Beležnica smrti

С Википедије, слободне енциклопедије
Beležnica smrti
Death Note korice.jpg
Srpsko izdanje korice prvog tankobona Beležnica smrti
デスノート
(Desu Nōto)
ŽanrTragedija, fantastika, kriminalistika, detektivski, triler
Manga
AutorCugumi Oba
IlustratorTakeši Obata
IzdavačЈапан Shueisha
Србија Darkwood
Engleski izdavačMadman Entertainment (Australazija)
Viz Media (Severna Amerika)
Ciljna grupaŠonen
ŠtampaJump Comics
ČasopisWeekly Shōnen Jump
Prvo izlaženje1. decembar 2003.15. maj 2006.
Tomovi12 (spisak tomova)
Roman
Death Note Another Note: The Los Angeles BB Murder Cases
AutorNisio Isin
IzdavačShueisha
Engleski izdavačViz Media
Godina izdanja1. avgust 2006.
TV anime
Knjiga smrti
Režiser Tecuro Araki
Producent
  • Tošio Nakatani
  • Manabu Tamura
  • Masao Marujama
Scenarista Tošiki Inoue
Kompozitor
  • Jošihisa Hirano
  • Hideki Taniuči
Studio Madhouse
Nosilac licence Madman Entertainment
Viz Media
Manga Entertainment (Ujedinjeno Kraljevstvo)
Mreža Јапан Nippon TV
Србија TV Ultra
Engleska mreža ABC2 (Australija)
YTV, Scream (Kanada)
Neon Alley (Severna Amerika)
Adult Swim (SAD)
Animax (Južnoafrička Republika)
Premijerno prikazivanje 3. oktobar 2006.26. jun 2007.
Epizode 37 (Spisak epizoda)
TV film
Death Note: Relight - Visions of a God
Režiser Tecuro Araki
Producent
  • Tošio Nakatani
  • Manabu Tamura
  • Masao Marujama
Scenarista Tošiki Inoue
Kompozitor
  • Jošihisa Hirano
  • Hideki Taniuči
Studio Madhouse
Nosilac licence Madman Entertainment
Viz Media
Manga Entertainment
Mreža Nippon TV
Datum izdavanja 31. avgust 2007.
Trajanje 130 minuta
Roman
Death Note: L - Change the World
AutorM
IzdavačShueisha
Engleski izdavačViz Media
Godina izdanja25. decembar 2007.
TV film
Death Note: Relight 2 - L's Successors
Režiser Tecuro Araki
Producent
  • Tošio Nakatani
  • Manabu Tamura
  • Masao Marujama
Scenarista Tošiki Inoue
Kompozitor
  • Jošihisa Hirano
  • Hideki Taniuči
Studio Madhouse
Nosilac licence Madman Entertainment
Viz Media
Manga Entertainment
Mreža Nippon TV
Datum izdavanja 22. avgust 2008.
Trajanje 100 minuta
Igrani filmovi i serije
  • Beležnica smrti (film iz 2006)
  • Beležnica smrti 2: Poslednje ime (film iz 2006)
  • L: Menjanje sveta (film 2008)
  • Beležnica smrti (TV drama iz 2015)
  • Beležnica smrti: Mjuzikl (mjuzikl iz 2015)
  • Beležnica smrti: Nova generacija (mini-serija iz 2016)
  • Beležnica smrti: Obasjaj novi svet (film iz 2016)
  • Beležnica smrti (film iz 2017)
Video igrice
  • Death Note: Kira Game (2007)
  • Death Note: Successors to L (2007)
  • L the Prologue to Death Note -Spiraling Trap- (2008)
Portal-puzzle.svg Portal Strip

Beležnica smrti (デスノート, Desu Nōto) ili Knjiga smrti japanski je manga i anime serijal koji je napisao Cugumi Oba, a ilustrovao Takeši Obata. Priča prati Lajta Jagamija, učenika srednje škole koji otkriva natprirodnu svesku od Šinigamija (死神, Shinigami, prim. prev. „Anđeo smrti“) po imenu Rjuk, koja svom korisniku daje mogućnost da ubije bilo koga čije ime ili lice poznaje. Serijal se zasniva na Lajtovim pokušajima da stvori i vlada svetom očišćenim od zla kao Bog, koristeći svesku i pokušajima detektiva poznatog pod imenom L da ga zaustavi.

