11. крупска лака пјешадијска бригада
| 11. крупска лака пјешадијска бригада | |
|---|---|
 Грб 11. крупске лаке пјешадијске бригаде | |
| Постојање | 1992—1996. Место формирања: Босанска Крупа |
| Формација | бригада |
| Јачина | 2.150 [1] просечно: 2.150 [1] |
| Део |  2. крајишки корпус |
| Ангажовање | |
| Одликовања |  (два пута) |
| Команданти | |
| Командант | Миле Штрбац |
| Командант 2 | Вукашин Даничић |
| Командант 3 | Јован Остојић (јул 1992 - мај 1995) |
| Командант 4 | Ранко Миљатовић |
Једанаеста крупска лака пјешадијска бригада је била пјешадијска јединица Војске Републике Српске, у саставу Другог крајишког корпуса. Зона одговорности ове јединице је била територија општине Српска Крупа, која је у периоду Одбрамбено-отаџбинског рата била у саставу Републике Српске. Према прелиминарним подацима у редовима 11. крупске лаке пјешадијске бригаде у протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату борило се 2.810 бораца, њих 310 дало је животе за Републику Српску, а њих 946 је рањено.
Састав и наоружање
[уреди | уреди извор]Почетком јуна 1992. у свом саставу је имала око 1.300 људи. Тај број је нарастао на 2.150 почетком 1993. Бригада је у свом саставу имала: команду, команду стана, извиђачки вод, вод везе, вод војне полиције, три пешадијска батаљона, чету минобацача 120 mm, инжењеријску чету, лаки артиљеријско-ракетни вод ПВО, мешовити противоклопни вод и позадинску чету.[1]
Од средстава ратне технике калибра преко 20 mm јединица је имала противавионске топове 20 mm, минобацаче 60, 82 и 120 mm и самоходна оруђа 76 mm.[1] Попуна материјалним средствима вршила се из магацина Територијалне одбране са подручја општине и делом од 10. корпуса ЈНА који се из Хрватске повукао на територију Бихаћа почетком 1992.[1]
Ратни пут
[уреди | уреди извор]Ратни пут већина бораца Крупске бригаде је започела 1991 у резерви ЈНА на обезбеђењу аеродрома Жељава и даље у борбама против ЗНГ у Личким мјестима Раковица, Дрежник, Ваганац, Слуњ и Саборско гдје стичу огромно ратно искуство. Сам почетак сукоба у општини Босанска Крупа започео је једне априлске ноћи 1992. у селу Арапуша када муслиманска стража пуца на аутомобил са 3 Србина и рањава једног. То је био знак за узбуну и Срби крећу у опкољавање села Арапуша, Залин, Дубовик и Јасеница. Након 3-4 дана преговора они су предали оружје и исељени су у колонома за Сански Мост. Сам град Крупу 21. априла 1992. јаким снагама нападају муслимани са насеља Алан и са лијеве обале Уне уз подршку јединица из Бужима и Кладуше и успијевају потиснути српске браниоце из центра града. У помоћ српским борцима долази "Мацолин" батаљон из Лушци Паланке гдје разбијају непријатеља и одбацују га преко Уне. Сутрадан "Хамзе" поново прелазе и заузимају један дио центра Крупе али их српски борци разбијају и поново одбацују преко реке. Затим након два дана у једном јаком нападу српски борци успијевају очистити села Остружница, Велики и Мали Бадић и Отоку и ставити под своју контролу цијелу десну обалу ријеке Уне. 11. крупска лака пјешадијска бригада ВРС је формирана крајем мјесеца априла, на територији општине Српска Крупа, дијелу бивше општине Босанска Крупа, који је ушао у састав Републике Српске. Од јула 1992. до маја 1995. године командант бригаде је био пуковник Јован Остојић. Бригада је за своје војне заслуге два пута одликована Орденом Немањића, што доказује да је бригада извршила све задатке због којих је формирана, те помагала и другим јединицама широм Републике Српске.
