Пређи на садржај

Barokni pop

С Википедије, слободне енциклопедије
Barok pop
Barok rok - kamerni pop
Stilsko porekloRok - klasična muzika - pop - orkestralni pop - barok
Kulturološko poreklo1960-ih, Velika Britanija i SAD
Izvedeni obliciFiladelfijski soul - kamerni pop
Ostale teme
Spisak barok pop izvođača - art pop - avant-pop - progresivni rok

Barokni pop (ponekad se naziva barokni rok) je fuzijski žanr koji kombinuje rok muziku sa određenim elementima klasične muzike.[1][2][3] Pojavio se sredinom 1960-ih kada su umetnici težili veličanstvenom, orkestarskom zvuku[2] i prepoznatljiv je po prisvajanju baroknih kompozicionih stilova (kontrapunktske melodije i funkcionalni harmonijski obrasci) i dramatičnim ili melanholičnim gestovima.[4] Čembala su istaknuta,[5] dok su oboe, francuske horne i gudački kvarteti takođe uobičajeni.[3]

Iako su čembala korišćena za brojne pop hitove od 1940-ih, neki producenti ploča tokom 1960-ih sve više stavljali ovaj instrument u prvi plan svojih aranžmana.[5] Delimično inspirisane pesmom The Beatles In My Life (1965), razne grupe su uključivale baroknu i klasičnu instrumentaciju do početka 1966. godine.[6] Termin „barokni rok” je skovan u promotivnom materijalu za grupu The Left Banke, koja je koristila čembala i violine u svojim aranžmanima[7] i čija je pesma iz 1966. godine Walk Away Renée bila primer ovog stila.[5][8]

Popularnost baroknog popa je izbledela do 1970-ih, delimično zato što su pank rok, disko i hard rok preuzeli primat; ipak, muzika se i dalje proizvodila u okviru tradicije žanra.[8] Filadelfijski soul 1970-ih i kamerni pop 1990-ih su odražavali duh baroknog popa,[2] dok je ovaj drugi uključivao veliki deo muzičke estetike lo-fi muzike tog perioda.[9]

Karakteristike

[уреди | уреди извор]

U klasičnoj muzici, termin „barok” se koristi za opisivanje umetničke muzike Evrope otprilike između 1600. i 1750. godine, sa nekim od njenih najistaknutijih kompozitora, uključujući Baha i Vivaldija.[10] Veliki deo instrumentacije baroknog popa sličan je onoj iz kasnog baroknog perioda ili ranog klasičnog perioda, hronološki definisanog kao period evropske muzike od 1690. do 1760. godine i stilski definisanog uravnoteženim frazama, jasnoćom i lepotom.

Barokni pop, stilski, spaja elemente roka sa klasičnom muzikom, često uključujući slojevite harmonije, gudačke instrumente i trube kako bi se postigao veličanstveni, orkestarski zvuk.[2] Njegove istaknute karakteristike su upotreba kontrapunktskih melodija i funkcionalnih harmonijskih obrazaca. Zamišljen je kao ozbiljniji i zreliji izdanak rok muzike.[2] Novinar Bob Stenli koristi termin „engleski barok” da opiše podskup koji je postojao između 1968. i 1973. godine, nakon što je žanr postao rasprostranjeniji u roku i popu.[8] „Barokni rok” se može koristiti kao sinonim za „barokni pop” ili kao zaseban termin.[11][12]

Istorija

[уреди | уреди извор]

1960-1965

[уреди | уреди извор]

Početci

[уреди | уреди извор]

Metju Gerijeri iz The Boston Globe-a pripisuje poreklo baroknog popa američkim pop muzičarima i producentima ploča poput Fila Spektora i Brajana Vilsona iz The Beach Boys, stavljajući čembalo u prvi plan svojih aranžmana.[5] Čembala su bila široko dostupna u studijima za snimanje i korišćena su u popularnoj muzici još od 1940-ih, ali instrument nije stekao značaj sve do 1960-ih.[5] Jedan od prvih pop rok hitova koji je koristio čembalo bio je „Summertime, Summertime” (1958) grupe the Jamies.[13] Kasniji primeri koje Gerijeri navodi kreću se od I Get Around (1964) i When I Grow Up (To Be a Man) (1965) grupe The Beach Boys do You've Lost That Lovin' Feelin (1964) grupe Righteous Brothers i Monday, Monday (1966)[5] grupe The Mamas & the Papas. Gerijeri spekuliše da je čembalo možda bilo poželjno zbog svog zujavog, prodornog tembra, koji je odgovarao „pop zvučnom pejzažu sa visokim tonovima” tog vremena.[5]