Beležnica smrti je prvo serijalizovana u manga magazinu izdavačke kuće Shueisha, Weekly Shōnen Jump-u od decembra 2003. do maja 2006. godine. Sto osam poglavlja je sakupljeno i objavljeno kao 12 tankobon izdanja između maja 2004. i oktobra 2006. godine. Televizijska adaptacija animea prikazivana je u Japanu od 3. oktobra 2006. do 26. juna 2007. godine. Sastavljen od 37 epizoda, anime je razvijao studio Madhouse, a režirao ga je Tecuro Araki. Mala Beležnica zasnovana na serijalu autora Nisio Isin, takođe je objavljena 2006. godine. Uz to, Konami je objavio razne video igrice za Nintendo DS. Serijal je adaptiran u tri akciona filma puštana u Japanu 17. juna 2006, 3. novembra 2006. i 2. februara 2008, a uz to i televizijska drama u 2015. godini. Mini serijal nazvan „Beležnica smrti: Nova Generacija“ i i četvrti film, „Beležnica smrti: Obasjaj novi svet“ objavljeni su 2016. godine. Naredne godine je objavljena američka adaptacija ovog naslova.

Viz Media je licencirala Beležnicu smrti i objavljivala je u Severnoj Americi, izuzev video igrica i pesama. Epizode iz animea prvo su se pojavile u Severnoj Americi za preuzimanje pod kompanijom IGN, pre nego što ih je Viz Media licencirala, i puštane su na YTV i Bionix anime bloku u Kanadi i na Adult Swim u Sjedinjenim Američkim Državama uz izdavanje DVD-a. Akcioni filmovi su se kratko puštali u bioskopima Severne Amerike 2008, pre nego što su dobili izdanja za kućnu upotrebu. U 2015. godini prodato je preko 30 miliona kopija mange Beležnica smrti.[1]

U Srbiji, licencu za mangu otkupila je izdavačka kuća Darkvud. Prevedeno je svih dvanaest tomova; prvi je izašao juna 2016,[2] a poslednji jula 2021. godine.[3] Titlovanu verziju anime serije 2010. godine emitovao je kanal Ultra.[4] Naslov mange preveden je kao „Beležnica smrti,“ dok se za anime seriju koristio engleski naslov (Death Note) i „Knjiga smrti“.[5]

Radnja[уреди | уреди извор]

Red information icon with gradient background.svgUPOZORENJE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis!

Lajt Jagami je natprosečni srednjoškolac koji otkriva Beležnicu smrti, knjigu koja ubija svakog čije ime je u njoj napisano, pod uslovom da je korisnik video lice te osobe. Nakon eksperimentisanja sa sveskom, Lajt sreće Šinigamija Rjuka prvobitnog vlasnika Beležnice koji je knjigu bacio na Zemlju iz dosade. Lajt priča Rjuku o svom planu da vlada kao Bog nad novim svetom oslobođenim od kriminalaca, gde samo ljudi za koje on smatra da su čistog morala, ostaju živi. Lajt postaje poznat u javnosti pod pseudonimom Kira (キラ), što je izvedeno od japanskog izgovora reči killer (srp. „ubica”). Rjuk, koga mogu videti samo korisnici Beležnice, prati Lajta okolo i uživa u onome što Lajt radi kao Kira.[6]

Kirina ubistva zadobijaju pažnju Interpola i svetski poznatog detektiva L-a. L, koji je jako inteligentan, otkrio je da Kira može ubiti bilo koga čije ime i lice zna, i nadmudruje Lajta kako bi otkrio njegovu lokaciju u Kanto regiji Japana. L stvara malu anti-Kira jedinicu uključujući lokalnu policiju, koja će pomoći u otkrivanju ko je Kira, uključujući Sojčira, Lajtovog oca, što je zahtevalo od Lajta da preduzme sve mere kako bi Beležnica smrti bila na sigurnom. Lajt i L počinju igru mačke i miša u nastojanju da u svojoj igri pobede.

Nakon što je Lajt upisao koledž, pridružuje se L-u i njegovoj anti-Kira jedinici, u nadi da će naći način da sazna L-ovo ime, ne bi li mogao da ga ubije. Lajtov plan je naišao na zastoj zbog zaljubljene osobe koja je takođe sebi dala ime Kira, poznatog modela Mise Amane, i njenog Šinigamija Rema. Misa saznaje da je Lajt glavni Kira, i nudi mu svoju pomoć. Ipak, Misina privrženost za Lajta povukla ju je ka nekim strategijskiim greškama, dozvoljavajući L-u da skupi dovoljno dokaza da je zadrži kao drugog Kiru. L sumnja da je Lajt prvi Kira, što je dalje dovelo do toga da Lajt i Misa naprave plan da L-a skrenu sa traga. Lajt dopušta da bude zadržan, i oboje se odriču vlasništva nad Beležnicom smrti, time izbrisavši svako sećanje koje su imali na korišćenje iste. Dok je bio zadržan, pojavljuje se treći Kira, koji dokazuje nevinost Lajta i Mise, a L ih zatim otpušta na kućni pritvor, u njegovim bazama.

