Штефан Цвајг

Из Википедије, слободне енциклопедије
Штефан Цвајг
Stefan Zweig2.png
Штефан Цвајг око 1900.
Датум рођења (1881-11-28)28. новембар 1881.
Место рођења Беч
Аустроугарска
Датум смрти 22. фебруар 1942.(1942-02-22) (60 год.)
Место смрти Петрополис
Бразил
Занимање књижевник, драматург, новинар, биограф
Супружник Фридерика Марија фон Винтерниц (рођена Бургер) (1920—1938)
Лот Алтман (1939—1942)
Родитељи Мориц Цвајг (1845—1926)
Ида Бретауер (1854—1938)
Рођаци Алфред Цвајг (1879—1977) (брат)
Најважнија дела
Краљевска игра, Амок, Писмо непознате жене

Потпис

Штефан Цвајг (нем. Stefan Zweig; Беч, 28. новембар 1881Петрополис, 22. фебруар 1942) био је аустријски писац, драматург, новинар и биограф. На врхунцу своје књижевне каријере, током 1920-их и 1930-их, био је један од најпопуларнијих књижевника на свету.[1]

Биографија[уреди]

Штефан Цвајг у Бечу са својим братом Алфредом, око 1900.

Штефан Цвајг рођен је у Бечу 1881. Био је син Морица Цвајга, имућног јеврејског произвођача текстила. Мајка, Ида Бретауер Цвајг, потицала је из јеврејске банкарске породице.[2] Њен отац, Јозеф Бретауер, двадесет година је радио у Анкони, где је Ида рођена и одрасла. Цвајг је студирао филозофију на Бечком универзитету, где је 1904. докторирао са темом Филозофија Иполита Тена. Религија није играла важну улогу у његовом образовању. „Отац и мајка били су Јевреји само случајношћу рођења”, рекао је касније у једном интервјуу. Ипак, никад није одрицао припадност јеврејској заједници и често је писао о Јеврејима и јеврејским питањима, као на пример у причи Мендел књигољубац. Био је близак са Теодором Херцлом, оснивачем ционизма, кога је упознао још када је Херцл био књижевни уредник у водећем бечком листу Нове слободне новине где је објавио неке од Цвајгових раних радова.[3] Цвајг је веровао у интернационализам и у европеизам, па му Херцлов јеврејски национализам није могао бити нарочито привлачан, што и сам потврђује у својој аутобиографији Јучерашњи свет. Нове слободне новине нису објавиле рецензију Херцлове књиге Јеврејска држава, а сам Цвајг ју је назвао „глупом и бесмисленом”.[4]

Штефан Цвајг је био у сродству са чешким писцем Егоном Хостовским. Неки извори бележе да су били рођаци, а сам Хостовски рекао је за Цвајга да му је „веома далеки рођак”.[5]

Почетком Првог светског рата распрострањено патриотско осећање захватило је и немачке и аустријске Јевреје: заједно са Мартином Бубером и Херманом Коеном, и Цвајг му је дао подршку.[6] Премда је био патриота, Цвајг је одбио да у руке узме оружје - служио је у Архиву Министарства војног, заузевши убрзо пацифистички став, попут свог пријатеља Ромена Ролана, добитника Нобелове награде за књижевност 1915. године. Преселио се у Швајцарску, где је остао до краја рата. Цвајг је до краја живота остао пацифист који се залагао за уједињење Европе. Попут Ролана, написао је много биографија. У Јучерашњем свету своју биографију Еразма Ротердамског назвао је „прикривеним аутопортретом”.

Цвајг се 1920. оженио Фридериком Маријом фон Винтерниц (рођ. Бургер), а 1938. од ње се развео. Под именом Фридерике Цвајг она је објавила књигу о свом бившем мужу након његове смрти.[7] Касније је објавила и једну илустровану књигу о Цвајгу.[8] Цвајг се 1939. оженио својом секретарицом Лотом Алтман.[9]

Цвајг је напустио Аустрију 1934, након Хитлеровог доласка на власт у Немачкој. Након тога живео је у Енглеској (прво у Лондону, а од 1939. у Бату). Услед брзог напредовања Хитлерових трупа у Француској и у читавој Западној Европи, Цвајг је са супругом прешао Атлантик и отпутовао у САД, где су се 1940. скрасили у Њујорку наставивши често да путују. Дана 22. августа 1940. су се поново одселили — овога пута у Петрополис, град у конурбацији Рио де Жанеиро.[10] Постајао је све депресивнији због пораста нетолеранције и успона ауторитарности и нацизма. Изгубивши наду у будућност човечанства, Цвајг је написао белешку о том безнађу. Дана 23. фебруара 1942. Цвајг и његова супруга извршили су самоубиство узевши велику дозу барбитурата. Пронађени су у својој кући у Петрополису, с руком у руци.[11][12] Цвајг је био очајан због будућности Европе и њене културе. „Сматрам да је боље у право време и достојанствено окончати живот у којем је интелектуални напор представљао врхунско задовољство, а слобода појединца највише земаљско добро”, написао је.