Singl She's Not There engleskog benda The Zombies iz 1964. godine označio je početnu tačku za barokni pop, prema Stenliju. On piše da pesma „nije sadržala oboe, ali se prilično dramatično isticala 1964. godine, godine pesama You Really Got Me i Little Red Rooster, da je njen aranžman bio uporedivo „uzdržan” i „skoro srednjovekovni”, i da su njegove prefinjene kvalitete naglasili pevač Colin Blunstone, koji je imao izgovor koji je bio „čista gramatika St Albans”.[8]

Grupa The Beatles na muzičkoj turneji u Španiji 1965. godine

Zajedno sa Bertom Baharahom, Spektor je mešao pop muziku sa klasičnim elementima pre nego što su spojeni sa rokom.[1] Muzički istoričar Endru Grant Džekson navodi da je „era baroknog popa”, u kojoj se „rok mešao sa klasičnim elementima”, počela sa pesmom Play with Fire grupe The Rolling Stones (februar 1965) i radom Brajana Vilsona na albumu The Beach Boys Today! (mart 1965). Po Džeksonovom mišljenju, barokni pop i kamerni pop su bili jedno te isto.[1] Singl grupe The Yardbirds For Your Love (mart 1965) dodatno je popularizovao upotrebu čembala u komercijalnoj pop rok muzici.[14] Forest Vikman iz lista Slate pripisuje producentu The Beatles, Džordžu Martinu, zajedno sa Polom Makartnijem i Vilsonom, zasluge kao neke od ljudi „najzaslužnijih” za prelazak na barokni pop.[15]

Autor Bernard Gendron kaže da su, nakon javnog odobrenja muzike benda od strane američkog kompozitora i dirigenta Lenard Bernstajn, The Beatles bili proslavljeni u „svetu umetničke muzike” leta 1965. godine dolaskom „'Bitlsa u baroknom stilu' ili opštije 'baroknog roka'”.[6] On takođe piše da je, pošto je ovaj fenomen prethodio objavljivanju snimaka The Beatles kao što je Yesterday (na kojem je korišćen klasični gudački kvartet),[1] verovatno da bend nije podstakao vezu između svoje muzike i njenih klasičnih komponenti, već je zapravo odgovarao na klasična i barokna tumačenja svog rada. Ova tumačenja su takođe uključivala album iz 1965at. godine, The Baroque Beatles Book, gde su njihove pesme reinterpretirane u šaljivom baroknom okruženju.[6]

Martin, klasično obrazovani muzičar, svirao je ono što je zvučalo kao barokni solo na čembalu u pesmi The Beatles In My Life, objavljenoj na njihovom albumu Rubber Soul iz decembra 1965. godine.[16] Autor Džoi Harington komentariše da je zbog uticaja The Beatles na sve oblasti razvoja pop muzike, In My Life dovela do dolaska „baroknog roka”.[16] Producent Tomi Lipuma se prisetio da su „kada su The Beatles uključili taj zvuk čembala u In My Life, pop producenti počeli da ga ugrađuju”.[13]

1965-1968

[уреди | уреди извор]

Poreklo

[уреди | уреди извор]

Žanr je nastao u Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Državama.[4] Početkom 1966. godine, nakon pojave Rubber Soul, razne grupe su počele da koriste baroknu i klasičnu instrumentaciju, koju je Gendron opisao kao „barokni rok” pokret.[6] Među ovim snimcima bila je i pesma Lady Jane grupe The Rolling Stones.[16] Popularnost čembala u pop, rok i soul aranžmanima u to vreme odražavala je želju za neobičnim zvucima i, u slučaju mnogih američkih producenata, traženu vezu sa retrospektivnim fokusom koji je oblikovao londonsku modnu scenu i tamošnju psihodeličnu muzičku scenu.[13]

