Bonaventura Кavaliјeri

С Википедије, слободне енциклопедије
Bonaventura Кavaliјeri
Cavalieri led the way to integral calculus
Кavaliјeri je uveo integralni račun
Puno imeBonaventura Frančesko Kavalijeri
Ime po rođenjuBonaventura Francesco Cavalieri
Druga imenaBonaventura Cavalieri
Datum rođenja1598
Mesto rođenjaMilano
 Italija
Datum smrti30. novembar 1647.(1647-11-30) (48/49 god.)
Mesto smrtiBolonja
 Italija
PrebivališteItalija
Državljanstvoitalijansko
UniverzitetUniverzitet u Pizi
Zanimanjematematičar
DelovanjeKavalijerijev princip
Kavalijerijeva formula kvadrature

Bonaventura Frančesko Kavalijeri (lat. Cavalerius; 1598 – 30. november 1647) bio je italihanski matematičar i jesuat.[1] On je poznat po svom radu na problema optike i kretanja, radu na nedeljivosti, prekurzorima infinitezimalnog računa, i uvođenju logaritama u italijansku nauku. Kavalijerijev princip u geometriji delimično je predvideo intergralni račun.

Život[уреди | уреди извор]

Rođen u Milanu, Kavalijeri se pridružio jesuatskom redu (koji ne treba mešati sa jezuitima) u svojoj petnaestoj godini, uzevši ime Bonaventura nakon što je postao početnik u redu. On je ostao član tog reda do svoje smrti.[2] Zavete je položio i postao punopravni član reda 1615. godine, u uzrastu od sedamnaest godina, i ubrzo nakon toga pridružio se jesuatskoj kući u Pizi. Do 1616. bio je student geometrije na Univerzitetu u Pizi. Tamo je došao pod starateljstvo Benedeta Kastelija, koji ga je verovatno upoznao sa Galileom Galilejem. Godine 1617. na kratko se pridružio dvoru Medičija u Firenci, pod pokroviteljstvom kardinala Federika Boromea, ali se sledeće godine vratio u Pizu i počeo da predaje matematiku umesto Kastelija. Prijavio se za katedru za matematiku na Univerzitetu u Bolonji, ali je odbijen.[1]

Godine 1620. se vratio u jesuatsku kuću u Milanu, gde je živeo kao iskušenik, i postao je đakon pod kardinalom Boromeom. Studirao je teologiju u manastiru San Gerolamo u Milanu, a imenovan je po manastiru Svetog Petra u Lodiju. Godine 1623. postavljen je za igumana manastira Svetog Benedikta u Parmi, ali se još uvek prijavljivao za matematičke pozicije. Ponovo je podneo aplikaciju za Bolonju, a 1626. godine za Univerzitet Sapienca, ali je svaki put odbijen, uprkos toga što je uzeo šest meseci odsustva da podrži svoju aplikaciju na Sapienci u Rimu.[1] Godine 1626. počeo je da pati od gihta, što će mu ograničiti kretanje do kraja života.[3] Takođe je odbijen za mesto na Univerzitetu u Parmi, za šta se veruje da je bilo posledica njegove pripadnosti jesuatskom redu, jer je Parmom u to vreme upravljao isusovski red. Godine 1629. postavljen je na katedru za matematiku na Univerzitetu u Bolonji, što se pripisuje Galileovoj podršci u Bolonjskom senatu.[1][4][5]

Veći deo svog dela objavio je dok je bio u Bolonji, iako su neki od radova već bili napisani. Njegov rad Geometria Indivisibilius, gde je izneo ono što će kasnije postati metod nedeljivosti, napisan je 1627. dok je bio u Parmi i predstavljen kao deo njegove aplikacije u Bolonji, ali nije objavljen do 1635. Kritički prijem njegovih savremenika bio je mešovit, a rad Exercitationes geometricae sex (Šest vežbi iz geometrije) objavljeno je 1947. godine, delom kao odgovor na kritike. Takođe u Bolonji objavio je tabele logaritama i informacije o njihovoj upotrebi, promovišući njihovu upotrebu u Italiji.

Galileo je izvršio snažan uticaj na Kavalijerija, i Kavalijeri je napisao Galileju najmanje 112 pisama. Galileo je o njemu rekao, „nekolicina, ako uopšte iko, još od Arhimeda, prodrla je toliko daleko i duboko u nauku o geometriji.”[6] On je održavao široki korespondenciju; njegovi poznati dopisnici su Marina Mersena, Evangelistu Toričelija i Vinčenca Vivijanija.[3] Toričeli je imao posebno značajnu ulogu u pročišćavanju i promovisanju metoda nedeljivosti.[1] Takođe je imao koristi od pokroviteljstva Čezara Marsilija.[6]

Pred kraj života zdravlje mu se znatno pogoršalo. Artritis ga je sprečavao da piše, i veliki deo svoje prepiske diktirao je Stefanu degli Anđeliju, kolegi jesuatu i Kavalijerivom studentu. Anđeli je kasnije nastavio da razvija Kavalijerijevu metodu.

Godine 1647. je umro, verovatno od gihta.[3]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Amir Alexander (2014). Infinitesimal: How a Dangerous Mathematical Theory Shaped the Modern World. Scientific American / Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0374176815. 
  2. ^ Eves, Howard (1998). David A. Klarner, ур. „Slicing it Thin”. Mathematical Recreations: A Collection in Honour of Martin Gardner. Dover: 100. ISBN 0-486-40089-1. 
  3. ^ а б в J J O'Connor and E F Robertson, Bonaventura Francesco Cavalieri, MacTutor History of Mathematics, (University of St Andrews, Scotland, July 2014)
  4. ^ Ariotti, Piero E. (septembar 1975). „Bonaventura Cavalieri, Marin Mersenne, and the Reflecting Telescope”. Isis. 66 (3): 303—321. ISSN 0021-1753. doi:10.1086/351471. 
  5. ^ Eves, Howard (mart 1991). „Two Surprising Theorems on Cavalieri Congruence”. The College Mathematics Journal. 22 (2): 118—124. ISSN 0746-8342. JSTOR 2686447. doi:10.2307/2686447. 
  6. ^ а б Cavalieri, Bonaventura, at The Galileo Project

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]