Пређи на садржај

Ар нуво

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Art nuvo)
Ар нуво
У смеру казаљке на сату од горе лево: Станица Париског метроа Abesses архитекте Ектора Гимара (1900); насловна страна часописа Југенд аутора Ота Екмана (1896); зидни ормарић Луја Мажорела; унутрашњост Отела Тасел у Бриселу Виктора Орте (1892—1893); лампа Луиса Комфорта Тифанија (1900—1910)
Активни периодоко 1883—1914
ЗемљаЗападни свет
Медији на Остави

Ар нуво (фр. Art nouveau, IPA: /aʁ nuvo/; дословно „нова уметност”), у Немачкој познат као југендштил (нем. Jugendstil), међународни је стил у уметности, архитектури и примењеној уметности, посебно у декоративним уметностима. Често је био инспирисан природним облицима као што су вијугаве линије биљака и цвећа.[1] Друге карактеристике ар нувоа биле су осећај за динамику и покрет, често постигнут асиметријом или извијеним линијама, као и употреба модерних материјала, посебно гвожђа, стакла, керамике и касније бетона, за стварање необичних облика и већих отворених простора.[2] Био је популаран између 1890. и 1910. године током периода бел епока[3] и представљао је реакцију на академизам, еклектицизам и историцизам у архитектури и декоративној уметности 19. века.

Један од главних циљева ар нувоа био је да се сруши традиционална разлика између лепих уметности (посебно сликарства и вајарства) и примењених уметности. Најшире се користио у дизајну ентеријера, графичкој уметности, намештају, уметности стакла, текстилу, керамици, накиту и обради метала. Стил је одговарао водећим теоретичарима 19. века, као што су француски архитекта Ежен-Емануел Виоле-ле-Дик (1814–1879) и британски ликовни критичар Џон Раскин (1819–1900). У Британији је био под утицајем Вилијама Мориса и покрета уметности и заната. Немачки архитекти и дизајнери тежили су духовно уздижућем Gesamtkunstwerk („тоталном уметничком делу”) које би објединило архитектуру, намештај и уметност у ентеријеру у заједнички стил, како би уздигло и инспирисало станаре.[2]

Прве ар нуво куће и ентеријери појавили су се у Бриселу 1890-их година, у архитектури и дизајну ентеријера кућа које су пројектовали Пол Анкар, Хенри ван де Велде и посебно Виктор Орта, чији је Отел Тасел завршен 1893. године.[4][5][6] Стил се брзо проширио на Париз, где га је прилагодио Ектор Гимар, који је видео Ортин рад у Бриселу и применио стил на улазе у нови Париски метро. Врхунац је достигао на Светској изложби у Паризу 1900. године, која је представила ар нуво дела уметника попут Луиса Тифанија. Појавио се у графичкој уметности на плакатима Алфонса Мухе и у стакларству Ренеа Лалика и Емила Галеа.

Из Британије, ар нуво се проширио на Белгију, па на Шпанију и Француску, а затим и на остатак Европе, добијајући различита имена и карактеристике у свакој земљи (видети одељак Називи испод). Често се појављивао не само у престоницама, већ и у брзорастућим градовима који су желели да успоставе уметнички идентитет (Торино и Палермо у Италији; Глазгов у Шкотској; Минхен и Дармштат у Немачкој; Барселона у Каталонији, Шпанија), као и у центрима покрета за независност (Хелсинки у Финској, тада делу Руске Империје).

До 1914. године, са почетком Првог светског рата, ар нуво је у великој мери био исцрпљен. Током 1920-их година, заменили су га ар деко и затим модернизам као доминантни стилови у архитектури и декоративној уметности.[7] Стил ар нуво почео је да добија позитивнију пажњу критичара крајем 1960-их година, са великом изложбом радова Ектора Гимара у Музеју модерне уметности 1970. године.[8]

Називи

[уреди | уреди извор]

Термин ар нуво први пут је употребљен 1880-их у белгијском часопису L'Art Moderne да би се описао рад групе Les Vingt, двадесет сликара и вајара који су тежили реформи кроз уметност. Име је популаризовала Maison de l'Art Nouveau („Кућа нове уметности”), уметничка галерија коју је у Паризу 1895. године отворио француско-немачки трговац уметнинама Зигфрид Бинг. У Британији се често користио француски термин Art Nouveau, док се у Француској често називао Style moderne (слично британском термину Modern Style), или Style 1900.[9] У Француској се такође понекад називао Style Jules Verne (по романописцу Жилу Верну), Style Métro (по улазима у метро од гвожђа и стакла Ектора Гимара), Art Belle Époque, или Art fin de siècle.[10]

Ар нуво је познат под различитим именима на различитим језицима: Југендштил на немачком, Стиле Либерти на италијанском, Модернизам на каталонском, а такође је познат и као Modern Style на енглеском. Стил је често повезан са стиловима који су се појавили у многим земљама Европе и другде отприлике у исто време, али није увек идентичан са њима. Њихова локална имена су се често користила у њиховим земљама да би се описао цео покрет.

  • У Аустрији и суседним земљама које су тада биле део Аустроугарске, називан је Wiener Југендштил („бечки омладински стил”), или Secessionsstil („стил сецесије”), по уметницима Бечке сецесије (мађ. szecesszió, чеш. secese, слч. secesia, пољ. secesja).
  • У Белгији су га његови критичари понекад називали Style coup de fouet („стил ударца бичем”), Paling Stijl („стил јегуље”), или Style nouille („стил резанаца”).[10]
  • У Британији, поред ар нувоа, био је познат као Modern Style, или, због радова Глазговске школе, као Glasgow style.
  • У Данској је познат као Skønvirke („дело лепоте”).
  • У Немачкој и Скандинавији, називан је Reformstil („реформски стил”), или Jugendstil („омладински стил”), по популарном немачком уметничком часопису Jugend,[10] као и Wellenstil („стил таласа”), или Lilienstil („стил љиљана”).[9] Данас се назива Jugend у Финској, Шведској и Норвешкој; Juugend у Естонији; и Jūgendstils у Летонији. У Финској се такође називао Kalevala Style.
  • У Италији се често називао stile Liberty („стил Либерти”), по Артуру Ласенбију Либертију, оснивачу лондонске робне куће Liberty & Co, чији су текстилни дизајни били популарни. Понекад се називао и stile floreale („цветни стил”) или arte nuova („нова уметност”; више није у употреби).[10]
  • У Јапану, Shiro-Uma.[11]
  • У Холандији, Nieuwe Kunst („нова уметност”), или Nieuwe Stijl („нови стил”).[12][9]
  • У Пољској, Secesja („сецесија”).[13]
  • У Португалу, Arte nova („нова уметност”).
  • У Румунији, Arta 1900 („уметност 1900”), Arta Nouă („нова уметност”), или Noul Stil („нови стил”).[14]
  • У Шпанији, Modernismo, Модернизам (на каталонском) и Arte joven („млада уметност”).
  • У Швајцарској, style sapin („стил јеле”).[9]
  • У Сједињеним Државама, због повезаности са Луисом Комфортом Тифанијем, понекад се називао Tiffany style.[2][12][9][15]
  • Термин модерн се користио у тадашњој Руској Империји и још увек се користи у данашњим државама наследницама као што су Азербејџан, Казахстан, Русија и Украјина, док се у Литванији назива Modernas. За сликарство се користио и назив покрета Мир искусства („Свет уметности”).

Историја

[уреди | уреди извор]

Порекло

[уреди | уреди извор]

Нови уметнички покрет имао је своје корене у Британији, у цветним дизајнима Вилијама Мориса, и у покрету уметности и заната који су основали Морисови ученици. Рани прототипови стила укључују Ред хаус са ентеријерима Мориса и архитектуром Филипа Веба (1859), и раскошну Паунову собу Џејмса Абота Макнила Вислера. Нови покрет је такође био под снажним утицајем прерафаелитских сликара, укључујући Дантеа Габријела Росетија и Едварда Берн-Џоунса, а посебно британских графичких уметника 1880-их, укључујући Селвина Имиџа, Хејвуда Самнера, Волтера Крејна, Алфреда Гилберта, а посебно Обрија Бирдслија.[16] Столица коју је дизајнирао Артур Макмурдо препозната је као претеча дизајна ар нувоа.[17]

У Француској, на стил је утицао архитектонски теоретичар и историчар Ежен-Емануел Виоле-ле-Дик, декларисани непријатељ историјског архитектонског стила лепих уметности, чије су теорије о рационализму проистекле из његовог проучавања средњовековне уметности:

  • Функција треба да дефинише форму.[18]
  • Јединство уметности и укидање било какве разлике између главне уметности (архитектуре) и споредних уметности (декоративних уметности).[19]
  • Логика природе је модел који треба користити у архитектури.[20]
  • Архитектура треба да се прилагоди човековом окружењу и потребама.
  • Употреба модерних технологија и материјала.[21]

Виоле-ле-Дик је и сам био претеча ар нувоа: 1851. године, у Богородичиној цркви у Паризу, створио је серију мурала типичних за овај стил.[22] Ове слике су уклоњене 1945. године као неакадемске. У дворцу Рокетајад у региону Бордоа, његове унутрашње декорације из 1865. године такође најављују ар нуво. У својој књизи Entretiens sur l'architecture из 1872. године, написао је: „Користите средства и знања која нам даје наше време, без уплитања традиција које данас више нису одрживе, и на тај начин можемо инаугурисати нову архитектуру. За сваку функцију њен материјал; за сваки материјал његова форма и орнамент.”[23] Ова књига је утицала на генерацију архитеката, укључујући Луиса Саливана, Виктора Орту, Ектора Гимара и Антонија Гаудија.[24]

Француски сликари Морис Дени, Пјер Бонар и Едуар Вијар одиграли су важну улогу у интеграцији лепих уметности са декорацијом. „Верујем да слика пре свега мора да декорише”, написао је Дени 1891. године. „Избор тема или сцена није ништа. Вредношћу тонова, обојеном површином и хармонијом линија могу допрети до духа и пробудити емоције.”[25] Сви ови сликари су се бавили и традиционалним сликарством и декоративним сликањем на параванима, стаклу и другим медијима.[26]

Још један важан утицај на нови стил био је јапонизам. То је био талас одушевљења за јапанске дрворезе, посебно за дела Хирошигеа, Хокусаја и Утагаве Кунисаде, који су се увозили у Европу почетком 1870-их. Предузимљиви Зигфрид Бинг основао је месечни часопис, Le Japon artistique 1888. године и објавио тридесет шест бројева пре него што је престао са излажењем 1891. године. Утицао је и на колекционаре и на уметнике, укључујући Густава Климта. Стилизоване карактеристике јапанских графика појавиле су се у ар нуво графици, порцелану, накиту и намештају. Од почетка 1860-их, изненада се манифестовао утицај Далеког истока. Године 1862. љубитељи уметности из Лондона или Париза могли су да купе јапанска уметничка дела, јер се те године Јапан први пут појавио као излагач на Међународној изложби у Лондону. Такође 1862. године, у Паризу, у улици Риволи, отворена је продавница La Porte Chinoise, где су се продавали јапански укијо-е и други предмети са Далеког истока. Године 1867. појавила се књига Examples of Chinese Ornaments Овена Џоунса, а 1870. Art and Industries in Japan Р. Алкока, док су две године касније О. Х. Мозер и Т. В. Катлер објавили књиге о јапанској уметности. Неки уметници ар нувоа, попут Виктора Орте, поседовали су колекцију далекоисточне уметности, посебно јапанске.[11]

Нове технологије у штампи и издаваштву омогућиле су да ар нуво брзо допре до глобалне публике. Уметнички часописи, илустровани фотографијама и литографијама у боји, одиграли су суштинску улогу у популаризацији новог стила. The Studio у Енглеској, Arts et idèes и Art et décoration у Француској, и Jugend у Немачкој омогућили су да се стил брзо прошири на све делове Европе. Обри Бирдсли у Енглеској, и Ежен Грасе, Анри де Тулуз-Лотрек и Феликс Валотон постигли су међународно признање као илустратори.[27] Са плакатима Жила Шереа за плесачицу Лој Фулер 1893. године, и Алфонса Мухе за глумицу Сара Бернар 1895. године, плакат је постао не само реклама, већ и уметничка форма. Сара Бернар је одвајала велики број својих плаката за продају колекционарима.[28]

Развој – Брисел (1893–1898)

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Ар нуво у Бриселу

Прве ар нуво градске куће, Кућа Анкар Пола Анкара (1893) и Отел Тасел Виктора Орте (1892–1893),[4][5] изграђене су готово истовремено у Бриселу. Биле су сличне по својој оригиналности, али веома различите по дизајну и изгледу.

Виктор Орта је био један од најутицајнијих архитеката раног ар нувоа, а његов Отел Тасел (1892–1893) у Бриселу један је од оријентира овог стила.[29][30] Орта је архитектонску обуку стекао као асистент Алфонса Бале, архитекте краља Леополда II од Белгије, градећи монументалне Краљевске стакленике у Лакену од гвожђа и стакла.[31] Био је велики поштовалац Виоле-ле-Дика, са чијим се идејама у потпуности поистовећивао.[32][33] У периоду 1892–1893, ово искуство је искористио на веома другачији начин. Пројектовао је резиденцију истакнутог белгијског хемичара Емила Тасела на веома уском и дубоком плацу. Централни елемент куће било је степениште, које није било затворено зидовима, већ отворено, украшено извијеном оградом од кованог гвожђа и смештено испод високог светларника. Подове су подупирали танки гвоздени стубови налик на стабла дрвећа. Мозаични подови и зидови били су украшени деликатним арабескама у цветним и биљним облицима, што је постало најпопуларнији заштитни знак стила.[34][35] За кратко време, Орта је изградио још три градске куће, све са отвореним ентеријерима и светларницима за максимално унутрашње светло: Отел Солвеј, Отел ван Етвелде (за Едмона ван Етвелдеа), и Кућа и атеље Орта. Све четири су данас део Унескове Светске баштине.

Пол Анкар је такође био иноватор раног ар нувоа. Рођен у Фрамерију, у Еноу, као син мајстора каменоресца, студирао је орнаментално вајарство и декорацију на Краљевској академији лепих уметности у Бриселу од 1873. до 1884. године, док је радио као орнаментални вајар. Од 1879. до 1894. године радио је у студију истакнутог архитекте Хендрика Бејара, мајстора еклектичне и неокласицистичке архитектуре. Преко Бејара, Анкар је такође постао поштовалац Виоле-ле-Дика.[36] Године 1893. Анкар је пројектовао и изградио Кућу Анкар, своју резиденцију у Бриселу. Са циљем да створи синтезу лепих и декоративних уметности, окупио је вајара Ренеа Јансенса и сликара Албера Сјамберланија да украсе ентеријер и екстеријер сграфитима или муралима. Фасада и балкони имали су декорацију од гвожђа и извијене линије у стилизованим цветним узорцима, што је постало важна карактеристика ар нувоа. По овом моделу изградио је неколико кућа за своје пријатеље уметнике. Такође је дизајнирао серију иновативних стаклених излога за бриселске продавнице, ресторане и галерије, што је локални критичар назвао „правим делиријумом оригиналности”.[37] Умро је 1901. године, баш када је покрет почео да добија признање.[38]

Хенри ван де Велде, рођен у Антверпену, био је још једна оснивачка фигура у рађању ар нувоа. Ван де Велдеови дизајни укључују ентеријер његове резиденције у Бриселу, Вила Блуменверф (1895).[39][40] Екстеријер куће био је инспирисан Ред хаусом, резиденцијом писца и теоретичара Вилијама Мориса, оснивача покрета уметности и заната. Обучен као сликар, Ван де Велде се окренуо илустрацији, затим дизајну намештаја, и на крају архитектури. За Вилу Блуменверф, креирао је текстил, тапете, сребрнину, накит, па чак и одећу, која је одговарала стилу резиденције.[41] Ван де Велде је отишао у Париз, где је дизајнирао намештај и декорацију за немачко-француског трговца уметнинама Зигфрида Бинга, чија је париска галерија дала име стилу. Такође је био рани теоретичар ар нувоа, захтевајући употребу динамичних, често супротстављених линија. Ван де Велде је написао: „Линија је сила као и све друге елементарне силе. Неколико линија постављених заједно, али супротстављених, имају присуство снажно као и неколико сила.” Године 1906. напустио је Белгију и отишао у Вајмар (Немачка), где је основао Велико-војводску школу уметности и заната, где је подучавање историјских стилова било забрањено. Играо је важну улогу у Немачком веркбунду, пре него што се вратио у Белгију.[42]

Деби ар нуво архитектуре у Бриселу пратио је талас декоративне уметности у новом стилу. Важни уметници укључују Гистава Строувена, који је користио ковано гвожђе за постизање барокних ефеката на бриселским фасадама; дизајнера намештаја Гистава Серије-Бовија, познатог по својим веома оригиналним столицама и зглобном металном намештају; и дизајнера накита Филипа Волферса, који је правио накит у облику вилиних коњица, лептира, лабудова и змија.[43]

Међународна изложба у Бриселу одржана 1897. године привукла је међународну пажњу на стил; Орта, Анкар, Ван де Велде, и Серије-Бови, између осталих, учествовали су у дизајну сајма, а Анри Прива-Ливемон је креирао плакат за изложбу.

Париз – Maison de l'Art Nouveau (1895) и Кастел Беранже (1895–1898)

[уреди | уреди извор]

Француско-немачки трговац уметнинама и издавач Зигфрид Бинг одиграо је кључну улогу у промовисању стила. Године 1891. основао је часопис посвећен уметности Јапана, који је помогао у популаризацији јапонизма у Европи. Године 1892. организовао је изложбу седам уметника, међу којима су били Пјер Бонар, Феликс Валотон, Едуар Вијар, Тулуз-Лотрек и Ежен Грасе, која је укључивала и модерно сликарство и декоративне радове. Ова изложба је приказана у Société nationale des beaux-arts 1895. године. Исте године, Бинг је отворио нову галерију у улици Прованса 22 у Паризу, Maison de l'Art Nouveau, посвећену новим делима како у лепим, тако и у декоративним уметностима. Ентеријер и намештај галерије дизајнирао је белгијски архитекта Хенри ван де Велде, један од пионира ар нуво архитектуре. Maison de l'Art Nouveau је излагала слике Жоржа Сераа, Пола Сињака и Тулуз-Лотрека, стакло Луиса Комфорта Тифанија и Емила Галеа, накит Ренеа Лалика и плакате Обрија Бирдслија. Изложена дела нису била уопште уједначена у стилу. Бинг је 1902. написао: „Ар нуво, у време свог настанка, ни на који начин није тежио да има част да постане генерички појам. То је једноставно био назив куће отворене као место окупљања свих младих и ватрених уметника жељних да покажу модерност својих тенденција.”[44]

Стил је брзо примећен у суседној Француској. Након посете Ортовом Отелу Тасел, Ектор Гимар је изградио Кастел Беранже, једну од првих париских зграда у новом стилу, између 1895. и 1898. године.[а] Парижани су се жалили на монотонију архитектуре булевара изграђених под Наполеоном III од стране Жоржа-Ежена Османа. Кастел Беранже је био необична мешавина неоготике и ар нувоа, са извијеним „удар бичем” линијама и природним облицима. Гимар, вешт промотер свог рада, изјавио је: „Оно што се по сваку цену мора избегавати је... паралелност и симетрија. Природа је највећи градитељ од свих, а природа не прави ништа што је паралелно и ништа што је симетрично.”[46]

Парижани су поздравили Гимаров оригиналан и живописан стил; Кастел Беранже је изабран за једну од најбољих нових фасада у Паризу, што је лансирало Гимарову каријеру. Гимару је поверен задатак да дизајнира улазе за нови систем Париског метроа, што је скренуло пажњу милиона посетилаца градске Exposition Universelle 1900. године на овај стил.[10]

Париска Exposition Universelle (1900)

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Exposition Universelle (1900)

Париска Exposition universelle 1900. године означила је врхунац ар нувоа. Између априла и новембра 1900. привукла је скоро педесет милиона посетилаца из целог света и представила архитектуру, дизајн, стакло, намештај и декоративне предмете овог стила. Архитектура изложбе често је била мешавина ар нувоа и архитектуре лепих уметности: главна изложбена хала, Гран Пале, имала је фасаду у стилу лепих уметности, потпуно невезану за спектакуларно ар нуво степениште и изложбену халу у унутрашњости.

