Protivtenkovsko ratovanje
Protivtenkovsko ratovanje je proizišlo iz potrebe da se razviju tehnologija i taktike za uništavanje tenkova tokom Prvog svetskog rata (1914-1918). Trojna antanta je razvila prve tenkove 1916. godine, i oni su upotrebljeni u bici 1917. godine. Nemačko carstvo je razvilo prvo protivtenkovsko oružje.[1] Protivtenkovsko oružje koje je prvo razvijeno bila je uvećana puška, Mauzer 1918 T-Gevehr, koja je ispaljivala metke od 13 mm koji su mogli da probiju tanki oklop tenkova tog vremena i da unište motor ili da odskaču unutra, ubijajući posadu.[2] Budući da tenkovi predstavljaju najveću neprijateljsku projekcionu silu na kopnu, vojni stratezi su od tada inkorporirali protivtenkovsko ratovanje u doktrinu skoro svake borbene službe. Najdominantnije protivtenkovsko naoružanje na početku Drugog svetskog rata 1939. godine uključivalo je tenkovske topove, protivtenkovske topove i protivtenkovske granate koje koristi pešadija, kao i kopnene avione.
Protivtenkovsko ratovanje ubrzano se razvijalo tokom Drugog svetskog rata (1939-1945), što je dovelo do uključivanja prenosnog oružja pešadije kao što je bazuka, protivtenkovski borbeni inženjering, specijalizovane protivtenkovske avione i samohodne protivtenkovske topove (tenkovski razarači). Sovjetska Crvena armija i Nemačka vojska razvile su metode borbe protiv ofanzivnih tenkova, uključujući razmeštanje statičkog protivtenkovskog oružja ugrađenog u dubinske odbrambene položaje, zaštićenog protivtenkovskim preprekama i minskim poljima, a podržanog mobilnim protivtenkovskim rezervama i vazduhoplovnim napadima.
Tokom Hladnog rata, Sjedinjene Države, Sovjetski Savez i druge zemlje razmišljale su o mogućnosti nuklearnog rata. Dok je prethodna tehnologija bila razvijena za zaštitu posade oklopnih vozila od projektila i eksplozivnih oštećenja, pojavila se mogućnost zračenja. U zemljama NATO-a se malo, ako se išta, desilo u pogledu definisanja doktrine o tome kako koristiti oružane snage bez upotrebe taktičkog nuklearnog oružja. U sovjetskoj sferi uticaja teorijski je proučavana nasleđena doktrina operativnog manevra kako bi se razumelo kako se tenkovima vođena sila može koristiti čak i uz pretnju od ograničene upotrebe nuklearnog oružja na perspektivnim evropskim ratištima. Varšavski pakt razvio je rešenja manevarskog ratovanja, uz masovno povećavanje broja protivtenkovskog oružja. Da bi to postigli, sovjetski vojni teoretičari, poput Vasilija Sokolovskog (1897-1968), došli su do zaključka da protivtenkovsko oružje mora da preuzme ofanzivniju ulogu, a ne tradicionalnu odbrambenu ulogu Velikog domovinskog rata (1941-1945) postajući mobilnije. To je dovelo do razvoja poboljšanih vođenih protivtenkovskih raketa, mada su slični dizajnerski radovi bili izvedeni i u zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Državama.
Obe strane u Hladnom ratu takođe su prepoznale korisnost lakog protivtenkovskog oružja, što je dovelo do daljeg razvoja portabilnog oružja koje koristi pešadijski odred, dok su teže rakete montirane na namenske raketne tenkovske razarače, uključujući namenske protivtenkovske helikoptere, i još teže vođene protivtenkovske projektile lansirane iz aviona. Dizajneri su takođe razvili nove vrste artiljerijske municije u vidu granata za napad od gore i granata koje su korišćene za zasićenje područja protivoklopnim bombama. Helikopteri bi se takođe mogli koristiti za brzo isporučivanje raspršenih protivtenkovskih mina.
Od kraja hladnog rata 1992. godine, jedine veće nove pretnje tenkovima i drugim oklopnim vozilima bile su daljinski detonirane improvizovane eksplozivne naprave (IED) korišćene u asimetričnom ratovanju i sistemi oružja poput RPG-29 i FGM-148 Javelin, koji su mogu da probiju reaktivni oklop ili granatni oklop. Oba ta sistema oružja koriste tandemsku bojnu glavu u kojoj prvi stupanj tandemske bojeve glave aktivira reaktivni oklop, a drugi stupanj tandemske bojeve glave poražava oklop pomoću visoko eksplozivnog protivtenkovskog (HEAT) oblika naboja.
