Argumentum ad hominem

Из Википедије, слободне енциклопедије

Разлогом на човека, уместо разлогом на разлог (лат. Argumentum ad hominem, или само Ad hominem[1]) је стари логички софизам и може се рећи безобразлук коме су спонтано склони скоро сви људи, а који се показује у томе да опонент у разговору (расправи) не иде разлогом на разлог, него разлогом на човека и тако жели да обеснажи његову логичку и искуствену аргументацију.[2][3][4][5][6]

Аd hominem рационално размишљање није увек погрешно, на пример, када је повезан са веродостојношћу исказа чињенице или када се користи у одређеним врстама морала и практичног размишљања.[7]

Погрешно ad hominem рационално размишљање је обично категорисано као један неформални силогизам,[8] [9] тачније као генски силогизам, поткатегорија силогизма безначајности.

Типови[уреди]

Злоупотреба[уреди]

Злоупотреба термина аd hominem обичнно садржи напад на карактеристике опонента као начин да се оповргну њихови аргументи. Изједначавање нечијег карактера са импресијом њиховог аргумента је логички силогизам.

Tu quoque[уреди]

Ad hominem tu quoque (књижевно: „ти такође“) се односи на тврдњу да је извор доношења аргумента говорио или деловао на начин који није у складу са аргументом. У посебном случају, ако Извор А критикује поступке Извора Б, а tu quoque одговор је да Извор А поступио на исти начин. Овај аргумент је лажан јер ne оповргава претпоставку; ако је премиса истина, онда Извор А може бити лицемер, али то не чине изјаву мање веродостојна од логичке перспективе. Заиста, Извор А може бити у позицији да пружи лични доказ да би подржао аргумент.

На пример, отац може рећи његовом сину да не почне да пуши, да не би зажалио када буде старији, а син ће показати да његов отац јесте или да је био пушач.

Опширније[уреди]

Ad hominem circumstantial указује да је неко у prilici тако да су спремни да заузму одређени став. Ad hominem circumstantial представља напад на предрасуде извора. То је погрешно, јер распоред за прављење одређених аргумената не прави аргумент лажним; ово се поклапа са генетским силогизмом (аргумент да тврдња није тачна због свог извора). [10]

Посредна заблуда важи само када извор, заузимајући став, прави само логичан аргумент из премиса које су опште прихваћене. Где извор настоји да убеди публику у истинитост премиса захтевима власти или личним посматрањем, посматрање њихових околности може да смањи доказану тежину тврдњама, понекад на нулу. [11]

Примери:[уреди]

  1. Познато сведочење Менди Рајс-Дејвис током Профјумо афере, "Он би, зар не?", представља пример важећег посредног аргумента. Њена поента је била да би човек на високом положају, оптужен за аферу са проститутком, негирао тврдњу било да је тачна или нетачна. Његово негирање, само по себи, пружа мало доказа против тврдње о истој. Напомена, међутим, да је тај доказ валидан само утолико што обезвређује порицање; то не поткрепљује првобитну тврдњу. Да протумачиш неважећи доказ о порицању као важећи за првобитну тврдњу је погрешно (на неколико различитих основа, укључујући и argumentum ad hominem ); међутим, вероватно је да би човек који се испитује порекао аферу која се заправо десила, али није ништа мање вероватно да би порекао ону која се никад није десила.
  1. Гласнер сугерише да је Benet на неки начин није квалификован да критикује реп музику због ставова које је сам Benet заузео по другим питањима. Међутим, Бенет је можда погрешио по тим питањима, као што су финансирање јавне телевизије или незаконитости, то не значи да су његове критике реп-а погрешне.

Кривица по удружењима[уреди]

Кривица по удружењима понекад може бити пример ad hominem силогизма ако аргумент нападне извор због сличности између нечијих ставова и тиме чинећи аргумент и друге заступнике аргумената.

Овај облик аргумента, гласи:

  1. Извор С чини исказ Ц.
  2. Група Г, коју прималац тренутно гледа негативно, такође чини исказ Ц.
  3. Према томе, извор С, прималац тврдње посматра као удруженог са групом Г и наслеђује колико је негативно сагледан.