Сви француски дизајнери су направили посебна дела за изложбу: Лаликов кристал и накит; накит Анрија Вевера и Жоржа Фукеа; стакло компаније Daum; Национална мануфактура у Севру у порцелану; керамика Александра Бигоа; извајане стаклене лампе и вазе Емила Галеа; намештај Едуара Колоне и Луја Мажорела; и многе друге истакнуте уметничке и занатске фирме. На Париској изложби 1900. године, Зигфрид Бинг је представио павиљон под називом Art Nouveau Bing, који је имао шест различитих ентеријера потпуно уређених у овом стилу.[47][48]

Изложба је била прва међународна витрина за ар нуво дизајнере и уметнике из целе Европе и шире. Међу добитницима награда и учесницима били су Алфонс Муха, који је направио мурале за павиљон Босне и Херцеговине и дизајнирао мени за ресторан павиљона; декоратери и дизајнери Бруно Паул и Бруно Меринг из Берлина; Карло Бугати из Торина; Бернхарт Панкок из Баварске; руски архитекта-дизајнер Фјодор Шехтел, и Луис Комфорт Тифани и компанија из Сједињених Држава.[49] Бечки архитекта Ото Вагнер био је члан жирија и представио је модел ар нуво купатила из свог градског стана у Бечу, са стакленом кадом.[50] Јозеф Хофман је дизајнирао бечку изложбу на Париској изложби, истичући дизајне Бечке сецесије.[51] Елијел Саринен је први пут стекао међународно признање за свој маштовит дизајн павиљона Финске.[52]

Иако је Париска изложба била далеко највећа, и друге изложбе су значајно допринеле популаризацији стила. Светска изложба у Барселони 1888. године означила је почетак модернистичког стила у Шпанији, са неким зградама Љуиса Доменека и Мунтанера. Esposizione internazionale d'arte decorativa moderna 1902. године у Торину, Италија, представила је дизајнере из целе Европе, укључујући Виктора Орту из Белгије и Јозефа Марију Олбриха из Беча, заједно са локалним уметницима као што су Карло Бугати, Галилео Кини и Еуђенио Кварти.[53]

Локалне варијације

[уреди | уреди извор]

Ар нуво у Француској

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Школа из Нансија и Ар нуво у Паризу

Након изложбе 1900. године, престоница ар нувоа био је Париз. Најекстравагантније резиденције у овом стилу изградио је Жил Лавирот, који је фасаде у потпуности прекрио керамичком скулптуралном декорацијом. Најблиставији пример је Зграда Лавирот, у авенији Рап 29 (1901). Пословне зграде и робне куће имале су висока дворишта прекривена куполама од витража и керамичком декорацијом. Стил је био посебно популаран у ресторанима и кафићима, укључујући Maxim's у улици Роајал 3, и Le Train bleu на Гар де Лион (1900).[54]

Статус Париза привлачио је стране уметнике у град. Уметник швајцарског порекла Ежен Грасе био је један од првих твораца француских ар нуво плаката. Помогао је у декорисању чувеног кабареа Le Chat Noir 1885. године, направио своје прве плакате за Fêtes de Paris и чувени плакат Саре Бернар 1890. године. У Паризу је предавао у уметничкој школи Герен (École normale d'enseignement du dessin), где су му ученици били Аугусто Ђакомети и Пол Бертон.[55][56] Теофил-Александр Стенлен, такође швајцарског порекла, креирао је чувени плакат за париски кабаре Le Chat noir 1896. године. Чешки уметник Алфонс Муха (1860–1939) стигао је у Париз 1888. године, а 1895. направио је плакат за глумицу Сару Бернар у представи Жизмонда Викторјена Сардуа у Théâtre de la Renaissance. Успех овог плаката довео је до уговора за израду плаката за још шест представа Саре Бернар.

Град Нанси у Лорени постао је друга француска престоница новог стила. Године 1901. основана је Alliance provinciale des industries d'art, позната и као École de Nancy, посвећена рушењу хијерархије која је сликарство и вајарство стављала изнад декоративних уметности. Главни уметници који су тамо радили били су творци стаклених ваза и лампи Емил Гале, браћа Daum у дизајну стакла, и дизајнер Луј Мажорел, који је стварао намештај са грациозним цветним и биљним облицима. Архитекта Анри Соваж донео је нови архитектонски стил у Нанси са својом Вилом Мажорел 1902. године.

Француски стил се широко ширио преко нових часописа, укључујући The Studio, Arts et Idées и Art et Décoration, чије су фотографије и литографије у боји учиниле стил познатим дизајнерима и богатим клијентима широм света.

У Француској, стил је достигао врхунац 1900. године, а затим је брзо изашао из моде, практично нестајући из Француске до 1905. године. Ар нуво је био луксузан стил, који је захтевао стручне и високо плаћене занатлије, и није се могао лако или јефтино масовно производити. Један од ретких ар нуво производа који се могао масовно производити била је бочица за парфем, а оне се и данас производе у том стилу.

Ар нуво у Белгији

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Ар нуво у Бриселу и Ар нуво у Антверпену

Белгија је била рани центар ар нувоа, углавном захваљујући архитектури Виктора Орте, који је пројектовао једну од првих ар нуво кућа, Отел Тасел 1893. године, и још три градске куће у варијацијама истог стила. Оне су данас део УНЕСКО-ве светске баштине. Орта је имао снажан утицај на рад младог Ектора Гимара, који је дошао да види Отел Тасел у изградњи и касније изјавио да је Орта „изумитељ” ар нувоа.[57] Ортова иновација није била фасада, већ ентеријер, користећи обиље гвожђа и стакла да отвори простор и преплави собе светлошћу, и декоришући их стубовима и оградама од кованог гвожђа у извијеним биљним облицима, који су се одражавали на подовима и зидовима, као и на намештају и теписима које је Орта дизајнирао.[58]

Пол Анкар је био још један пионир бриселског ар нувоа. Његова кућа је завршена 1893. године, исте године као и Ортов Отел Тасел, и имала је сграфито мурале на фасади. Анкар је био под утицајем и Виоле-ле-Дика и идеја енглеског покрета уметности и заната. Његова идеја је била да споји декоративне и лепе уметности у кохерентну целину. Ангажовао је вајара Алфреда Крика и сликара Адолфа Креспена да украсе фасаде кућа својим радовима. Најупечатљивији пример била је кућа и атеље изграђен за уметника Албера Сјамберланија на адреси улица Дефак 48 у Бриселу, за коју је створио бујну фасаду прекривену сграфито муралима са осликаним фигурама и орнаментима, рекреирајући декоративну архитектуру кватрочента, или 15. века у Италији.[31] Анкар је умро 1901. године, када је његов рад тек почео да добија признање.[59]

Гистав Строувен је започео каријеру као асистент дизајнера радећи са Ортом, пре него што је започео сопствену праксу са 21 годином, стварајући неке од најекстравагантнијих ар нуво зграда у Бриселу. Његово најпознатије дело је Кућа Сен-Сир на тргу Амбиорикс 11. Кућа је широка само 4 m (13 ft), али јој је дата изванредна висина његовим сложеним архитектонским изумима. У потпуности је прекривена полихромним циглама и мрежом извијених биљних облика од кованог гвожђа, у готово ар нуво-барокном стилу.[60]

Други важни ар нуво уметници из Белгије укључују архитекту и дизајнера Хенрија ван де Велдеа, иако је најважнији део његове каријере провео у Немачкој; он је снажно утицао на декорацију југендштила. Други су укључивали декоратера Гистава Серије-Бовија и графичара Фернана Кнопфа.[5][61][62] Белгијски дизајнери су искористили обиље слоноваче увезене из Слободне Државе Конго; мешовите скулптуре, које су комбиновале камен, метал и слоновачу, уметника као што је Филип Волферс, биле су популарне.[63]

Nieuwe Kunst у Холандији

[уреди | уреди извор]

У Холандији, стил је био познат као Nieuwe Stijl („нови стил”), или Nieuwe Kunst („нова уметност”), и имао је другачији правац од цветнијег и извијенијег стила у Белгији. Био је под утицајем геометријскијих и стилизованијих облика немачког југендштила и аустријске бечке сецесије.[63] Такође је био под утицајем уметности и увозног дрвета из Индонезије, тадашње Холандске источне Индије, посебно дизајна текстила и батика са Јаве.

Најважнији архитекта и дизајнер намештаја у овом стилу био је Хендрик Петрус Берлаге, који је осуђивао историјске стилове и залагао се за чисто функционалну архитектуру. Написао је: „Неопходно је борити се против уметности илузије, и препознати лаж, како би се пронашла суштина, а не илузија.”[64] Као и Виктор Орта и Гауди, био је поштовалац архитектонских теорија Виоле-ле-Дика.[64] Његов намештај је дизајниран да буде строго функционалан и да поштује природне облике дрвета, уместо да га савија или увија као да је метал. Указивао је на пример египатског намештаја и преферирао столице са правим угловима. Његово прво и најпознатије архитектонско дело била је Берза у Амстердаму (1896–1903), коју је изградио по принципима конструктивизма. Све је било функционално, укључујући линије заковица које су украшавале зидове главне просторије. Често је својим зградама додавао веома високе куле да би их учинио истакнутијим, пракса коју су користили и други ар нуво архитекти тог периода, укључујући Јозефа Марију Олбриха у Бечу и Елијела Саринена у Финској.[65]

Друге зграде у овом стилу укључују Америкен хотел (1898–1900), В. Кромхаута и Х. Г. Јансена; и Асторију (1904–1905) Хермана Хендрика Бандерса и Герита ван Аркела у Амстердаму; железничку станицу у Харлему (1906–1908), и бившу пословну зграду Holland America Lines (1917) у Ротердаму, данас Хотел Њујорк.

Истакнути графичари и илустратори у овом стилу укључују Јана Торопа, чији је рад нагињао мистицизму и симболизму, чак и на његовим плакатима за уље за салату. У својим бојама и дизајнима, понекад су показивали и утицај уметности Јаве.[65]

Важне личности у холандској керамици и порцелану били су Јуријан Кок и Тео Коленбрандер. Користили су шарене цветне узорке и традиционалније ар нуво мотиве, у комбинацији са необичним облицима грнчарије и контрастним тамним и светлим бојама, позајмљеним из батик декорације са Јаве.[66]

Модерни стил и Глазговска школа у Британији

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Modern Style (British Art Nouveau style)
Види још: Glasgow School

Ар нуво је имао своје корене у Британији, у покрету уметности и заната који је започео 1860-их и достигао међународно признање до 1880-их. Позивао је на бољи третман декоративних уметности и инспирисао се средњовековним занатством и дизајном, као и природом.[69] Један значајан рани пример модерног стила је дизајн Артура Макмурда за корице његовог есеја о градским црквама Сер Кристофера Рена, објављеног 1883. године, као и његова столица од махагонија из исте године.[70]

Други важни иноватори у Британији укључују графичке дизајнере попут Обрија Бирдслија, чији су цртежи имали заобљене линије које су постале најпрепознатљивија карактеристика стила. Слободно текуће ковано гвожђе из 1880-их такође се може навести, или неки равни цветни текстилни дизајни, од којих је већина имала подстицај у узорцима дизајна 19. века. Други британски графичари који су имали важно место у овом стилу били су Волтер Крејн и Чарлс Роберт Ешби.[71]

Робна кућа Liberty у Лондону одиграла је важну улогу кроз своје шарене стилизоване цветне дизајне за текстил, и дизајне сребра, калаја и накита Арчибалда Нокса са Острва Мен (шкотског порекла). Његови дизајни накита у материјалима и облицима потпуно су се одвојили од историјских традиција дизајна накита.

За ар нуво архитектуру и дизајн намештаја, најважнији центар у Британији био је Глазгов, са креацијама Чарлса Ренија Мекинтоша и Глазговске школе, чији је рад био инспирисан шкотском баронијалном архитектуром и јапанским дизајном.[72] Почевши од 1895. године, Мекинтош је излагао своје дизајне на међународним изложбама у Лондону, Бечу и Торину; његови дизајни су посебно утицали на стил сецесије у Бечу. Његове архитектонске креације укључују зграду Glasgow Herald (1894) и библиотеку Glasgow School of Art (1897). Такође је стекао велику репутацију као дизајнер намештаја и декоратер, блиско сарађујући са својом супругом, Маргарет Макдоналд Мекинтош, истакнутом сликарком и дизајнерком. Заједно су створили упечатљиве дизајне који су комбиновали геометријске праве линије са нежно заобљеном цветном декорацијом, посебно чувеним симболом стила, „Глазговском ружом”.[73]

Леон-Виктор Солон је дао важан допринос ар нуво керамици као уметнички директор у Минтонсу. Специјализовао се за плоче и за вазе украшене техником тубелирања, које су се продавале као „сецесионистичка роба” (обично се описује као названа по бечком уметничком покрету].[74] Осим керамике, дизајнирао је текстил за индустрију свиле у Лику[75] и дублуре за књиговесца (Г.Т. Багули из Њукасла-под-Лајмом), који је патентирао Садерленд повез 1895. године.

Џорџ Скипер је можда био најактивнији ар нуво архитекта у Енглеској. Зграда Едварда Еверарда у Бристолу, изграђена 1900–01. да би се у њој сместила штампарија Едварда Еверарда, има ар нуво фасаду. Приказане фигуре су Јохан Гутенберг и Вилијам Морис, обојица истакнути у области штампарства. Крилата фигура симболизује „Дух светлости”, док фигура која држи лампу и огледало симболизује светлост и истину.

Југендштил у Немачкој

[уреди | уреди извор]
Види још: Југендштил

Немачки ар нуво је опште познат по свом немачком називу, Југендштил, или „омладински стил”. Име је преузето из уметничког часописа, Jugend („Младост”), који је објављиван у Минхену. Часопис је основао 1896. године Георг Хирт, који је остао уредник до своје смрти 1916. године. Часопис је опстао до 1940. године. Почетком 20. века, југендштил се примењивао само на графичке уметности.[76] Посебно се односио на форме типографије и графичког дизајна које су се могле наћи у немачким часописима као што су Jugend, Pan, и Simplicissimus. Југендштил се касније примењивао и на друге верзије ар нувоа у Немачкој и Холандији. Термин су позајмили из немачког језика неколико језика балтичких држава и нордијских земаља да би описали ар нуво (видети одељак Називи).[12][77]

Године 1892. Георг Хирт је изабрао име Минхенска сецесија за Удружење ликовних уметника Минхена. Бечка сецесија, основана 1897. године,[78] и Берлинска сецесија такође су преузеле своја имена од минхенске групе.

Часописи Jugend и Simplicissimus, објављивани у Минхену, и Pan, објављиван у Берлину, били су важни промотери југендштила. Уметност југендштила комбиновала је вијугаве криве и геометријскије линије, и користила се за корице романа, рекламе и постере за изложбе. Дизајнери су често стварали оригиналне стилове фонтова који су се хармонично уклапали са сликом, нпр. фонт Арнолд Беклин 1904. године.

Ото Екман је био један од најистакнутијих немачких уметника повезаних и са Die Jugend и са Pan. Његова омиљена животиња био је лабуд, и толико је био велики његов утицај да је лабуд постао симбол читавог покрета. Још један истакнути дизајнер у овом стилу био је Рихард Римершмид, који је правио намештај, грнчарију и друге декоративне предмете у строгом, геометријском стилу који је наговештавао ар деко.[79] Швајцарски уметник Херман Обрист, који је живео у Минхену, илустровао је мотив coup de fouet или „ударац бичем”, веома стилизовану двоструку криву која сугерише покрет, преузету са стабљике цвета цикламе.

Уметничку колонију у Дармштату основао је 1899. године Ернст Лудвиг, велики војвода од Хесена. Архитекта који је изградио војводину кућу, као и највећу грађевину колоније (Свадбену кулу), био је Јозеф Марија Олбрих, један од оснивача Бечке сецесије. Други значајни уметници колоније били су Петер Беренс и Ханс Кристијансен. Ернст Лудвиг је такође наручио обнову бањског комплекса у Бад Наухајму почетком века. Потпуно нови комплекс de изграђен је 1905–1911. под руководством de и постигао је један од главних циљева југендштила: синтезу свих уметности.[80] Још један члан владајуће породице који је наручио ар нуво грађевину била је Принцеза Елизабета од Хесена и Рајне. Основала је Марфо-Марински самостан у Москви 1908. године, а његов католикон је признат као ремек-дело ар нувоа.[81]

Још једно значајно удружење у Немачком царству био је Немачки веркбунд, основан 1907. године у Минхену на подстицај Хермана Мутезијуса од стране уметника из Дармштатске колоније Јозефа Марије Олбриха, Петера Беренса; другог оснивача Бечке сецесије Јозефа Хофмана, као и Wiener Werkstätte (основаног од стране Хофмана), Рихарда Римершмида, Бруна Паула и других уметника и компанија.[82] Касније се покрету придружио и Белгијанац Хенри ван де Велде.[б] de, коју је он основао у Вајмару, била је претеча Баухауса, једног од најутицајнијих праваца у модерној архитектури.[84]

У Берлину, југендштил је изабран за изградњу неколико железничких станица. Најзначајнија[85] је Bülowstraße Бруна Меринга (1900–1902), други примери су Мексикоплац (1902–1904), Botanischer Garten (1908–1909), Frohnau (1908–1910), Wittenbergplatz (1911–1913) и Pankow (1912–1914). Још једна значајна грађевина у Берлину је Hackesche Höfe (1906) која је користила полихромне глазиране цигле за фасаду дворишта.

Ар нуво у Стразбуру (тада део Немачког царства као престоница Рајхсланда Елзас-Лотринген) био је специфичан бренд, јер је комбиновао утицаје из Нансија и Брисела, са утицајима из Дармштата и Беча, да би створио локалну синтезу која је одражавала историју града између германског и француског царства.

Сецесија у Аустроугарској

[уреди | уреди извор]

Бечка сецесија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Бечка сецесија

Беч је постао центар посебне варијанте ар нувоа, која је постала позната као Бечка сецесија. Покрет је добио име по Минхенској сецесији основаној 1892. године. Бечку сецесију је основала у априлу 1897. године група уметника која је укључивала Густава Климта, Коломана Мозера, Јозефа Хофмана, Јозефа Марију Олбриха, Макса Курцвајла, Ернста Штера и друге.[78] Сликар Климт је постао председник групе. Они су се противили конзервативној оријентацији ка историцизму коју је изражавао Vienna Künstlerhaus, званично удружење уметника. Сецесија је основала часопис, Ver Sacrum, да би промовисала своје радове у свим медијима.[86] Архитекта Јозеф Олбрих дизајнирао је куполасту зграду Сецесије у новом стилу, која је постала изложбени простор за слике Густава Климта и других уметника сецесије.

