400 удараца
| 400 удараца | |
|---|---|
 Југословенски постер | |
| Изворни наслов | Les Quatre Cents Coups |
| Жанр | драма |
| Режија | Франсоа Трифо |
| Главне улоге | Жан-Пјер Лео Албер Реми Клер Морије |
| Година | 1959. |
| Трајање | 99 минута |
| Земља | Француска |
| Језик | француски језик |
| Зарада | 30,7 милиона долара |
| IMDb веза | |
400 удараца (француски: Les Quatre Cents Coups) је драмски филм из 1959. године француског новог таласа и редитељски деби Франсоа Трифоа. У филму глуме Жан-Пјер Лео, Албер Реми и Клер Морије. Један од главних филмова француског новог таласа,[1] приказује многе карактеристичне црте покрета. По сценарију Трифоа и Марсела Мусија, филм говори о Антоану Дојнелу, несхваћеном адолесценту у Паризу који се бори са родитељима и наставницима због свог бунтовничког понашања. Снимљен на локацијама у Паризу и Онфлеру, то је први у низу од пет филмова у којима Лео игра полуаутобиографски лик.
Радња[уреди | уреди извор]
Док га код куће не схватају родитељи, а у школи малтретира безосећајни наставник, Антоан често бежи са оба места. Дечак коначно напушта школу пошто га наставник оптужи за крађу идеје. Он краде писаћу машину од оца како би дошао до новца који му је потребан да оде од куће. Отац бесно пријављује Антоана полицији, која га стрпа у затвор са окорелим криминалцима.
Психијатар у поправном дому разговара са Антоаном о узроцима његовог незадовољства, које нам он открива кроз монологе у фрагментима.[2]
Теме[уреди | уреди извор]
Полуаутобиографски филм одражава догађаје из Трифоовог живота.[3] У стилу се позива на друга француска дела — пре свега на сцену позајмљену на велико из Zéro de conduite Жана Вига.[4] Трифо је посветио филм човеку који је постао његов духовни отац, Андреу Базину, који је умро баш када је филм требало да буде снимљен.[4]
Осим што је студија карактера, филм је разоткривање неправде поступања према малолетним преступницима у Француској у то време.[5]
Према Анет Инсдорф која пише за Критерион збирку, филм је „укорењен у Трифоовом детињству.“ Под тим се мисли како су и Антоан и Трифо „пронашли заменски дом у биоскопу“ и обојица нису познавали своје биолошке очеве.[5]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „PressReader - Los Angeles Times: 2016-10-23 - GROWTH SPURT”. web.archive.org. 2016-11-23. Архивирано из оригинала 23. 11. 2016. г. Приступљено 2021-12-28.
- ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „400 udaraca”. www.rts.rs. Приступљено 2021-12-28.
- ^ Insdorf, Annette. „The 400 Blows: Close to Home”. The Criterion Collection (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-28.
- ^ а б Cook, David A. (2016). A history of narrative film (Fifth edition изд.). New York. ISBN 978-0-393-92009-3. OCLC 931035778.
- ^ а б Insdorf, Annette. „The 400 Blows: Close to Home”. The Criterion Collection (на језику: енглески). Приступљено 2021-12-28.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- 400 удараца на сајту IMDb (језик: енглески)