Taktike[уреди | уреди извор]
Samoubilačko bombardovanje[уреди | уреди извор]
Kineske trupe u Drugom kinesko-japanskom ratu su koristile samoubilačke bombaške napade protiv japanskih tenkova. Kineske trupe su privezivale eksploziv poput granata ili dinamita na svoja tela i bacile se pod japanske tenkove kako bi ih raznele.[3] Ova taktika korišćena je tokom bitke za Šangaj, gde je kineski bombaš samoubica zaustavio kolonu japanskih tenkova izazivajući eksploziju ispod prvog tenka,[4] i u bici kod Tajerdžuanga, gde su kineske trupe opasane granatama i dinamitom napale japanske tenkove.[5][6][7][8][9][10] Tokom jednog incidenta u Tajerdžuangu, kineski bombaši samoubice su uništili četiri japanska tenka svežnjevima granata.[11][12]
Južnokorejanci su napali severnokorejske tenkove koristeći samoubilačku taktiku tokom severnokorejske invazije Juga.[13][14]
Američke tenkove u Seulu napale su severnokorejske samoubilačke jedinice,[15] koje su koristile torbe sa eksplozivom.[16] Severnokorejski vojnik koji je eksplodirao američki tenk samoubistvenom bombom Li Su-Bok je poznat kao heroj u severnokorejskoj propagandi.[17]
Tokom Iransko-iračkog rata, iranac Mohamad Hosein Fahmide razneo je sebe granatom pod iračkim tenkom.
Prema sudanskom piscu Mansur Al-Hadžu, sudanski džihadisti su bili obučeni za napad na neprijateljske tenkove samoubilačkim bombaškim napadima.[18]
Vidi još[уреди | уреди извор]
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ „WW1 Anti-Tank rifles”. Приступљено 10. 10. 2014.
- ^ Maj. Frederck Myatt M.C., Modern Small Arms, Crescent Books, New York, NY, 1978, pp,228-29
- ^ Schaedler, Luc (2007). Angry Monk: Reflections on Tibet: Literary, Historical, and Oral Sources for a Documentary Film (PDF) (Thesis Presented to the Faculty of Arts of the University of Zurich For the Degree of Doctor of Philosophy). University of Zurich, Faculty of Arts. стр. 518. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 6. 2015. г. Приступљено 24. 4. 2014.
- ^ Harmsen, Peter (2013). Shanghai 1937: Stalingrad on the Yangtze (illustrated изд.). Casemate. стр. 112. ISBN 9781612001678. Приступљено 24. 4. 2014.
- ^ „Chinese Tank Forces and Battles before 1949, Chapter One: PLA Tank Forces In Its Infancy”. TANKS! e-Magazine (#4). leto 2001. Архивирано из оригинала 7. 8. 2014. г. Приступљено 2. 8. 2014.
- ^ Hui, Xin (8. 1. 2002). „Xinhui Presents: Chinese Tank Forces and Battles before 1949”. Newsletter 1-8-2002 Articles. Архивирано из оригинала 8. 8. 2014. г. Приступљено 2. 8. 2014.
- ^ Ong, Siew Chey (2005). China Condensed: 5000 Years of History & Culture (illustrated изд.). Marshall Cavendish. стр. 94. ISBN 9812610677. Приступљено 24. 4. 2014.
- ^ Olsen, Lance (2012). Taierzhuang 1938 – Stalingrad 1942. Numistamp. Clear Mind Publishing. ISBN 978-0-9838435-9-7. Архивирано из оригинала 26. 4. 2014. г. Приступљено 24. 4. 2014.
- ^ „STORM OVER TAIERZHUANG 1938 PLAYER’S AID SHEET” (PDF). grognard.com. Приступљено 24. 4. 2014.
- ^ Dr Ong Siew Chey (2011). China Condensed: 5,000 Years of History & Culture (reprint изд.). Marshall Cavendish International Asia Pte Ltd. стр. 79. ISBN 9814312991. Приступљено 24. 4. 2014.
- ^ International Press Correspondence, Volume 18. Richard Neumann. 1938. стр. 447. Приступљено 24. 4. 2014.
- ^ Epstein, Israel (1939). The people's war. V. Gollancz. стр. 172. Приступљено 24. 4. 2014.
- ^ International Journal of Korean Studies. Korea Society and the International Council on Korean Studies. 2001. стр. 40.
- ^ Malkasian, Carter (29. 5. 2014). The Korean War. Osprey Publishing. стр. 22—. ISBN 978-1-4728-0994-0.[мртва веза]
- ^ T. I. Han (1. 5. 2011). Lonesome Hero: Memoir of a Korea War POW. AuthorHouse. стр. 69—. ISBN 978-1-4634-1176-3.
- ^ Charles R. Smith. U.S. Marines in the Korean War. Government Printing Office. стр. 183—. ISBN 978-0-16-087251-8.
- ^ Ryang, Sonia (16. 1. 2009). North Korea: Toward a Better Understanding. Lexington Books. стр. 78—. ISBN 978-0-7391-3207-4.
- ^ „Reformist Writer Mansour Al-Hadj: In My Youth, I Was Taught to Love Death”. MEMRI. www.aafaqmagazine.com. 19. 11. 2009.
