Banka za međunarodna poravnanja

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Banka za međunarodna poravnanja
BIS-logo.PNG
Bank for International Settlements member states.svg
BIS članovi
TipInternacionalna finansijska institucija
NamenaSaradnja centralnih banaka
LokacijaBazel, Švajcarska (ekstrateritorijalna nadležnost)
Koordinate47°32′53″N 7°35′31″E / 47.54806° СГШ; 7.59194° ИГД / 47.54806; 7.59194Координате: 47°32′53″N 7°35′31″E / 47.54806° СГШ; 7.59194° ИГД / 47.54806; 7.59194
Članovi62 centralne banke
Generalni menadžerAgustín Karstens
Glavni organOdbor direktora[1]
Veb-sajtwww.bis.org

Banka za međunarodna poravnanja (engl. Bank for International Settlements, BIS) jeste međunarodna finansijska institucija[2] u vlasništvu centralnih banaka koja „pospešuje međunarodnu monetarnu i finansijsku saradnju i služi kao banka centralnim bankama”.[3] BIS obavlja svoj rad kroz svoje sastanke, programe i kroz Bazelski proces - domaćin je međunarodnim grupama koje teže globalnoj finansijskoj stabilnosti i olakšava njihovu interakciju. Ona takođe pruža bankarske usluge, ali samo centralnim bankama i drugim međunarodnim organizacijama. Sedište banke je u Bazelu, u Švajcarskoj, sa predstavništvima u Hongkongu i Meksiko Sitiju.

Istorija[уреди | уреди извор]

Glavna zgrada BIS-a u Bazelu, Švajcarska

BIS je osnovan 1930. godine međuvladinim sporazumom između Nemačke, Belgije, Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva, Italije, Japana, Sjedinjenih Država i Švajcarske. On je započeo sa radom u Bazelu u Švajcarskoj 17. maja 1930.[4][5]

BIS je prvobitno imao za cilj olakšavanje reparacija nametnutih Nemačkoj Versajskim ugovorom nakon Prvog svetskog rata i da deluje kao poverenik za međunarodni zajam nemačke vlade (Jangov plan) koji je oformljen 1930.[6] Potrebu za uspostavljanjem namenske institucije u tu svrhu predložio je 1929. godine Jangov komitet, i to je dogovoreno u avgustu te godine na konferenciji u Hagu. Povelja banke sastavljena je na Međunarodnoj konferenciji bankara u Baden-Badenu u novembru, a usvojena na drugoj Haškoj konferenciji 20. januara 1930. Prema povelji, akcije u banci mogli bi da drže pojedinci i nevladine organizacije. Međutim, prava glasa i predstavljanja na Generalnoj skupštini banke trebalo je da ostvaruju isključivo centralne banke zemalja u kojima su izdate akcije. Po dogovoru sa Švajcarskom, BIS je ostvarivao svoje korporativno postojanje i sedište u toj zemlji. Banka je takođe uživala određeni imunitet u državama ugovornicama (Briselski protokol 1936).

Prvobitni zadatak BIS-a da olakša isplate reparacija iz Prvog svetskog rata brzo je zastareo. Isplate reparacije su prvo obustavljene (Huverov moratorijum, jun 1931), a zatim su potpuno ukinute (Lozanski sporazum, jul 1932). Umesto toga, BIS se usredsredio na svoj drugi zakonski zadatak, tj. na unapređivanje saradnje između centralnih banaka svojih članica. On je delovao kao forum za sastanke centralnih banaka i pružao im bankarske olakšice. Na primer, krajem 1930-ih, BIS je imao ključnu ulogu u pomaganju centralnim bankama kontinentalne Evrope da deo svojih zlatnih rezervi isporuče u London.[7]

Kao navodno apolitička organizacija, BIS nije bio u stanju da spreči transakcije koje su odražavale savremenu geopolitičku stvarnost, ali su takođe široko smatrane beskrupuloznim. Na primer, kao rezultat politike smirivanja nacističke Nemačke od strane Velike Britanije i Francuske, BIS je u martu 1939. godine bio obavezan da prenese 23 tone zlata koje je držao u ime Čehoslovačke na nemačku Rajhsbanku, nakon nemačke aneksije Čehoslovačke.[8]