Климт је постао најпознатији од сликара сецесије, често бришући границу између лепе уметности и декоративног сликарства. Коломан Мозер је био изузетно свестран уметник у овом стилу; његов рад је укључивао илустрације за часописе, архитектуру, сребрнину, керамику, порцелан, текстил, витраже и намештај.

Најистакнутији архитекта Бечке сецесије био је Ото Вагнер,[87] придружио се покрету убрзо након његовог оснивања да би следио своје студенте Хофмана и Олбриха. Његови главни пројекти укључују неколико станица градске железничке мреже (Штадбан), Зграде на Линке Винцајле (које се састоје од Куће Мајолика, Куће медаљона и куће на Кестлергасе). Станица Карлсплац је данас изложбена хала Бечког музеја. Црква у Штајнхофу у психијатријској болници Штајнхоф (1904–1907) јединствен је и фино израђен пример сецесионистичке верске архитектуре, са традиционалним куполастим екстеријером, али елегантним, модерним златним и белим ентеријером осветљеним обиљем модерног витража.

Године 1899. Јозеф Марија Олбрих се преселио у Уметничку колонију у Дармштату, 1903. године Коломан Мозер и Јозеф Хофман основали су Wiener Werkstätte, школу за обуку и радионицу за дизајнере и занатлије намештаја, тепиха, текстила и декоративних предмета.[88] Године 1905. Коломан Мозер и Густав Климт су се одвојили од Бечке сецесије, а касније, 1907. године, Коломан Мозер је напустио и Wiener Werkstätte, док се други оснивач, Јозеф Хофман, придружио Немачком веркбунду.[82] Густав Климт и Јозеф Хофман су наставили да сарађују, организовали су de 1908. године у Бечу и изградили Палата Штокле у Бриселу (1905–1911) која је најавила долазак модернистичке архитектуре.[89][90] УНЕСКО ју је уврстио на листу светске баштине у јуну 2009. године.[91]

Мађарска Szecesszió

[уреди | уреди извор]

Пионир и пророк мађ. Szecesszió („сецесија” на мађарском), архитекта Еден Лехнер, стварао је зграде које су означиле прелаз са историцизма на модернизам у мађарској архитектури.[93] Његова идеја за мађарски архитектонски стил била је употреба архитектонске керамике и оријенталних мотива. У својим радовима користио је пирогранит који је од 1886. године производила фабрика порцелана Жолнаи.[93] Овај материјал је коришћен у изградњи значајних мађарских зграда других стилова, нпр. Зграда мађарског парламента и Матијина црква.

Дела Едена Лехнера[94] укључују Музеј примењених уметности (1893–1896), друге зграде са сличним карактеристичним цртама су Геолошки музеј (1896–1899) и зграда Поштанске штедионице (1899–1902), све у Будимпешти. Међутим, због противљења мађарске архитектонске елите Лехнеровом успеху, убрзо није могао да добије нове наруџбине упоредиве са његовим ранијим зградама.[93] Али Лехнер је био инспирација и мајстор следећој генерацији архитеката који су одиграли главну улогу у популаризацији новог стила.[93] У процесу мађаризације бројне зграде су наручене његовим ученицима у предграђима краљевства: нпр. hu и Деже Јакаб су добили наруџбину да изграде синагогу (1901–1903) и Градску кућу (1908–1910) у Суботици (сада Суботица, Србија), Жупанијску префектуру (1905–1907) и Палату културе (1911–1913) у Марошвашархељу (сада Тргу Муреш, Румунија). Касније је сам Лехнер изградио Плаву цркву у Пожуну (данашња Братислава, Словачка) 1909–1913.

Још један важан архитекта био је Карољ Кош, који је био следбеник Џона Раскина и Вилијама Мориса. Кош је за модел узео фински покрет националног романтизма, а за инспирацију трансилванску народну архитектуру.[95] Његове најзначајније зграде укључују Римокатоличку цркву у Зебегењу (1908–09), павиљоне за Будимпештански зоолошки врт (1909–1912) и Секељски национални музеј у Шепшисентђерђу (сада Свети Ђорђе, Румунија, 1911–12).

  • Pax, мозаик Микше Рота, који је добио сребрну медаљу на Светској изложби у Паризу 1900. године
    Pax, мозаик Микше Рота, који је добио сребрну медаљу на Светској изложби у Паризу 1900. године
  • Ормар Едена Фарагоа, из Будимпеште (1901)
    Ормар Едена Фарагоа, из Будимпеште (1901)
  • Прозор са цветним мотивима из виле Алпар у Будимпешти, Микша Рот (1903)
    Прозор са цветним мотивима из виле Алпар у Будимпешти, Микша Рот (1903)

Покрет који је промовисао сецесију у уметности био је Геделе уметничка колонија, коју је основао Аладар Керешфеји-Криш, такође следбеник Џона Раскина и Вилијама Мориса и професор на Краљевској школи примењених уметности у Будимпешти 1901. године.[96] Њени уметници су учествовали у многим пројектима, укључујући Музичка академија Франц Лист у Будимпешти.[97]

Сарадник уметничке колоније Геделе,[98] Микша Рот је такође био укључен у неколико десетина пројеката сецесије, укључујући зграде у Будимпешти, међу којима су Палата Грешам (витражи, 1906) и fr (мозаици, 1906), а такође је створио мозаике и витраже за Палату културе (1911–1913) у Марошвашархељу.

Значајан дизајнер намештаја је hu који је комбиновао традиционалну народну архитектуру, оријенталну архитектуру и међународни ар нуво у веома живописном стилу. hu, још један мађарски дизајнер, имао је много трезвенији и функционалнији стил, израђен од храстовине са деликатним траговима ебановине и месинга.

Сецесија у Бохемији, Моравској и Словачкој

[уреди | уреди извор]

Најзначајније зграде сецесије у Прагу су примери тоталне уметности са препознатљивом архитектуром, скулптуром и сликама.[99] Главна железничка станица у Прагу (1901–1909) пројектовао је Јозеф Фанта и садржи слике Вацлава Јансе и скулптуре Ладислава Шалоуна и Станислава Сухарде заједно са другим уметницима. Општински дом (1904–1912) пројектовали су Освалд Поливка и Антоњин Балшанек, осликао га је чувени чешки сликар Алфонс Муха и садржи скулптуре Јозефа Маржатке и Ладислава Шалоуна. Поливка, Маржатка и Шалоун су истовремено сарађивали на изградњи Нове градске куће (1908–1911) заједно са Станиславом Сухардом, а Муха је касније осликао витраже Катедрале Светог Вида у свом препознатљивом стилу.

Најважнији чешки архитекта овог периода био је Јан Котера, који је студирао у Бечу код Ота Вагнера. Његова најпознатија дела су кућа Петерка на Вацлавском тргу 12 у Прагу (1899–1900), Народни дом у Простјејову (1905–1907) и Музеј источне Бохемије у Храдец Кралове (1909–1912). Многи важни бечки архитекти рођени су у Моравској или Аустријској Шлезији, као што су Јозеф Хофман, Хуберт Геснер, Јозеф Марија Олбрих и Леополд Бауер.

Стил комбиновања мађарске сецесије и националних архитектонских елемената био је типичан за словачког архитекту Душана Јурковича. Његова најоригиналнија дела су Дом културе у Саколци (сада Скалица у Словачкој, 1905), зграде бање у Лухачовице (сада Чешка Република) 1901–1903. и 35 ратних гробаља близу Нови Жмигрод у Галицији (сада Пољска), већина њих под јаким утицајем локалне лемковске (русинске) народне уметности и столарије (1915–1917).

Сецесија у Галицији

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Ар нуво у Пољској и Млада Пољска

Најважнији центри сецесије у Галицији били су Краков, Лавов и Бјелско-Бјала. Најважнији пример стила у Кракову је Палата уметности (1898–1901), коју је пројектовао Францишек Мончињски под утицајем Зграде Сецесије у Бечу. Друга важна дела која је Мончињски пројектовао у Кракову заједно са Тадеушом Стријењским: Кућа под глобусом (1904–1905) и Старо позориште (1903–1906). Најважнији дизајнери ентеријера били су Станислав Виспјањски и Јозеф Мехофер, који су дизајнирали многе витраже и ентеријере зграда. Најважније дело првог су витражи у Фрањевачкој цркви и у Кући Краковског медицинског друштва (1905), а другог у унутрашњости Куће под глобусом.

У Лавову, најважнији архитекта био је Владислав Садловски, који је студирао у Бечу и био под утицајем Ота Вагнера. Пројектовао је Железничка станица у Лавову (1899–1904), Лавовску филхармонију (1905–1908) и Индустријску школу (1907–1908). Други важан архитекта, такође инспирисан Вагнером, био је Иван Левински.

Једна од најпознатијих зграда у Бјелско-Бјали је Жабља кућа Емануела Роста (1903). Друге важне примере сецесије пројектовали су бечки архитекти: Макс Фабијани, аутор куће у улици Барлицког 1 (1900) као и Леополд Бауер, који је пројектовао кућу у улици Стојаловског 51 (1903) и обнову Катедрале Светог Николе (1909–10).

Сецесија у Словенији, Босни, Хрватској и Трсту

[уреди | уреди извор]

Најплоднији словеначки архитекта сецесије био је Цирил Метод Кох.[100] Студирао је на часовима Ота Вагнера у Бечу и радио у градском већу Лајбаха (сада Љубљана, Словенија) од 1894. до 1923. године. Након земљотреса у Лајбаху 1895. године, пројектовао је многе секуларне зграде у стилу сецесије који је усвојио од 1900. до 1910. године:[100] Кућа Погачник (1901), зграда Чуден (1901), Банка пољопривредних зајмова (1906–07), обновио је зграду Хауптман у стилу сецесије 1904. године. Врхунац његове каријере била је Зајмовна банка у Радмансдорфу (сада Радовљица) 1906. године.[100]

Други важан словеначки архитекта, који је био активан и у Босни, био је Јосип Ванцаш, аутор дела као што су Гранд хотел Унион (1902–1903) или Градска штедионица у Љубљани (1902–1903), као и Палата Јешуе Д. Салома (1901) и Главна пошта у Сарајеву (1907–1913). Такође, Јоже Плечник и Макс Фабијани, обојица важни архитекти бечке сецесије, рођени су у Словенији. Фабијани је пројектовао неке зграде у Словенији и Трсту, као што је Кућа Бартоли у Трсту (1906).

У Хрватској, најважнији примери сецесије укључују Кућа Калина у Загребу, Вјекослава Бастла (1903–1904) и Хрватски државни архив у Загребу, Рудолфа Лубинског (1911–1913).

Arta 1900 или ар нуво у Румунији

[уреди | уреди извор]

Ар нуво се појавио у Румунији у истим годинама као и у западној Европи (почетком 1890-их до избијања Првог светског рата 1914), али овде је мало зграда у овом стилу, док је стил лепих уметности био доминантан. Најпознатији је Казино у Констанци. Већина румунских примера ар нуво архитектуре су заправо мешавине лепих уметности и ар нувоа, као што су Кућа Ромулуса Порескуа или кућа бр. 61 у улици Василе Ласкар, обе у Букурешту.[104] Ово је слично ономе што се дешавало у Француској, где је еклектицизам био популарнији, а чисто ар нуво зграде и структуре биле су релативно ретке. Иако је већина кућа из доба Карола I у стилу лепих уметности, неке од њих имају ар нуво пећи унутра, јер стил екстеријера није увек диктирао стил пећи или читавог ентеријера.

Један од најзначајнијих ар нуво сликара из Румуније био је Штефан Лукијан, који је брзо преузео иновативне и декоративне правце ар нувоа на кратак период. Овај период се поклопио са оснивањем Друштва Илеана 1897. године, чији је био оснивачки члан, друштва које је организовало изложбу у хотелу Унион под називом Изложба независних уметника (1898) и издавало Часопис Илеана.[105]

Трансилванија има примере и ар нуво и румунских ревивалистичких зграда, при чему су прве из аустроугарског доба. Већина њих се може наћи у Орадеи, која се назива „престоницом ар нувоа у Румунији”,[106] али и у Темишвару, Тргу Мурешу и Сибињу.[107][108][109]

Stile Liberty у Италији

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Стиле Либерти, Ар нуво у Милану и Ар нуво у Торину

Ар нуво у Италији био је познат као итал. arte nuova, итал. stile floreale, итал. stile moderno, а посебно итал. stile Liberty. Стиле Либерти је добио име по Артуру Ласенбију Либертију и продавници коју је основао 1874. у Лондону, робној кући Liberty, која се специјализовала за увоз украса, текстила и уметничких предмета из Јапана и Далеког истока, а чији су шарени текстили били посебно популарни у Италији. Значајни италијански дизајнери у овом стилу укључују Галилеа Кинија, чија је керамика често била инспирисана мајолика узорцима. Касније је био познат као сликар и позоришни сценограф; дизајнирао је сцене за две прослављене Пучинијеве опере, Ђани Скики и Турандот.[110][111][12]

Архитектура стила Либерти значајно је варирала и често је пратила историјске стилове, посебно барок. Фасаде су често биле препуне декорације и скулптуре. Примери стила Либерти укључују Вилино Флорио (1899–1902) Ернеста Базилеа у Палерму; Палату Кастиљони у Милану, Ђузепеа Сомаруге (1901–1903); и Кућа Гвацони (1904–05) у Милану, Ђованија Батисте Босија (1904–06).[112]

Шарене фреске, сликане или у керамици, и скулптура, како у унутрашњости тако и на спољашњости, биле су популарна карактеристика стила Либерти. Оне су се ослањале и на класичне и на цветне теме, као у купатилима Акве дела Салуте и у Кући Гвацони у Милану.

Најважнија фигура у дизајну стила Либерти био је Карло Бугати, син архитекте и декоратера, отац Рембранта Бугатија, вајара стила Либерти, и Етореа Бугатија, чувеног дизајнера аутомобила. Студирао је на Миланској академији Брера, а касније на Académie des Beaux-Arts у Паризу. Његов рад се одликовао егзотичношћу и ексцентричношћу, укључивао је сребрнину, текстил, керамику и музичке инструменте, али највише је запамћен по иновативним дизајнима намештаја, први пут приказаним на Сајму лепих уметности у Милану 1888. године. Његов намештај је често имао дизајн кључаонице и необичне пресвлаке, укључујући пергамент и свилу, и интарзије од кости и слоноваче. Такође је понекад имао изненађујуће органске облике, копиране по узору на пужеве и кобре.[113]

Ар нуво и сецесија у Србији

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Архитектура у Србији § Ар нуво и сецесија и Српско-византијски стил

Због близине Аустроугарске и тога што је Војводина била део царства до 1918. године, и бечка сецесија и мађарска сецесија биле су преовлађујући покрети у данашњој северној Србији, као и у престоници Београду.[114] Познати аустријски и мађарски архитекти пројектовали су многе зграде у Суботици, Новом Саду, Палићу, Зрењанину, Врбасу, Сенти и Кикинди. Ар нуво наслеђе у Београду, Панчеву, Аранђеловцу и Врњачкој Бањи представља мешавину француских, немачких, аустријских, мађарских и локалних српских покрета. Од извијене цветне лепоте Суботичке синагоге до розета инспирисаних моравским стилом на згради телеграфа у Београду, ар нуво архитектура поприма различите облике у данашњој Србији.

Почетком 1900-их, северно од Саве и Дунава, оживљени мађарски национални осећај прожео је зграде у Суботици и Сенти локалним цветним етничким мотивима, док су у малој Краљевини Србији национални романтичари попут Бранка Танезевића и Драгутина Инкиостирија Медењака (обојица рођена у Аустроугарском царству) превели традиционалне српске мотиве у величанствене зграде. Други архитекти, попут Милана Антоновића и Николе Несторовића, донели су тада модерне вијугаве линије и природне мотиве у домове и пословне просторе својих богатих покровитеља, како би могли да покажу своју светскост и праћење трендова у Паризу, Минхену и Бечу.[115]

Modernismo и Modernisme у Шпанији

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Modernisme и Valencian Art Nouveau

Веома оригинална варијанта стила појавила се у Барселони, Каталонији, отприлике у исто време када се ар нуво појавио у Белгији и Француској. Називан је Modernisme на каталонском и Modernismo на шпанском. Његов најпознатији творац био је Антони Гауди. Гауди је користио цветне и органске облике на веома нов начин у Палата Гуељ (1886–1890). Према Унеску, „архитектура парка комбиновала је елементе из покрета уметности и заната, симболизма, експресионизма и рационализма, и наговестила и утицала на многе облике и технике модернизма 20. века”.[117][118][119] Интегрисао је занате као што су керамика, витраж, ковано гвожђе и столарија у своју архитектуру. У својим Павиљонима Гуељ (1884–1887) и касније Парку Гуељ (1900–1914) користио је и нову технику звану trencadís, која је користила отпадне комаде керамике. Његови дизајни од око 1903. године, Кућа Батљо (1904–1906) и Кућа Мила (1906–1912),[116] најближе су повезани са стилским елементима ар нувоа.[120] Касније структуре као што је Саграда Фамилија комбиновале су ар нуво елементе са ревивалистичким неоготиком.[120] Кућа Батљо, Кућа Мила, Павиљони Гуељ и Парк Гуељ били су резултат његове сарадње са Хосепом Маријом Хухолом, који је и сам стварао куће у Сант Хоан Деспи (1913–1926), неколико цркава близу Тарагоне (1918. и 1926) и вијугаву кућу Планељс (1924) у Барселони.

Поред доминантне присустности Гаудија, Љуис Доменек и Мунтанер је такође користио ар нуво у Барселони у зградама као што су Замак Три змаја (1888), Кућа Љео Морера, Палата каталонске музике (1905) и Болница Сант Пау (1901–1930).[120] Последње две зграде су уврштене од стране Унеска на листу Светске културне баштине.[121]

Још један велики модерниста био је Хосеп Пуч и Кадафалк, који је пројектовао Кућа Марти и њен кафе Els Quatre Gats, текстилну фабрику Казимир Казарамона (сада CaixaFòrum уметнички музеј), Кућу Макаја, Кућа Аматлер, Палату барона од Квадраса (у којој је 10 година до 2013. била смештена Casa Àsia) и Кућа Терадес („Кућа шиљака”).

Посебан ар нуво покрет постојао је и у Валенсијанској Заједници. Неки од значајних архитеката били су Деметрио Рибес Марко, Висенте Пасквал Пастор, Тимотео Бријет Монтауд и Хосе Марија Мануел Кортина Перес. Дефинишуће карактеристике валенсијанског ар нувоа су значајна употреба керамике у декорацији, како на фасади тако и у орнаментици, као и употреба валенсијанских регионалних мотива.

Још једна значајна варијанта је Мадридски ар нуво или шп. Modernismo madrileño, са значајним зградама као што су Палата Лонгорија, Казино де Мадрид или Гробље Алмудена, између осталих. Познати модернисти из Мадрида били су архитекти Хосе Лопес Салабери, Фернандо Арбос и Треманти и es.

Види још: Ар нуво у Алкоју

Покрет Modernisme оставио је широко уметничко наслеђе укључујући цртеже, слике, скулптуре, радове од стакла и метала, мозаике, керамику и намештај. Део тога се може наћи у Националном музеју уметности Каталоније.

Инспирисан париским кафићем под називом Le Chat Noir, где је претходно радио, ca [Pere Romeu i Borràs] је одлучио да отвори кафић у Барселони под називом Els Quatre Gats (Четири мачке на каталонском).[122] Кафић је постао централно место окупљања најзначајнијих личности барселонског модернизма, као што су Пабло Пикасо и Рамон Касас и Карбо, који је помогао у промоцији покрета својим плакатима и разгледницама. За кафић је направио слику под називом Рамон Касас и Пере Ромеу на тандему која је 1901. године замењена другом његовом композицијом под називом Рамон Касас и Пере Ромеу у аутомобилу, симболизујући нови век.