Као пример ове заблуде могао би бити: "Мој противник за посао управо је добио од Папи Хејтерс Удружења. Да ли је то особа за коју бисте гласали?"

Исправно размишљање[уреди]

Када је израз оповргнут тако што се направи један ad hominem напад на аутора важно је да се направи разлика између тога да ли је израз о коме се ради био аргумент или доказ. У каснијем случају, питање веродостојности човека који је начинио исказ може постати веома важано.

Критика као заблуда[уреди]

Даг Волтон, канадски академик и писац, залагао се за то да ad hominem рационално размишљање није увек погрешно и да у неким случајевима питања о људском понашању, карактеру, мотивима и тако даље су легитимна и релевантна проблему [12] као када директно укључује циничност, или радње које су контрадикторне субјектовим речима.

Филозоф Чарлс Тејлор се залагао да је ad hominem рационално размишљање (дискутујући о чињеницама, о говорнику или аутору, које су важне за његове исказе) основно да би се разумела одређена морална питања условљена везом између појединаца и моралности (или моралних тврдњи) и пореди ово са необоривим размишљањима (укључујући чињенице које се односе на расправу или су јасно повезане) филозофског натурализма.

Референце[уреди]

  1. http://www.merriam-webster.com/dictionary/ad%20hominem The Free Merriam-Webster Dictionary. Merriam-Webster, Incorporated. Retrieved 19 February 2013.
  2. „ad hominem: West's Encyclopedia of American Law”. Answers.com. 10. 9. 2007. Приступљено 8. 11. 2009. 
  3. Walton Douglas (2008). Informal Logic: A Pragmatic Approach. Cambridge University Press. стр. 190. 
  4. Bowell & Kemp (2010). стр. 210-213.
  5. Copi, Irving M. (1986). Informal Logic. Macmillan. стр. 112—113. ISBN 978-0-02-324940-2. 
  6. Walton (2008). стр. 170.
  7. Dr. Michael C. Labossiere (2002–2010). https://aphilosopher.files.wordpress.com/2010/09/42-fallacies.pdf/ (PDF). стр. 2. Retrieved 2013-10-17.
  8. Bowell, Tracy; Kemp, Gary (2010). Critical Thinking: A Concise Guide. Abingdon, Oxon: Routledge. стр. 210–213. ISBN 0-415-47183-4
  9. Copi, Irving M. (1986). Informal Logic. Macmillan. стр. 112–113. ISBN 0-02-324940-4
  10. Walton, Douglas (1998). Ad Hominem Arguments. University of Alabama Press. стр. 18—21. ISBN 0-8173-0922-5. 
  11. Curtis, Gary N. http://www.fallacyfiles.org/adhomine.html Fallacy Files. https://web.archive.org/web/20070920193815/http://www.fallacyfiles.org/adhomine.html from the original on 20 September 2007. Retrieved 2007-09-10.
  12. Wоlton, Douglas (2008). Informal Logic: A Pragmatic Approach. Cambridge University Press. стр. 170. 

Литература[уреди]

  • Hurley, Patrick (2000). A Concise Introduction to Logic (7th изд.). Wadsworth. стр. 125—128, 182. ISBN 978-0-534-52006-9. 
  • Copi, Irving M.; Cohen, Carl. Introduction to Logic (8th изд.). стр. 97—100. 
  • Walton Douglas (1998). Ad Hominem Arguments. Tuscaloosa: University Alabama Press. 
  • Bowell, Tracy; Kemp, Gary (2010). Critical Thinking: A Concise Guide. Abingdon, Oxon: Routledge. стр. 210—213. ISBN 978-0-415-47183-1. 
  • Copi, Irving M. (1986). Informal Logic. Macmillan. стр. 112—113. ISBN 978-0-02-324940-2. 
  • Walton, Douglas (2008). Informal Logic: A Pragmatic Approach. Cambridge University Press. 

Спољашње везе[уреди]