Anti-Kira jedinica identifikuje trećeg Kiru kao izvršnog člana Jocuba grupe, Kjosukea Higučija, koji je koristio Lajtovu Beležnicu smrti. Higuči je pritvoren, a Lajt dodiruje Beležnicu smrti, čime je vratio sva svoja sećanja. Ubija Higučija da bi ponovo dobio vlasništvo nad Beležnicom. Lajt zatim manipuliše Remom, teravši ga da ubije L-a, nakon što je stavio Misu u životnu opasnost. Zbog toga što namerno ubijanje, da bi se produžio životni vek ljudske osobe krši zakon Šinigamija, Rem takođe umire. Nakon što je L ubijen, Lajt postaje drugi L, i nastavlja svoju šaradu u potrazi za Kirom, dok svoja ubijanja obavlja sam, uz pomoć Mise.

Priča se nastavlja četiri godine kasnije, kada je Kira nabavio veliku mrežu kontakata, i ogromnu podršku javnosti. Dva mladića, odgajana kao potencijalni naslednici L-a, otkrivaju se – Nir, detektiv povezan sa Organizacijom ujedinjenih nacija, i Melo, član mafije. Do ovog trenutka, anti-Kira jedinica naučila je sve o Beležnici smrti i tome kako ona funkcioniše, kao i o postojanju Šinigamija koji su povezani sa njima.

Melo koristi kriminalne mere da bi se približio Kiri. Jedan od Melovih planova rezultovao je u smrti Sojčira. U međuvremenu, Nirova istraga u vezi Kire vodi ga do zaključka da se Lajt ponaša istovremeno i kao L i kao Kira. Nakon Sojčirove smrti, Nir sumnja u članove svoje jedinice. Kao odgovor, Lajt nagovara Misu da odustane od svoje Beležnice, i odgaja još jednog „Kiru“, Terua Mikamija, neospornog obožavatelja Kire. Mikami angažuje Kijomi Takadu, voditeljku vesti, da služi kao Kirin javni glas. Shvativši da je Takada povezana sa Kirom, Melo je kidnapuje. Ona ga ubija, a zatim Lajt ubija nju. Ipak, Mikamijeva dela kao rezultat kidnapovanja omogućavaju Niru da postavi zamku koja dokazuje da su i Lajt i Mikami Kira. Jedinica i Nirov istražiteljski tim zarobljavaju njih dvojicu, i teraju Lajta na priznanje. Lajt onda pokušava da ispiše imena specijalne jedinice na papiru iz Beležnice smrti, što je prouzrokovalo to da ga Macuda, član specijalne jedinice, upuca u šaku. Lajt nastavlja sa pokušajima da piše svojom krvlju, dok Macuda nastavlja da ga pogađa mecima. Lajt, na korak do smrti, uspeva da pobegne i da se sakrije u staroj, napuštenoj zgradi. Rjuk ga, shvativši da Lajt nije više u mogućnosti da ga zabavi, ubija.

Koncept[уреди | уреди извор]

Beležnice[уреди | уреди извор]

Glavni element radnje je sama Beležnica smrti, koja je predstavljena kao crna sveska sa instrukcijama („Pravila Beležnice smrti“), koje su napisane unutra. Kada se pravilno koristi, dozvoljava svakome da počini ubistvo, poznavajući samo žrtvino ime i lice. Kako kaže režiser akcionog filma, Šusuke Kaneko: „Ideja da duhovi žive u različitim svetovima je drevni japanski koncept... na neki način, ovo je poprilično klasična japanska priča.“[7]

Beležnica smrti

Umetnik Takeši Obata je na početku Beležnice doživljavao kao one biblijske „...nešto za šta biste odmah pomislili da je Beležnica smrti”. Odlučivši da bi ovaj dizajn bio mukotrpan, odlučio se za pristupačniju, klasičnu, svesku. Beležnice smrti su se na početku menjale u zavisnosti od lokacije i vremena, što je oslikavalo spise u drevnom Japanu, ili u Starom Testamentu srednjevekovne Evrope. Ipak, ova ideja nikada nije korišćena.[8]