Антони Гауди је дизајнирао намештај за многе куће које је изградио; један пример је фотеља названа за кућу Батљо. Утицао је на још једног значајног каталонског дизајнера намештаја, ca [Gaspar Homar] (1870–1953), који је често комбиновао интарзију и мозаике са својим намештајем.[123]

Arte Nova у Португалу

[уреди | уреди извор]

Варијанта ар нувоа у Авеиру (Португал) звала се Arte Nova, а њена главна карактеристика била је разметање: стил су користили буржуји који су желели да искажу своје богатство на фасадама док су унутрашњост остављали конзервативном.[125] Још једна карактеристика Arte Nova била је употреба локално произведених плочица са мотивима ар нувоа.[125]

Најутицајнији уметник Arte Nova био је Франциско Аугусто да Силва Роша.[125] Иако није био школовани архитекта, пројектовао је многе зграде у Авеиру и другим градовима Португала.[126][125] Једна од њих, резиденција мајора Песое, има и фасаду и унутрашњост у стилу ар нуво, а данас је у њој смештен Музеј Arte Nova.[125]

Постоје и други примери Arte Nova у другим градовима Португала.[127][128] Неки од њих су Музеј-резиденција др Анастасија Гонсалвеса Мануела Жоакима Нортеа Жуниора (1904–1905) у Лисабону, Кафе Мажестик Жоаоа Кеироза (1921) и књижара Livraria Lello Шавијера Естевеса (1906), обе у Порту.

Југендштил у нордијским земљама

[уреди | уреди извор]

Финска

[уреди | уреди извор]

Ар нуво је био популаран у нордијским земљама, где је обично био познат као југендштил, и често се комбиновао са национално-романтичарским стилом сваке земље. Нордијска земља са највећим бројем зграда у стилу југендштил је Велика кнежевина Финска, тада део Руске Империје.[129] Период југендштила поклопио се са златним добом финске уметности и националним буђењем. Након Париске изложбе 1900. године, водећи фински уметник био је Аксели Гален-Калела.[130] Познат је по илустрацијама Калевале, финског националног епа, као и по сликању бројних зграда у стилу југендштил у кнежевини.

Архитекти финског павиљона на изложби били су Херман Геселијус, Армас Линдгрен и Елијел Саринен. Радили су заједно од 1896. до 1905. године и створили многе значајне зграде у Хелсинкију, укључујући зграду Осигурање Похјола (1899–1901) и Национални музеј Финске (1905–1910)[131], као и њихову заједничку резиденцију Hvitträsk у Кирконуми (1902). Архитекте су биле инспирисане нордијским легендама и природом, те је фасада од грубог гранита постала симбол припадности финској нацији.[132] Након што се фирма распала, Саринен је пројектовао Централна железничка станица у Хелсинкију (1905–1914) у јаснијим облицима, под утицајем америчке архитектуре.[132] Вајар који је сарађивао са Сариненом на изградњи Националног музеја Финске и Железничке станице у Хелсинкију био је Емил Викстрем.

Још један архитекта који је створио неколико значајних дела у Финској био је Ларс Сонк. Његова главна дела у стилу југендштил укључују Катедрала у Тампереу (1902–1907), Аинола, дом Јана Сибелијуса (1903), седиште Хелсиншког телефонског удружења (1903–1907) и Црква Калио у Хелсинкију (1908–1912). Такође, Магнус Шјерфбек, брат Хелене Шјерфбек, изградио је санаторијум за туберкулозу познат као Санаторијум Нумела 1903. године у стилу југендштил.[133][134][135]

Норвешка

[уреди | уреди извор]

Норвешка је такође тежила независности (од Шведске), а локални ар нуво био је повезан са препородом инспирисаним викиншком народном уметношћу и занатима. Значајни дизајнери укључују Ларса Кисарвика, који је дизајнирао столице са традиционалним викиншким и келтским узорцима, и Герхарда Мунтеа, који је дизајнирао столицу са стилизованим амблемом змајеве главе са древних викиншких бродова, као и широк спектар плаката, слика и графика.[136]

Норвешки град Олесунд сматра се главним центром ар нувоа у Скандинавији јер је потпуно обновљен након пожара 23. јануара 1904. године.[137] Око 350 зграда изграђено је између 1904. и 1907. године према урбанистичком плану који је осмислио инжењер Фредерик Несер. Спој јединства и разноликости родио је стил познат као Олесундски стил. Зграде овог стила имају линеарну декорацију и одјеке и југендштила и народних елемената, нпр. куле цркава брвнара или гребенасте кровове.[137] Једна од зграда, Апотека Лабуд, данас је седиште Центра за ар нуво.

Шведска и Данска

[уреди | уреди извор]

Ремек-дела југендштила у другим нордијским земљама укључују Црква Енгелбрект (1914) и Краљевско драмско позориште (1901–1908) у Стокхолму, Шведска[138] и бившу Градску библиотеку (сада Дански национални пословни архив) у Орхусу, Данска (1898–1901).[139] Архитекта потоњег је Хак Кампман, тада заговорник национално-романтичарског стила, који је такође створио Царинарницу, Позориште и Вила Кампман у Орхусу. Најзначајнији дански дизајнер ар нувоа био је сребрнар Георг Јенсен. Балтичка изложба у Малмеу 1914. године може се сматрати последњом великом манифестацијом југендштила у Шведској.[140]

Модерн у Русији

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Мир искусства, Ballets Russes и Ар нуво архитектура у Русији

рус. Модерн („модерно”) била је веома живописна руска варијанта ар нувоа која се појавила у Москви и Санкт Петербургу 1898. године са објављивањем новог уметничког часописа, рус. Мир искусства (Мир искусства, „Свет уметности”), руских уметника Александра Беное и Леона Бакста, и главног уредника Сергеја Дјагиљева. Часопис је организовао изложбе водећих руских уметника, укључујући Михаила Врубеља, Константина Сомова, Исака Левитана и илустратора књига Ивана Билибина. Стил Света уметности мање је користио биљне и цветне облике француског ар нувоа; у великој мери се ослањао на јарке боје и егзотичне дизајне руског фолклора и бајки. Најутицајнији допринос Мир искусства био је стварање нове балетске трупе, фр. Ballets Russes, коју је водио Дјагиљев, са костимима и сценографијом које су дизајнирали Бакст и Беноа. Нова балетска трупа је премијерно наступила у Паризу 1909. године и наступала тамо сваке године до 1913. године. Егзотичне и шарене сценографије које су дизајнирали Беноа и Бакст имале су велики утицај на француску уметност и дизајн. Дизајни костима и сценографије репродуковани су у водећим париским часописима, фр. L'Illustration, фр. La Vie parisienne и фр. Gazette du bon ton, а руски стил је у Паризу постао познат као фр. à la Bakst. Трупа је остала у Паризу прво због избијања Првог светског рата, а затим због Руске револуције 1917. године, и иронично, никада није наступала у Русији.[141]

Од руских архитеката, најистакнутији у чистом ар нуво стилу био је Фјодор Шехтел. Најпознатији пример је Кућа Рјабушинског у Москви. Изградио ју је руски бизнисмен и власник новина, а затим је, након Руске револуције, постала резиденција писца Максима Горког, а данас је Музеј Горког. Њено главно степениште, направљено од полираног агрегата бетона, мермера и гранита, има текуће, извијене линије попут морских таласа, а осветљено је лампом у облику плутајуће медузе. Унутрашњост такође садржи врата, прозоре и плафон украшене шареним фрескама од мозаика.[142] Шехтел, који се такође сматра главном фигуром у руском симболизму, пројектовао је неколико других знаменитих зграда у Москви, укључујући обнову Јарославске железничке станице, у традиционалнијем московском ревивалистичком стилу.[142]

Други руски архитекти тог периода стварали су руску ревивалистичку архитектуру, која је црпила инспирацију из историјске руске архитектуре. Ове зграде су углавном биле изграђене од дрвета и односиле су се на архитектуру Кијевске Русије. Један пример је кућа Теремок у Талашкину (1901–1902) Сергеја Маљутина, и кућа Перцове (такође позната као кућа Перцова) у Москви (1905–1907). Он је такође био члан покрета Мир искусства. Архитекта из Санкт Петербурга Николај Васиљевич Васиљев градио је у различитим стиловима пре него што је емигрирао 1923. године. Ова зграда је најзначајнија по каменим резбаријама које је израдио Сергеј Вашков, инспирисан резбаријама Саборна црква Светог Димитрија у Владимиру и Саборне цркве Светог Ђорђа у Јурјев-Пољском из 12. и 13. века. Још један пример ове руске ревивалистичке архитектуре је Марфо-Марински самостан (1908–1912), обновљена руска православна црква Алексеја Шчусева, који је касније, иронично, пројектовао Лењинов маузолеј у Москви.

Неколико уметничких колонија у Русији у овом периоду изграђено је у руском ревивалистичком стилу. Две најпознатије колоније биле су Абрамцево, коју је финансирао Сава Мамонтов, и Талашкино, Смоленска губернија, коју је финансирала Принцеза Марија Тенишева.

Украјинска модерна архитектура

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Украјински ар нуво и Хуцулска сецесија

Архитектура почетка 20. века на украјинским земљама (југозападни део Руске Империје, Источна Галиција, Буковина и Закарпатска област у Аустроугарској) развијала се под утицајем украјинске народне архитектуре, као и трендова европског ар нувоа, као што је Закопански стил. Украјинска „модерна” архитектура први пут је дошла до изражаја у Полтавској губернији, где су њени најактивнији промотери били Васиљ Кричевски и Опанас Сластион. Крајем 1900-их и почетком 1910-их, изграђен је низ зграда у тада познатом једноставно као „украјински стил” у Кијеву, Харкову, Одеси, Катеринославу и низу других места у Руској Империји. У западној Украјини, која је у то време била део Аустроугарске, локални украјински стил био је под утицајем хуцулске архитектуре, као и западноевропских трендова и утицаја из Велике Украјине.[143]

Jūgendstils (Ар нуво у Риги)

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Ар нуво архитектура у Риги
  • Фасада куће у улици Елизабетес 10б, Михаил Ејзенштејн (1903)
    Фасада куће у улици Елизабетес 10б, Михаил Ејзенштејн (1903)
  • Степениште у кући Пекшенс, Константинс Пекшенс (1903), данас седиште Ришког југендштил музеја
    Степениште у кући Пекшенс, Константинс Пекшенс (1903), данас седиште Ришког југендштил музеја
  • Национално-романтичарска декорација на кући коју је изградио Пекшенс (1908)
    Национално-романтичарска декорација на кући коју је изградио Пекшенс (1908)
  • Министарство просвете, изградио Едгар Фризендорф (1911)
    Министарство просвете, изградио Едгар Фризендорф (1911)

Рига, данашња престоница Летоније, у то време је била један од већих градова Руске Империје. Ар нуво архитектура у Риги се ипак развијала према сопственој динамици, а стил је постао изузетно популаран у граду. Убрзо након Летонске етнографске изложбе 1896. и Индустријске и занатске изложбе 1901. године, ар нуво је постао доминантан стил у граду.[144] Тако ар нуво архитектура чини једну трећину свих зграда у центру Риге, што је чини градом са највећом концентрацијом таквих зграда на свету. Количина и квалитет ар нуво архитектуре били су међу критеријумима за уврштавање Риге на листу Унескове Светске културне баштине.[145]

Постојале су различите варијације ар нуво архитектуре у Риги:

  • у еклектичном ар нувоу, најпопуларнији су били цветни и други елементи декорације инспирисани природом. Примери те варијације су радови Михаила Ејзенштејна,
  • у перпендикуларном ар нувоу, геометријски орнаменти су интегрисани у вертикалне композиције фасада. Неколико робних кућа изграђено је у овом стилу, а понекад се назива и „стил робних кућа” или Warenhausstil на немачком,
  • национално-романтичарски ар нуво био је инспирисан локалном народном уметношћу, монументалним волуменима и употребом природних грађевинских материјала.

Неке касније неокласицистичке зграде такође су садржале ар нуво детаље.

Style Sapin у Ла Шо де Фону, Швајцарска

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Style Sapin
  • Вила Фале са декорацијом инспирисаном јелом, Ле Корбизје (1904–05)
    Вила Фале са декорацијом инспирисаном јелом, Ле Корбизје (1904–05)
  • Крематоријум (1908–1910), унутрашњост, са стилизованим дизајном јеле на плафону. Симболистички мурали Л'Еплатенијера додати су касније.
    Крематоријум (1908–1910), унутрашњост, са стилизованим дизајном јеле на плафону. Симболистички мурали Л'Еплатенијера додати су касније.
  • Крематоријум, са стилизованим sapin или детаљем шишарке
    Крематоријум, са стилизованим sapin или детаљем шишарке
  • Крематоријум, са детаљем шишарке
    Крематоријум, са детаљем шишарке

Варијација под називом фр. Style Sapin („стил јеле”) појавила се у Ла Шо де Фон у кантону Нешател у Швајцарској. Стил је покренуо сликар и уметник Шарл Л'Еплатеније и био је посебно инспирисан фр. sapin, јелом, и другим биљкама и дивљим животом Јурских планина. Једно од његових главних дела био је крематоријум у граду, који је имао троугласте облике дрвећа, шишарке и друге природне теме из региона. Стил је такође мешао геометријске стилске елементе југендштила и бечке сецесије.[146]

Још једна значајна зграда у овом стилу је Вила Фале у Ла Шо де Фон, брвнара коју је 1905. године пројектовао и изградио ученик Л'Еплатенијера, осамнаестогодишњи Ле Корбизје. Облик куће био је традиционална швајцарска брвнара, али је декорација фасаде укључивала троугласта дрвећа и друге природне карактеристике. Ле Корбизје је изградио још две брвнаре у том подручју, укључујући Вилу Штоцер, у традиционалнијем стилу брвнаре.[147][146][148][149]

Тифани стил и Луј Саливан у Сједињеним Америчким Државама

[уреди | уреди извор]

У Сједињеним Америчким Државама, фирма Луја Комфорта Тифанија играла је централну улогу у америчкој сецесији. Рођен 1848. године, студирао је на Националној академији за дизајн у Њујорку, почео да ради са стаклом са 24 године, ушао у породични посао који је покренуо његов отац, а 1885. године основао је сопствено предузеће посвећено фином стаклу и развио нове технике за његово бојење. Године 1893. почео је да прави стаклене вазе и чиније, поново развијајући нове технике које су омогућавале оригиналније облике и бојење, и почео је да експериментише са декоративним прозорским стаклом. Слојеви стакла су штампани, мермерисани и наношени један преко другог, дајући изузетно богатство и разноликост боја. Године 1895. његова нова дела су представљена у галерији сецесије Зигфрида Бинга, што му је донело нову европску клијентелу. Након смрти свог оца 1902. године, преузео је целокупно Тифанијево предузеће, али је и даље посвећивао већину свог времена дизајнирању и производњи уметничких предмета од стакла. На наговор Томаса Едисона, почео је да производи електричне лампе са разнобојним стакленим абажурима у структурама од бронзе и гвожђа, или украшене мозаицима, произведене у бројним серијама и издањима, од којих је свака направљена са пажњом као комад накита. Тим дизајнера и занатлија радио је на сваком производу. Тифанијева лампа је посебно постала једна од икона сецесије, али су Тифанијеви мајстори дизајнирали и израђивали изванредне прозоре, вазе и другу стаклену уметност. Тифанијево стакло је такође имало велики успех на Светској изложби 1900. године у Паризу; његов витражни прозор под називом Лет душа освојио је златну медаљу.[150] Колумбијска изложба је била важан догађај за Тифанија; капела коју је дизајнирао приказана је у Павиљону уметности и индустрије. Тифанијева капела, заједно са једним од прозора из Тифанијеве куће у Њујорку, сада је изложена у Музеју америчке уметности Чарлс Хосмер Морс у Винтер Парку, Флорида.

Још једна важна личност у америчкој сецесији био је архитекта Луј Саливан. Саливан је био водећи пионир америчке модерне архитектуре. Био је оснивач Чикашке школе, архитекта неких од првих небодера и учитељ Френка Лојда Рајта. Његова најпознатија изрека била је „Облик прати функцију”. Иако је облик његових зграда био обликован њиховом функцијом, његова декорација је била пример америчке сецесије. На Светској колумбијској изложби 1893. године у Чикагу, најпознатијој по неокласичној архитектури свог чувеног Белог града, дизајнирао је спектакуларни улаз у стилу сецесије за веома функционалну Зграду транспорта.[151][152]

Иако је архитектура његове зграде Carson, Pirie, Scott and Company (1899) (сада Саливан центар) била изразито модерна и функционална, он је прозоре окружио стилизованом цветном декорацијом. Осмислио је подједнако оригиналну декорацију за Националну фармерску банку у Оватони, Минесота (1907–1908) и Трговачку националну банку у Гринелу, Ајова. Саливан је створио специфично америчку варијанту сецесије, изјављујући да декоративни облици треба да осцилују, бујају, мешају се и изводе без краја. Створио је дела велике прецизности која су понекад комбиновала готичке са мотивима сецесије.[153]

Такође вреди поменути браћу Ул из Толида, Охајо, који су поставили нове стандарде у производњи металног намештаја својим дизајном за Toledo Metal Furniture Co.

Сецесија у Аргентини

[уреди | уреди извор]
  • Улаз у Casa de los lirios, дело Едуарда Родригеза Ортеге у Буенос Ајресу (1905). Садржи црна врата направљена од металних цветова ириса, иза којих су мермерне степенице и дрвена врата, оба у кривудавим органским облицима, а иза тога је лифт.
    Улаз у Casa de los lirios у Буенос Ајресу, дело Едуарда Родригеза Ортеге (1905)
  • Зграда No Hi Ha Somnis Impossibles, дело Едуарда Родригеза Ортеге у Буенос Ајресу (1907)
    Зграда No Hi Ha Somnis Impossibles у Буенос Ајресу, дело Едуарда Родригеза Ортеге (1907)
  • Витражи и скулптуре Ерколеа Пасине у кући Калси у Буенос Ајресу (1911)
    Витражи и скулптуре Ерколеа Пасине у кући Калси у Буенос Ајресу (1911)
  • Галерија Гуемес у Буенос Ајресу, дело Франческа Ђанотија (1914)
    Галерија Гуемес у Буенос Ајресу, дело Франческа Ђанотија (1914)
  • Confitería del Molino, дело Франческа Ђанотија у Буенос Ајресу (1916). Зграда од 5 спратова на углу са шиљатом куполом прекривеном витражним „латицама” и ветрењачом у центру.
    Confitería del Molino у Буенос Ајресу, дело Франческа Ђанотија (1916)
  • Метални радови, керамика и статуе на фасади зграде es у Росарију (1912)
    Метални радови, керамика и статуе на фасади зграде es у Росарију (1912)
  • Палата Кабанељас у Росарију, дело Франсеска Роке и Симоа (1916)
    Палата Кабанељас у Росарију, дело Франсеска Роке и Симоа (1916)
  • Палата Бароло у Буенос Ајресу, дело Марија Палантија (1923)
    Палата Бароло у Буенос Ајресу, дело Марија Палантија (1923)

Преплављена европским имигрантима, Аргентина је прихватила све уметничке и архитектонске европске стилове, укључујући сецесију. Владало је окружење огромних инвестиција и флексибилних правила за изградњу, што је охрабрило младе архитекте из Европе да дођу и прошире свој портфолио како би се касније вратили у Европу. Као резултат тога, Аргентина је постала земља ван Европе са највише зграда у стилу сецесије.[154] Градови са најзначајнијим наслеђем сецесије у Аргентини су Буенос Ајрес, Росарио и Мар дел Плата.[155]

Париз је био прототип за Буенос Ајрес са изградњом великих булевара и авенија у 19. веку.[154] Локални стил, заједно са француским утицајем, такође је пратио италијански покрет Либерти, јер су многи архитекти (Вирхинио Коломбо, Франческо Ђаноти, Марио Паланти) били Италијани. У делима es може се уочити каталонски утицај, јер је студије завршио у Барселони 1900. године, као и у раду Едуарда Родригеза Ортеге.[154] Утицај Бечке сецесије може се наћи на згради Пасо и Вијамонте, Шпанском клубу, касарни коњичког пука и хотелу Савој.[154]

Неке локалне карактеристике су прилагођавање претходно постојећем формату зграда „чоризо кућа”, што је подразумевало релативно уску фасаду за заправо дубоку зграду унутар блока, са више дворишта или отвора за ваздух и светлост; као и карактеристични „сечени углови” на сваком блоку, што је био законски услов у Буенос Ајресу од краја 1800-их; доступност материјала је такође била другачија него у Европи, па су зграде често биле прекривене материјалом „simil piedra París”, имитацијом париског камена направљеном мешањем цемента са песком и различитим минералима.