Po izbijanju Drugog svetskog rata u septembru 1939. godine, Upravni odbor BIS-a, u kome su bile zastupljene glavne evropske centralne banke, odlučio je da Banka treba da ostane otvorena, ali da, za vreme trajanja ratnih dejstava, ne bude sastanaka odbora direktora i da bi banka trebalo da održi neutralan stav u vođenju svog poslovanja. Međutim, kako se rat nastavljao, nakupljali su se dokazi da je BIS sprovodio operacije koje su bile korisne Nemcima. Takođe, tokom rata, saveznici su optuživali naciste da pljačku i zahteveli su da BIS ne prihvata zlato od Rajhsbanke kao naplatu za predratne obaveze povezane sa Jangovim planom. To nije bilo uspešno, jer je pretopljeno zlato, koje bilo da je konfiskovano od zatvorenika ili zaplenjeno pobedom, smatrano prihvatljivim kao plaćanje BIS-u.[9]:245–252 Na operacije koje je sprovodio BIS gledalo se sa sve većom sumnjom iz Londona i Vašingtona. Činjenica da su nemački industrijalci i savetnici najvišeg nivoa sedeli u odboru BIS-a činilo se da pruža dovoljno dokaza o tome kako bi Hitler mogao da koristi BIS tokom rata, uz pomoć američkih, britanskih i francuskih banaka. Između 1933. i 1945. u BIS-ovom odboru bili su Valter Funk, istaknuti nacistički zvaničnik, i Emil Pul odgovoran za preradu zubnog zlata opljačkanog od žrtava koncentracionih logora, kao i Hermann Šmic, direktor IG Farbena, i Baron fon Šreder, vlasnik J.H. Štajn banke, koji su svi kasnije osuđeni za ratne zločine ili zločine protiv čovečnosti.[10]

Bretonvudska konferencija 1944. preporučila je „likvidaciju Banke za međunarodna poravnanja u najranijem mogućem trenutku”. To je rezultiralo time da je BIS bio predmet neslaganja između američke i britanske delegacije. Likvidaciju banke podržali su i drugi evropski delegati, kao i Amerikanci (uključujući Hari Dekster Vajta i sekretar trezora Henri Morgento ml).[11] Ali tome se usprotivio Džon Mejnard Kejns, šef britanske delegacije.

Kejns se sastao sa Morgentom u nadi da će sprečiti ili odložiti raspuštanje, ali je ono sledećeg dana odobreno. Međutim, likvidacija banke zapravo nikada nije bila preduzeta.[12] U aprilu 1945. godine, novi američki predsednik Hari S. Truman prekinuo je američko učešće u toj šemi. Britanska vlada je suspendovala raspuštanje, a odluka o likvidaciji BIS-a zvanično je poništena 1948.[13]

Nakon Drugog svetskog rata, BIS je zadržao izrazit evropski fokus. Delovao je kao agent Evropske unije za plaćanja (EPU, 1950–58), jednog unutarevropskog klirinškog aranžmana dizajniranog da pomogne evropskim zemljama u obnavljanju konvertibilnosti valuta i slobodnoj, multilateralnoj trgovini.[14] Tokom šezdesetih godina - vrhunca Bretonvudskog sistema fiksnog deviznog kursa - BIS je ponovo postao lokus za transatlantsku monetarnu saradnju. On je koordinirao je Zlatni fond centralnih banaka,[15]:416 i niz operacija valutne podrške (npr. Aranžmani Sterling Grupe iz 1966 i 1968). Grupa od deset (G10), uključujući glavne evropske ekonomije, Kanadu, Japan i Sjedinjene Države, postala je najistaknutija grupacija.

Sa okončanjem Bretonvudskog sistema (1971–73) i prelaskom na promenljivi kurs, pitanja finansijske stabilnosti su došla do izražaja. Kolapsi nekih međunarodno aktivnih banaka, poput Herstat banke (1974), istakli su potrebu za poboljšanjem bankarskog nadzora na međunarodnom nivou. Guverneri G10 stvorili su Bazelski komitet za bankarski nadzor (BCBS), koji ostaje aktivan do danas. BIS se razvio u globalno mesto za okupljanja regulatora i za razvijanje međunarodnih standarda (Bazelski Konkordat, Bazelski Kapitalni Akord, Bazel II i III). Preko svojih centralnih banaka članica, BIS je bio aktivno uključen u rešavanje Latinoameričke dužničke krize (1982).

