Би-бап

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Bebop)
Би-бап
Алто саксофониста Чарли Паркер био је водећи извођач и композитор би-бап ере. Овде је приказан са Томијем Потером, Максом Роучем и Мајлсом Дејвисом у клубу Три Дјусес у Њујорку.
Стилско порекло
Културолошко пореклоСредином-1940-их, Сједињене Државе
Изведени облици
Регионалне сцене
Сједињене Државе
Клуб Минтонс Плејхаус, који се сматра за место рођења би-бапа

Би-бап (енгл. bebop) је стил џез музике настао током раних четрдесетих као реакција против поплаве комерцијалне музике и популарних мелодија које су захватиле џез. Главни оснивачи су Дизи Гилеспи и Чарли Паркер. Би-бап је трансформисао џез, из музике за игру у модерну уметничку форму.[1]

Би-бап се развио како је млађа генерација џез музичара проширила креативне могућности џеза изван популарног, плесно оријентисаног свинг стила са новом „музиком музичара“ која није била у великој мери плесна и захтевала је пажљиво слушање.[2] Како би-бап није био намењен плесу, омогућио је музичарима да свирају у бржем темпу. Би-бап музичари су истраживали напредне хармоније, сложене синкопе, измењене акорде, продужене акорде, замене акорда, асиметрично фразирање и замршене мелодије. Би-бап групе су користиле ритам секције на начин који је проширио њихову улогу. Док је кључни ансамбл ере свинг музике био велики бенд од четрнаестак музичара који су свирали у стилу ансамбла, класична би-бап група је била мала комбинација која се састојала од саксофона (алт или тенор), трубе, клавира, гитаре, контрабас и бубњеви који свирају музику у којој је ансамбл имао помоћну улогу за солисте. Уместо да свирају јако аранжирану музику, би-бап музичари су обично свирали мелодију композиције (названу „глава“) уз пратњу ритам секције, након чега је следила деоница у којој је сваки од извођача импровизовао соло, а затим се враћао на мелодију на крају композиције.

Етимологија[уреди | уреди извор]

„Упркос објашњењима порекла ових речи, играчи су заправо певали речи „бибоп“ и „ребоп“ у рану боп фразу као што је приказано у следећем примеру.“[3] О овој звучној датотеци Свирај 

Термин „би-бап” је изведен из бесмислених слогова (вокабала) који се користе у скат певању; први познати пример употребе „би-бапа” био је у „Four or Five Times” Макинијевим берачима памука, снимљеном 1928. године.[4] Поново се појављује у снимку из 1936. „I'se a Muggin'” Џека Тигардена.[4] Варијација, „ри-бап”, појављује се у неколико снимака из 1939. године.[4] Прво, познато штампано појављивање се такође догодило 1939. године, али је термин касније био мало коришћен све док се није применио на музику која је сада повезана са њим средином 1940-их.[4] Телонијус Манк тврди да је оригинални наслов „Би-Бап” за његову композицију „52nd Street Theme”, порекло имена би-бап.[5]

Неки истраживачи спекулишу да је то био термин који је користио Чарли Кристијан јер је звучао као нешто што је певушио док је свирао.[6] Дизи Гилеспи је изјавио да је публика сковала име након што га је чула како преноси тада безимене композиције својим играчима и штампа га је на крају прихватила, користећи га као званични израз: „Људи, када су хтели да траже те бројеве, а не знају име, тражили би би-бап."[7] Друга теорија је да су оно потиче од повика „Ариба! Ариба!” користиле латиноамеричке вође бендова тог периода да охрабре своје бендове.[8] Понекад су се термини „би-бап” и „ри-бап” користили наизменично. До 1945, употреба „би-бап”/„ри-бап” као бесмислених слогова била је широко распрострањена у Р&Б музици, на пример у „Hey! Ba-Ba-Re-BopЛајонела Хамптона. Би-бап музичар или бапер постао је уобичајени лик у шалама 1950-их, преклапајући се са битником.[9]

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Би-бап се од ранијих стилова џез музике разликује како по напуштању ритмичког континуитета тако и по проширењу хармонских основа. Сада ритам секција више не обезбеђује равномерно пулсирање тактних делова, а појављују се неуобичајене акцентуације да допуне и истакну мелодијске фразе. Рад бубњара претвара се у снажно наглашавање на добошу и бас-бубњу, док чинеле својим непрекидним металним звечањем повезују све одломке. Пијаниста свира синкопиране акорде ради подстицања инспирације солисте. Једино басиста и дање одржава темпо. Што се тиче гитаре, она нестаје из ритам секције. Импровизација више за основу нема мелодију, како је било у традиционалном џезу, већ се као основа користи хармонска структура, која је у би-бапу много комплекснија. Много се више користе дисонантни интервали, хроматске пролазнице, алтеровани акорди и акордске супституције.

Најзначајнији представници[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 142. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Lott, Eric. Double V, Double-Time: Bebop's Politics of Style. Callaloo, No. 36 (Summer, 1988), pp. 597–605
  3. ^ Tanner, Paul O. W.; Gerow, Maurice (1964). A Study of Jazz (2nd изд.). стр. 81. ISBN 0-697-03557-3. 
  4. ^ а б в г Gleason, Ralph J. (15 February 1959) "Jazz Fan Really Digs the Language – All the Way Back to Its Origin". Toledo Blade.
  5. ^ Kelley, Robin (2009). Thelonious Monk: The Life and Times of an American Original. Simon & Schuster. стр. 95. ISBN 978-1439190494. 
  6. ^ Jim Dawson and Steve Propes (1992). What Was The First Rock'n'Roll Record?. ISBN 0-571-12939-0. 
  7. ^ Painter, Nell Irvin (2006). Creating Black AmericansНеопходна слободна регистрација. Oxford University Press US. стр. 228–229. ISBN 0-19-513755-8. Приступљено 9. 7. 2009. 
  8. ^ Peter Gammond (1991). The Oxford Companion to Popular Music. ISBN 0-19-311323-6. 
  9. ^ Cameron, William Bruce (1963). Informal Sociology (на језику: енглески). Random House. стр. 93. 
  10. ^ Ginell, Richard S. „Black Messiah – Cannonball Adderley : Songs, Reviews, Credits, Awards”. AllMusic. Приступљено 8. 7. 2012. 
  11. ^ Randel, Don Michael (1996). „Adderley, Cannonball”. The Harvard Biographical Dictionary of Music. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. стр. 5. ISBN 0-674-37299-9. 
  12. ^ Cook, Richard (2005). Richard Cook's Jazz Encyclopedia. Penguin Books. стр. 3. ISBN 0-141-00646-3. 
  13. ^ „Dexter Gordon interview with Les Tomkins, 1962”. National Jazz Archive. 11. 3. 2020. Архивирано из оригинала 2020-08-14. г. Приступљено 2021-03-06. 
  14. ^ „From the Harvard Art Museums' collections Dexter Gordon, Royal Roost, New York City”. Harvardartmuseums.org. 
  15. ^ Andrews, Travis M. (20. 3. 2019). „Jay-Z, a speech by Sen. Robert F. Kennedy and 'Schoolhouse Rock!' among recordings deemed classics by Library of Congress”. The Washington Post. Приступљено 25. 3. 2019. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]