Џон фон Нојман

Џон фон Нојман
Лични подаци
Датум рођења	(1903-12-28)28. децембар 1903.
Место рођења	Будимпешта, Аустроугарска
Датум смрти	8. фебруар 1957.(1957-02-08) (53 год.)
Место смрти	Вашингтон, САД
Образовање	ЕТХ Цирих, Универзитет Лоранд Етвош
Породица
Деца	Marina von Neumann Whitman
Научни рад
Познат по	Abelian von Neumann algebra Affiliated operator Amenable group Аритметичко-логичка јединица Вискозност флуида Axiom of regularity Axiom of limitation of size Backward induction Blast wave (fluid dynamics) Bounded set (topological vector space) Carry-save adder Cellular automata Class (set theory) Computer virus Commutation theorem Continuous geometry Coupling constants Decoherence theory (quantum mechanics) Density matrix Direct integral Doubly stochastic matrix Duality Theorem Durbin–Watson statistic EDVAC Ergodic theory explosive lenses Теорија игара Hilbert's fifth problem Hyperfinite type II factor Inner model Inner model theory Interior point method Koopman–von Neumann classical mechanics Lattice theory Lifting theory Merge sort Middle-square method Минимакс теорема Монте Карло метода Осигурано узајамно уништење Normal-form game Operation Greenhouse Operator theory Pointless topology Polarization identity Pseudorandomness Pseudorandom number generator Quantum logic Quantum mutual information Quantum statistical mechanics Radiation implosion Rank ring Self-replication Software whitening Sorted array Spectral theory Standard probability space Stochastic computing Stone–von Neumann theorem Subfactor Ultrastrong topology Von Neumann algebra Фон Нојманова архитектура Von Neumann bicommutant theorem Von Neumann cardinal assignment Von Neumann cellular automaton Von Neumann interpretation Von Neumann measurement scheme Von Neumann Ordinals Von Neumann universal constructor Von Neumann entropy Von Neumann Equation Von Neumann neighborhood Von Neumann paradox Von Neumann regular ring Von Neumann–Bernays–Gödel set theory Von Neumann universe Von Neumann spectral theorem Von Neumann conjecture Von Neumann ordinal Von Neumann's inequality Von Neumann's trace inequality Von Neumann stability analysis Von Neumann extractor Von Neumann ergodic theorem Von Neumann–Morgenstern utility theorem ZND detonation model
Награде	Bôcher Memorial Prize (1938) Navy Distinguished Civilian Service Award (1946) Medal for Merit (1946) Medal of Freedom (1956) Enrico Fermi Award (1956)

Џон фон Нојман (мађ. Margittai Neumann Janos Lajos; Будимпешта, 28. децембар 1903 — Вашингтон, 8. фебруар 1957) је био мађарско-амерички математичар и научник који је дао допринос квантној физици, функционалној анализи, теорији скупова, топологији, информатици, економији, нумеричкој анализи, хидродинамици, статици и многим другим математичким пољима као један од историјски истакнутих математичара.

Биографија

Још као дете показивао је изванредну интелигенцију. Са шест година је напамет делио осмоцифрене бројеве. Памтио је странице текста на први поглед. Сматрају га једним од најбриљантнијих људи 20. века, па је тако познати економиста Николас Калдор за Нојмана рекао: 'Непобитно, он је био биће најближе генију које сам икада срео'.