Od 1964. do 1993. godine, BIS je obezbeđivao sekretarijat Komiteta guvernera centralnih banaka država članica Evropske zajednice (Komitet guvernera).[16] Ovaj odbor je stvoren odlukom Evropskog saveta za unapređenje monetarne saradnje između centralnih banaka EC. Isto tako, BIS je 1988–89 bio domaćin većine sastanaka Delorsovog odbora (Komiteta za proučavanje ekonomske i monetarne unije), koji je stvorio nacrt za monetarno objedinjavanje, naknadno usvojen Ugovorom iz Mastrihta (1992). Godine 1993, kada je Komitet guvernera zamenio Evropski monetarni institut (EMI - preteča ECB), on se preselio iz Bazela u Frankfurt, prekidajući veze sa BIS-om.

Crvene knjige[уреди | уреди извор]

BIS je 1985. godine objavio jedan od prvih projekata Grupe, detaljan pregled razvoja platnog sistema u zemljama G10, u prvoj iz serije koja je postala poznata kao „Crvene knjige”. Trenutno crvene knjige pokrivaju zemlje učesnice u Komitetu za plaćanja i tržišne infrastrukture (CPMI).[17] Uzorak statističkih podataka iz crvenih knjiga nalazi se u donjoj tabeli, gde se lokalna valuta konvertuje u američke dolare po kursevima na kraju godine.[18]

Novčanice i kovanice u opticaju (12/31/2018)
Po glavi stanovnika Zemlja Milijardi dolara
$10.194 Švajcarska $87
$8.471 Hongkong SAR $63
$8.290 Japan $1.048
$6.378 Singapure $36
$5.238 Sjedinjene Države $1.719
$4.230 Evro oblast $1.446
$2.404 Australija $60
$2.003 Koreja $103
$1.924 Kanada $71
$1.683 Saudi Arabija $56
$1.417 Ujedinjeno Kraljevstvo $94
$1.009 Rusija $148
$825 Kina $1.151
$682 Švedska $7
$680 Meksiko $85
$513 Argentina $23
$327 Brazil $68
$311 Turska $26
$230 Indija $307
$205 Južna Afrika $12
$196 Indonezija $52

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Board of Directors”. www.bis.org/. Архивирано из оригинала на датум 22. 4. 2011. Приступљено 2011-04-14. 
  2. ^ „About BIS”. www.bis.org. 2005-01-01. Приступљено 2016-03-17. 
  3. ^ „About BIS”. Web page of Bank for International Settlements. Архивирано из оригинала на датум 14. 5. 2008. Приступљено 17. 5. 2008. 
  4. ^ „UNTC”. treaties.un.org. 
  5. ^ „About the BIS – overview”. www.bis.org. 1. 1. 2005. 
  6. ^ BIS History – Overview. BIS website. Retrieved 2011-02-13.
  7. ^ „Note on gold shipments and gold exchanges organised by the Bank for International Settlements, 1st June 1938 – 31st May 1945”. www.bis.org. 1. 9. 1997. 
  8. ^ Kubu, E. (1998). "Czechoslovak gold reserves and their surrender to Nazi Germany" In Nazi Gold, The London Conference. London: The Stationery Office, pp. 245–48.
  9. ^ Toniolo, G., Central Bank Cooperation at the Bank for International Settlements, 1930-1973 (Cambridge: Cambridge University Press: 2005), pp. 245–252.
  10. ^ Higham, Charles (1995). Trading with the Enemy: The Nazi-American Money Plot, 1933-1949 (на језику: енглески). Barnes & Noble. 
  11. ^ United Nations Monetary and Financial Conference, Final Act, Article IV. London, 1944.
  12. ^ Raymond Frech Mikesell. The Bretton Woods Debates: A Memoir. Princeton: International Finance Section, Dept. of Economics, Princeton University. p. 42. ISBN 0-88165-099-4. Retrieved 8 July 2013. Essays in International Finance 192 brief history of the BIS
  13. ^ A brief history of the BIS
  14. ^ Kaplan, J. J. and Schleiminger, G. (1989). The European Payments Union: Financial Diplomacy in the 1950s. Oxford: Clarendon Press
  15. ^ Toniolo, Central Bank Cooperation at the Bank for International Settlements, 1930-1973 (Cambridge: Cambridge University Press: 2005), p. 416.
  16. ^ James, H. (2012). Making the European Monetary Union, The Role of the Committee of Central Bank Governors and the Origins of the European Central Bank. Cambridge-London: The Belknap Press of Harvard University Press
  17. ^ „About the CPMI”. www.bis.org. 2. 2. 2016. 
  18. ^ „Banknotes and coins in circulation”. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]