Увођење сецесије у Росарио повезано је са es, који се школовао у Барселони.[156] Његова зграда es (1912) садржи један од највећих витражних прозора у Латинској Америци, произведен (као и плочице и керамика) од стране локалне фирме Buxadera, Fornells y Cía.[157] Вајар зграде је Дијего Масана из Барселоне.[157]

Белгијски утицај на аргентинску сецесију представља Вила Ортиз Басуалдо, у којој се сада налази Општински музеј уметности Хуан Карлос Кастањино у Мар дел Плати, где су намештај, ентеријери и осветљење дело Гистава Серирје-Бовија.

Сецесија у остатку света

[уреди | уреди извор]

Као и у Аргентини, сецесија у другим земљама углавном је била под утицајем страних уметника:

Мотиви сецесије се такође могу наћи у француској колонијалној архитектури широм Француске Индокине.

Значајан уметнички покрет под називом школа Бецалел појавио се у региону Палестине током касног отоманског и британског мандатног периода. Описан је као „фузија оријенталне уметности и југендстила”.[168] Неколико уметника повезаних са школом Бецалел били су познати по свом стилу сецесије, укључујући Зеева Рабана, Ефраима Мозеса Лилијена и Абела Пана.[169]

Карактеристике, декорација и мотиви

[уреди | уреди извор]

Рана сецесија, посебно у Белгији и Француској, карактерисала се таласастим, кривим облицима инспирисаним љиљанима, виновом лозом, цветним стабљикама и другим природним облицима, који су се посебно користили у ентеријерима Виктора Орте и декорацијама Луја Мажорела и Емила Галеа.[172] Такође је црпела инспирацију из узорака базираних на лептирима и вилиним коњицима, позајмљених из јапанске уметности, која је била популарна у Европи у то време.[172]

Рана сецесија је такође често користила стилизованије форме које су изражавале покрет, као што је coup de fouet или линија „ударца бичем”, приказана на биљкама цикламе које је нацртао дизајнер Херман Обрист 1894. године. Опис објављен у часопису Pan за зидну таписерију Хермана Обриста Циклама (1894) упоредио ју је са „изненадним насилним кривинама које производи пуцањ бича”.[173] Израз „ударац бичем”, иако је првобитно коришћен за исмевање стила, често се примењује на карактеристичне кривине које су користили уметници сецесије. Такве декоративне таласасте и текуће линије у синкопираном ритму и асиметричном облику често се налазе у архитектури, сликарству, скулптури и другим облицима дизајна сецесије.

Други цветни облици су били популарни, инспирисани љиљанима, глицинијом и другим цвећем, посебно у лампама Луја Комфорта Тифанија и стакленим предметима које су правили уметници Школе у Нансију и Емила Галеа. Други криви и таласасти облици позајмљени из природе укључивали су лептире, паунове, лабудове и локвање. Многи дизајни су приказивали женску косу испреплетену са стабљикама љиљана, ириса и другог цвећа.[174] Стилизоване цветне форме су посебно користили Виктор Орта на теписима, оградама, прозорима и намештају. Такође их је обилно користио Ектор Гимар за ограде, и, најпознатије, за лампе и ограде на улазима у Париски метро. Гимар је објаснио: „Оно што се мора избегавати у свему што је континуирано јесте паралелност и симетрија. Природа је највећи градитељ, а природа не ствара ништа што је паралелно и ништа што је симетрично.”[175]

Ранији намештај сецесије, као што је онај који су правили Луј Мажорел и Анри ван де Велде, карактерисала је употреба егзотичних и скупих материјала, укључујући махагони са интарзијама од драгоценог дрвета и украсима, и кривим облицима без правих углова. Одавао је утисак лакоће.

У другој фази сецесије, после 1900. године, декорација је постала чистија, а линије су биле стилизованије. Криве линије и облици су еволуирали у полигоне, а затим у коцке и друге геометријске облике. Ови геометријски облици су са посебним ефектом коришћени у архитектури и намештају Јозефа Марије Олбриха, Ота Вагнера, Коломана Мозера и Јозефа Хофмана, посебно на палати Штокле у Бриселу, која је најавила долазак ар декоа и модернизма.[176][177][178]

Још једна карактеристика архитектуре сецесије била је употреба светлости, отварањем унутрашњих простора, уклањањем зидова и обимном употребом светларника како би се унело што више светлости у ентеријер. Резиденција-студио Виктора Орте и друге куће које је изградио имале су простране светларнике, подржане на кривим гвозденим оквирима. У хотелу Тасел уклонио је традиционалне зидове око степеништа, тако да су степенице постале централни елемент дизајна ентеријера.

Однос са савременим стиловима и покретима

[уреди | уреди извор]

Као уметнички стил, сецесија има сличности са стиловима прерафаелити и симболизма, а уметници попут Обрија Бирдслија, Алфонса Мухе, Едварда Берн-Џоунса, Густава Климта и Јана Торопа могли би се сврстати у више од једног од ових стилова. За разлику од симболистичког сликарства, сецесија има препознатљив изглед; и, за разлику од покрета уметности и занатства оријентисаног на занатлије, уметници сецесије су спремно користили нове материјале, машински обрађене површине и апстракцију у служби чистог дизајна.

Сецесија није избегавала употребу машина, као што је то чинио покрет уметности и занатства. За скулптуру, главни материјали били су стакло и ковано гвожђе, што је резултирало скулптуралним квалитетима чак и у архитектури. Керамика је такође коришћена за израду серија скулптура уметника као што је Огист Роден.[181] иако се његова скулптура не сматра сецесијом.

Архитектура сецесије користила је многе технолошке иновације касног 19. века, посебно употребу изложеног гвожђа и великих комада стакла неправилних облика.

Тенденције сецесије су такође апсорбоване у локалне стилове. У Данској, на пример, то је био један од аспеката Skønvirke ('естетски рад'), који се сам по себи ближе односи на стил уметности и занатства.[182][183] Слично томе, уметници су усвојили многе цветне и органске мотиве сецесије у стил Młoda Polska ('Млада Пољска') у Пољској.[184] Међутим, Młoda Polska је такође укључивала и друге уметничке стилове и обухватала шири приступ уметности, књижевности и начину живота.[185]

Архитектонски, сецесија има сличности са стиловима који, иако модерни, постоје изван модернистичке традиције коју су успоставили архитекти попут Валтера Гропијуса и Ле Корбизјеа. Посебно је блиско повезана са експресионистичком архитектуром, која дели њену склоност ка органским облицима, али је израсла из интелектуалног незадовољства приступом сецесије орнаментима. За разлику од фокуса сецесије на биљке и биљне мотиве, експресионизам црпи инспирацију из ствари попут пећина, планина, муња, кристала и стенских формација.[186] Други стил осмишљен као реакција на сецесију био је ар деко, који је у потпуности одбацио органске површине у корист праволинијског стила изведеног из савремене уметничке авангарде.

Жанрови

[уреди | уреди извор]

Сецесија је заступљена у сликарству и скулптури, али је најистакнутија у архитектури и декоративним уметностима. Била је добро прилагођена графичким уметностима, посебно постеру, дизајну ентеријера, уметности метала и стакла, накиту, дизајну намештаја, керамици и текстилу.

Постери и графичка уметност

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Постери и графичка уметност сецесије

Графичке уметности су цветале у периоду сецесије захваљујући новим технологијама штампања, посебно литографији у боји, која је омогућила масовну производњу постера у боји. Уметност више није била ограничена на галерије, музеје и салоне; могла се наћи на зидовима Париза и у илустрованим уметничким часописима који су кружили широм Европе и у Сједињеним Државама. Најпопуларнија тема постера сецесије биле су жене; жене које симболизују гламур, модерност и лепоту, често окружене цвећем.

У Британији, водећи графички уметник у стилу сецесије био је Обри Бирдсли (1872–1898). Почео је са гравираним илустрацијама за књигу Смрт Артурова, а затим црно-белим илустрацијама за Салому Оскара Вајлда (1893), што му је донело славу. Исте године почео је да гравира илустрације и постере за уметнички часопис The Studio, који је помогао у промоцији европских уметника попут Фернана Кнопфа у Британији. Криве линије и сложени цветни узорци привлачили су подједнаку пажњу као и текст.[187]

Швајцарско-француски уметник Ежен Грасе (1845–1917) био је један од првих твораца француских постера у стилу сецесије. Помогао је у декорисању чувеног кабареа Le Chat Noir 1885. године и направио своје прве постере за 'Fêtes de Paris'. Направио је славни постер Саре Бернар 1890. године и широк спектар илустрација за књиге. Уметници-дизајнери Жил Шере, Жорж де Фер и сликар Анри де Тулуз-Лотрек сви су правили постере за париска позоришта, кафиће, плесне дворане и кабарее. Чешки уметник Алфонс Муха (1860–1939) стигао је у Париз 1888. године, а 1895. направио је постер за глумицу Сару Бернар у представи Жизмонда Викторјена Сардуа. Успех овог постера довео је до уговора за израду постера за још шест представа Бернарове. Током наредне четири године, такође је дизајнирао сценографију, костиме, па чак и накит за глумицу.[188][189] На основу успеха својих позоришних постера, Муха је правио постере за разне производе, од цигарета и сапуна до пивских кексова, а на свима је била идеализована женска фигура са фигуром пешчаног сата. Наставио је да дизајнира производе, од накита до кутија за кекс, у свом препознатљивом стилу.[190]

У Бечу, најплоднији дизајнер графике и постера био је Коломан Мозер (1868–1918), који је активно учествовао у покрету Сецесије са Густавом Климтом и Јозефом Хофманом, и правио илустрације и насловнице за часопис покрета, Ver Sacrum, као и слике, намештај и декорације.[191]

Сликарство

[уреди | уреди извор]

Сликарство је било још једно подручје сецесије, иако се већина сликара повезаних са сецесијом првенствено описује као припадници других покрета, посебно постимпресионизма и симболизма. Алфонс Муха је био познат по својим постерима у стилу сецесије, што га је фрустрирало. Према његовом сину и биографу, Јиржију Мухи, он није много ценио сецесију. „Шта је то, сецесија? питао је. „... Уметност никада не може бити нова.”[192] Највише се поносио својим радом као историјски сликар. Његова слика инспирисана сецесијом, Славија, портрет је ћерке његовог мецене у словенској ношњи, која је направљена по узору на његове позоришне постере.[192]

Сликари најближе повезани са сецесијом били су Ле Наби, постимпресионистички уметници који су били активни у Паризу од 1888. до 1900. године. Један од њихових наведених циљева био је да сруше баријеру између лепих уметности и декоративних уметности. Сликали су не само платна, већ и декоративне параване и панеле. Многи њихови радови били су под утицајем естетике јапанских графика. Чланови су били Пјер Бонар, Морис Дени, Пол Рансон, Едуар Вијар, Кер-Гзавје Русел, Феликс Валотон и Пол Серизје.[193]

Аустријски сликар Густав Климт био је експонент сликарства сецесије, и конкретније представник модернистичког покрета Бечке сецесије. Климт је сликао платна и мурале у раскошном личном стилу, који је такође изражавао кроз рукотворине, попут оних које се налазе у Галерији Бечке сецесије. Климт је један од својих најчешћих извора инспирације налазио у женском акту. Његови радови су сензуални, са натуралистичким, индивидуалним, органским стилом, инспирисани природом, пратећи декоративни стил Гаудија.

Каталонски модернистички сликари (Рамон Касас, Сантјаго Русињол, Алеш Клапес, Жоаким Суњер, Ерменехилдо Англада Камараса, Жуан Бруљ, Рикард Каналс, Хавијер Госе, Жозеп Марија Серт, Мигел Утриљо, итд.), блиско повезани са авангардом у Паризу и под великим утицајем Антонија Гаудија, имали су у таверни Els Quatre Gats своје место окупљања. Пабло Пикасо је произашао из те групе.

Ученици Англаде Камарасе били су Аргентинци Грегорио Лопез Нагил, Тито Читадини и Раул Маца који су били заслужни за преношење сликарства сецесије у Јужну Америку.

У Белгији, Фернан Кнопф је радио и у сликарству и у графичком дизајну. Зидни мурали Густава Климта интегрисани су у декоративну шему Јозефа Хофмана за палату Штокле (1905–1911). Климтов мурал за трпезарију у палати Штокле сматра се ремек-делом касне сецесије.

Једна тема се појавила и у традиционалном сликарству и у сецесији; америчка плесачица Лоја Фулер портретисана је од стране француских и аустријских сликара и уметника постера.[44]

Посебан стил који је постао популаран у периоду сецесије, посебно у Бриселу, био је сграфито, техника измишљена у ренесанси наношења слојева обојеног малтера за израду мурала на фасадама кућа. Ово је посебно користио белгијски архитекта Пол Анкар за куће које је градио за два пријатеља уметника, Пола Кошија и Алберта Шамберланија.

Уметност стакла

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Уметност стакла сецесије

Уметност стакла је била медиј у којем је сецесија пронашла нове и разноврсне начине изражавања. Интензивно експериментисање се одвијало, посебно у Француској, како би се пронашли нови ефекти транспарентности и непрозирности: у гравирању камејом, двоструким слојевима и гравирању киселином, техници која је омогућила серијску производњу. Град Нанси постао је важан центар за француску индустрију стакла, а радионице Емила Галеа и студија Даум, предвођеног Огистом и Антонином Даумом, налазиле су се тамо. Радили су са многим истакнутим дизајнерима, укључујући fr, fr и Амалрика Валтера. Развили су нову методу инкрустације стакла притискањем фрагмената разнобојног стакла у недовршени комад. Често су сарађивали са дизајнером намештаја Лујом Мажорелом, чији су дом и радионице били у Нансију. Још једна карактеристика сецесије била је употреба витражних прозора са цветним темама тог стила у стамбеним салонима, посебно у кућама сецесије у Нансију. Многи су били дело Жака Грибера, који је правио прозоре за Вила Мажорел и друге куће.[195]

У Белгији, водећа фирма била је фабрика стакла Val Saint Lambert, која је стварала вазе у органским и цветним облицима, од којих је многе дизајнирао Филип Волферс. Волферс је био посебно познат по стварању дела симболистичког стакла, често са причвршћеним металним украсом. У Бохемији, тада региону Аустроугарске, познатом по производњи кристала, компаније J. & L. Lobmeyr и Joh. Loetz Witwe такође су експериментисале са новим техникама бојења, производећи живље и богатије боје. У Немачкој, експериментисање је водио Карл Кепинг, који је користио дувано стакло за стварање изузетно деликатних чаша у облику цвећа; толико деликатних да их је мало преживело до данас.[196]

У Бечу, дизајни стакла покрета Сецесије били су много геометријскији од оних у Француској или Белгији; Ото Пручер је био најригорознији дизајнер стакла тог покрета.[196] У Британији, низ цветних витражних дизајна креирала је Маргарет Макдоналд Мекинтош за архитектонски приказ под називом Кућа љубитеља уметности.

У Сједињеним Државама, Луј Комфорт Тифани и његови дизајнери постали су посебно познати по својим лампама, чији су стаклени абажури користили уобичајене цветне теме сложено састављене. Тифанијеве лампе су стекле популарност након Светске колумбијске изложбе у Чикагу 1893. године, где је Тифани изложио своје лампе у капели налик на византијску. Тифани је опсежно експериментисао са процесима бојења стакла, патентирајући 1894. године процес Фаврил стакла, који је користио металне оксиде за бојење унутрашњости растопљеног стакла, дајући му иридесцентни ефекат. Његове радионице су произвеле неколико различитих серија Тифани лампи у различитим цветним дизајнима, заједно са витражним прозорима, параванима, вазама и низом декоративних предмета. Његови радови су прво увезени у Немачку, затим у Француску од стране Зигфрида Бинга, а затим су постали једна од декоративних сензација изложбе 1900. године. Амерички ривал Тифанију, Steuben Glass, основан је 1903. године у Корнингу, Њујорк, од стране Фредерика Кардера, који је, као и Тифани, користио Фаврил процес за стварање површина са иридесцентним бојама. Још један значајан амерички уметник стакла био је Џон Ла Фарж, који је стварао сложене и шарене витражне прозоре на религиозне и чисто декоративне теме.[196]

Примери витражних прозора у црквама могу се наћи у чланку Религијске грађевине у стилу сецесије.

Уметност метала

[уреди | уреди извор]

Архитектонски теоретичар 19. века Ежен Виоле-ле-Дик залагао се за показивање, а не скривање, гвоздених оквира модерних зграда, али су архитекти сецесије Виктор Орта и Ектор Гимар отишли корак даље: додали су гвоздене украсе у кривинама инспирисаним цветним и биљним облицима како у ентеријеру, тако и у екстеријеру својих зграда. Они су имали облик ограда за степеништа у унутрашњости, расветних тела и других детаља у ентеријеру, као и балкона и других орнамената на спољашњости. Ови елементи су постали неке од најпрепознатљивијих карактеристика архитектуре сецесије. Употреба металне декорације у биљним облицима ускоро се појавила и на сребрном посуђу, лампама и другим декоративним предметима.[197]

У Сједињеним Државама, дизајнер Џорџ Грант Елмсли израдио је изузетно сложене дизајне од ливеног гвожђа за балустраде и друге унутрашње декорације зграда чикашког архитекте Луја Саливана.