Био је најстарији од три брата, син адвоката Макса Нојмана који је радио у банци, и Маргарет Кан. Одрастао је у јеврејској породици. Са шест година могао је да подели осмоцифрене бројеве напамет и да разговара са својим оцем на старогрчком језику. Рано је показивао интересовање и за математику, својства бројева и законе света који га окружује. Као осмогодишњак савладао је рачунање, а са дванаест година био је на нивоу постдипломаца математике. Његово интересовање није било само за математику, а извештаји о њему говоре да је са осам година прочитао све 44 књиге светске историје. Могао је да памти странице текста на први поглед, дар који ће касније изненадити нобеловске лауреате. Волео је да измишља механичке играчке, а био је експерт за Амерички грађански рат, суђење Јованки Орлеанки и историју Византије. 1911. године уписао је Лутерову гимназију у Будимпешти. 1913. године његов отац је купио титулу и породица Нојман је стекла мађарску ознаку за племство Margittai, или што одговара аустријској титули von. Тако је Нојман Јанош постао Јанош вон Нојман, име које је касније променио у немачко Јохан фон Нојман. Предавао је на Берлинском Универзитету као најмлађи доцент у историји од 1926. до 1930. када су он, његова мајка и његова браћа емигрирали у Америку. Чудно је то да је он поенглезио Јохан у Џон, а да је задржао аустријско аристократско презиме von Neumann, док су његова браћа усвојила презимена Vonneumann и Neumann.

Уживао је у екстравагантним забавама и брзој, опасној вожњи аутомобила. Једном је објаснио једну од својих многих саобраћајних несрећа на овај начин : “Возио сам се путем. Дрвеће са десне стране пролазило ме је у савршеном реду брзином од 60 mi (97 km) на час. Изненада једно од њих ми је стало на пут.” Волео је да једе, да пије (рекао је да зна да броји све осим калорија), да прича прљаве приче и вицеве (нпр. Телесно насиље је незадовољство учињено са намером пружања задовољства) и да зури у ноге младих жена (толико да су секретарице у Лос Аламосу често покривале отворене стране својих столова картонима.)

Са 23 године дипломирао је математику на Универзитету у Будимпешти. Истовремено је стекао диплому из хемијске технологије по налогу свог оца који је желео да његов син уложи време у труд у нешто што се материјално више исплативи од математике. Између 1926. и 1930. био је приватни предавач у Берлину. Са 25 година објавио је 10 радова, а са 30 година близу 36. Фон Нојман је био позван у Принстон уЊу Џерзи 1930, и био је један од четворице људи одабраних за први наставни кадар Institute For Advanced Study, где је био професор математике од оснивања Института до своје смрти.

Од 1936. до 1938. Алан Тјуринг је био у посети овом институту, где је завршио своју докторску десертацију под надзором Алонса Черча у Принстону. Године 1937. постао је натурализовани држављанин Америке, а 1938. године додељена му је награда за његов рад из анализа.

Фон Нојман се двапут женио. 1930 оженио је Мариет Ковеси. Пристао је и да се покатоличи да би удовољио њеној породици. 1937. су се развели. Онда се 1938. године оженио Кларом Дан. Имао је једно дете, ћерку Марину, из првог брака. Она је истакнути професор међународне трговине на Универзитету у Минхену.

Године 1957. дијагнозиран му је рак костију, кога је вероватно изазвала изложеност радијацији током тестирања атомске бомбе или у каснијем раду на нуклеарном оружју на Лос Аламосу. Фон Нојман је умро неколико месеци после успостављања дијагнозе трпећи јаке болове. Рак се проширио и на његов мозак и онемогућио му способност мишљења. Док је лежао умирући у вашингтонској болници, шокирао је своје пријатеље и познанике тражећи да говори са римокатоличким свештеником. Умро је под обезбеђењем војске да не би ненамерно открио војне тајне док је под јаким лековима. Џон фон Нојман је сахрањен на принстонском гробљу у Принстону.

Радови

Написао је 150 објављених радова - 60 из чисте математике, 20 из физике и 60 из примењене математике. Развио је теорију о структури људског мозга пре него што је умро. Његово интересовање било је веома широко. Бавио се: математичком логиком, математиком, квантном физиком, рачунарством, кибернетиком, нуклеарним бомбама, механиком флуида, теоријом игара, економским растом, еволуционом биологијом, теоријом рата и конфликта, ћелијским аутоматима, теоријом саморепродукције и вештачком еволуцијом. У периоду Другог светског рата бавио се искључиво математиком и применом математике на квантну физику. У области математике дао је битне доприносе нумеричкој анализи, теорији скупова, функционалној анализи и статистици. Радио је и на Менхетн пројекту. Тим поводом решавао је и проблеме конструкције и рада рачунских машина, чиме је поставио темељ савремене рачунарске архитектуре и симулација. Створио је и теорију игара. После рата радио је на америчким војним пројектима и управљао војним комитетима.

