Azot trioksid

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Azot-trioksid)
Azot trioksid
Dinitrogen trioxide
Dinitrogen-trioxide-xtal-3D-vdW.png
Nazivi
Drugi nazivi
Azotni anhidrid
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.031.013
Svojstva
N2O3
Molarna masa 76.01 g/mol
Agregatno stanje plava tečnost
Gustina 1.4 g/cm3, tečnost
1.783 g/cm3 (gas)
Tačka topljenja −100.1 °C (173.05 K)
Tačka ključanja 3 °C (276 K)
veoma rastvoran
Struktura
Oblik molekula (orbitale i hibridizacija) planaran, Cs
Termohemija
Standardna molarna entropija So298 314.63 J K−1 mol−1
Standardna entalpija stvaranja jedinjenja ΔfHo298 +91.20 kJ/mol
Opasnosti
Visoko toksičan (T+)
Tačka paljenja Nije zapaljiv
Srodna jedinjenja
Srodne azotni oksidi
Azot suboksid
Azot monoksid
Azot dioksid
Azot tetroksid
Azot pentoksid
Srodna jedinjenja
Azotna kiselina
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

Azot trioksid (diazot trioksid) je hemijsko jedinjenje sa formulom N2O3. Ova duboko plava tečnost je jedan od binarnih azotnih oksida. On se formira nakon mešanja jednakih delova azot monoksida i azot dioksida i hlađenjem smeše ispod −21 °C (−6 °F):[1]

NO + NO2 је у еквилибријуму са N2O3

Azot trioksid je nerastvoran samo na niskim temperaturama, i.e. u tečnoj i čvrstoj fazi. Na višim temperaturama ravnoteža ze povoljna za sastavne gasove, sa Kdiss = 193 kPa (25 °C).[2]

Struktura i vezivanje[уреди]

Tipično su N–N veze slične dužine sa vezama hidrazina (145 pm). Azot trioksid, međutim, ima neobično dugačku N–N vezu sa 186 pm. Neki drugi oksidi azota takođe poseduju duge N–N veze, npr. diazot tetroksid (175 pm). N2O3 molekul je planaran i ispoljava Cs simetriju. Dimenzije prikazane ispod su dobijene mikrotalasnom spektroskopijom na niskoj temperaturi za gasoviti N2O3[1]:

Dinitrogen-trioxide-2D-geometry.png

On je anhidrid nestabilne azotaste kiseline (HNO2), koji prelazi u azotastu kiselinu kad se pomeša sa vodom. Alternativna struktura bi bila struktura anhidrida, i.e. O=N–O–N=O, međutim ovaj izomer nije nađen. Ako se azotasta kiselina ne potroši brzo, on se razlaže u azot monoksid i azotnu kiselinu. Azotne soli se mogu formirati dodavanjem N2O3 u rastvore baza:

N2O3 + 2 NaOH → 2 NaNO2 + H2O

Reference[уреди]

  1. 1,0 1,1 Greenwood, Norman N.; Earnshaw, A. (1984). Chemistry of the Elements. Oxford: Pergamon. стр. 521—22. doi:10.1002/crat.2170200510. ISBN 0-08-022057-6. 
  2. Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5. 

Spoljašnje veze[уреди]