The Left Banke, 1966. godine

Pesma She's Not There grupe The Zombies, zajedno sa sklonošću ka svemu britanskom kroz međunarodni uspeh Bitlsa, inspirisala je njujorškog muzičara Majkla Brauna da osnuje The Left Banke. Stenli smatra da je pesma benda Walk Away Renée (1966) prvi prepoznatljivi barokni pop singl.[8] „Barokni rok” je bila oznaka koju su osmislili publicisti benda i muzička štampa. Prema rečima muzičkog kritičara Ričija Unterbergera, „nadimak je možda bio neumesno upotrebljiv, ali svakako je bilo mnogo baroknih elemenata u popu benda – dostojanstveni aranžmani, briljantna upotreba klavijatura i čembala, uzvišene violine i prelepe grupne harmonije.”[7] Sledeći singl benda, Pretty Ballerina, nastavio je njihovu apsorpciju žanrom. Gitarista Rik Brend je kasnije opisao njihove tekstove kao „prilično svesno lepu muzičku hirovitost, kakvu nalazite u kasnijem romantičnom muzici 18. veka, pre Betovena”.[8]

Iako je album Pet Sounds (1966) grupe Beach Boys u kasnijim godinama unapređen kao barokni pop, ili čak prvi primer žanra, nijedan savremeni štampani materijal nije nazivao album „baroknim”, već su se komentatori umesto toga fokusirali na „progresivne” osobine albuma.[12] Barokno-pop estetika albuma bila je ograničena na jednu numeru, „God Only Knows”,[12][13] pesmu koju je Džim Bekerman iz The Record-a nazvao „baroknim rokom” u istom duhu „retro instrumentacije i elegantnih harmonija” kao i Eleanor Rigby (1966) The Beatles i A Whiter Shade of Pale (1967) grupe Procol Harum.[17]

Gendronovi primeri „baroknog roka” uključuju Walk Away Renée sa pesmom Sunday Will Never Be the Same (1967) grupe Spanky and Our Gang, i Different Drum (1967) grupe Stone Poneys – u svima koji su koristili čembalo i gudače – i Lady Jane grupe Rolling Stones (čembalo i cimbal) i Rain on the Roof grupe Lovin' Spoonful (1966, gitare koje zvuče čembalo).[6] Muzički novinar Stiv Smit ističe Moody Blues i Procol Harum kao „glavne praktičare” baroknog popa. On prepoznaje For No One, She's Leaving Home i Piggies kao druge primere Bitlsovih iskoraka u ovom žanru, a Ride On, Baby i Ruby Tuesday kao dalje primere baroknog popa grupe Rolling Stones.[3]

Prema Stenliju, period kontinuiranog komercijalnog uspeha pop i rok snimaka sa čembalima i gudačkim kvartetima dostigao je vrhunac albumom Bitlsa iz 1967. godine Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band, „koji je mešao svakodnevne tekstove sa muzičkom holom i Edvardijanom kako bi stvorio lizergijski poboljšanu salonsku muziku”.[8] Takođe 1967. godine, producent Mark Virc je pokušao da stvori barokni pop koncept album sa albumom A Teenage Opera, ali je projekat u celini ostao nedovršen. Međutim, singl Excerpt from A Teenage Opera dostigao je drugo mesto na britanskoj listi. U to vreme, razvoj muzičkih aranžmana koje je predstavio barokni pop bio je izazvan probojem psihodeličnih rok bendova sa scene San Franciska.[18] U klimi podjednako oblikovanoj političkim radikalizmom 1968. godine, piše Stenli, „engleski barok” se nastavio kao kombinovani simulakrum albuma grupe Zombies Odessey and Oracle (1968), Makartnijevih doprinosa Bitlsima (1968), singla I Can't Let Maggie Go grupe Honeybus (1968), kamernog popa Skota Vokera i vokalnih harmonija Krozbija, Stilsa i Neša.[8]

Preporod žanra (1970 - sadašnjost)

[уреди | уреди извор]
Irska muzička grupa The Divine Comedy, doprineli su ponovnom oživljavanju baroknog popa početkom 1990-ih.

