Bruchus pisorum

Bruchus pisorum
Научна класификација
Царство:	Animalia
Класа:	Insecta
Ред:	Coleoptera
Породица:	Chrysomelidae
Род:	Bruchus
Врста:	B. pisorum
Биномно име
	Bruchus pisorum; (Linnaeus, 1758)
Синоними
	Bruchus pisi Linnaeus, 1767; Dermestes pisorum Linnaeus, 1758; Laria pisorum (Linnaeus);

Bruchus pisorum (Linnaeus, 1758), грашков жижак је врста инсекта из породице Chrysomelidae и реда Coleoptera (тврдокрилци).

Распрострањење

Природни ареал Bruchus pisorum је Мала Азија, где год је присутан његов домаћин. Његова способност да преживи у сувом семену грашка дуже време, довела је до тога да је транспортован у друге регионе уместо да природно мигрира, тако да се сада сматра космополитским. Харис (1841.године) је известио да је, док је био на путовању ради сакупљања за Линеа 1748. године, Питер Калм пронашао грашковог жишка у САД и да је зараза била толико висока да се грашак више није могао успешно гајити у неколико држава. Жижак се од тада проширио и постао штеточина у свим областима САД где се узгаја грашак. Године 1918. Скајф је известио о насељавању грашковог жишка у Јужној Африци. Гашков жижак је озбиљна штеточина грашка у јужном делу Русије. Такође, истраживачи су пронашли грашковог жишка у југоисточној Европи и на Блиском истоку, укључујући Бугарску, Албанију, Грчку, Турску, Сирију, Либан, Израел, Иран и Авганистан. Његово присуство је такође забележено у Јапану и делу Кине. Такође се налази у Јужној Америци и описан је као главна штеточина грашка у Чилеу. До почетка 1930-их, грашков жижак се настанио у неколико области југозападне Аустралије. У Србији грашков жижак је алохтона врста, налази се до 500 m надморске висине.^[1]

Опис

B. pisorum је мала врста, са овалним телом дужине око 5 mm. Боја варира од светлосиве до црне са белим мрљама на елитрону. Елитрон је краћи од абдомена, откривајући велике беле мрље. Глава је кратка и снажно сужена иза очију. Антене се протежу на мање од једне трећине дужине тела. Грашков жижак такође има добро дефинисан израштај на бочној ивици пронотума.

Таксономија

Bruchus pisorum, грашков жижак, описао је Линеј (1758) и дао му име Dermestes pisorum. Лине је 1767. године оформио род Bruchus и одредио B. pisorum као типску врсту. Род Bruchus је првобитно смештен у породицу Curculionidae (сурлаши) због издужених делова лица и четири сегментна тарзуса. Вероватно је зато универзално, иако погрешно, познат као грашков жижак. Лакордер је 1845. године појачао положај породице Bruchidae унутар натпородице Chrysomeloidea.

Циклус развића

Грашков жижак је униволтинска врста. У јужној Аустралији, одрасли жижци напуштају своја места за зимовање и стижу у усеве грашка рано у пролеће. Могу стићи већ средином августа, али већину година стижу почетком септембра. Процене плодности крећу се од три јаја до 735 јаја по женки. Светложуто-наранџаста јаја се полажу појединачно на површинске махуне и јаја се обично излегу за три до пет недеља, у зависности од температуре. Младе ларве прогризају зид махуне са доње стране јајета. Када се нађу унутар махуне, траже меко семе у развоју. Грашков жижак има четири различита ларвална стадијума. Развој ларви траје од седам до 11 недеља, а период кукуљања од две до три недеље. Одрасле јединке се или појављују током лета из семена неубраних усева и лете до места за презимљавање или остају у убраном семену до следећег пролећа или док их не узнемире.

Понашање

Понашање грашковог жишка је слабо схваћено. Када грашков жижак стигне у усев грашка, окупља се дуж његове ивице. Није познато како тачно проналазе усев и зашто остају близу ивице неко време. Међутим, чини се да је распон врста прихватљивих за полагање јаја ужи од распона погодног за развој ларви. Ово су потврдили Анис и Окиф, који нису пронашли разлику у преживљавању ларви смештених у зелене махуне P. sativum и L. saivus. Долазак грашковог жишка у усев се често поклапа са почетком цветања, али ако нема цветова, они се скривају у вегетативним деловима усева. Панџи и Суд су открили да је исхрана поленом грашка код оба пола била предуслов за копулацију, док су Пешо и Ван Хутон (1982. године) открили да унос полена грашка није покренуо развој јајника. Показало се да јајници жишка сазревају када се одрасла јединка храни поленом других врста, а не гајеног грашка (Анис и Окиф 1984. године). Женке лете кроз усев тражећи махуне грашка на којима ће положити јаја. Није познато да ли је ово случајан процес или бирају махуне одређене дужине и старости. Такође је непознато како присуство јаја на махуни утиче на касније полагање јаја на њој. Дуже махуне имају више јаја.^[2]^[3]^[4]^[5]^[6]