Економија

Креативни фон Нојман дао је фундаменталллне доприносе и у економској науци кроз два важна рада: прво, текст из 1937. године о мултисекторском моделу раста и, друго, књига из 1944. године (коаутор Оскар Моргенстен) о теорији игара.

Чувени фон Нојманов текст из 1937. године не само да је означио рехабилитацију математичке економије, већ је донео више великих новости у економску теорију:

• концепт анализе активности производних скупова, који је касније широко коришћен од стране Купманса и неовалрасијанаца,
• линеарни (инпут-аутпут) систем производње, који је касније коришћен од Леонтијева и неорикардијанаца,
• неједнакости цена-трошак и понуда-тражња као одговор на бечку критику валрасијанског система једначина,
• првокоришћење Броуерове теореме о фиксној тачки којом се може доказати постојање равнотеже, касније познатој као Какутанијева теорема фиксне тачке,
• минимакс и максимин методи,
• рана верзија дуалне теореме математичког програмирања,
• нови начин укључења фиксног и варијабилног капитала кроз заједничку производњу,
• разјашњење концепата равнотежног и стационарног раста, касније искоришћених од Харода, Солоуа, Хикса и других за пролиферацију модела економског раста и
• извођење Златног правила, по коме је каматна стопа повезана са стопом раста, а не са количином капитала, што је антиципирало радове Алеа и оптималне теорије раста.

Књига Теорија игара и економско понашање из 1944. године, коју су написали фон Нојман и економиста Оскар Монгестерн, унела је у економију и друштвене науке једну од најважнијих иновација 20. века: теорију игара. За методолошко-математички аспект теорије свакако је превасходно заслужан фон Нојман. За детаље видети теорија игара.