Engleski barok je preživeo do ranih 1970-ih, jer su izdavačke kuće nastojale da iskoriste fenomen kantautora nudeći raskošne gudačke aranžmane nepoznatim umetnicima. Među ovim umetnicima bili su Nik Drejk i pojedini članovi grupe Honeybus.[8] Neobičnost baroknog popa i upotreba violina i klasične gitare postali su meta parodije na kraju psihodelične ere.[19] Jedan značajan primer barokne pop pesme nakon njenog nestanka je singl Golden Brown britanskog rok benda The Stranglers iz 1982. godine, sa čembalom i nekonvencionalnim taktovima i štimovanjem.[20] Devedesetih godina prošlog veka, kamerni pop je izveo iz duha baroknog popa, koji je karakterisala infuzija orkestarskih aranžmana ili kompozicija klasičnog stila. Nastao je kao odgovor na lo-fi produkciju koja je dominirala devedesetih godina.[9] Između 1990-ih i 2010-ih, barokni pop je doživeo preporod sa bendovima poput Divine Comedy.[4] Američki rok bend Panic! at the Disco je sa svojim albumom Pretty. Odd iz 2008. godine prešao na barokni pop zvuk. Engleski rok bend Arctic Monkeys je sa svojim albumom Tranquility Base Hotel & Casino iz 2018. i albumom The Car iz 2022. godine prešao na barokni pop zvuk, najverovatnije pod uticajem rada frontmena Aleksa Tarnera sa bendom Last Shadow Puppets.

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г Jackson, Andrew Grant (2015-02-03). 1965: The Most Revolutionary Year in Music (на језику: енглески). Macmillan. ISBN 978-1-4668-6497-9. 
  2. ^ а б в г д Significant Albums, Artists and Songs | AllMusic”. AllMusic. Приступљено 2026-04-03. 
  3. ^ а б в „Steve Smith: Wyman and Taylor join the Rolling Stones onstage; Coldplay takes a break”. pasadenastarnews.com. Приступљено 2026-04-03. 
  4. ^ а б в Hawkins, Stan (2015-12-07). Queerness in Pop Music: Aesthetics, Gender Norms, and Temporality (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-317-58972-3. 
  5. ^ а б в г д ђ е „Via Spector and serendipity, the harpsichord invaded pop - The Boston Globe”. BostonGlobe.com. Приступљено 2026-04-03. 
  6. ^ а б в г д Gendron, Bernard (2002). Between Montmartre and the Mudd Club: Popular Music and the Avant-Garde (на језику: енглески). University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-28737-9. 
  7. ^ а б Urban Spacemen & Wayfaring Strangers [Revised & Expanded Ebook Edition]. 
  8. ^ а б в г д ђ е ж з Stanley, Bob (2007-09-21). „Baroque and a soft place”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2026-04-03. 
  9. ^ а б Significant Albums, Artists and Songs | AllMusic”. AllMusic. Приступљено 2026-04-03. 
  10. ^ „Essentials of Music - Eras”. www.essentialsofmusic.com. Приступљено 2026-04-03. 
  11. ^ „The Baroque Rock Of The Spring Standards”. Baeble Music (на језику: енглески). Приступљено 2026-04-03. 
  12. ^ а б в Hearing Luxe Pop. 
  13. ^ а б в г Myers, Marc. „Bach & Roll: How the Unsexy Harpsichord Got Hip”. WSJ (на језику: енглески). Приступљено 2026-04-03. 
  14. ^ Kopp, Bill. „Keyboardist Brian Auger on playing harpsichord on The Yardbirds' "For Your Love," a fun role on a Monkees TV special and releasing a career-spanning set”. Goldmine Magazine: Record Collector & Music Memorabilia (на језику: енглески). Приступљено 2026-04-03. 
  15. ^ Wickman, Forrest. „George Martin, the Beatles Producer and “Fifth Beatle,” Is Dead at 90”. Slate Magazine (на језику: енглески). Приступљено 2026-04-03. 
  16. ^ а б в Harrington, Joe S. (2002). Sonic cool : the life & death of rock 'n' roll. The Archive of Contemporary Music. Milwaukee, WI : Hal Leonard Corp.. ISBN 978-0-634-02861-8. 
  17. ^ BECKERMAN, JIM. „'Walk Away Renee' collaborator Michael Brown of Englewood Cliffs, dies at 65”. NorthJersey.com (на језику: енглески). Приступљено 2026-04-03. 
  18. ^ Doggett, Peter (2015). Electric shock : from the gramophone to the iPhone : 125 years of pop music. Internet Archive. London : The Bodley Head. ISBN 978-1-84792-218-2. 
  19. ^ White, Michael (2015-12-07). Popkiss: The Life and Afterlife of Sarah Records (на језику: енглески). Bloomsbury Publishing USA. ISBN 978-1-62892-220-2. 
  20. ^ „The Story of... 'Golden Brown' by The Stranglers”. Smooth (на језику: енглески). Приступљено 2026-04-03. 
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Barokni_pop&oldid=30872556”