Пређи на садржај

Aluvijalna lepeza

С Википедије, слободне енциклопедије
Aluvijalna lepeza na francuskim Pirinejima

Aluvijalna lepeza je akumulacija sedimenata oblikovanih kao sekcija plitkog konusa,[1] sa vrhom na tački izvora sedimenata, kao što je uski kanjon koji izlazi iz odrona.[2] Oni su karakteristični za planinski teren u aridnim do poluaridnih podnevlja,[3][4] ali se isto tako mogu naći i u vlažnijim sredinama podložnim intenzivnim padavinama[1] i u oblastima današnjih glečera.[4] Njihova površina se kreće u opsegu od manje od 1 km2 (0,39 sq mi)[4][5] do skoro 20.000 km2 (7.700 sq mi).[6]

Aluvijalne lepeze se obično formiraju gde protok izlazi iz uskog kanala i gde je slobodan da se raširi i infiltrira površinu lepeze. Ovo smanjuje nosivost protoka i dovodi do taloženjem sedimenata.[1] Tok može biti u obliku retkih tokova debrisa ili jednog ili više efemernih ili višegodišnjih potoka.[6]

Neke od najvećih aluvijalnih lepeza nalaze se duž fronta planine Himalaji na Indo-ganškoj ravnici.[6] Pomeranje dovodnog kanala (nodalna avulzija) može dovesti do katastrofalnih poplava, kao što se dogodilo na lepezi reke Kosi 2008. godine.[7]

Veličina i geomorfologija

[уреди | уреди извор]
Aluvijalna lepeza u Dolini smti

Aluvijalne lepeze mogu postojati na širokom spektru skale veličina, od samo nekoliko metara u preseku do čak 150 kilometara, sa nagibom od 1,5 do 25 stepeni.[5] Nagib koji se meri od vrha je generalno konkavan, sa najstrmijim nagibom u blizini vrha (proksimalna lepeza[8] ili glava lepeze[9]) i postaje manje strm idući nanaže (medijalna lepeza) i plitak na ivicama lepeze (distalna lepeza ili spoljašnja lepeza). Na proksimalnoj lepezi mogu biti prisutni depoziti šljunka,[10] koji su nanosi grubog šljunka. Sedimenti u aluvijalnoj lepezi obično su grubi i slabo sortirani, tako da sedimenti postaju manje grubi idući prema distalnim delovima.[4][1]

Velika aluvijalna lepeza u Dolini smrti.

Kada na aluvijalnoj ravni ima dovoljno prostora da se svi taložni sedimenti rašire bez dodirivanja zidova drugih dolina ili reka, razvija se neograničena aluvijalna lepeza. Takve aluvijalne lepeze omogućavaju sedimentima da se prirodno rašire, i na oblik lepeze ne utiču druge topološke karakteristike. Kada je aluvijalna ravan uska ili blisko paralelna sa taložnim tokom, to ultimatno utiče na oblik lepeze.[11] Talasna ili kanalna erozija ivica lepeze ponekad proizvodi slojevite aluvijalne lepeze u vodnim tokovima.[12]

Kada brojne reke i potoci izađu s planinskog fronta u ravnicu, lepeze mogu da budu kombinovane i da formiraju kontinuirani pokrivač. U suvim i polusušnim okruženjima ovo se naziva bahada, a u vlažnim klimama neprekidni lepezni sloj se naziva pijemontna aluvijalna lepeza.[13]

Aluvijalne lepeze se obično formiraju gde oivičeni dovodni kanal izlazi iz planinskog fronta[14][15] ili iz glečerskog ruba.[4] Kako protok izlazi iz dovodnog kanala na površinu lepeze, on se može proširiti u široke plitke kanale, ili infiltrirati neku već postojeću lepezu. Ovo smanjuje nosivost protoka i rezultira taloženjem sedimenata.[15]

Ogromna (60 km duga) aluvijalna lepeza formirana preko pustog krajolika između planinskih lanaca Kuenluen i Altina koji čine južnu granicu pustinje Taklamakan u Sinkjangu. Leva strana je aktivni deo lepeze, i obojena je plavo od vode koja teče u mnogim malim potocima.

Protok u proksimalnoj lepezi, gde je nagib najstrmiji, obično je ograničen na jedan kanal[4] (rov lepeze[6]), koji može biti dubok i do 30 m (98 ft).[4] Ovaj kanal je podložan zakrčenjima usled nagomilanih sedimenata ili tokova debrisa, što uzrokuje da se protok periodično izmešta iz svog starog kanala (nodalna avulzija) i prelazi na deo lepeze sa strmijim nagibom, gde se taloženje nastavlja.[15] Kao rezultat toga, obično je samo deo lepeze aktivan u datom vremenu, a zaobiđena područja mogu biti podložna stvaranju tla ili eroziji.[4]

Aluvijalne lepeze mogu biti dominirane protokom debrisa ili vodene mase.[8][16]

  1. ^ а б в г Boggs, Sam, Jr. (2006). Principles of sedimentology and stratigraphy (4th изд.). Upper Saddle River, N.J.: Pearson Prentice Hall. стр. 246-250. ISBN 0131547283. 
  2. ^ Leeder, Mike (2011). Sedimentology and sedimentary basins : from turbulence to tectonics (2nd изд.). Chichester, West Sussex, UK: Wiley-Blackwell. стр. 282—294. ISBN 9781405177832. 
  3. ^ Shelton, John S. (1966). Geology Illustrated. San Francisco and London: W.H. Freeman and Company. стр. 154. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж Blatt, Harvey; Middletone, Gerard; Murray, Raymond (1980). Origin of sedimentary rocks (2d изд.). Englewood Cliffs, N.J.: Prentice-Hall. стр. 629-632. ISBN 0136427103. 
  5. ^ а б Morgan, A. M.; Howard, A. D.; Hobley, D. E. J.; Moore, J. M.; Dietrich, W. E.; Williams, R. M. E.; Burr, D. M.; Grant, J. A.; Wilson, S. A. (1. 2. 2014). „Sedimentology and climatic environment of alluvial fans in the martian Saheki crater and a comparison with terrestrial fans in the Atacama Desert” (PDF). Icarus. 229: 131—156. Bibcode:2014Icar..229..131M. doi:10.1016/j.icarus.2013.11.007. 
  6. ^ а б в г Leeder 2011, стр. 285
  7. ^ Leeder 2011, стр. 289
  8. ^ а б Boggs 2006, стр. 247
  9. ^ Blatt et al. 1980, pp. 629
  10. ^ „Sieve deposit”. doi:10.1093/oi/authority.20110803100505131. 
  11. ^ Alluvial fan flooding. Committee on Alluvial Fan Flooding, Water Science and Technology Board, Commission on Geosciences, Environment, and Resources, National Research Council. Washington, D.C.: National Academy Press. 1996. ISBN 978-0-309-05542-0. 
  12. ^ Leeder 2011, стр. 282
  13. ^ American Geological Institute (1962). Dictionary of Geological Terms. New York: Dolphin Books. 
  14. ^ Boggs 2006, стр. 246–248
  15. ^ а б в Leeder 2011, стр. 285–289
  16. ^ Leeder 2011, стр. 287–289

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]