Културни релативизам

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Cultural relativism)

Културни релативизам представља идеју да човекова веровања, вредности и навике треба разумети на основу културе те особе, а не да се пресуђује према критеријима другог.

Основан је као аксиома у антрополошким истраживањима Франца Боаса у првим деценијама 20. века, а касније су га популаризовали његови студенти. Боас је идеју артикулисао први пут 1887. године: ,,цивилизација није нешто апсолутно, али је релативно, и наше идеје и концепције су истините само онолико колико наша цивилизација".[1] Међутим, Боас није дефинисао термин.

Прву употребу овог израза записао је филозоф Ален Лирој Лок у Оксфордском енглеском речнику 1924. године, када је Роберт Лоуи описао „екстремни културни релативизам" који је пронађен у књизи Култура и етнологија 1917. године.[2] Израз је постао уобичајен међу антрополозима након Боасове смрти 1942, да би изразио синтезу више идеја које је он развио. Културни релативизам укључује посебне епистемолошке и методолошке тврдње. Да ли оне захтевају или не одређени етички став, питање је расправе. Овај принцип не треба мешати са моралним релативизмом.[3]

Епистемолошко порекло[уреди | уреди извор]

Епистемолошке тврдње које су довеле до развоја културног релативизма потичу из немачког просветитељства. Филозоф Имануел Кант тврдио је да људска бића нису способна да усмеравају несметано знање о свету. Сва наша искуства са светом посредују кроз људски ум, који универзално структурира перцепцију према априори појма времена и простора.

Иако је Кант ове посредничке структуре сматрао универзалним, његов ученик Јохан Готфрид фон Хердер је тврдио да људска креативност, о којој сведочи велика разноликост у националним културама, открива да људско искуство посредују не само универзалне структуре, већ и поједине културне структуре. Филозоф и лингвиста Вилхелм фон Хумболт позвао се на антропологију која ће спајати Кантове и Хердерове идеје.

Иако се Хердер фокусирао на позитивну вредност културне разноликости, социолог Вилијам Грејам Самнер скренуо је пажњу на чињеницу да нечија култура може ограничити нечију перцепцију. Овај принцип је назван етноцентризмом, гледиштем да је „сопствена група центар свега", против чега се процењују све остале групе.

Употреба нација[уреди | уреди извор]

Неколико нација искористило је културни релативизам као оправдање за ограничавање права у Универзалној декларацији о људским правима, упркос томе што га Светска конференција о људским правима одбацује као бегунца кршења људских права. Прву групу чине нације у којима је револуција инсталирала садашњи режим и који негира потребу за политичком плурализмом: Кина, Вијетнам, Мјанмар, Куба и Иран. Друга група су извесне исламске нације које се придржавају шеријата и неких традиционалних пракси: Јемен, Иран, Саудијска Арабија, Пакистан. Трећа могућа група су државе које дају посебна права одређеним групама: Малезији, Мексику, Индонезији и Колумбији.[4]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Franz Boas 1887 "Museums of Ethnology and their classification" Science 9: 589
  2. ^ „Help”. Oxford English Dictionary (на језику: енглески). Приступљено 30. 7. 2019. 
  3. ^ Glazer, Mark (16. 12. 1994). „Cultural Relativism”. Texas: University of Texas-Pan American. Архивирано из оригинала 13. 6. 2007. г. Приступљено 13. 6. 2007. 
  4. ^ Roger Lloret Blackburn, Cultural Relativism in the Universal Periodic Review of the Human Rights Council, ICIP Working Papers 2011/3, Institut Català Internacional per la Pau, Barcelona, September 2011, http://www.upr-info.org/sites/default/files/general-document/pdf/-blackburn_upr_cultural_relativism.09.2011.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (26. фебруар 2021)


Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • Ankerl, Guy. 2000. Global Communication without Universal Civilization. vol.I: Coexisting Contemporary Civilizations: Arabo-Muslim, Bharati, Chinese, and Western. Geneva: INU PRESS. ISBN 978-2-88155-004-1.
  • Barzilai, Gad. 2003. Communities and Law: Politics and Cultures of Legal Identities. Ann Arbor: University of Michigan Press.
  • Herskovitz, Melville J. 1958 "Some Further Comments on Cultural Relativism" in American Anthropologist 60(2) 266-273
  • Herskovitz, Melville J. 1956 Man and His Works
  • Jarvie, I. C. 1995 "Cultural Relativism" (a critique)
  • Mathews, Freya 1994 "Cultural Relativism and Environmental Ethics" IUCN Ethics Working Group Report No 5, August 1994.
  • Murphy, Robert F., 1972 Robert Lowie
  • Nissim-Sabat, Charles 1987 "On Clifford Geertz and His 'Anti Anti-Relativism'" in American Anthropologist 89(4): 935-939
  • Rachels, James, 2007, The Elements of Moral Philosophy, McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-282574-9.
  • Sandall, Roger 2001 The Culture Cult: Designer Tribalism and Other Essays. ISBN 978-0-8133-3863-7.
  • Wong, David, 2006, Natural Moralities, A Defense of Pluralistic Relativism, Oxford University Press. ISBN 978-0-19-530539-5.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Културни_релативизам&oldid=27676375”