4. озренска лака пјешадијска бригада

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
4. озренска лака пјешадијска бригада
Vozuća-brigada.jpg
Грб 4. озренске лаке пјешадијске бригаде
Постојање1993—1996.
Формацијабригада
Јачина1.200
ДеоВојске Републике Српске
НадимакВозућка бригада, Чувари манастира
Ангажовање
ОдликовањаМедаља Петра Мркоњића
Команданти
КомандантНовослав Николић

Четврта озренска лака пјешадијска бригада је била пјешадијска јединица Војске Републике Српске, у саставу Првог крајишког корпуса. Бригада је била смјештена у селу Возућа код Завидовића, а њена зона одговорности је била територија Српске општине Завидовићи, која је била у саставу Републике Српске. Према прелиминарним подацима, на територији коју је покривала, бригада је за вријеме ратних дејстава изгубила више од 300 бораца.

Историја[уреди]

Да би се супротставила све организованијим, синхронизованијим и опаснијим борбеним дејствима Армије Републике Босне и Херцеговине на до тада несаломиву одбрану Војске Републике Српске, у рејону Српске општине Завидовићи, са највећим насељем Возућом, коме је гравитирало комплетно становништво у непосредној околини, а у циљу рационалнијег кориштења људства, команда Војске Републике Српске је 1. новембра 1993. године извршила реорганизацију јединица. Овом реорганизацијом, између осталог формирана је и Четврта озренска лака пјешадијска бригада са три пјешадијска батаљона, која је у народу била познатија као Возућка бригада, због самог сједишта које се налазило у селу Возућа.[1] Поред своје зоне одговорности, Четврта озренска бригада 13. октобра 1995. године преузима и зону одговорности 43. моторизоване приједорске бригаде у дужини од шест километара, на ратишту општине Градачац.

За успјешну одбрану на ратишту у долини Криваје, крајем године одликована је Четврта озренска бригада медаљом Петар Мркоњић.[2]

Састав[уреди]

Четврта озренска лака пјешадијска бригада је бројала 1.200 бораца, распоређених по четама на линији одбране дугој 30 километара, са пет-шест километара незапосједнутог, тешко приступачног терена покривеног минама између Царине и Каменичке премети.[3] У свом саставу бригада је имала:

  • 1. пјешадијског батаљона, командант Његомир Његомировић,[1]
  • 2. пјешадијског батаљона, командант Младен Савић,
  • 3. пјешадијског батаљона, командант Зденко Станковић,
  • Ударни батаљон, командант Зоран Благојевић,
  • Извиђачко диверзантски вод „Шубаре”, командант Станко Пејић,
  • Извиђачко диверзантски вод „Швабе”, командант Драган Трипуновић,[4]
  • Извиђачко диверзантски вод „Лозна”, командант Зоран Петковић,[3]

Битка за Возућу[уреди]

Четврта озренска бригада, имала је велики удио током одбране матичног простора, то јест акције под називом битка за Возућу. Армија Републике Босне и Херцеговине је за циљ имала протјерати српско становништво и населити муслиманске избјеглице из Сребренице и Жепе, али и отворити пролаз за напад на Добој; међутим, потписивањем Дејтонског споразума у децембру 1995. окончан је рат, те су припреме за напад на Добој обустављене. Ел Муџахид одред, састављен од страних и босанскохерцеговачких исламиста, био је кључан за заузимању Возуће. Након пада Возуће почињен је покољ над рањеницима и заробљеницима, а српско становништво је протјерано са тог простора.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Цвјетковић 2012, стр. 98.
  2. ^ Цвјетковић 2012, стр. 137.
  3. 3,0 3,1 Цвјетковић 2012, стр. 100.
  4. ^ Цвјетковић 2012, стр. 99.

Литература[уреди]

  • Цвјетковић, Ненад (2012). Битка за Возућу. Добој. ISBN 978-99955-646-7-4.