Литература

• Ayoub, Raymond George (2004). Musings Of The Masters: An Anthology Of Mathematical Reflections. Washington, D.C.: MAA. ISBN 978-0-88385-549-2. OCLC 56537093. 
• Blair, Clay, Jr. (25. 2. 1957). „Passing of a Great Mind”. Life: 89—104. 
• Blume, Lawrence E. (2008). „Convexity”. Ур.: Durlauf, Steven N.; Blume, Lawrence E. The New Palgrave Dictionary of Economics (Second изд.). New York: Palgrave Macmillan. doi:10.1057/9780230226203.0315. 
• Bronowski, Jacob (1974). The Ascent of Man. Boston: Little, Brown. ISBN 978-0-316-56940-8. OCLC 763593. 
• Dawson, John W., Jr. (1997). Logical Dilemmas: The Life and Work of Kurt Gödel. Wellesley, Massachusetts: A. K. Peters. ISBN 978-1-56881-256-4. 
• Dieudonné, J. (2008). „Von Neumann, Johann (or John)”. Ур.: Gillispie, C. C. Complete Dictionary of Scientific Biography. 14 (7th изд.). Detroit: Charles Scribner's Sons. стр. 88—92 Gale Virtual Reference Library. ISBN 978-0-684-31559-1. OCLC 187313311. 
• Doran, Robert S.; von Neumann, John; Stone, Marshall Harvey; Kadison, Richard V. (2004). Operator Algebras, Quantization, and Noncommutative Geometry: A Centennial Celebration Honoring John Von Neumann and Marshall H. Stone. Washington, D.C.: American Mathematical Society. ISBN 978-0-8218-3402-2. 
• Dransfield, Robert; Dransfield, Don (2003). Key Ideas in Economics. Cheltenham: Nelson Thornes. ISBN 978-0-7487-7081-6. OCLC 52395899. 
• Dyson, George (1998). Darwin among the machines the evolution of global intelligence. Cambridge, Massachusetts: Perseus Books. ISBN 978-0-7382-0030-9. OCLC 757400572. 
• Dyson, George (2012). Turing's Cathedral: the Origins of the Digital Universe. New York: Pantheon Books. ISBN 978-0-375-42277-5. OCLC 745979775. 
• Filiol, Éric (2005). Computer viruses: from theory to applications, Volume 1. New York: Springer. стр. 9—38. ISBN 978-2-287-23939-7. OCLC 224779290. 
• Glimm, James; Impagliazzo, John; Singer, Isadore Manuel (1990). The Legacy of John von Neumann. American Mathematical Society. ISBN 978-0-8218-4219-5. 
• Goldstine, Herman (1980). The Computer from Pascal to von Neumann. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-02367-0. 
• Groves, Leslie (1962). Now it Can be Told: The Story of the Manhattan Project. New York: Harper & Row. ISBN 978-0-306-70738-4. OCLC 537684. 
• Heims, Steve J. (1980). John von Neumann and Norbert Wiener, from Mathematics to the Technologies of Life and Death. Cambridge, Massachusetts: MIT Press. ISBN 978-0-262-08105-4. 
• Henderson, Harry (2007). Mathematics: Powerful Patterns Into Nature and Society. New York: Chelsea House. ISBN 978-0-8160-5750-4. OCLC 840438801. 
• Herken, Gregg (2002). Brotherhood of the Bomb: The Tangled Lives and Loyalties of Robert Oppenheimer, Ernest Lawrence, and Edward Teller. New York, New York: Holt Paperbacks. ISBN 978-0-8050-6589-3. OCLC 48941348. 
• Hoddeson, Lillian; Henriksen, Paul W.; Meade, Roger A.; Westfall, Catherine L. (1993). Critical Assembly: A Technical History of Los Alamos During the Oppenheimer Years, 1943–1945. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-44132-2. OCLC 26764320. 
• Kent, Allen; Williams, James G., ур. (1994). Encyclopedia of Computer Science and Technology, Volume=30, Supplement 15. New York: Dekker. ISBN 978-0-8247-2283-8. OCLC 832033269. 
• Knuth, Donald (1998). The Art of Computer Programming: Volume 3 Sorting and Searching. Boston: Addison-Wesley. ISBN 978-0-201-89685-5. 
• Macrae, Norman (1992). John von Neumann: The Scientific Genius Who Pioneered the Modern Computer, Game Theory, Nuclear Deterrence, and Much More. Pantheon Press. ISBN 978-0-679-41308-0. 
• Mirowski, Philip (2002). Machine Dreams: Economics Becomes a Cyborg Science. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-77283-9. OCLC 45636899. 
• Mitchell, Melanie (2009). Complexity: A Guided Tour. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-512441-5. OCLC 216938473. 
• Morgenstern, Oskar; Thompson, Gerald L. (1976). Mathematical Theory of Expanding and Contracting Economies. Lexington Books. Lexington, Massachusetts: D. C. Heath and Company. ISBN 978-0-669-00089-4. 
• Nasar, Sylvia (2001). A Beautiful Mind : a Biography of John Forbes Nash, Jr., Winner of the Nobel Prize in Economics, 1994. London: Simon & Schuster. ISBN 978-0-7432-2457-4. 