Док су француски и амерички дизајнери користили цветне и биљне форме, Јозеф Марија Олбрих и други уметници сецесије дизајнирали су чајнике и друге металне предмете у геометријскијем и трезвенијем стилу.[198]

Накит

[уреди | уреди извор]

Карактеристике накита сецесије укључују суптилне криве и линије. Његов дизајн често садржи природне објекте, укључујући цвеће, животиње или птице. Женско тело је такође популарно и често се појављује на камејама. Често је укључивао дугачке огрлице од бисера или сребрних ланаца испрекидане стакленим перлама или са сребрним или златним привеском на крају, који је и сам често дизајниран као украс за држање једног, фасетираног драгуља од аметиста, перидота или цитрина.[199]

Накит сецесије се одликује широком употребом детаљних, симболичних мотива који отелотворују дубоку повезаност покрета са природом и митологијом. Преовлађујући мотиви укључују етеричне облике вилиних коњица и паунова, који симболизују трансформацију и лепоту, као и детаљне приказе биљака и цвећа, истичући цикличност и раст природе. Сложено дизајнирани инсекти попут лептира и скарабеја, често израђени са педантним емајлирањем, додају слој мистицизма, симболизујући препород и заштиту. Овај стил је такође често приказивао витке фигуре жена, сугеришући сензуалност и везу са земљом. Мрачније фигуре попут змија и митских створења попут Медуза и химера коришћене су за дочаравање тамнијих аспеката природног и митског света. Употреба ових мотива није била само за украс; сваки је био прожет значењима, одражавајући филозофију сецесије о интеграцији уметности, природе и духовне симболике.[200]

Период сецесије донео је значајну стилску револуцију у индустрији накита, коју су углавном водиле велике фирме у Паризу. Током претходна два века, нагласак у фином накиту био је на стварању драматичних поставки за дијаманте. Током владавине сецесије, дијаманти су обично играли споредну улогу. Златари су експериментисали са широким спектром другог камења, укључујући ахат, гранат, опал, месечев камен, аквамарин и друго полудраго камење, као и са широким спектром нових техника, између осталог емајлирањем, и новим материјалима, укључујући рог, ливено стакло и слоновачу. Ови материјали су им омогућили да створе органске облике и сложене детаље, истичући одступање епохе од традиционалног дизајна накита ка уметничкијим и изражајнијим креацијама. Технике попут plique-à-jour емајлирања коришћене су за постизање прозирних ефеката сличних витражу, додајући дубину и сјај њиховим делима.[201]

Рани значајни париски златари у стилу сецесије укључивали су Луј Окок, чија је породична златара датирала из 1821. године. Најпознатији дизајнер периода сецесије, Рене Лалик, био је шегрт у Ококовом студију од 1874. до 1876. године. Лалик је постао централна фигура накита и стакла сецесије, користећи природу, од вилиних коњица до трава, као своје моделе. Уметници изван традиционалног света накита, попут Пол Фоло, најпознатијег као дизајнер намештаја, експериментисали су са дизајном накита. Други значајни француски дизајнери накита сецесије укључивали су Жил Брато и Жорж Анри. У Сједињеним Државама, најпознатији дизајнер био је Луј Комфорт Тифани, чији је рад био изложен у радњи Зигфрида Бинга и на Париској изложби 1900. године. Париска галерија Зигфрида Бинга, Maison de l'Art Nouveau, играла је кључну улогу у промовисању накита сецесије. Излажући дела авангардних златара попут Ренеа Лалика, Анрија Вевера и Едварда Колоне, Бинг је уздигао накит на статус лепе уметности и подстакао међународно уважавање стила.[201]

У Британији, најистакнутија личност био је дизајнер Liberty & Co. & Cymric Арчибалд Нокс, који је направио низ комада у стилу сецесије, укључујући сребрне копче за каиш. Чарлс Роберт Ешби дизајнирао је привеске у облику паунова. Свестрани дизајнер из Глазгова, Чарлс Рени Мекинтош, такође је правио накит, користећи традиционалне келтске симболе. У Немачкој, центар за накит југендстила био је град Пфорцхајм, где се налазила већина немачких фирми, укључујући Теодора Фарнера. Брзо су производили дела како би задовољили потражњу за новим стилом.[199]

Архитектура и орнаментика

[уреди | уреди извор]
Види још: Религијске грађевине у стилу сецесије

Архитектура сецесије била је реакција на еклектичне стилове који су доминирали европском архитектуром у другој половини 19. века. Изражавала се кроз декорацију: било орнаменталну (засновану на цвећу и биљкама, нпр. чичковима,[202] ирисима,[203] цикламама, орхидејама, локвањима итд.) или скулптуралну (погледајте одговарајући одељак испод). Иако се лица људи (или маскарони) сматрају орнаментом, употреба људи у различитим облицима скулптуре (статуе и рељефи: погледајте одговарајући одељак испод) такође је била уобичајена у неким облицима сецесије. Пре Бечке сецесије, југендстила и различитих облика национално-романтичарског стила, фасаде су биле асиметричне и често украшене полихромним керамичким плочицама. Декорација је обично сугерисала покрет; није постојала разлика између структуре и орнамента.[204] Мотив увијања или „ударца бичем”, заснован на облицима биљака и цвећа, био је широко коришћен у раној сецесији, али је декорација постала апстрактнија и симетричнија у Бечкој сецесији и другим каснијим верзијама стила, као на палати Штокле у Бриселу (1905–1911).[205]

Стил се први пут појавио у Бриселу на кући Анкар Пола Анкара (1893) и хотелу Тасел (1892–93) Виктора Орте. Хотел Тасел је посетио Ектор Гимар, који је исти стил користио у свом првом великом делу, Кастел Беранже (1897–98). Орта и Гимар су такође дизајнирали намештај и унутрашњу декорацију, све до квака и тепиха. Године 1899, на основу славе Кастел Беранжеа, Гимар је добио наруџбину да дизајнира улазе у станице новог Париског метроа, који је отворен 1900. године. Иако је мало оригиналних преживело, они су постали симбол покрета сецесије у Паризу.

У Паризу, архитектонски стил је такође био реакција на строге прописе наметнуте фасадама зграда од стране Жоржа-Ежена Османа, префекта Париза под Наполеоном III. Еркери су коначно дозвољени 1903. godine, а архитекти сецесије су отишли у супротну крајност, најизраженије у кућама Жила Лавирота, које су у суштини биле велика скулптурална дела, потпуно прекривена декорацијом. Важан кварт са кућама у стилу сецесије појавио се у француском граду Нансију, око виле Мажорел (1901–02), резиденције дизајнера намештаја Луја Мажорела. Дизајнирао ју је Анри Соваж као изложбени простор за Мажорелове дизајне намештаја.

Многе зграде у стилу сецесије уврштене су на списак светске културне баштине Унеска као део градских центара (у Берну, Будимпешти, Лавову, Паризу, Порту, Прагу, Риги, Санкт Петербургу, Стразбуру (Нојштат) и Бечу). Поред њих, постоје и зграде које су уврштене на списак као засебни објекти:

Скулптура

[уреди | уреди извор]

Скулптура је била још један облик изражавања уметника сецесије, понекад се преплићући са керамиком. Порцеланска фигурина Плесачица са шалом Агатона Леонара освојила је признање и у керамици и у скулптури на Париској изложби 1900. године. Вајари из других земаља такође су стварали керамичке скулптуре: Бохемијанац Станислав Сухарда и Ладислав Шалоун, Белгијанац Чарлс Ван дер Стапен и Каталонац ca, који је стварао статуе од полихромне теракоте. Још један значајан вајар тог времена био је Агусти Керол Субиратс из Каталоније, који је стварао статуе у Шпанији, Мексику, Аргентини и на Куби.[207]

У архитектонској скулптури коришћени су не само статуе већ и рељефи. Архитекти и вајари сецесије пронашли су инспирацију у животињским мотивима (лептири,[208] паунови,[209] лабудови,[210] сове,[211] слепи мишеви,[212] змајеви,[213] медведи[214]). Атланти,[215] каријатиде,[216] пути,[217] и гаргојли[218] су такође коришћени.

Намештај

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Намештај у стилу сецесије

Дизајн намештаја у периоду сецесије био је уско повезан са архитектуром зграда; архитекти су често дизајнирали намештај, тепихе, расветна тела, кваке и друге декоративне детаље. Намештај је често био сложен и скуп; фина завршна обрада, обично полирана или лакирана, сматрала се суштинском, а континентални дизајни су обично били веома сложени, са кривим облицима које је било скупо направити. Такође је имао недостатак да власник куће није могао да мења намештај или додаје комаде у другачијем стилу без нарушавања целокупног ефекта собе. Из тог разлога, када је архитектура сецесије изашла из моде, стил намештаја је такође углавном нестао.

У Француској, центар за дизајн и производњу намештаја био је у Нансију, где су два велика дизајнера, Емил Гале и Луј Мажорел, имали своје студије и радионице, и где је 1901. godine основан Alliance des industries d'art (касније назван Школа у Нансију). Оба дизајнера су своју структуру и орнаментику заснивали на облицима преузетим из природе, укључујући цвеће и инсекте, као што је вилин коњиц, популаран мотив у дизајну сецесије. Гале је био посебно познат по употреби маркетерије у рељефу, у облику пејзажа или поетских тема. Мажорел је био познат по употреби егзотичног и скупог дрвета, и по причвршћивању скулптура од бронзе у биљним темама на своје комаде намештаја. Оба дизајнера су користила машине за прве фазе производње, али су сви комади завршавани ручно. Други значајни дизајнери намештаја из Школе у Нансију били су Ежен Вален и Емил Андре; обојица су били архитекти по образовању, и обојица су дизајнирали намештај који је подсећао на намештај белгијских дизајнера попут Орте и Ван де Велдеа, који је имао мање декорације и ближе пратио криве биљке и цвеће.

Други значајни француски дизајнери били су Анри Белери-Дефонтен, који је инспирацију црпео из неоготичких стилова Виоле-ле-Дика; и Жорж де Фер, Ежен Гајар и Едуар Колона, који су сарађивали са трговцем уметнинама Зигфридом Бингом на ревитализацији француске индустрије намештаја новим темама. Њихов рад је био познат по „апстрактном натурализму”, јединству правих и кривих линија и утицају рококоа. Намештај де Фера у Бинговом павиљону освојио је златну медаљу на Париској изложби 1900. године. Најнеобичнији и најживописнији француски дизајнер био је Франсоа-Рупер Карабин, вајар по образовању, чији је намештај садржао скулптуре нагих женских фигура и симболичних животиња, посебно мачака, који су комбиновали елементе сецесије са симболизмом. Други утицајни париски дизајнери намештаја били су Шарл Плиме и Александр Шарпентје.[219] На много начина, стари речник и технике класичног француског намештаја рококоа из 18. века реинтерпретирани су у новом стилу.

У Белгији, пионири архитекти покрета сецесије, Виктор Орта и Анри ван де Велде, дизајнирали су намештај за своје куће, користећи снажне криве линије и минимум декорације. Белгијски дизајнер Гистав Серирје-Бови додао је више декорације, примењујући месингане траке у кривим облицима. У Холандији, где се стил звао Nieuwe Kunst или Нова уметност, Х. П. Берлаге, Лајон Каше и Теодор Нивенхојс су следили другачији пут, пут енглеског покрета уметности и занатства, са више геометријских рационалних облика.

У Британији, намештај Чарлса Ренија Мекинтоша био је чисто у стилу покрета уметности и занатства, строг и геометријски, са дугим правим линијама и правим угловима и минимумом декорације.[220] Континентални дизајни су били много сложенији, често користећи криве облике како у основним облицима комада, тако и у примењеним декоративним мотивима. У Немачкој, намештај Петера Беренса и југендстила био је углавном рационалистички, са геометријским правим линијама и нешто декорације причвршћене на површину. Њихов циљ је био тачно супротан француској сецесији; једноставност структуре и једноставност материјала, за намештај који би могао бити јефтин и лако масовно произведен. Исто је важило и за намештај дизајнера Бечке радионице у Бечу, предвођених Отом Вагнером, Јозефом Хофманом, Јозефом Маријом Олбрихом и Коломаном Мозером. Намештај је био геометријски и имао је минимум декорације, иако је у стилу често пратио национални историјски преседан, посебно стил бидермајер.[221]

Италијански и шпански дизајн намештаја кренули су својим путем. Карло Бугати у Италији дизајнирао је изузетну столицу Пуж, дрво прекривено осликаним пергаментом и бакром, за Међународну изложбу у Торину 1902. године. У Шпанији, пратећи вођство Антонија Гаудија и покрета модернизма, дизајнер намештаја Гаспар Омар дизајнирао је дела инспирисана природним облицима са додиром каталонских историјских стилова.[136]

У Сједињеним Државама, дизајн намештаја је чешће био инспирисан покретом уметности и занатства, или историјским америчким моделима, него сецесијом. Један дизајнер који је увео теме сецесије био је Чарлс Ролфс у Буфалу, Њујорк, чији су дизајни за намештај од америчког белог храста били под утицајем мотива келтске уметности и готичке уметности, са додиром сецесије у металним украсима примењеним на комаде.[136]

Керамика

[уреди | уреди извор]

Керамичка уметност, укључујући фајанс, била је још једна процветала област за уметнике сецесије, у земљама енглеског говорног подручја спадајући под шири покрет уметничке грнчарије. Последњи део 19. века донео је многе технолошке иновације у производњи керамике, посебно развој керамике на високој температури (grand feu) са кристализованим и мат глазурама. Истовремено, поново су откривене неке изгубљене технике, као што је sang de boeuf глазура. Керамика сецесије је такође била под утицајем традиционалне и модерне јапанске и кинеске керамике, чији су се биљни и цветни мотиви добро уклапали у стил сецесије. У Француској, уметници су такође поново открили традиционалне методе каменине (grés) и поново их осмислили са новим мотивима.[226]

Емил Гале, у Нансију, стварао је земљане радове у природним земљаним бојама са натуралистичким темама биљака и инсеката. Керамика је такође нашла важну нову примену у архитектури: архитекти сецесије, међу њима Жил Лавирот и Ектор Гимар, почели су да украшавају фасаде зграда архитектонском керамиком, од којих су многе израђене у фирми Александра Бигоа, дајући им препознатљив скулптурални изглед сецесије.[226]

Један од пионира француских керамичара сецесије био је Ернест Шапле, чија је каријера у керамици трајала тридесет година. Почео је са производњом каменине под утицајем јапанских и кинеских прототипова. Почевши од 1886. године, радио је са сликарем Полом Гогеном на дизајну каменине са примењеним фигурама, вишеструким ручкама, осликаним и делимично глазираним, и сарађивао са вајарима Феликсом Бракмоном, Жилом Далуом и Огистом Роденом. Његови радови су били хваљени на изложби 1900. године.

Главне националне керамичке фирме имале су важно место на Париској изложби 1900. године: Национална мануфактура у Севру изван Париза; Nymphenburg, Meissen, Villeroy & Boch у Немачкој, и Даултон у Британији. Други водећи француски керамичари били су Таксил Доа, Пјер-Адријен Далпера, Едмон Лашенал, fr и Огист Делаерш.[227]

У Француској, керамика сецесије је понекад прелазила границу у скулптуру. Порцеланска фигурина Плесачица са шалом Агатона Леонара, направљена за Националну мануфактуру у Севру, освојила је признање у обе категорије на Париској изложби 1900. године.

Фабрика Жолнаи у Печују, Мађарска, основана је од стране Миклоша Жолнаија (1800–1880) 1853. године и вођена од стране његовог сина, Вилмоша Жолнаија (1828–1900) са главним дизајнером Тадеом Сикорским (1852–1940) за производњу каменине и друге керамике. Године 1893, Жолнаи је представио порцеланске комаде направљене од еозина. Водио је фабрику до светског признања представљајући своје иновативне производе на светским сајмовима и међународним изложбама, укључујући Светску изложбу 1873. у Бечу, затим на Светској изложби 1878. у Паризу, где је Жолнаи добио Grand Prix. Жолнаи украси за зграде отпорни на мраз коришћени су на бројним зградама, посебно током покрета сецесије.[228]

Керамичке плочице су такође биле препознатљива карактеристика португалске Арте Нова, која је наставила дугу азулежо традицију земље.

Мозаици

[уреди | уреди извор]

Мозаике су користили многи уметници сецесије из различитих покрета, посебно каталонског модернизма (Болница Сан Пау, Палата каталонске музике, Каса Љео-Морера и многи други). Антони Гауди је изумео нову технику у обради материјала названу трекадис, која је користила отпадне керамичке комаде.

Шарена мајолика плочица са цветним дизајном била је препознатљива карактеристика Мајолика куће у Бечу Ота Вагнера (1898) и зграда дела руске колоније Абрамцево, посебно оних Михаила Врубеља.

Текстил и тапете

[уреди | уреди извор]

Текстил и тапете били су важан медиј сецесије од самог почетка стила и суштински елемент дизајна ентеријера сецесије. У Британији, дизајни текстила Вилијама Мориса помогли су у покретању покрета уметности и занатства, а затим и сецесије. Многи дизајни су створени за робну кућу Либерти у Лондону, која је популаризовала стил широм Европе. Један од таквих дизајнера био је Силвер студио, који је пружао шарене стилизоване цветне узорке. Други препознатљиви дизајни долазили су из Школе у Глазгову и од Маргарет Макдоналд Мекинтош. Школа у Глазгову увела је неколико препознатљивих мотива, укључујући стилизована јаја, геометријске облике и „ружу из Глазгова”.