Цвајгова кућа у Бразилу је касније претворена у музеј, данас познат као „Кућа Штефан Цвајг”.

Дела[уреди]

Преживела копија Цвајгове новеле Амок (1922) спаљене од стране Национал-социјалиста

Цвајг је вио веома угледан писац у двадесетим и тридесетим годинама 20. века. Био је пријатељ са Артуром Шницлером и Сигмундом Фројдом.[13] Велику популарност уживао је у САД, Јужној Америци и Европи, док је у Британији углавном био непознат. У континенталној Европи и данас је актуелан,[1] али му је популарност у САД знатно опала.[14] Од деведесетих година неколико издавачких кућа (пре свих Пушкин прес и Њујоршки књижевни преглед) оживело је Цвајгова дела на енглеском.[15] Исто тако, Планкет лејк прес е-књиге почео је са објављивањем електронских верзија Цвајгових нефикционалних дела.[16]

Цвајгови критичари из енглеског говорног подручја оштро су подељени на оне који презиру његов стил као слаб, лаган и површан[14] и на оне приврженије европској традицији што уздижу Цвајгов хуманизам и једноставан и ефектан стил.[15][17]

Цвајг је најпознатији по својим новелама (Краљевска игра, Амок, Писмо непознате жене — према којој је Макс Офулс 1920. снимио истоимени филм), романима (Нестрпљиво срце, Помешана осећања, Девојка из поште — постхумно објављен) и биографијама (Еразмо Ротердамски, Магелан, Марија Стјуарт, Балзак). Дела су му била штампана на енглеском без његовог пристанка под псеудонимом Стивен Бренч (превод његовог имена на енглески), у време када је антинацистичко расположење било распрострањено. Према Цвајговој биографији краљице Марије Антоанете касније је снимљен холивудски филм са Нормом Ширер у насловној улози.

Цвајг је био близак са Рихардом Штраусом и написао је либрето за Ћутљиву жену. Штраус се супротставио нацистичком режиму одбивши да одобри уклањање Цвајговог имена из програма на премијери, 24. јуна 1935. у Дрездену.[18] Због тога је Гебелс отказао најављени долазак, а опера је била забрањена након трећег извођења. Цвајг је 1937, у сарадњи са Јозефом Грегором, написао либрето за Штраусову оперу Дафне. Бар још једно Цвајгово дело имало је музичко извођење.[19]

Његово еклектичко дело састоји се из неколико збирки поезије, неколико позоришних комада (Терзит 1907, Волпона 1927), али Цвајг је пре свега чувен по својим новелама (Амок 1922, Помешана осећања 1926, Двадесет четири сата из живота једне жене 1934), причама о интензивним страстима које понекад прелазе у морбидност или шалу. Његова Шаховска новела (Schachnovelle) објављена је постхумно. Писао је и бројне биографије историјских личности (Марија Стјуарт, Магелан, Марија Антоанета) користећи прецизну психолошку анализу. Преко 20 година је радио на збирки прича Звездани часови човечанства (Sternstunden der Menschheit) у којој је описао четрнаест најзначајнијих догађаја у историји света по свом избору.

Библиографија[уреди]

Амок (1922)

Фикција[уреди]

Биографије и историјска дела[уреди]

Комади[уреди]

