Azotni ciklus

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Šematski prikaz protoka azota kroz zemljište. Važnost bakterija u ciklusu se odmah prepoznaje kao ključni element u ciklusu. One pružaju različite forme azotnih jedinjenja koje mogu da asimiliraju viši organizmi.

Azotni ciklus je biogeohemijski ciklus putem koga se azot konvertuje u višestruke hemijske forme dok cirkuliše između atmosfere, kopnenih i morskih ekosistema. Konverzija azota se može sprovesti putem biološkoih i fizičkih procesa. Važni procesi u azotnom ciklusu su fiksacija, amonifikacija, nitrifikacija, i denitrifikacija. Najveći deo zemljine atmosfere (78%) je azot,[1] te je ona najveći izvor azota. Međutim, dostupnost atmosferskog azota je ograničena za biološku primenu, što dovodi do oskudice upotrebljivog azota u mnogim tipovima ekosistema.

Azotni ciklus je od posebnog interesa za ekologe pošto dostupnost azota može da utiče na stopu odvijanja ključnih procesa ekosistema, uključujući primarnu produkciju i dekompoziciju. Ljudske aktivnosti, kao što je sagorevanje fosilnih goriva, upotreba azotnih veštačkih đubriva, i ispuštanje azota u otpadnim vodama, dramatično su izmenile globalni azotni ciklus.[2][3]

Procesi[уреди]

Azot je prisutan u životnoj sredini u širikom opsegu hemijskih formi uključujući organski azot, amonijum (+
4
), nitrit (
2
), nitrat (
3
), azotsuboksid (), azot-monoksid () ili neorganski azotni gas (). Organski azot može da bude u obliku žuvih organizma, humusa ili u vidu intermedijarnih produkata dekompozicije organske materije. Procesi azotnog ciklusa transformišu azot iz jedne forme u drugu. Mnogi od tih procesa se odvijaju u mikrobima, bilo u okviru njihogih napora da prikupe energiju ili pri akumulaciji azota u obliku koji je podesan za njihov rast. Na primer, azotni otpad u životinjskom urinu se razlaže posredstvom nitrifikacionih bakterija u zemljištu, nakon čega se ponovo koristi.

Reference[уреди]

  1. ^ Carroll, Steven B.; Salt, Steven D. (2004). Ecology for gardeners. Timber Press. стр. 93. ISBN 978-0-88192-611-8. 
  2. ^ Kuypers, MMM; Marchant, HK; Kartal, B (2011). „The Microbial Nitrogen-Cycling Network”. Nature Reviews Microbiology. 1 (1): 1—14. PMID 29398704. doi:10.1038/nrmicro.2018.9. 
  3. ^ Galloway, J. N.; et al. (2004). „Nitrogen cycles: past, present, and future generations”. Biogeochemistry. 70: 153—226. doi:10.1007/s10533-004-0370-0. 

Literatura[уреди]