Хајнц-Бекурц, 2002
  • Награда К. Бенц и Г. Дајмлер, Берлин-Бранденбуршка академија, 2004
  • Роберт Б. Вудворд стипендија, Универзитет Харвард, Кембриџ, МА, САД, 2006
  • Награда немачког савезног председника за иновацију, 2006
  • Награда Јулијус Спрингер за примењену физику, 2007
  • Члан Akademie der Wissenschaften zu Göttingen, 2007
  • Награда Готфрид Вилхелм Лајбниц, 2008
  • Државна награда Доње Саксоније, 2008
  • Номинација за европског проналазача године Европског завода за патенте, 2008[15]
  • Метода године 2008. у Nature Methods
  • Ото-Хан награда, 2009
  • Награда Ернст-Хелмут-Витс, 2010
  • Награда породице Хансен, 2011
  • Европска научна награда Кербер, 2011 [16]
  • Награда Лиза Мајтнер, 2010/11
  • Мејенбуршка награда, 2011[17]
  • Награда за науку Фриц Беренс фондације 2012
  • Почасни доктор западног универзитета „Василе Голдис“ у Араду, 2012[18]
  • Румунска академија, почасни члан, 2012[19]
  • Златна медаља Пол Карер, Универзитет у Цириху, 2013
  • Члан Леополдине, Немачке националне академије, 2013
  • Карусова медаља Леополдине, 2013
  • Кавлијева награда, 2014
  • Нобелова награда за хемију, 2014
  • Румунска краљевска породица: витез командант Реда круне, 2015[20] [21]
  • Румунија: Велики крст Реда звезде Румуније, 2015[22]
  • Медаља Глен Т. Сиборг, 2015[23]
  • Медаља Вилхелм Екснер, 2016[24]
  • Страни сарадник Националне академије наука, 2016[25]
  • Почасни члан Краљевског микроскопског друштва за допринос микроскопији, 2017[26]
  • Члан Норвешке академије наука и писмености[27]

Публикације[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Homepage”. www.mpibpc.mpg.de. Приступљено 11. 6. 2017. 
  2. ^ „Nobelprize.org” (PDF). Приступљено 11. 6. 2017. 
  3. ^ Răzvan Băltăreţu, "Un cercetător născut în judeţul Arad este printre câştigătorii premiului Nobel pentru chimie", Adevărul, October 8, 2014
  4. ^ Andreea Ofiţeru, "Stefan W. Hell, pentru Gândul: 'Am avut profesori extraordinari în România'", Gândul, October 9, 2014
  5. ^ Andreea Pocotila, "Fizicianul premiat cu Nobelul pentru chimie vorbește românește și ține legătura cu mediul științific din țara noastră", România Liberă, October 8, 2014
  6. ^ Stefan Both, "Stefan W.Hell, al doilea elev de la Liceul 'Nikolaus Lenau' din Timişoara care a câştigat un Nobel", Adevărul, October 8, 2014
  7. ^ „Curriculum Vitae”. Архивирано из оригинала на датум 25. 10. 2007. Приступљено 11. 6. 2017. 
  8. ^ „NanoBiophotonics - Stefan W. Hell's Personal Profile”. www.mpibpc.gwdg.de. Архивирано из оригинала на датум 02. 03. 2008. Приступљено 11. 6. 2017. 
  9. ^ „Deutscher Zukunftspreis”. Архивирано из оригинала на датум 25. 10. 2007. Приступљено 11. 6. 2017. 
  10. ^ „MPI für biophysikalische Chemie: Hell für Deutschen Zukunftspreis 2006 nominiert”. www.mpibpc.mpg.de. Архивирано из оригинала на датум 04. 02. 2012. Приступљено 11. 6. 2017. 
  11. ^ „Max film” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 03. 10. 2006. Приступљено 11. 6. 2017. 
  12. ^ „CV of Stefan Hell” (PDF). Academy of Sciences Leopoldina. Приступљено 9. 10. 2014. 
  13. ^ „Hell, Stefan, Prof. Dr. Dr. h.c. mult.”. Göttingen Graduate School for Neurosciences, Biophysics, and Molecular Biosciences. Приступљено 2015-12-03. 
  14. ^ „Nobelprize.org” (PDF). Приступљено 11. 6. 2017. "Nobelprize.org" (PDF). Retrieved 11 June 2017.
  15. ^ Office, European Patent. „Mission Impossible: Breaking the Visual Barrier”. www.epo.org. Приступљено 11. 6. 2017. 
  16. ^ Stefan Hell – Körber-Preisträger 2011 Архивирано 2014-10-13 на сајту Wayback Machine
  17. ^ „From microscopy to nanoscopy: 2011 Meyenburg Award goes to Stefan Hell”. www.dkfz.de. Приступљено 11. 6. 2017. 
  18. ^ „STEFAN W. HELL, Doctor Honoris Causa al Universitatii de Vest "Vasile Goldis". Приступљено 11. 6. 2017. 
  19. ^ Andreea Pocotila, "Fizicianul premiat cu Nobelul pentru chimie vorbește românește și ține legătura cu mediul științific din țara noastră", România Liberă, October 8, 2014
  20. ^ „Imagini de la evenimentul dedicat laureatului Premiului Nobel, Ștefan Hell - Familia Regală a României / Royal Family of Romania”. www.romaniaregala.ro. Приступљено 11. 6. 2017. 
  21. ^ „Laureat al Premiului Nobel decorat de Regele Mihai - Familia Regală a României / Royal Family of Romania”. www.romaniaregala.ro. Приступљено 11. 6. 2017. 
  22. ^ Ștefan Pană, "Stefan Hell, laureat al Nobel, a fost decorat de Iohannis", Mediafax, September 4, 2015
  23. ^ „New Physico-Chemical Tools for New Biology”. UCLA. Приступљено 9. 11. 2015. 
  24. ^ „Awardees”. Wilmelm Exner Stiftung. Архивирано из оригинала на датум 01. 08. 2017. Приступљено 12. 4. 2017. 
  25. ^ National Academy of Sciences Members and Foreign Associates Elected, National Academy of Sciences, 3. 5. 2016, Приступљено 2016-05-14 .
  26. ^ „Honourary Fellows”. www.rms.org.uk. Приступљено 18. 12. 2017. 
  27. ^ „Group 2: Astronomy, Physics and Geophysics”. Norwegian Academy of Science and Letters. Архивирано из оригинала на датум 22. 12. 2017. Приступљено 22. 12. 2017. 

 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]