Остало[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 "Stefan Zweig: The Secret Superstar" by Julie Kavanagh, Intelligent Life, (northern) spring 2009
  2. Prof.Dr. Klaus Lohrmann "Jüdisches Wien. Kultur-Karte" (2003), Mosse-Berlin Mitte gGmbH (Verlag Jüdische Presse)
  3. Gabe Friedman (17. 1. 2015). „Meet the Austrian-Jewish novelist who inspired Wes Anderson's 'The Grand Budapest Hotel'. Haaretz.com. 
  4. Elon, Amos (2002). The Pity of it All. New York: Metropolitan Books. стр. 287. 
  5. Egon Hostovský: Vzpomínky, studie a dokumenty o jeho díle a osudu, Sixty-Eight Publishers, 1974
  6. Elon, 320
  7. Zweig, Friderike (1948). Stefan Zweig – Wie ich ihn erlebte. Berlin: F.A. Herbig Verlag. 
  8. Zweig, Friderike (1961). Stefan Zweig : Eine Bildbiographie. München: Kindler. 
  9. „Index entry for marriage of Altmann, Elisabet C., Spouse:Zweig, Registration district: Bath Register volume & page nbr: 5c, 1914”. Transcription of England and Wales national marriage registrations index 1837-1983. ONS. Приступљено 17. 12. 2016. 
  10. Júlia Dias Carneiro (30. 4. 2009). „Revivendo o país do futuro de Stefan Zweig”. Deutsche Welle. Приступљено 23. 2. 2012. 
  11. „Stefan Zweig, Wife End Lives In Brazil”. The United Press in The New York Times. 23. 2. 1942. Приступљено 23. 2. 2012. »Stefan Zweig, Wife End Lives In Brazil; Austrian-Born Author Left a Note Saying He Lacked the Strength to Go on – Author and Wife Die in Compact: Zweig and Wife Commit Suicide« 
  12. „Died”. Time. 2. 3. 1942. Приступљено 30. 6. 2010. »Died. Stefan Zweig, 60, Austrian-born novelist, biographer, essayist (Amok, Adepts in Self-Portraiture, Marie Antoinette), and his wife, Elizabeth; by poison; in Petropolis, Brazil. Born into a wealthy Jewish family in Vienna, Zweig turned from casual globe-trotting to literature after World War I, wrote prolifically, smoothly, successfully in many forms. His books banned by the Nazis, he fled to Britain in 1938 with the arrival of German troops, became a British subject in 1940, moved to the U.S. the same year, to Brazil the next. He was never outspoken against Naziism, believed artists and writers should be independent of politics. Friends in Brazil said he left a suicide note explaining that he was old, a man without a country, too weary to begin a new life. His last book: Brazil: Land of the Future.« 
  13. Fowles, John (1981). Introduction to "The Royal Game". New York: Obelisk. стр. ix. 
  14. 14,0 14,1 Walton, Stuart (26. 3. 2010). „Stefan Zweig? Just a pedestrian stylist”. The Guardian. London. 
  15. 15,0 15,1 Lezard, Nicholas (5. 12. 2009). „The World of Yesterday by Stefan Zweig”. London: The Guardian. Приступљено 26. 9. 2010. 
  16. Rohter, Larry. "Stefan Zweig, Austrian Novelist, Rises Again". The New York Times. 28 May 2014
  17. Liukkonen, Petri. „Stefan Zweig”. Books and Writers (kirjasto.sci.fi). Finland: Kuusankoski Public Library. Архивирано из оригинала на датум 10. 2. 2015. 
  18. Richard Strauss/Stefan Zweig: BriefWechsel, 1957, translated as A Confidential Matter, 1977
  19. „Stefan Zweig”. REC Music Foundation. Приступљено 28. 4. 2014. 

Литература[уреди]

  • Elizabeth Allday, Stefan Zweig: A Critical Biography, J. Philip O'Hara, Inc., Chicago, 1972
  • Darién J. Davis; Oliver Marshall, ур. (2010). Stefan and Lotte Zweig's South American Letters: New York, Argentina and Brazil, 1940–42. New York: Continuum. ISBN 1441107126. 
  • Alberto Dines, Morte no Paraíso, a Tragédia de Stefan Zweig, Editora Nova Fronteira 1981, (rev. ed.) Editora Rocco 2004
  • Alberto Dines, Tod im Paradies. Die Tragödie des Stefan Zweig, Edition Büchergilde, 2006
  • Randolph J. Klawiter, Stefan Zweig. An International Bibliography, Ariadne Press, Riverside, 1991
  • Donald A. Prater, European of Yesterday: A Biography of Stefan Zweig, Holes and Meier Publ., (rev. ed.) 2003
  • George Prochnik, The Impossible Exile: Stefan Zweig at the End of the World, Random House, 2014, ISBN 978-1590516126
  • Marion Sonnenfeld (editor), The World of Yesterday's Humanist Today. Proceedings of the Stefan Zweig Symposium, texts by Alberto Dines, Randolph J. Klawiter, Leo Spitzer and Harry Zohn, State University of New York Press, 1983
  • * Vanwesenbeeck, Birger; Gelber, Mark H. Stefan Zweig and World Literature: Twenty-First-Century Perspectives. Rochester: Camden House. ISBN 9781571139245. 
  • Friderike Zweig, Stefan Zweig, Thomas Y. Crowell Co., 1946 (An account of his life by his first wife)
  • Martin Mauthner, German Writers in French Exile, 1933–1940, Vallentine Mitchell, London 2007, ISBN 978-0-85303-540-4
  • Oliver Matuschek, Three Lives: A Biography of Stefan Zweig, translated by Allan Blunden, Pushkin Press, 2011

Спољашње везе[уреди]