У Француској, велики допринос дао је дизајнер Ежен Грасе, који је 1896. године објавио La Plante et ses applications ornamentales, предлажући дизајне сецесије засноване на различитим цветовима и биљкама. Многи узорци су дизајнирани и произведени за главне француске произвођаче текстила у Милузу, Лилу и Лиону, од стране немачких и белгијских радионица. Немачки дизајнер Херман Обрист специјализовао се за цветне узорке, посебно цикламу и стил „ударца бичем” заснован на цветним стабљикама, који је постао главни мотив стила. Белгијанац Анри ван де Велде представио је текстилно дело, La Veillée d'Anges, на салону La Libre Esthéthique у Бриселу, инспирисано симболизмом Пола Гогена и Набија. У Холандији, текстил је често био инспирисан батик узорцима из холандских колонија у Источној Индији. Народна уметност је такође инспирисала стварање таписерија, тепиха, везова и текстила у централној Европи и Скандинавији, у раду Герхарда Мунтеа и Фриде Хансен у Норвешкој. Дизајн Пет лабудова Ота Екмана појавио се у више од стотину различитих верзија. Мађарски дизајнер Јанош Васари комбиновао је елементе сецесије са фолклорним темама.[230]

Музеји

[уреди | уреди извор]

Постоје 4 врсте музеја који приказују наслеђе сецесије:

  • Музеји широког опсега (нису специфично посвећени сецесији, али имају велику колекцију предмета у овом стилу). Споменици сецесије су искошени;
  • Куће-музеји уметника сецесије (сви осим музеја Алфонса Мухе су споменици сецесије);
  • Музеји посвећени локалним покретима сецесије (сви су споменици сецесије);
  • Друге зграде сецесије са статусом музеја или које садрже музеј (нису посвећене локалним покретима сецесије/специфичним уметницима).
Држава Музеји широког опсега Куће-музеји уметника сецесије Музеји посвећени локалним покретима сецесије Друге зграде сецесије са статусом музеја
 Austria Музеј примењене уметности у Бечу у Бечу Зграда Сецесије у Бечу Вагнерови павиљони на Карлсплацу и Хицингу у Бечу
 Argentina Општински музеј уметности Хуан Карлос Кастањино у Мар дел Плати
 Belgium Музеј Fin-de-Siècle у Бриселу, Музеј плочица Жилио и Ролантс у Хемиксему Кућа и атеље Орта и Кућа Коши у Бриселу Белгијски центар стрипа, Музеј музичких инструмената и Кућа Отрик у Бриселу
 Chile Палата Бабурица у Валпараису
 Czech Republic Источночешки музеј у Храдец Кралову Музеј Алфонса Мухе у Прагу Музеј модерне уметности у Оломоуцу
 Denmark Музеј Сондерјиланд у Скербеку
 France Музеј Орсе, Музеј декоративних уметности, Музеј Карнавале, Мала палата у Паризу; Историјски музеј у Агеноу; Музеј модерне и савремене уметности у Стразбуру, Музеј лепих уметности у Нансију Вила Мажорел у Нансију; fr у Венжан сир Модеру Музеј школе у Нансију у Нансију Maxim's Art Nouveau "Collection 1900" изнад ресторана Maxim's у Паризу (само за групе од двадесет или више особа)
 Finland Атенеум и Национални музеј Финске у Хелсинкију, Музеј уметности у Турку у Туркуу Хвитреск (кућа Хермана Геселијуса, Армаса Линдгрена и Елијела Саринена) у Кирконумију и Музеј Гален-Калела у Еспоу
 Germany Музеј Брохан у Берлину, Музеј у Мајолици у Карлсруеу, Државни музеј у Мајнцу, Музеј Визбаден у Визбадену de у Дармштату Музеј Остхаус у Хагену
 Hungary Музеј примењене уметности и његов огранак Вила Ђерђ Рат у Будимпешти, hu у Геделеу Кућа-музеј Микше Рота у Будимпешти Кућа мађарске сецесије у Будимпешти Геолошки музеј у Будимпешти
 Italy it у Казале Монферату Вила Бернаскони у Чернобију
 Latvia Музеј сецесије у Риги у Риги
 Mexico Музеј предмета у Мексико Ситију
 Norway Центар југендстила у Олесунду Норвешки музеј савремене уметности у Ослоу
 Portugal Музеј Арте Нова у Авеиру Музеј-резиденција др Анастасија Гонсалвеса у Лисабону
 Romania Секељски национални музеј у Светом Ђорђу, Дворац Пелишор у Синаји Кућа Дарваш-Ла Рош у Орадеи
 Russia Колонија Абрамцево у Московској области; Сверуски музеј декоративне уметности и Музеј Горког у Москви; Државни руски музеј, Музеј политичке историје Русије у Санкт Петербургу Кућа-музеј Фјодора Ливчака у Уљановску[231] Музеј уметничке колоније Талашкино у Фленову, Смоленска област (само на руском) Музеј сребрног доба руске књижевности у Москви, Музеј Модерн у Самари, имање Асејевих у Тамбову; Општински музеј у Приморску и имање-музеј Шчербова у Гатчини (оба у Лењинградској области), Таганргски музеј архитектуре и урбанизма у Таганрогу, Музеј архитектуре Бел епока у Уљановску
 Serbia Музеј примењене уметности у Београду Дом Јована Цвијића у Београду, Атеље Уроша Предића у Београду, Новосадска синагога у Новом Саду, Суботичка синагога у Суботици, Палата Рајхл у Суботици
 Spain Национални уметнички музеј Каталоније у Барселони, CaixaForum у Мадриду, Музеј сецесије и ар декоа у Саламанци, Музеј Агбар де лес Аигуес у Корнељи де Љобрегат[232] Кућа-музеј Гауди у Барселони, Кућа-музеј Љуиса Доменека и Мунтанера у Канет де Мару ca у Барселони, es у Новелди Саграда Фамилија, Болница Сан Пау, Каса Висенс у Барселони
 Sweden Биолошки музеј у Стокхолму, Rohsska Museum у Гетеборгу
 Switzerland fr
 UK Музеј Викторије и Алберта у Лондону; Музеј Келвингров у Глазгову, Уметничка галерија Хаворт у Акрингтону[233] Кућа Мекинтош у Музеј и уметничка галерија Хантеријан у Глазгову Музеј Хорниман у Лондону
 Ukraine Уметнички музеј у Черновцима, Музеј локалне историје у Полтави
 USA Музеј америчке уметности Чарлс Хосмер Морс у Винтер Парку, Флорида, Музеј уметности Метрополитен у Њујорку, Центар Гети у Лос Анђелесу; Купер Хјуит, Смитсонијан дизајн музеј у Њујорку, Уметнички институт Чикага у Чикагу

Постоје многе друге зграде и структуре у стилу сецесије које немају статус музеја, али се могу званично посетити уз накнаду или незванично бесплатно (нпр. железничке станице, цркве, кафићи, ресторани, пабови, хотели, продавнице, канцеларије, библиотеке, гробља, фонтане, као и бројне стамбене зграде које се и даље користе за становање).

Наслеђе

[уреди | уреди извор]

Критикована због „својих примитивних екстраваганција”, сецесија је почела да бледи након 1911. године.[234] У историјама европске архитектуре 20. века, од 1930-их до 1950-их, утицајни историчари, попут Николауса Певзнера, Зигфрида Гидиона и Хенри-Расела Хичкока, нису узимали сецесију у обзир. То је оставило прве верзије Певзнерове Генијалности европске архитектуре без помињања Ектора Гимара или Антонија Гаудија. Први већи радови који су се бавили сецесијом објављени су крајем 1950-их, са Џонијем Ватсером.

Утицај на ар деко

[уреди | уреди извор]

Сецесија је била један од фактора који су довели до ар деко, стила створеног као колективни напор више француских дизајнера да створе нови модерни стил око 1910. године. То је зато што је сецесија прекинула надмоћ хисторицизма и еклектицизма 19. века, супротстављајући се академским конвенцијама. Кроз своје различите манифестације, измислила је нове орнаменталне системе, који више нису зависили од историјских формула, путем кривих биљних облика у већем делу света, геометријске декорације у Аустроугарској и Великој Британији, и реинтерпретација националне традиције у земљама северне, средње и источне Европе. Идеја стварања новог стила, са новим орнаментима и облицима, била је значајан допринос који је сецесија донела у проналаску ар декоа. Још један аспект преузет из сецесије је нагласак на домаћем луксузу.

Неки од финих детаља и вијугавих линија сецесије такође се налазе у архитектури и дизајну ар декоа 1920-их, али нешто поједностављени. Слично томе, равне боје и видљиви обриси популаризовани постерима сецесије врло често се користе у илустрацијама ар декоа. У поређењу са многим дизајнима сецесије, где се чини да биљни мотиви расту и трансформишу се на објекту или архитектонском орнаменту, већина дела ар декоа има јасну композициону структуру, сличну неокласицизму.

Осим идеја преузетих из француско-белгијске сецесије, утицај је дошао и из геометријских мотива и волумена који се налазе у Великој Британији и Бечу. Цвеће, спирале и квадрати који се овде налазе веома су слични онима у ар декоу. Чарлс Рени Мекинтош је чак и предвидео ар деко форме у својим каснијим креацијама. Једно од сецесионистичких дела које најбоље наговештава стил је Палата Штокле у Бриселу, са својим степенастим повлачењем у облику зигурата, вертикалним прорезом прозора на степеништу и укупном једноставношћу и скромном орнаментиком.[240]

Оживљавања

[уреди | уреди извор]

Током 1960-их, рођен је постмодернизам. Ово је био и јесте покрет који преиспитује модернизам (статус кво после Другог светског рата) и промовише укључивање и реинтерпретацију елемената историјских стилова у нове дизајне. Иако је неколико међународних изложби о сецесији одржано 1950-их, успешно оживљавање појавило се 1960-их, а посебно 1970-их са успоном постмодернизма. Осим изложби, ово оживљавање може бити повезано са генерацијом „моћи цвећа” која је давала тон у то време и препознала своје животне идеале у цветном орнаменту и еротски „еманципованим” уметничким темама из година око 1900.

Сецесија је такође била један од главних извора инспирације за многе постере психоделичног рока из истог периода. Водећи заговорници покрета психоделичне уметности 1960-их били су уметници постера из Сан Франциска као што су Рик Грифин, Виктор Москосо, Бони Маклин, Стенли Маус, Алтон Кели и Вес Вилсон. У поређењу са земљаним бојама које карактеришу сецесију, ови постери су имали веома засићене боје у контрасту, као и веома стилизован текст, понекад тешко читљив. Овај стил је цветао од отприлике 1966. до 1972. године.

Иконичне слике Густава Климта данас се налазе на многим кич сувенирима: шољама, тањирима, салветама, привесцима за кључеве и тако даље. Пољубац је одштампан на безброј величина и материјала. У сличној ситуацији су и постери Алфонса Мухе.

Један од уметника који је у сецесији пронашао главни извор инспирације био је аустријски сликар и архитекта Фриденсрајх Хундертвасер. Инспирацију је црпео из више извора, укључујући Егона Шилеа, барок и персијску минијатуру, као и кривудаву орнаментику сецесије.[242]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Према неким истраживачима, Отел Жасед (1893) се такође приписује ар нувоу[45]
  2. ^ Неки извори, нпр. архива Веркбунда, наводе Ван де Велдеа као једног од оснивачких чланова.[83]
  3. ^ Направљено као ускршњи поклон цара Николаја II својој супрузи

