Шумска бљувара

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Шумска бљувара
Russula emetica.jpg
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
R. emetica
Биномијално име
Russula emetica
(Schaeff.) Pers. (1796)
Синоними[5]
  • Agaricus russula Scop. (1772)
  • Agaricus emeticus Schaeff. (1774)
  • Amanita rubra Lam. (1783)[1]
  • Agaricus ruber (Lam.) DC. (1805)[2]
  • Agaricus linnaei var. emeticus (Schaeff.) Fr. (1815)[3]
  • Russula rubra (Lam.) Fr. (1838)
  • Melanoleuca russula (Scop.) Murrill (1914)[4]

Мала бљувара (Russula emetica) је слабије отровна, или пак због љутине и мучна укуса. Успијева на сушим стаништима.[6][7]

Клобук[уреди]

Величине је 2,5-5,5 cm, у младости полулоптаст, касније тек нешто ниже јастучасто испупчен или с јамицом у средини, али и даље с надоле заобљеним рубом; млађи руб гладак, старији понекад и уско ребраст. Кожица љепљива и глатка, сјаји се барем на тјемену, старија бијело замагљена; скида се до 3/4, али, танка пуца. У почетку, а често и трајно, живоцрвена, у тону трешње, у старијих долази до мањег мрљастог или већег облачастог избљеђења - у ружичасто, крем или готово бијело.[6]

Листићи[уреди]

Листићи су равно или мало силазно прирасли, раздалеки иако танки, понекад рачвасти или са ситним жилицама при дну; уз руб, гдје су најшири, широки око 5 mm; оштрица цијела. Бијели, у старијих с плавичастозеленим или лимунским одсјајем. Нису иако ломљиви, не фрцају кад приеђемо преко њих прстом.[6]

Отрусина[уреди]

Отрусина је бијела.

Стручак[уреди]

Величине је 3-6/0,6-1,2 cm ваљкаст или према дну батинасто задебљан. Бијел, од додира и сушењем пожути. Крхко-мекан, лако гњије, често уздуж наборан; пун, старији коморасто или потпуно шупаљ.[6]

Месо[уреди]

Месо је доста дебело, врло дробљиво, бијело и под кожицом. Окус врло љут, мирис на суве крушке.[6]

Хемијске реакције[уреди]

На гвајак и формол ружичаста.

Микроскопија[уреди]

Споре hyaline, ovoidne, са до 1 mi дугим, дјелимично повезаним иглицама, 7,5-10/6-8 mi. Cystide у SV готово црне, с нагло утањеним, али не оштрим врхом.

Станиште и распрострањеност[уреди]

Наша најзаступљенија бљувара, једини варијетет који успијева на сушим стаништима. У храстовим, кестеновим и буковим шумама, било у звјездастој маховини (Polytrichum commune), било на пањевима и у дупљама. Расте у истим крајевима гдје и ружиичаста красница. Russula rosea Quel, нељута и јестива. У црногорици рјеђа. У свим републикама, највише у средишњој Хрватској и на Долењском.[6]

Доба[уреди]

VI-X

Јестивост[уреди]

Слабије отровна, или пак због љутине и мучна окуса само нејестива.

Сличне врсте[уреди]

Прва бљувара, Russula emetica Fr, успијева само на мочварним или веома влажним тлима, те је у нас много рјеђа. Она је већа ( клобук 6-10 cm ), има оштар, а не заобљен руб, те месо под кожицом црвено. - Маиреова бљувара. Russsula rubicunda Pelt, разликује се по дебљим и ломљивим листићима, те мирисом на мед при сушењу. - Далматинска бљувара. масовна у Далмацији и сусједним подручјима, одмах се може разликовати по жутим зрелим листићима и загаситокрем до окер отрусини. Мање љута од осталих бљувара, више горка; ипак нејестива.[6]

Референце[уреди]

  1. ^ de Lamarck JBAP. (1783). Encyclopédie Méthodique, Botanique (на језику: French). 1—1. Paris; Liège (France): Panckoucke; Plomteux. стр. 105. 
  2. ^ de Lamarck CJ, De Candolle AP (1805). Flore française (на језику: French). 2 (3 изд.). Paris, France: H. Agasse. стр. 140. 
  3. ^ Fries, EM. (1815). Observationes Mycologicae (на језику: Latin). 1. Copenhagen, Denmark: Gerh. Bonnier. стр. 67. 
  4. ^ Murrill, WA. (1914). „Agaricales (Agaricaceae)”. North American Flora. 10 (1): 1—76(see pp. 22). 
  5. ^ Russula emetica (Schaeff.) Pers. 1796”. MycoBank. International Mycological Association. Приступљено 15. 10. 2012. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 Ključ za gljive; Ivan Focht; INTRO "Naprijed", Zagrem 1986.
  7. ^ Мартић, М. Наше гљиве. Легенда: Чачак. 2003. ISBN 978-86-7784-049-5.

Спољашње везе[уреди]