Teme[уреди | уреди извор]

Pisac Cugumi Oba nije imao na umu konkretne teme za Beležnicu smrti. Kada su ga pritiskali sa strane, rekao je: „Svi ljudi će u jednom trenutku umreti, i nikada neće oživeti, zato hajde da damo sve od sebe dok smo još uvek živi“.[9] Dodao je: „Nijedan čovek nema pravo da osuđuje drugoga. Niko ne bi trebalo da se igra Boga“. Rekao je da je Nirov vrhunac govora o dobrom i zlu ukorenjen u njegovim ličnim verovanjima.

U jednom radu, 2012. godine, Džolion Baraka Tomas karakterizovao je Beležnicu smrti kao takvu da je pod jakim uticajem konflikata između slobode i bezbednosti, kao ilustracija da su visoki moralni ideali lako okaljani, i da će ljudi uvek opravdavati užasne činove nasilja u ime bezbednosti. Tomas je napisao da je „smrt cena mira“.[10]

Tomasov rad klasifikuje Beležnicu smrti kao jedan od kasnijih i sofisticiranijih psiholoških trilera, objavljenih u napadima na Tokio, 1995. godine, koji poručuje da je ljudska sklonost da se izražava kroz „užasne“ kultove i opisuje negativne efekte tih kultova na njihove članove, porodice, i na društvo. Kroz moralnu relativnost koja karakterizuje celu priču, čitaoci se podsećaju da se njihove ideje dobrog i lošeg možda ne razlikuju toliko od ekstremnih članova kulta.

Nasleđe[уреди | уреди извор]

Objavljivanje serije izvan Japana je naišlo na talas „imitacije” kriminala. Prema časopisu Wired, Beležnica smrti je pretvorena u najpopularniji japanski štampani medij i internacionalnu kontraverznu temu koja je roditelje naterala da se zapitaju da li bi trebalo zabraniti svojoj deci čitanje mangi uopšte. Direktor Šusuke Kaneko je na to odgovorio: „Ako bi sprečavanje da gledaju ovaj film učinilo decu boljom, onda zašto im ne zabranimo da gledaju sve loše vesti?”[7]

Zabrane i pokušaji zabrana[уреди | уреди извор]

Početkom 2005, nadležni u školi u Šenjangu, glavnom gradu pokrajine Ljaoning, zabranili su Beležnicu smrti.[11] Glavni razlog je bio taj što su učenici izmenjivali sveske da bi ličile na Beležnicu smrti i onda pisali imena poznanika, neprijatelja i nastavnika u sveske.[12] Zabrana je osmišljena da bi sačuvala „fizičko i mentalno zdravlje”[13] učenika od horor materijala koji je „pogrešno navodio nedužnu decu i menjao njihov um i duh”.[14] Džonatan Klement je predložio da su kineski nadležni organi odreagovali delom zbog „sujeverja” ali i protiv ilegalnog, piraterijskog publikovanja Beležnice smrti.[15] Zabrana je proširena na ostale kineske gradove uključujući Peking,[16] Šangaj i Landžou u pokrajni Gansu.[17] Legalno objavljena kineska verzija Beležnice smrti je objavljena u Hong Kongu.[15]

U 2007. godini, obrazovni biro u okrugu Pingtung na Tajvanu je upozorio roditelje da obrate pažnju na „negativne uticaje” mange.[18]

Grad Albukerki u Novom Meksiku u SAD, je u maju 2010. održala sastanak o zabrani Beležnice smrti u školama u njihovom okrugu. Jednoglasno je odbijeno.[19]

U gradu Gig Harbor, Vašington, jedan student srednje škole je izbačen, a tri su suspendovana 14. maja 2008, zbog 50 imena napisanih u „Beležnici”, uključujući predsednika Džordža V. Buša.[20]

Nakon što su izdanja Beležnice smrti nađeno kod petnaestogodišnje devojčice koja se ubila u februaru 2013. u Jekaterinburgu u Rusiji, lokalna grupa roditelja je započela kampanju u aprilu 2013. tražeći od predsednika Vladimira Putina da reguliše celokupne medije zasnovane na seriji, uz komentar da „povećava interesovanje za smrt”.[21] U martu 2014. godine istražitelji su zaključili da manga nije mogla da natera devojčicu da počini samoubistvo.[22]