Бригада се бранила на десној обали реке Уне од Братића брда до села Грмуше. Поред своје зоне, учествовала је у борбеним дејствима и на другим деловима фронта ван зоне корпуса: јединица јачине чете учествовала је на фронту Власеница – Милићи - Хан Пијесак 1993. у операцији Церска 93. Дијелови бригаде учествују у операцији Лукавац 93 гдје у садејству са осталим јединицама ВРС заузимају градић Трново као и планине Игман и Бјелашницу. У операцији Звезда 94 у рејону Горажда дијелови крупске бригаде учествују у правцу према фабрици муниције "Побједа" гдје долазе до капија фабрике и бивају заустављени. На бихаћком ратишту у фебруару 1994. 11. крупска бригада заједно са 17. кључком бригадом ВРС и одредом "Орлови Грмеча" учествује у акцији Бараковац гдје ослобађа велико подручје од села Грабеж па све до коте Бараковац која се налази неколико километара изнад града Бихаћа. У овој акцији 5. корпусу су нанесени велики губици од 102 погинула муслиманска борца. У јесен 1994. у акцији "Грмеч" 511. бригада 5. корпуса АРБиХ јаким напредовањем заузима села Грмуша и Радић па долази 2 км до самог града, када их ИДВ 11. крупске бригаде ca joш интервентним водом полиције и неколицином бораца зауставља и одбацује на 4 км од центра Крупе гдје се успоставља линија одбране уз помоћ других јединица ВРС које су дошле у испомоћ. Да би у следећих неколико дана јуришни батољон хамза под командом Изета Нанића прешао на десну страну Уне и заузео село Остружница, гдје интервенише поново ИДВ 11. крупске бригаде са још интервентним водом полиције и заустављају напредовање 505. бригаде и уз помоћ осталих јединица ВРС које су дошле у испомоћ затварају обруч и 505. остаје 12 дана у окружењу држећи мостобран и бранећи се од скоро свакодневних напада једица ВРС које су помагале 11. крупској бригади. У контраофанзиви "Штит" под командом генерала Манојла Миловановића 505. бригада се повлачи на лијеву страну обале уз 26 погинулих 147 рањених "Хамзи". Док код села Врањска креће офанзива здружених јединица ВРС и непријатељске бригаде 511. и 503. бивају потучене и враћене 15 км на почетне положаје. Након ових борби 1. и 3. батаљон 11. крупске бригаде вођен извиђачким водом спроводи акцију Мостобран 1 гдје прелазе на лијеву страну Уне разбијају непријатеља, заузимају дијелове индустријске зоне и доминантну коту Кобиљњак. Неколико дана касније 1. бригада из Новог Града преузима овај мостобран да би 11. крупска бригада поново вођена извиђачима прешла ријеку Уни изнад града и направила још један један мостобран ушавши 4 км у дубину села Перна. Жестоке и скоро свакодневне борбе су трајале на оба мостобрана, многе војне и полицијске јединице су држале положај и помагале крупској бригади ВРС да би доњи бивао повучен у мају, а горњи у јуну 1995, тј. након 5-8 мјесеци држања мостобрана. Циљ акција Мостобран 1 и 2 је био да се развуку снаге 5. корпуса и тиме помогне НОЗБ. Интервентна чета 4. батаљона 11. крупске бригаде и 1. батаљон новоградске бригаде учествују у подршци снагама Аутономне Покрајине Западна Босна у јулу 1995, када 5. корпус изводи један јак напад преко села Дреново Тијесно и улази у Грмеч. Тада се неке српске јединице повлаче са платоа и пребацују на Радић. Како су били добро увезани са снагама АПЗБ у држању линије одбране, команда НОЗБ доноси одлуку да се умјесто њих сакупе ударне групе из Бабиних бригада и пребаце преко Двора за Крупу. Њих око 250 под Легијином командом је стигло на Радић и у садејству са одредом Орлови Грмеча и осталим јединицама 2.КК у року од неколико дана разбијају и враћају непријатеља на почетне положаје. Након НАТО удара и притиска да се рат у БиХ приведе крају 5. корпус 11.9.1995. пролази небрањену линију у селу Хргар и напредује према Петровцу и Кључу гдје скоро цијели Грмеч бива небрањен осим на Крупском дијелу, гдје 11. крупска бригада уз помоћ ИДЧ и једног батаљона 6. санске и једне чете 1. новоградске остаје у полуокружењу и уз тешке борбе које су трајале 4-5 дана са тактичким повлачењем од мјеста Напојиште-Велики Радић-Мали Радић-Врањска 16.9.1995. почиње са извлачењем према Дубовику. Главнина снага извлачи се преко врела Крушнице према селу Пученик, један према Јасеници, а један дио преко Крупе и даље према Новом Граду напуштајући саму Крупу и сва села без борби. Новоградска бригада је 17.9.1995. упутила 2. батаљон као испомоћ у рејон Дубовика али је и он повучен јер је 505. бригада јако напредовала према Санском Мосту а 511. бригада уз подршку других јединица 5. корпуса према Будимлић Јапри. Бригада се зауставља у Приједору и бива упућена у испомоћ 6. санској бригади у рејон Подвидаче гдје води борбе са 503. бригадом из Цазина и потискује их на линију Козин-Липник-Лушци Паланка и формирају линију одбране. Тада пада Сански Мост и бригада се повлачи у шире подручје Будимлић Јапре и формира линију одбране у селима Дуге Њиве-Хадровци-Глушци-Оканова Буква и ту дочекује Дејтон. Са подручја општине Босанска Крупа је погинуло 310 бораца, 210 у крупској бригади а остали по другим јединицама и разним несрећним случајевима.[1]
Послератни период
[уреди | уреди извор]Општина Српска Крупа је након Дејтонског споразума изгубила велики дио територије, а на дијелу који је остао у Републици Српској, формирана је општина Крупа на Уни.
Дан бригаде
[уреди | уреди извор]Током априла мјесеца сваке године, у Доњем Дубовику, сједишту општине Крупе на Уни, код централног спомен обиљежја, обиљежавају се дани 11. крупске лаке пјешадијске бригаде, у организацији мјесне канцеларије Борачке организације и општине Крупа на Уни.[2]
Види још
[уреди | уреди извор]- Општина Крупа на Уни
- Општина Босанска Крупа
- 2. крајишки корпус Војске Републике Српске
- Војска Републике Српске
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ Други крајишки 2019, стр. 279.
- ^ „Обиљежен Дан 11. крупске лаке пјешадијске бригаде”. РТРС. Приступљено 28. 7. 2016.
Литература
[уреди | уреди извор]- Кукобат, Душан; Димитријевић, Бојан Б. (2019). 2. крајишки корпус Војске Републике Српске. Бања Лука: Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица. ISBN 978-99976-730-5-3.
