5-Metilcitozin
(преусмерено са 5-metilcitozin)
| |
| Nazivi | |
|---|---|
| IUPAC naziv
4-amino-5-metil-3H-pirimidin-2-on
| |
| Identifikacija | |
3D model (Jmol)
|
|
| ChEBI | |
| ChemSpider | |
| ECHA InfoCard | 100.008.236 |
| KEGG[1] | |
| MeSH | 5-Methylcytosine |
| UNII | |
| |
| Svojstva | |
| C5H7N3O | |
| Molarna masa | 125,129 |
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
 verifikuj (šta je   ?)
| |
| Reference infokutije | |
5-Metilcitozin je metilisana forma DNK baze citozina. On može da učestvuje u regulaciji transkripcija gena. Kad je citozin metilisan, DNA zadržava istu sekvencu, dok ekspresija metilisanih gena može da bude promenjena.[4][5][6] Epigenetika se bavi studiranjem ovih promena.[7][8]
In vivo[уреди | уреди извор]
5-Metilcitozin je epigenetička modifikacija formirana dejstvom DNK metiltransferaze.
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.
- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ Jiang-Cheng Shen, William M. Rideout III and Peter A. Jones (1994). „The rate of hydrolytic deamination of 5-methylcytosine in double-stranded DNA”. Nucl. Acids Res. 22 (6): 972—976. doi:10.1093/nar/22.6.972.
- ^ G. R. Wyatt (1951). „Recognition and estimation of 5-methylcytosine in nucleic acids”. Biochem J. 48 (5): 581—584. PMC 1275378
.
- ^ Wang RY, Kuo KC, Gehrke CW, Huang LH, Ehrlich M (1982). „Heat- and alkali-induced deamination of 5-methylcytosine and cytosine residues in DNA”. Biochimica et Biophysica Acta. 697 (3): 371—7. doi:10.1016/0167-4781(82)90101-4.
- ^ Jaenisch, Rudolf & Bird, Adrian (2003). „Epigenetic regulation of gene expression: how the genome integrates intrinsic and environmental signals”. Nature Genetics. 33: 245—254. doi:10.1038/ng1089.
- ^ Andersen, Angela A; Panning, Barbara (2003). „Epigeneticgeneregulation by noncoding RNAs”. Current Opinion in Cell Biology. 15 (3): 281—289. doi:10.1016/S0955-0674(03)00041-3.
Literatura[уреди | уреди извор]
- Griffiths, Anthony J. F. (1999). An Introduction to genetic analysis. San Francisco: W.H. Freeman. Chapter 15: Gene Mutation. ISBN 978-0-7167-3520-5. (available online at the United States National Center for Biotechnology Information)
