Константин Папаригопоулос

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Constantine Paparrigopoulos)
Иди на навигацију Иди на претрагу
Paparrigopoulos.jpg
Пуно имеКонстантин Папаригопоулос
Датум рођења1815.
Место рођењаКонстантинопољ
Отоманско царство
Датум смрти14. април 1891.(1891-04-14) (75/76 год.)
Место смртиАтина
Грчка
ЗанимањеИсторичар
Paparrigopoulos signature.jpg

Константин Папаригопоулос (грч. Κωνσταντινος Παπαρρηγοπουλος) (1815 - 14. април 1891) био је грчки историчар, који се сматра оснивачем модерне грчке историографије.

Биографија[уреди]

Рођен је 1815. године у Константинопољу у Грчкој.

Његов отац, био је пореклом из Витине. Убијен је у Константинопоља за време рата за независност Грчке, који је избио 1821. године. Присуствовао је језивим призорима, међу којима и убисту свог брата и два ујака. Његова мајка успела је да избегне смрт. Преживели су покољ и пребегли у Одесу, где је завршио и радио као благајник цара Александра I.

Године 1841. оженио је Марију Афтхонидис, ћерку Георге Афтхонидис, официра Васељенске патријаршије. Имали су троје деце: Димитриоса (1843.) песник и драмски писац, Аглиа (1849.) и Хелену (1854.).

Образовање[уреди]

1830. године, отишао је у Грчку где је уписао студије у Аегина [1], чији је оснивач био грчки лидер Јоанис Каподистриас (грч. Κόμης Ιωάννης Αντώνιος Καποδίστριας). Студије је касније наставио на универзитетима у Француској и Немачкој.

Био је покретач концептуалног историјског континуитета Грчке, од доба антике до настанка садашње Грчке, успостављањем троделне поделе грчке историје: древну, средњовековну и модерну.

Ове поделе уврстио је у своја предавања на Универзитету у Атини, где је радио као професор. Његово главно дело била је историја грчке нације, која је обухватала историју Грка од древних до модерних времена укључујући и поновно преиспитивање средњевековних интеграција у оквиру националне историје Грчке.

Био је познат по контрадикторним ставовима које је поткрепљивао чврстим аргументима супротним теорији Јакоба Филипа Фалмејера (грч. Γιάκομπ Φίλιπ Φαλμεράυερ) у вези порекла грчког народа.

Живот и рад[уреди]

По повратку у Грчку именован је за министра правде, али 1845. се брзо повукао јер није имао грчко држављанство. Место професора поново је добио стицањем грчког држављанства. Године 1851., постао је професор историје Националне опсерваторије у Атини.

1873. године, Папаригопоулос је изгубио сина, чувеног песника, Димитриоса Папаригопоулоса.

1876. и 1884. године, грчка држава га је користила у националне сврхе. Именован је за председника „Народне одбране“ и председника „Изложбе моштију рата независности“.

Док је радио у Министарству правде, 1843. године, објавио је прво истраживање о емиграцији словенских народа у Пелопонезу. Истраживање је било у супротности са аргументима и мишљењу Фаллмераиера, који је тврдио да су савремени Грци словенског порекла који немају расне везе са старим Грцима. Своје друго истраживање објавио је 1844. године, последње године рата за грчку независност. [2]

1855. године, предавао је као професор на универзитету, о Дориановој теорији и утицају на цивилизацију античке Грчке.

Збирка историјских истраживања грчке нације састојала се из шест делова.

Први књигу објавио је 1860. године. Последњу књигу едиције и сажетак грчког рата за независност,завршио је и објавио 1877. године.

Најбоље издање историје грчког народа - „Елефтхероудакис“ [3], објавњено је 1925.године. Књига обухвата истраживања из периода Спироса Зампелиоса (древног хеленизма, средњовековног хеленизма, модеран хеленизму) и исто је коришчено у предавањима кроз векове. [4]

Заслуге[уреди]

Биста Константина Папаригопоулоса

Константин Папаригопоулос сматра се националним историчарем модерне Грчке. У исто време промовисао је значај Византије и византијске историје.

Тумачење грчког карактера Византије, у раду са Зампелиосом, био је први корак у настојању да се оспори Фаллмераиер теорија која је подржавала теорију о древној грчкој цивилизацији и креативном преобликовању хришћанства, који је се одржавало у Византији. Заједно са Зампелиосом, темељно је припремао и прикупљао податке о националној историји и прошлости, како би континуирано написао ток грчког народа од давнина до 19. века. Папаригопоулос и Зампелиос, поставили су основу за формирање националног идентитета у савременом грчком друштву. Њихов рад био је ограничен само за одређени круг стручњака и академика. Делови књиге често су били објављивани у часопису „Пандора“ и атинском „Пресу“.

Тако су настала прва учења, оријентација историјских студија и проучавање традиције и фолклора. Византија, која је сада представља културни модел грчке државе, у то време, била је само мала идеја за територијалну експанзију.

Једна од његових великих врлина била је елеганција његовог стила и књижевне харизме, што је чинило његове текстове читљивим и живописним.

Библиографија[уреди]

Сва његова дела написана су на грчком језику:

  • „О емиграцији словенских племена у Пелопонезу“, (1843.)
  • „Прошле године грчког независности“, (1844.)
  • „Елементи опште историје“, (1845.)
  • „Општа историја“, два дела, (1849.)
  • „Уводна лекција“, (1855.)
  • „Историја Хеленске нације“, 6 дела, (1860.-1877.)

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]