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Art Nouveau”. Heilbrunn Timeline of Art History, Metropolitan Museum of Art. Приступљено 11. 4. 2008. 
  2. ^ а б в Sembach, Klaus-Jürgen, L'Art Nouveau (2013), pp. 8–30
  3. ^ Sterner (1982), 6.
  4. ^ а б https://www.britannica.com/biography/Victor-Baron-Horta Victor Horta] Архивирано 2019-04-19 на сајту Wayback Machine – Encyclopædia Britannica
  5. ^ а б в г World Heritage Centre, UNESCO. „Major Town Houses of the Architect Victor Horta (Brussels)”. whc.unesco.org. Архивирано из оригинала 13. 5. 2013. г. Приступљено 26. 12. 2019. 
  6. ^ Oudin, Bernard, Dictionnaire des Architectes Victor Horta article
  7. ^ „Art Nouveau”. Heilbrunn Timeline of Art History. , Metropolitan Museum of Art
  8. ^ Vigne, Georges, Hector Guimard – Le geste magnifique de l'Art Nouveau, (2016), Editions du Patrimoine, Centre des Monuments National, pp. 194
  9. ^ а б в г д Duncan (1994), pp. 23–24.
  10. ^ а б в г д Gontar, Cybele. Art Nouveau. In Heilbrunn Timeline of Art History Архивирано 2021-05-15 на сајту Wayback Machine. New York: The Metropolitan Museum of Art, 2000 (October 2006)
  11. ^ а б Madsen, S. Tschudi (1977). Art Nouveau (на језику: румунски). Editura Meridiane. стр. 7, 71. 
  12. ^ а б в г Michèle Lavallée. „Art Nouveau”. Grove Dictionary of Art.  Oxford University Press, accessed 11 April 2008.
  13. ^ Aleksandra Galant (23. 8. 2023). „Secesja – harmonia, perfekcja, delikatność”. audycjekulturalne.pl (на језику: пољски). Приступљено 29. 9. 2024. 
  14. ^ „Reteaua Art Nouveau”. 7. 5. 2019. Архивирано из оригинала 9. 7. 2020. г. Приступљено 6. 5. 2020. 
  15. ^ Fahr-Becker 2015, стр. 335–358.
  16. ^ Bouillon, Jean-Paul, Journal de l'Art Nouveau (1985), pp. 6
  17. ^ „Chair | Mackmurdo, Arthur Heygate | V&A Explore the Collections”. 1883. Архивирано из оригинала 27. 2. 2020. г. Приступљено 27. 2. 2020. 
  18. ^ Lingenheim, Claire. Art nouveau and Industrie (PDF) (на језику: француски). Accadémie Strasbourg. Архивирано (PDF) из оригинала 20. 1. 2022. г. Приступљено 20. 1. 2022. „Viollet le Duc is the spokesman a rationalist mouvement where architecture becomes a true science, in which form stems from function.” 
  19. ^ Froissart-Pezone, Rossella (2005). L'Art dans tout. Paris: CNRS éditions. 
  20. ^ Recht, Roland (2000). „Viollet-le-Duc et Gottfried Semper: Conceptions du patrimoine monumental”Неопходна новчана претплата. Revue Germanique Internationale (на језику: француски) (13): 155—168. doi:10.4000/rgi.780 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 20. 1. 2022. г. Приступљено 20. 1. 2022. „Nature as a model” 
  21. ^ Bressani, Martin (2014). Viollet le Duc, materials and building techniques (на језику: француски). Paris: Editions du Patrimoine. „Construction for an architect means using materials for their quality and their own nature” 
  22. ^ Pauliac, Laurence (2005). Viollet-le-Duc et la restauration de la polychromie (на језику: француски). Montréal: Université de Montréal. „It is fascinating to see how the style of his mural paintings at Notre Dame are precursors of Art Nouveau” 
  23. ^ Viollet-le-Duc, Entretiens sur l'architecture
  24. ^ Bouillon 1985, стр. 24.
  25. ^ Интервју у L'Écho de Paris, 28. децембар 1891, цитирано у Bouillon (1985)
  26. ^ Bouillon 1985, стр. 26.
  27. ^ Lahor 2007, стр. 30.
  28. ^ Fahr-Becker 2015, стр. 91–93.
  29. ^ Oudin, Bernard, Dictionnaiare des Architectes (1994), pp. 237
  30. ^ Sembach. L'Art Nouveau. стр. 47. 
  31. ^ а б Culot and Pirlot, Bruxelles Art Nouveau (2005), pp. 74–75.
  32. ^ BEKAERT, GEERT (1985). L'influence de Viollet-le-Duc sur l'architecture en Belgique et aux Pays-Bas vers 1900. Septentrion. стр. 38. 
  33. ^ Horta, Victor (1925). Discours de Victor Horta à l'Académie Royal de Belgique. 
  34. ^ Sembach. L'Art Nouveau- L'Utopie de la Réconciliation. (1991) pp. 46–47
  35. ^ Lahor 2007, стр. 127.
  36. ^ Culot & Pirlot 2005, стр. 74.
  37. ^ Culot & Pirlot 2005, стр. 74–75.
  38. ^ Fahr-Becker 2015, стр. 143.
  39. ^ Sachar, Brian (1984). An Atlas of European Architecture. Van Nostrand Reinhold. стр. 27. ISBN 978-0-4422-8149-6. 
  40. ^ Champigneulle, Bernard (1976). Art Nouveau. Barron's Educational Series. стр. 115, 121. ISBN 978-0-8120-5111-7. 
  41. ^ Cite web Unesco website Архивирано 2020-05-28 на сајту Wayback Machine
  42. ^ Culot and Pirlot (2005), pp. 20
  43. ^ Fahr-Becker 2015, стр. 152.
  44. ^ а б Bouillon 1985.
  45. ^ Hector Guimard Архивирано 2021-02-25 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  46. ^ Fahr-Becker 2015, стр. 74.
  47. ^ Martin Eidelberg and Suzanne Henrion-Giele,. „Horta and Bing: An Unwritten Episode of L'Art Nouveau”. The Burlington Magazine: 747—752. , vol. 119, Special Issue Devoted to European Art Since 1890 (Nov. 1977),.
  48. ^ Duncan (1994), pp. 15–16, 25–27.
  49. ^ Fahr-Becker 2015, стр. 391–413.
  50. ^ Sarnitz, August, Otto Wagner (2018), pp. 49–50
  51. ^ Sarnitz, August, Hoffmann, (2016), pp. 14
  52. ^ Fahr-Becker 2015, стр. 296–27.
  53. ^ Fahr-Becker 2015, стр. 179–188.
  54. ^ Texier 2012, стр. 86–87.
  55. ^ Lahor 2007, стр. 104.
  56. ^ Duncan (1994), pp. 37.
  57. ^ Fahr-Becker 2015, стр. 136.
  58. ^ Fahr-Becker 2015, стр. 136–137.
  59. ^ Fahr-Becker 2015, стр. 140.
  60. ^ Culot & Pirlot 2005, стр. 87.
  61. ^ Lahor 2007, стр. 91.
  62. ^ Sterner (1982), pp. 38–42.
  63. ^ а б Riley 2004, стр. 323.
  64. ^ а б Fahr-Becker 2015, стр. 171.
  65. ^ а б Fahr-Becker 2015, стр. 170–171.
  66. ^ Fahr-Becker 2015, стр. 166–167.
  67. ^ Hodge, Susie (2020). The Short Story of Women Artists. Laurence King Publishing. стр. 21. ISBN 978-1786276551. 
  68. ^ Goudie, Lachlan (2020). The Story of Scottish Art. Thames & Hudson. стр. 250. ISBN 978-0-500-29695-0. 
  69. ^ „V&A · Arts and Crafts: An introduction”. Архивирано из оригинала 15. 2. 2020. г. Приступљено 29. 2. 2020. 
  70. ^ Art Nouveau by Rosalind Ormiston and Michael Robinson, 58
  71. ^ „Art Nouveau – Art Nouveau Art”. 22. 2. 2013. Архивирано из оригинала 22. 2. 2013. г. 
  72. ^ Art Nouveau by Ormiston and Robinson, 61
  73. ^ Lahor 2007, стр. 160.
  74. ^ Muter, Grant (1985). „Leon Solon and John Wadsworth”. Journal of the Decorative Arts Society (9): 41—49. JSTOR 41809144. 
  75. ^ Породица Вордл, која се бавила бојењем и штампањем, тргујући као Thomas Wardle & Co. и Bernard Wardle and Co., наручила је његове услуге.The Wardel Pattern Books RevealedАрхивирано 2013-12-03 на сајту Wayback Machine
  76. ^ A. Philip McMahon, „review of F. Schmalenbach, Jugendstil”. Parnassus. , vol. 7 (Oct. 1935), 27.
  77. ^ Reinhold Heller,. „Recent Scholarship on Vienna's "Golden Age", Gustav Klimt, and Egon Schiele”. The Art Bulletin: 111—118. , vol. 59 (Mar. 1977),.
  78. ^ а б „Association of Visual Artists Vienna Secession – Official Website”. Архивирано из оригинала 25. 4. 2019. г. Приступљено 16. 8. 2019. 
  79. ^ Lahor 2007, стр. 52.
  80. ^ Bad Nauheim Архивирано 2019-07-16 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau European Route
  81. ^ Moscow Архивирано 2021-04-11 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  82. ^ а б Junghanns, Kurt (1982). Der Deutsche Werkbund. Sein erstes Jahrzehnt (на језику: немачки). Henschelverlag Kunst und Gesellschaft. стр. 140. ISBN 388520097X. 
  83. ^ Henry van de Velde Архивирано 2019-08-08 на сајту Wayback Machine – Werkbundarchiv
  84. ^ Pevsner, Nikolaus; Fleming, John; Honour, Hugh, ур. (1999). A Dictionary of Architecture and Landscape Architecture (Paperback) (5th изд.). London: Penguin Books. стр. 880. ISBN 978-0-14-051323-3. 
  85. ^ Berlin Архивирано 2021-04-11 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  86. ^ Lahor 2007, стр. 63.
  87. ^ „The "Coup de Fouet" magazine, vol. 27 (2016), pp. 14–25” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 28. 7. 2019. г. Приступљено 28. 7. 2019. 
  88. ^ Lahor 2007, стр. 120.
  89. ^ Oudin, Bernard, Dictionnaire des Architectes (1994), pp. 33–34
  90. ^ Sembach. L'Art Nouveau. (2013), pp. 203–213
  91. ^ „Stoclet House”. UNESCO World Heritage Centre. 4. 7. 2009. Архивирано из оригинала 21. 7. 2016. г. Приступљено 24. 7. 2019. 
  92. ^ „Cities”. Art Nouveau European Route. 
  93. ^ а б в г „The "Coup de Fouet" magazine, vol. 23 (2014), pp. 2–35” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 14. 7. 2020. г. Приступљено 7. 7. 2019. 
  94. ^ Ödön Lechner Архивирано 2021-04-11 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  95. ^ „The Coup de Fouet magazine, vol. 8 (2006), pp. 37–41” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 23. 8. 2019. г. Приступљено 7. 7. 2019. 
  96. ^ „The Coup de Fouet magazine, vol. 14 (2009), pp. 16” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 16. 7. 2020. г. Приступљено 7. 7. 2019. 
  97. ^ Aladár Körösfői-Kriesch Архивирано 2021-04-11 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  98. ^ [1] Архивирано 2019-07-10 на сајту Wayback Machine The Gödöllő Artists' Colony – article by David A. Hill
  99. ^ Prague Архивирано 2021-04-11 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  100. ^ а б в „The Coup de Fouet magazine, vol. 13 (2009), pp. 36–41” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 16. 7. 2020. г. Приступљено 7. 7. 2019. 
  101. ^ Constantin, Paul (1972). Arta 1900 în România (на језику: румунски). Editura Meridiane. стр. 93. 
  102. ^ „Turist în București: Lipscani 72 si 74”. Приступљено 12. 10. 2022. 
  103. ^ а б Celac, Carabela & Marcu-Lapadat 2017, стр. 85.
  104. ^ Florea, Vasile (2016). Arta Românească de la Origini până în Prezent. Litera. стр. 297, 302, 305, 306, 313, 317. ISBN 978-606-33-1053-9. 
  105. ^ Elena Olariu, стр. 16
  106. ^ „Oradea, capitala Art Nouveau a Romaniei, celebreaza 'Ziua Internațională Art Nouveau 2019'”. infooradea.ro. 7. 6. 2019. Архивирано из оригинала 23. 5. 2021. г. Приступљено 23. 5. 2021. 
  107. ^ „Heritage of Timisoara – Cladiri”. heritageoftimisoara.ro. Архивирано из оригинала 16. 5. 2021. г. Приступљено 23. 5. 2021. 
  108. ^ Ungvári, Zrínyi Imre. „The Art Nouveau public buildings of Tîrgu Mureș”. wondersoftransylvania.com. Архивирано из оригинала 23. 5. 2021. г. Приступљено 23. 5. 2021. 
  109. ^ „Str. Mitropoliei nr. 20”. Patrimoniu.Sibiu.ru. Архивирано из оригинала 23. 5. 2021. г. Приступљено 23. 5. 2020. 
  110. ^ „Sicilian Liberty – Italianate Art Nouveau – Best of Sicily Magazine”. Bestofsicily.com. Архивирано из оригинала 29. 1. 2020. г. Приступљено 15. 2. 2022. 
  111. ^ Henry R. Hope, review of H. Lenning, The Art Nouveau, The Art Bulletin, vol. 34 (June 1952), 168–171 (esp. 168–169): In 1952, Discussing the state of Art Nouveau, the author noted that Art Nouveau was not yet an acceptable study for serious art history or a subject suitable for major museum exhibitions and their respective catalogs. He predicted an impending change
  112. ^ „Storia di Milano ::: Palazzi e case liberty”. Архивирано из оригинала 15. 6. 2012. г. Приступљено 2. 8. 2019. 
  113. ^ Riley 2004, стр. 310.
  114. ^ „Art Nouveau World – Serbia”. Приступљено 8. 9. 2022. 
  115. ^ „AFaces and Blossoms of Art Nouveau in Serbia”. 9. 6. 2019. Приступљено 8. 9. 2022. 
  116. ^ а б Chronology Архивирано 2019-07-25 на сајту Wayback Machine - Official website of Casa Milà
  117. ^ Навод за Парк Гуељ у класификацији Унеска
  118. ^ James Grady,. „Special Bibliographical Supplement: A Bibliography of the Art Nouveau”. The Journal of the Society of Architectural Historians: 18—27. , vol. 14 (May 1955),.
  119. ^ Cronologia Архивирано 2020-09-19 на сајту Wayback Machine – Official website of Palau Güell
  120. ^ а б в Duncan (1994), pp. 52.
  121. ^ а б „World Heritage List: Palau de la Música Catalana and Hospital de Sant Pau, Barcelona”. UNESCO. Архивирано из оригинала 6. 1. 2022. г. Приступљено 19. 3. 2022. 
  122. ^ McCully, Marilyn (1978). Els Quarte Gats: Art in Barcelona Around 1900. Princeton University Press. стр. 64. 
  123. ^ Riley 2004, стр. 311.
  124. ^ Casa do Major Pessoa Архивирано 2020-08-11 на сајту Wayback Machine - Sistema de Informação para o Património Arquitetónico
  125. ^ а б в г д „The Coup de Fouet magazine, vol. 11 (2008), pp. 2–7” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 18. 7. 2020. г. Приступљено 7. 7. 2019. 
  126. ^ Francisco Augusto da Silva Rocha Архивирано 2020-10-31 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  127. ^ Lisbon Архивирано 2021-03-17 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  128. ^ Porto Архивирано 2021-03-05 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  129. ^ „Art Nouveau World”. Архивирано из оригинала 21. 3. 2021. г. Приступљено 11. 4. 2021. 
  130. ^ Martin, T. & Pusa, E. 1985, pp. 12.
  131. ^ National Museum of Finland Архивирано 2019-07-26 на сајту Wayback Machine – Museums of EU
  132. ^ а б „Art Nouveau European Route: Helsinki”. www.artnouveau.eu. Архивирано из оригинала 26. 4. 2016. г. Приступљено 2. 1. 2016. 
  133. ^ „Magnus Schjerfbeck”. Museum of Finnish Architecture. Архивирано из оригинала 15. 2. 2020. г. Приступљено 15. 2. 2020. 
  134. ^ Palmberg, Albert (април 1908). „The control of tuberculosis in Finland”Неопходна новчана претплата. British Journal of Tuberculosis. 2 (2): 109—114. doi:10.1016/S0366-0850(08)80065-8. Архивирано из оригинала 15. 2. 2022. г. Приступљено 26. 3. 2019. 
  135. ^ von Bonsdorff, Axel (1926). „Experiences of the sanocrysin treatment at Nummela Sanatorium in Finland”. Acta Medica Scandinavica. 64: 123—130. doi:10.1111/j.0954-6820.1926.tb14017.x. 
  136. ^ а б в Riley 2004, стр. 312.
  137. ^ а б „Art Nouveau European Route: Ålesund”. www.artnouveau.eu. Архивирано из оригинала 4. 6. 2016. г. Приступљено 2. 1. 2016. 
  138. ^ Stockholm Архивирано 2021-04-11 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  139. ^ Aarhus Архивирано 2021-04-11 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  140. ^ „Baltiska utställningen 1914”. Архивирано из оригинала 24. 10. 2020. г. Приступљено 24. 11. 2020. 
  141. ^ Duncan, Alistair, Art Déco, Thames and Hudson (1988), pp. 147–48
  142. ^ а б Fahr-Becker 2015, стр. 189–192.
  143. ^ „Ukrainian modern architecture”. Архивирано из оригинала 16. 4. 2013. г. Приступљено 8. 12. 2023. 
  144. ^ „Art Nouveau European Route: Riga”. www.artnouveau.eu. Архивирано из оригинала 23. 7. 2020. г. Приступљено 7. 7. 2019. 
  145. ^ „Historic Centre of Riga”. UNESCO. Архивирано из оригинала 22. 6. 2020. г. Приступљено 11. 3. 2016. 
  146. ^ а б „The Coup de Fouet magazine, vol. 16 (2010), pp. 2–10” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 25. 7. 2019. г. Приступљено 7. 7. 2019. 
  147. ^ Journel 2015, стр. 49.
  148. ^ Ecole d'art et Style sapin Архивирано 2019-07-26 на сајту Wayback Machine – La Chaux-de-Fonds
  149. ^ „Fondation Le Corbusier”. Архивирано из оригинала 14. 3. 2014. г. Приступљено 28. 7. 2019. 
  150. ^ Lahor 2007, стр. 167.
  151. ^ Koeper, H.F. „Louis Sullivan”. Encyclopædia Britannica. Архивирано из оригинала 27. 7. 2019. г. Приступљено 27. 7. 2019. 
  152. ^ Craven, Jackie (15. 11. 2018). „About Louis Sullivan, Architect”. ThoughtCo. Архивирано из оригинала 27. 7. 2019. г. Приступљено 27. 7. 2019. 
  153. ^ Fahr-Becker 2015, стр. 325–330.
  154. ^ а б в г „Art Nouveau European Route: Buenos Aires”. www.artnouveau.eu. Архивирано из оригинала 23. 7. 2020. г. Приступљено 7. 7. 2019. 
  155. ^ „Art Nouveau European Route: Map”. www.artnouveau.eu. Архивирано из оригинала 17. 4. 2019. г. Приступљено 7. 7. 2019. 
  156. ^ „Art Nouveau European Route: Rosario”. www.artnouveau.eu. Архивирано из оригинала 23. 7. 2020. г. Приступљено 7. 7. 2019. 
  157. ^ а б „The Coup de Fouet magazine, vol. 10 (2012), pp. 44–47” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 16. 7. 2020. г. Приступљено 7. 7. 2019. 
  158. ^ DK Eyewitness Top 10 Mexico City. London: DK / Penguin. 2012. ISBN 9780756694562. Архивирано из оригинала 12. 2. 2022. г. Приступљено 12. 2. 2022 — преко Google Books. 
  159. ^ Rough Guides Snapshot: Mexico City. London: Rough Guides / Penguin. 2016. ISBN 9780241290705. Архивирано из оригинала 15. 2. 2022. г. Приступљено 12. 2. 2022. 
  160. ^ „Art Nouveau European Route: Havana”. www.artnouveau.eu. Архивирано из оригинала 23. 7. 2020. г. Приступљено 7. 7. 2019. 
  161. ^ „The Coup de Fouet magazine, vol. 12 (2008), pp. 28–29” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 15. 7. 2019. г. Приступљено 15. 7. 2019. 
  162. ^ „Art Nouveau European Route: Lüderitz”. www.artnouveau.eu. Архивирано из оригинала 23. 7. 2020. г. Приступљено 7. 7. 2019. 
  163. ^ „Art Nouveau European Route: Valparaiso”. www.artnouveau.eu. Архивирано из оригинала 23. 7. 2020. г. Приступљено 7. 7. 2019. 
  164. ^ Villino Silveira Архивирано 11 април 2021 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  165. ^ Harbin Архивирано 11 април 2021 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  166. ^ „The Coup de Fouet magazine, vol. 30 (2018), pp. 77–83” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 15. 2. 2022. г. Приступљено 7. 7. 2019. 
  167. ^ Palacio de Bellas Artes Архивирано 11 април 2021 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  168. ^ „AATC Artists – Ze'ev Raban”. Архивирано из оригинала 10. 5. 2004. г. Приступљено 12. 1. 2020. 
  169. ^ Mishofy, Alec (2019). Secularizing the Sacred. Brill. 
  170. ^ Richard (2018-09-10). „Les tombes du Père Lachaise - Ernest Caillat”. paristoric.com. Архивирано из оригинала 3. 8. 2020. г. 
  171. ^ а б Croitoru-Tonciu, Monica (2022). Alfred Popper - 1874-1946 - (re)descoperirea unui arhitect (на језику: румунски). SIMETRIA. стр. 60. ISBN 978-973-1872-51-3. 
  172. ^ а б Ducher, Robert, (1989), Caractéristique des Styles, Paris: Flammarion, стр. 198—199 .
  173. ^ Duncan 1994, стр. 27–28.
  174. ^ Renault & Lazé 2006, стр. 108–109.
  175. ^ Fahr-Becker 2015, стр. 74–85.
  176. ^ Oudin, Bernard, (1994), Dictionnaire des Architectes, Paris: Seghers, стр. 238 .
  177. ^ Sembach, Klaus-Jürgen, L'Art Nouveau, TASCHEN, 2013, pp. 217.
  178. ^ Sharp, Dennis, Twentieth Century Architecture: a Visual History, (Images Publishing, 2002), pp. 48.
  179. ^ „Maison”. pop.culture.gouv.fr. Приступљено 8. 9. 2023. 
  180. ^ Constantin, Paul (1972). Arta 1900 în România (на језику: румунски). Editura Meridiane. стр. 93. 
  181. ^ „Rodin, a Japanese Dream” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 26. 7. 2011. г. Приступљено 30. 6. 2010.  Едмонд Лашенал је производио серије Роденових скулптура
  182. ^ Jennifer Opie,. „A Dish by Thorvald Bindesbøll”. The Burlington Magazine. , vol. 132 (May 1990), pp. 356.
  183. ^ Claire Selkurt,. „New Classicism: Design of the 1920s in Denmark”. The Journal of Decorative and Propaganda Arts: 16—29. , vol. 4 (Spring, 1987), (esp. 18 n. 4).
  184. ^ Danuta A. Boczar, „The Polish Poster”. Art Journal: 16—27. , vol. 44 (Spring, 1984), (esp. 16).
  185. ^ Danuta Batorska, "Zofia Stryjeńska: Princess of Polish Painting", in Woman's Art Journal, vol. 19 (Autumn, 1998–Winter, 1999), pp. 24–29 (esp. 24–25).
  186. ^ Pehnt, Wolfgang (1973). Expressionist Architecture. ISBN 0-500-34058-7. , Thames and Hudson, , pp. 19. Таутово помињање „архитектуре земљине коре” и онога што је Пелциг сматрао „важним за скулптурално преобликовање површине земље”.
  187. ^ Lahor 2007, стр. 99.
  188. ^ An Introduction to the Work of Alphonse Mucha and Art Nouveau Архивирано 18 јануар 2012 на сајту Wayback Machine, предавање Ијана Џонстона са Malaspina University-College, Нанаимо, Британска Колумбија.
  189. ^ Fraser, Julie. H. "Recycling art" Архивирано 11 април 2015 на сајту Wayback Machine style2000.com.
  190. ^ Lahor 2007, стр. 112.
  191. ^ Lahor 2007, стр. 120–121.
  192. ^ а б Sato 2015, стр. 43.
  193. ^ Bétard, Daphne, „La révolution Nabie”. Les Nabis et le décor: 8—21. , Beaux-Arts Éditions,
  194. ^ „The Coup de Fouet magazine, vol. 31 (2019), pp. 34” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 7. 8. 2019. г. Приступљено 15. 8. 2019. 
  195. ^ Riley 2004, стр. 318.
  196. ^ а б в Riley 2004, стр. 320.
  197. ^ Riley 2004, стр. 322.
  198. ^ Riley 2004, стр. 324.
  199. ^ а б „Art Nouveau Jewelry”. Архивирано из оригинала 23. 11. 2016. г. Приступљено 22. 11. 2016. 
  200. ^ Misiorowski, Elise B.; Dirlam, Dona M. (1986-01-01). „Art Nouveau: Jewels and Jewelers”. Gems & Gemology. 22 (4): 209—228. Bibcode:1986GemG...22..209M. ISSN 0016-626X. S2CID 67802910. doi:10.5741/GEMS.22.4.209. 
  201. ^ а б „The Rise of Art Nouveau Jewelry”. DSF Antique Jewelry (на језику: енглески). Приступљено 2024-10-27. 
  202. ^ Thistle Архивирано 15 март 2021 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  203. ^ Iris Архивирано 15 март 2021 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  204. ^ Renault & Lazé 2006, стр. 107–111.
  205. ^ Bony, Anne, L'Architecture Moderne (2012), pp. 36–40
  206. ^ „World Heritage List: Works of Antoni Gaudí”. UNESCO. Архивирано из оригинала 5. 10. 2021. г. Приступљено 19. 3. 2022. 
  207. ^ Agustí Querol Subirats Архивирано 11 април 2021 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  208. ^ Butterfly Архивирано 28 фебруар 2021 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  209. ^ Peacock Архивирано 16 март 2021 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  210. ^ Swan Архивирано 11 април 2021 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  211. ^ Owl Архивирано 11 април 2021 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  212. ^ Bat Архивирано 11 април 2021 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  213. ^ Dragon Архивирано 11 април 2021 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  214. ^ Bear Архивирано 11 април 2021 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  215. ^ Atlant Архивирано 11 април 2021 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  216. ^ Caryatid Архивирано 11 април 2021 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  217. ^ Putti Архивирано 21 јануар 2021 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  218. ^ Gargoyle Архивирано 11 април 2021 на сајту Wayback Machine – Art Nouveau World
  219. ^ Riley 2004, стр. 302.
  220. ^ Lucie-Smith, 160
  221. ^ Riley 2004, стр. 308.
  222. ^ van Lemmen, Hans (2013). 5000 Years of Tiles. The British Museum Press. стр. 223. ISBN 978-0-7141-5099-4. 
  223. ^ „Immeuble”. pop.culture.gouv.fr. Приступљено 8. 9. 2023. 
  224. ^ „Magasin”. pop.culture.gouv.fr. Приступљено 16. 1. 2024. 
  225. ^ Mariana Celac, Octavian Carabela and Marius Marcu-Lapadat (2017). Bucharest Architecture - an annotated guide. Ordinul Arhitecților din România. стр. 85. ISBN 978-973-0-23884-6. 
  226. ^ а б Riley 2004, стр. 314–15.
  227. ^ Edmond Lachenal and His Legacy, by Martin Eidelberg, Claire Cass, Hudson Hills Press; illustrated edition (25 February 2007)
  228. ^ Timeline Архивирано 19 август 2013 на сајту Wayback Machine, accessed 1/23/08
  229. ^ Journal of UralNIIProject RAASN – 2014. – № 2. – pp. 27—32. – ISSN 2074-2932 (in Russian)
  230. ^ Riley 2004, стр. 328.
  231. ^ „Official website of Lenin Birthplace Museum Reserve”. Архивирано из оригинала 15. 2. 2022. г. Приступљено 31. 5. 2020. 
  232. ^ Macedo, Gisela (21. 3. 2019). „Resucitada una de las primeras obras de Gaudí”. El Periódico. Приступљено 3. 6. 2021. 
  233. ^ "Haworth Art Gallery" Архивирано 21 јун 2017 на сајту Wayback Machine on the Hyndburn Borough Council website
  234. ^ Criticos, Mihaela (2009). Art Deco sau Modernismul Bine Temperat - Art Deco or Well-Tempered Modernism (на језику: енглески и румунски). SIMETRIA. стр. 79. ISBN 978-973-1872-03-2. 
  235. ^ Criticos, Mihaela (2009). Art Deco sau Modernismul Bine Temperat - Art Deco or Well-Tempered Modernism (на језику: енглески и румунски). SIMETRIA. стр. 80. ISBN 978-973-1872-03-2. 
  236. ^ Simina Stan. „Vila Basile G. Assan din București”. Приступљено 14. 4. 2023. 
  237. ^ Criticos, Mihaela (2009). Art Deco sau Modernismul Bine Temperat - Art Deco or Well-Tempered Modernism (на језику: енглески и румунски). SIMETRIA. стр. 81. ISBN 978-973-1872-03-2. 
  238. ^ Wilhide, Elizabeth (2022). Design - The Whole Story. Thames & Hudson. стр. 105. ISBN 978-0-500-29687-5. 
  239. ^ „26, avenue Montaigne”. pss-archi.eu. Приступљено 27. 9. 2023. 
  240. ^ Criticos, Mihaela (2009). Art Deco sau Modernismul Bine Temperat - Art Deco or Well-Tempered Modernism (на језику: енглески и румунски). SIMETRIA. стр. 79—80. ISBN 978-973-1872-03-2. 
  241. ^ „Boekhandel Intellect en stadswoning”. inventaris.onroerenderfgoed.be. 20. 6. 2023. Приступљено 11. 2. 2024. 
  242. ^ Wolf, Norbert (2015). Art Nouveau. Prestel. стр. 277. ISBN 978-3-7913-8155-8. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ар_нуво&oldid=30807757”