• Pais, Abraham (2006). J. Robert Oppenheimer: A Life. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-516673-6. OCLC 475574884. 
• Petz, D.; Redi, M. R. (1995). „John von Neumann And The Theory Of Operator Algebras”. The Neumann Compendium. Singapore: World Scientific. ISBN 978-981-02-2201-7. OCLC 32013468. 
• Petković, Miodrag (2009). Famous puzzles of great mathematicians. American Mathematical Society. стр. 157. ISBN 978-0-8218-4814-2. 
• Poundstone, William (1993). Prisoner's Dilemma. Random House Digital. ISBN 978-0-385-41580-4. 
• Rèdei, Miklos (1999). „Unsolved problems in mathematics”. Mathematical Intelligencer: 7—12. 
• Regis, Ed (1987). Who Got Einstein's Office?: Eccentricity and Genius at the Institute for Advanced Study. Reading, Massachusetts: Addison-Wesley. ISBN 978-0-201-12065-3. OCLC 15548856. 
• Rocha, L.M. (2015). „Von Neumann and Natural Selection”. Lecture Notes of I-585-Biologically Inspired Computing Course, Indiana University (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 7. 9. 2015. Приступљено 6. 2. 2016. 
• Rockafellar, R. T. (1974). „Convex Algebra and Duality in Dynamic Models of production”. Ур.: Loz, Josef; Loz, Maria. Mathematical Models in Economics (Proc. Sympos. and Conf. von Neumann Models, Warsaw, 1972). Amsterdam: Elsevier North-Holland Publishing and Polish Academy of Sciences (PAN). OCLC 839117596. 
• Rockafellar, R. T. (1970). Convex analysis. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-08069-7. OCLC 64619. 
• Rota, Gian-Carlo (1989). „The Lost Cafe”. Ур.: Cooper, Necia Grant; Eckhardt, Roger; Shera, Nancy. From Cardinals To Chaos: Reflections On The Life And Legacy Of Stanislaw Ulam. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 23—32. ISBN 978-0-521-36734-9. OCLC 18290810. 
• Schneider, G. Michael; Gersting, Judith; Brinkman, Bo (2015). Invitation to Computer Science. Boston: Cengage Learning. ISBN 978-1-305-07577-1. OCLC 889643614. 
• Ulam, Stanisław (1983). Adventures of a Mathematician. New York: Charles Scribner's Sons. ISBN 978-0-684-14391-0. OCLC 1528346. 
• Van Heijenoort, Jean (1967). From Frege to Gödel: a Source Book in Mathematical Logic, 1879–1931. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-32450-3. OCLC 523838. 
• von Neumann, John (1947). Heywood, Robert B., ур. The Works of the Mind: The Mathematician. Chicago: University of Chicago Press. OCLC 752682744. 
• von Neumann, John (1963a). „The Point Source Solution”. Ур.: Taub, A. H. John von Neumann. Collected Works, 1903–1957, Volume 6: Theory of Games, Astrophysics, Hydrodynamics and Meteorology [location=Elmsford, New York. Pergamon Press. стр. 219—237. ISBN 978-0-08-009566-0. OCLC 493423386. 
• von Neumann, John (1963b) [1st pub. April 1, 1942]. „Theory of Detonation Waves. Progress Report to the National Defense Research Committee Div. B, OSRD-549”. Ур.: Taub, A. H. John von Neumann: Collected Works, 1903–1957, Volume 6: Theory of Games, Astrophysics, Hydrodynamics and Meteorology (PDF). New York: Pergamon Press. стр. 205—218. ISBN 978-0-08-009566-0. OCLC 493423386. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 10. 6. 2016. Приступљено 19. 5. 2016. 
• von Neumann, John (2005). Rédei, Miklós, ур. John von Neumann: Selected letters. History of Mathematics. 27. American Mathematical Society. ISBN 978-0-8218-3776-4. 
• Wigner, Eugene Paul; Mehra, Jagdish; Wightman, A. S. (1995). Volume 7, Part B, Philosophical Reflections and Syntheses. Berlin: Springer. ISBN 978-3-540-63372-3. 
• Ye, Yinyu (1997). „The von Neumann growth model”. Interior point algorithms: Theory and analysis. New York: Wiley. стр. 277—299. ISBN 978-0-471-17420-2. OCLC 36746523. 

• Шаблон:FOLDOC

Литература

• Giorgio Israel and Ana Millan Gasca: The World as a Mathematical Game: John von Neumann, Twentieth Century Scientist, 1995
• Norman Macrae: John von Neumann, 1992
• John fon Neumann and Oskar Morgenstern: Theory of Games and Economic Behavior, 1944

Спољашње везе

• O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Џон фон Нојман”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews. 
• Џон фон Нојман на сајту MGP (језик: енглески)