Baktericid
Baktericid ili bakteriocid je supstanca koja ubija bakterije. Baktericidi su dizinfektanti, antiseptici, ili antibiotici.[1]
Baktericidni dizinfektanti
[уреди | уреди извор]Najviše korišteni dizinfektanti sadrže
- aktivni hlor (i.e., hipohloriti, hloroamini, dihloroizocijanurat i trihloroizocijanurat, hlor dioksid, etc.),
- aktivni kiseonik (peroksidi, kao što je persirćetna kiselina, kalijum persulfat, natrijum perborat, natrijum perkarbonat, i ureja perhidrat),
- jod (jodpovidon (povidon-jod, Betadin), Lugolov rastvor, jod tinktura, jodirani nejoniski surfaktanti),
- koncentrovane alkohole (uglavnom etanol, 1-propanol (n-propanol) i 2-propanol (izopropanol) i njihove smeše; zatim 2-fenoksietanol i 1- i 2-fenoksipropanoli),
- fenolna jedinjenja (kao što je fenol (karbolinska kiselina), krezoli, halogenisani (hlorinisani, brominisani) fenoli, kao što su heksahlorofen, triklosan, trihlorofenol, tribromofenol, pentahlorofenol, dibromol i njihove soli),
- katjonski surfaktant, kao što su kvaternarni amonijum katjoni (npr. benzalkonijum hlorid, cetil trimetilamonijum bromid ili hlorid, didecildimetilamonijum hlorid, cetilpiridinijum hlorid, benzetonijum hlorid) i drugi, nekvaternarna jedinjeja, kao što su hlorheksidin, glukoprotamin, oktenidin dihidrohlorid etc.),
- jak oksidacioni agens, kao što su rastvori ozona i permanganata;
- teške metale i njihove soli, kao što su koloidne soli srebra, srebro nitrata, živa hlorida, fenilživine soli, bakar sulfat, bakar oksid-hlorid etc. Teški metali i njihove soli su baktericidi koji su najtoksičniji i najštetniji za životnu sredinu i stoga se njihova uporeba ne preporućuje ili je zabranjena
- koncentrovane jake kiseline (fosforna, azotna, sumporna, amidosumporna, toluensumporne kiseline)
- alkalije (natrijum, kalijum, kalcijum hidroksidi), oni pogotovao na povišenoj temperaturi (iznad 60 °C) ubijaju bakterije.
Baktericidni antiseptici
[уреди | уреди извор]Neki od gore navedinih dezinfektanata se mogu koristiti kao antiseptici (i.e., germicidni agensi koji se mogu primeniti na ljudskom ili životinjskom telu, koži, ranama), pod odgovarajućim uslovima (koncentracija, pH, temperatura i toksičnost). Važniji antiseptici su:
- razblaženi hlorni preparati (0,5% rastvor natrijim ili kalijum hipohlorita sa pH vrednošću podešenom na 7 – 8, ili 0,5 – 1% rastvor natrijum benzensulfohloramida (hloroamin B))
- jodni preparati, kao što je jodopovidon u raznim formulacijama (masti, rastvori, flasteri za rane)
- peroksidi kao što su ureja perhidratni rastvori, i 0,1 – 0,25% rastvori paracetinske kiseline
- alkoholi sa ili bez antiseptičkih aditiva, koji se uglavnom koriste kao kožni antiseptici,
- slabe organske kiseline kao što su sorbinska kiselina, benzojeva kiselina, mlečna kiselina i salicilna kiselina
- pojedina fenolna jedinjenja, npr. heksahlorofen, triklosan i dibromol,
- katjonski aktivna jedinjenja, kao što je 0,05 – 0,5% benzalkonijum, 0,5 – 4% hlorheksidin, 0,1 – 2% oktenidinski rastvori.
Drugi dezinfektanti generalno nisu primenljivi kao bezbedni antiseptici.
Baktericidni antibiotici
[уреди | уреди извор]Baktericidni antibiotici ubijaju bacterije, dok bakteriostatički antibiotici usporavanju njihov rast ili reprodukciju.
Antibiotici koji inhibiraju sintezu ćelijskog zida: beta-laktamski antibiotici (penicilinski derivati (penami), cefalosporini (cefemi), monobaktami, i karbapenemi) i vankomicin.
Baktericidi su i daptomicin, fluorohinoloni, metronidazol, nitrofurantoin, kotrimoksazol, telitromicin.
Smatra da aminoglikozidnbi antibiotici imaju baktericidni karakter, mada oni mogu da budu bakteriostatički za pojedine organizme.
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ Klaus Grünewald: Theorie der medizinischen Fußbehandlung 1: Ein Fachbuch für Podologie. 3. Auflage. Verlag Neuer Merkur GmbH, 2006, ISBN 978-3-929360-60-8, S. 232 (Digitalitat)