4. крајишка дивизија НОВЈ

С Википедије, слободне енциклопедије
Четврта крајишка ударна дивизија
Yugoslav Partisans flag 1945.svg
Југословенска партизанска застава
Постојање9. новембар 1942.
Место формирања:
Гламочко поље
ФормацијаДруга крајишка бригада
Пета крајишка бригада
Шеста крајишка бригада
Јачина4.705 бораца[а]
ДеоНародноослободилачка војска Југославије Народноослободилачке војске Југославије
Ангажовање
Команданти
КомандантЈосип Мажар Шоша[б]
Политички комесарМилинко Кушић[б]

Четврта крајишка ударна дивизија била је дивизија Народноослободилачке војске Југославије, формирана 9. новембра 1942. на Гламочком пољу, наредбом Врховног штаба НОВ и ПОЈ од Друга, Пета и Шесте крајишке ударне бригаде. Први командант дивизије био је Јосип Мажар Шоша, а политички комесар Милинко Кушић.[1]

Децембра 1942. у саставу дивизије ушла је Осма крајишка ударна бригада, а априла 1943. из дивизије су изузете Друга и Пета крајишка бригада. Једанаеста крајишка ударна бригада је у састава дивизије ушла септембра 1943, па су до краја рата састав дивизије чиниле Шеста, Осма и Једанаеста дивизија. Краће време су се под командом Дивизије налазиле Десета и Дванаеста крајишка дивизија. Под командом дивизије од формирања до октобра 1944. били су и партизански одреди који су дејствовали на простору између Уне и Врбаса, као и линије Мркоњић Град—Гламоч—Книн. Маја 1945. формирана је у оквиру дивизије Артиљеријска бригада.[2][3]

Од формирања до маја 1943. дивизија се налазила у саставу Првог босанског (касније Трећи босански корпус), а потом у саставу Другог босанског корпуса (касније Пети босански корпус). Од априла 1945. налазила се у саставу Друге армије ЈА. Сматрала се једном од елитних јединица НОВЈ.[2][3]

Борбени пут Четврте дивизије[уреди | уреди извор]

Након формирања дивизија као целина учествовала је крајем новембра и током децембра 1942. године у офанзивним операцијама против Немаца и усташа у долини Сане и Уне. Током Операција „Вајс I“ успела је да заустави и опколи немачки 737. пук 717. дивизије, којег је продор 7. СС дивизије и 369. легионарске дивизије спасио од уништења.

Током рата дивизија је углавном деловала на подручју западне и средње Босне, са изузетком похода у средњу Далмацију у септембру 1943. године. Међу успешним офанзивним операцијама истичу се Напад на Босанску Дубицу и Напад на Сански Мост октобра 1943. године Дивизија је учествовала у Првој и Другој бањалучкој операцији, и у шестомесечним борбама за Травник, током којих је погинуо први командант дивизије Јосип Мажар Шоша.

Током завршних операција дивизија је учествовала у Сарајевској операцији и ослобођењу Карловца. Заједно са Трећом и Десетом дивизијом 12. маја 1945. године, код Зиданог Моста, заробила је немачку 7. СС дивизију „Принц Еуген“ и 373. легионарску дивизију.

Командни састав дивизије[уреди | уреди извор]

Јосип Мажар Шоша, први командант дивизије
  • Начелници Штаба дивизије:
    • Мирко Пекић — до јула 1944.
    • Теуфик Плетилић — од јула 1944. до краја рата

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ стање на дан 31. децембра 1942.
  2. ^ а б Приликом формирања дивизије
  3. ^ погинуо на дужности

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Зборник НОР 1949, стр. 199.
  2. ^ а б Vojna enciklopedija 2 1971, стр. 273—274.
  3. ^ а б Leksikon NOR 1 1980, стр. 191—192.

Литература[уреди | уреди извор]