Zločini i imitacije[уреди | уреди извор]

Bilo je raznih „imitacija” zločina širom sveta koji su zasnovani na Beležnici smrti. Dvadeset i osmog septembra 2007. dve sveske ispisane latinskim simbolima Watashi wa Kira dess što je pogrešna romadži transkripcija od „Ja sam Kira” (私はキラです Watashi wa Kira desu),[23] nađene su blizu delimičnih ostataka muškarca u Belgiji. Slučaj je nazvan Mangamoord („Manga ubistvo”) u belgijskim medijima.[24] Tek 2010. četvoro ljudi je uhapšeno zbog povezanosti sa ubistvom.[25]

Učenik završne godine u Frenklin vojnoj akademiji u Ričmondu Virdžinija, suspendovan je 2007. nakon što su ga uhvatili da poseduje kopiju Beležnice smrti sa ispisanim imenima učenika. Direktor škole je napisao pismo roditeljima učenika dajući link za nezvaničnu internet stranicu gde posetioci mogu da upišu ime i okolnosti ljudi za koje hoće da umru.[26]

U Južnoj Karolini u martu 2008. školski zvaničnici su zaplenili Beležnicu smrti (sveska) od učenika Heartsville srednje škole. Nadležni iz okruga su povezali svesku sa mangom. Sveska je sadržala imena sedam studenata. Škola je planirala disciplinarno saslušanje i kontaktirala roditelje tih sedam učenika.[27] U Gadsdenu, Alabama u aprilu 2008. dvojica dečaka šestog razreda su uhapšeni zbog posedovanja Beležnice smrti sa ispisanim imenima nekoliko zaposlenih u školi i učenika. Prema šerifu okruga Etovah, Leni Hendi, svesku je pronašao jedan od zaposlenih. Učenici, njihovi roditelji i zvaničnici škole su se sastali sa Lenijem i zvaničnikom za davanje uslovne kazne za maloletne delikvente.[28] U luci Takoma u Vašingtonu, jedan srednjoškolac je izbačen, a troje je suspendovano 14. maja 2008. zbog ispisanih 50 imena u njihovu Beležnicu smrti, uključujući i predsednika Džordža V. Buša.[29]

U septembru 2009. prijavljeno je da učenik osnovne škole u Sidneju, Australija, napravio Beležnicu smrti koja je zajedno sa imenima sadržala detaljan „plan borbe” sa mestima gde bi bombe mogle biti postavljene u školi.[30] U decembru 2009, dvoje učenika u osnovnoj školi u Oklahomi su disciplinovani zbog Beležnice smrti sa imenima i opisima smrti dve devojke koje su ih iznervirale.[31] Učenik srednje škole u Mičigenu je suspendovan u martu zbog Beležnice smrti.[32] U Avonvord školskom okrugu u Pensilvaniji je suspendovan srednjoškolac zbog Beležnice smrti sa imenima učenika i kanadskog pop pevača Džastina Bibera.[19] U februaru 2015, učenik petog razreda osnovne škole blizu Pitsburga je suspendovan zbog posedovanja Beležnice smrti i upisivanja imena učenika.[33]

Izvori[уреди | уреди извор]

