Антон Цајлингер

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Anton Zeilinger)
Антон Цајлингер
Цајлингер 2021.
Лични подаци
Датум рођења(1945-05-20)20. мај 1945.(78 год.)
Место рођењаРид у Инкрајсу, Аустрија
ОбразовањеУниверзитет у Бечу
Научни рад
ПољеФизика
АкадемијаСрпска академија наука и уметности
НаградеKnight Commander's Cross of the Order of Merit of the Federal Republic of Germany, Grand Decoration of Honour in Gold for services to the State of Vienna, Pour le Mérite for Sciences and Arts order, Isaac Newton Medal, King Faisal International Prize in Science, Wilhelm Exner Medal, Волфова награда за физику, почасни докторат Хумболтовог универзитета у Берлину, Lorenz Oken Medal, Wolfgang Paul Lecture, Honorary doctor of the University of Gdańsk, Fellow of the American Physical Society, Great Golden Medal of Honour for Services to the Republic of Austria, Prize of the City of Vienna for Natural Sciences, Austrian Decoration for Science and Art, Urania Medal, Kardinal-Innitzer-Preis, Нобелова награда за физику, doctor honoris causa of the University of Innsbruck, Vernadsky medal, Clarivate Citation Laureates, Johannes Kepler Award, Fellow of the American Association for the Advancement of Science, honorary citizen of Vienna
Званични веб-сајт
www.quantum.at/zeilinger

Антон Цајлингер (нем. Anton Zeilinger; Рид у Инкрајсу, 20. мај 1945) аустријски је физичар и академик, инострани члан састава Српске академије науке и уметности од 2. новембра 2006.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Завршио је основне студије физике и математике на Универзитету у Бечу, докторат 1971. године и хабилитацију 1979.[1] Радио је као ванредни професор на Масачусетском технолошком институту 1981—1983. и на Универзитету у Бечу 1983—1990, као професор на Техничком универзитету у Минхену 1988—1989, на Универзитету у Инзбруку 1990—1999. и на Универзитету у Бечу од 1999.[1] Као виши научник ради на Институту за квантну оптику и квантну информацију на Аустријској академији наука.[2] Заједно са Данијелом Гринбергером и Мајклом Хорном је радио на основама квантне механике и нове контраинтуитивне карактеристике стања са три и четири честице. Први је са својим тимом реализовао експеримент што је отворило поље интерференције са више честица и квантних корелација са више честица. Користећи методе развијене тамо, извео је прву квантну телепортацију. Реализовао је први експеримент квантне криптографије заснован на заплету, а касније и квантну информатику на све већим удаљеностима и, имплементирајући вишедимензионална стања, са све већим капацитетом информација.

Редовни је члан Аустријске академије наука од 1998, Немачке академије природних научника од 2005. и Берлинско-Бранденбуршке академије науке од 2002. године.[1] Године 2009. је основао Међународну академију Траункирхен која је посвећена подршци надареним студентима у науци и технологији.[3] Добитник је награде Фондације „Теодор Кернер” 1980, Винчијеве награде за изврсност 1995. и Европске оптичке награде 1997, проглашен је за научника године у Аустрији 1996, добитник је награде града Беча 2000, Хумболтове награде 2000, награде „Ервин Венцл” 2001, аустријског крста за заслуге у науци и уметности 2001, награде „Јоханес Кеплер” 2002, награде Академије науке у Гетингену 2003, меморијалне награде „Клопстег” 2004, медаље „Лоренц Окен” 2004, међународне награде „Краљ Фејсал” 2005, почасног доктората Хумболтовог универзитета у Берлину 2005, медаље „Исак Њутн” 2007. и Волфове награде за физику 2010.[1] Интервјуисао је Моргана Фримана у другој сезони серије Through the Wormhole.

Добитник је Нобелове награде за физику 2022. године.[4][5]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д „Антон Цајлингер”. САНУ. 
  2. ^ „Anton Zeilinger – new President of the Austrian Academy of Sciences”. Vienna Center for Quantum Science and Technology. 16. 3. 2013. Архивирано из оригинала 13. 10. 2014. г. Приступљено 23. 9. 2013. 
  3. ^ „International Academy Traunkirchen”. Архивирано из оригинала 19. 12. 2014. г. Приступљено 15. 10. 2021. 
  4. ^ „Научници добили Нобела због доказа који показује да Ајнштајн није био у праву”. Политика. 5. 10. 2022. Приступљено 9. 10. 2022. 
  5. ^ „Цајлингер умало пропустио обавештење о Нобеловој награди”. Политика. 5. 10. 2022. Приступљено 9. 10. 2022. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]