  1. ^ DEATH NOTE : 日テレで今夏連ドラ化決定 ニアも登場. Mainichi Shimbun Digital. 20. 4. 2015. Архивирано из оригинала на датум 2015-04-22. Приступљено 20. 4. 2015. 
  2. ^ „Death Note – Beležnica smrti - U PRODAJI!”. Facebook. 30. 6. 2016. Приступљено 20. 11. 2021. 
  3. ^ „... Od danas u Darkwoodu Beležnica smrti 12 - Završetak”. Facebook. 29. 7. 2021. Приступљено 20. 11. 2021. 
  4. ^ „Death Note”. Ultra TV. 6. 5. 2010. Архивирано из оригинала на датум 06. 05. 2010. Приступљено 20. 11. 2021. 
  5. ^ „Death Note (2006–2007) - Release Info”. IMDb. Приступљено 20. 11. 2021. 
  6. ^ Oba, Cugumi (2016). Beležnica smrti, 1. tom - Dosada. Obata, Takeši, 1969-, Dasukidis, Mihajlo, prev. Darkwood. ISBN 978-86-6163-357-7. 
  7. ^ а б „Death Note Manga Spawns Movie, Crime Wave”. Wired. 19. 5. 2008. Архивирано из оригинала на датум 9. 8. 2013. Приступљено 9. 5. 2010. 
  8. ^ Ohba, Tsugumi; Obata, Takeshi (2008). Death Note 13: How to Read. Viz Media. стр. 149. ISBN 978-1-4215-1888-6. 
  9. ^ Ohba, Tsugumi (2008). Death Note 13: How to Read. Viz Media. стр. 69. ISBN 978-1-4215-1888-6. 
  10. ^ Thomas, Jolyon Baraka. „Horrific "Cults" and Comic Religion”. Japanese Journal of Religious Studies. 39 (1): 127—151. 
  11. ^ „Chinese city bans Death Note” (на језику: кинески). Xihuanet. 11. 1. 2005. Приступљено 9. 5. 2017. 
  12. ^ „Death Note Stirs Controversy in China”. Anime News Network. 6. 2. 2005. Приступљено 9. 5. 2017. 
  13. ^ „Beijing bans scary stories to protect young” (на језику: енглески). Reuters. 15. 5. 2007. Приступљено 9. 5. 2017. 
  14. ^ Weifeng, Liu (26. 5. 2007). „'Death Note' days numbered”. China Daily. Приступљено 9. 5. 2017. 
  15. ^ а б Clements, Jonathan (1. 8. 2007). „Manga Pulse” (35). NEO Magazine: 19. 
  16. ^ Jie, Xiao (15. 5. 2007). „Beijing publisher to ignore Beijing's ban of its horror story”. Xinhuanet. Приступљено 10. 5. 2017. 
  17. ^ „Chinese Students Fight Back at Death Note Ban”. ComiPress. 5. 6. 2007. Приступљено 10. 5. 2017. 
  18. ^ „Taiwanese County Warns of Death Note, Others Defend It”. Anime News Network. 12. 10. 2007. Приступљено 10. 5. 2017. 
  19. ^ а б „Death Note Ban in Albuquerque High Schools Fails Vote”. Anime News Network. 10. 5. 2010. Приступљено 10. 5. 2010. 
  20. ^ „Washington Middle Schoolers Disciplined over "Death Note". Anime News Network. 24. 5. 2008. Приступљено 9. 5. 2020. 
  21. ^ „Parents in Russia request ban on 'Death Note'. Japan Today. 29. 4. 2013. Приступљено 10. 5. 2010. 
  22. ^ ГОРБУНОВ, Андрей (3. 4. 2014). „Следователи решили, что "Тетради смерти" не доводили уральскую школьницу до самоубийства”. Комсомольская правда. Приступљено 10. 5. 2010. 
  23. ^ „Forest: le tueur aux mangas”. La Dernière Heure. 1. 10. 2007. Приступљено 10. 5. 2010. 
  24. ^ „Police Reaches Dead End in Belgian 'Manga Murder' Case”. Anime News Network. 27. 11. 2007. Приступљено 10. 5. 2010. 
  25. ^ „4 Arrested for 2007 Belgian 'Manga Murder' Case”. Anime News Network. 20. 9. 2010. Приступљено 10. 5. 2010. 
  26. ^ „Virginian Teen Suspended over Names in 'Death Note'. Anime News Network. 22. 11. 2007. Приступљено 11. 5. 2010. 
  27. ^ „South Carolina Student Removed over "Death Note" List”. Anime News Network. 2. 3. 2008. Приступљено 11. 5. 2010. 
  28. ^ „2 Alabama 6th-Grade Boys Arrested for Death Note Book”. Anime News Network. 4. 4. 2008. Приступљено 12. 5. 2010. 
  29. ^ „4 Washington Middle Schoolers Disciplined over "Death Note". Anime News Network. 24. 5. 2008. Приступљено 12. 5. 2010. 
  30. ^ „Dark clouds of mental illness trouble young children”. The Daily Telegraph. 29. 9. 2009. Приступљено 12. 5. 2010. 
  31. ^ „Thief rips front door off station”. Oklahoma City Friday. 1. 12. 2009. Архивирано из оригинала на датум 08. 08. 2014. Приступљено 13. 5. 2010. 
  32. ^ „Michigan Middle School Boy Suspended Over 'Death Note'. Anime News Network. 26. 3. 2010. Приступљено 13. 5. 2010. 
  33. ^ „Police Investigate Pennsylvania Boy Over 'Death Note'. animenewsnetwork.com. AnimeNewsNetwork. Приступљено 13. 5. 2010. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]