Džoni Mičel
| Džoni Mičel | |
|---|---|
 Džoni Mičel, nastupa 1998. godine | |
| Osnovne informacije | |
| Puno ime | Roberta Joan Anderson |
| Datum rođenja | 7. novembar 1943. |
| Mesto rođenja | Fort Maklaud (Alberta), Kanada |
| Aktivni period |
|
| Zanimanje | solo pevačica, kantautorka, muzička producentkinja, slikarka |
| Žanr(ovi) | |
| Instrumenti | vokali, klavir, gitara, cimbala |
| Izdavačke kuće | Reprise (1968–1972; 1994–2001) Asylum (1972–1981) Geffen (1982–1993) Nonesuch (2002) Hear Music (2007–sadašnjost) |
| Veb-sajt | www.JoniMitchell.com |
Džoni Mičel, CC (engl. Joni Mitchell, rođena kao Roberta Joan Anderson; 7. novembar 1943. -) kanadska je muzičarka, kantautorka i slikarka.[1]
Mičel se pevanjem počela baviti u noćnim klubovima rodone Zapadne Kanade, a potom bila svirala i pevala na ulicama Toronta. Sredinom 1960-ih je otišla u Njujork kako bi se pridružila tamošnjoj folk sceni te snimila debitantski album godine 1968. istovremeno stekavši slavu i kao spisateljka pesama („Urge for Going”, „Chelsea Morning”, „Both Sides Now”, „Woodstock”) i kao pevačica.[2] Nakon što se nastanila u Južnoj Kaliforniji, Mičel je igrala ključnu ulogu u folk rok pokretu koji je tada dominirao muzičkom scenom. Blue, njen album iz 1971. godine temeljen na ličnim iskustvima, smatra se jednom od najupečatljivijih i najuticajnijih ploča svih vremena.[3] Mičel je isto tako imala pop hitove kao „Big Yellow Taxi”, „Free Man in Paris” i „Help Me”, poslednja dva s uspešnog albuma Court and Spark iz 1974. godine.[4]
Mičelin sopran, osobeni harmonični stil sviranja gitare i klavirski aranžmani su postajali sve složeniji 1970-ih te je došla pod uticaj džeza, mešajući ga s popom, folkom i rokom na eksperimentalnim albumima kao što je Hejira iz 1976. Blisko je sarađivala sa džez velikanima kao što su Pet Metini, Vejn Šorter, Džako Pastorius, Herbi Henkok, te na posthumno izdanoj ploči Čarlsa Mingusa iz 1979.[5] Tokom 1980-ih Mičel se manje orijentisala na snimanje i izvođenje muzike, ali se više okrenula prema popu, često koristeći sintesajzere, kao i eksplicitno politički sadržaj pesama, u kojima je izražavala protest zbog društvenih i ekoloških problema.
Mičel je izuzetno cenjena i od kritičara i od kolega. Časopis Rolling Stone ju je nazvao „jednom od najvećih autorki pesama ikad”, dok Allmusic za nju tvrdi „Kada se prašina slegne, Džoni Mičel može ostati kao najvažnija i najuticajnija muzičarka kraja 20. veka.”[6] Pred kraj veka, Mičel je imala izuzetan uticaj na muzičare različitih žanrova - od R&Ba preko alternativnog roka do džeza.[7] Mičel je isto tako likovna umetnica. Ilustrovala je svoje albume, a 2000. godine sebe opisala kao „slikarku izbačenu iz koloseka okolnostima”.[8] Mičel je poznata i kao izuzetno oštra kritičarka muzičke industrije, te je prestala da snima albume poslednjih nekoliko godina kako bi se posvetila slikanju. Godine 2007. je izdala Shine, prvi album nakon devet godina.
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ „JoniMitchell.com - Biography”. Архивирано из оригинала на датум 01. 12. 2008. Приступљено 21. 12. 2018.
- ^ „The Independent, August 10, 2007”. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2011. Приступљено 13. 05. 2011.
- ^ „The Rolling Stone 500 Greatest Albums of All Time (Blue is listed at No. 30)”. Архивирано из оригинала на датум 23. 06. 2008. Приступљено 21. 12. 2018.
- ^ Ankeny, Jason. All Music Guide
- ^ „Mitchell, Joni (Roberta Joan Anderson) at Encyclopedia of Jazz Musicians”. Архивирано из оригинала на датум 29. 04. 2011. Приступљено 21. 12. 2018.
- ^ allmusic ((( Joni Mitchell > Biography )))
- ^ „A Tribute to Joni Mitchell”. Архивирано из оригинала на датум 21. 12. 2018. Приступљено 21. 12. 2018.
- ^ Interview with the Toronto Globe and Mail
Literatura[уреди | уреди извор]
- Monk, Katherine (2012). Joni: The Creative Odyssey of Joni Mitchell. Greystone Books. стр. 1. ISBN 978-1-55365-838-2.
- Whitesell, Lloyd (2008). The Music of Joni Mitchell. Oxford Univ. Press. стр. 1. ISBN 978-0-19-530757-3.[мртва веза]
- Mercer, Michelle (07. 4. 2009). Will You Take Me As I Am: Joni Mitchell's Blue Period. Free Press. ISBN 978-1-4165-5929-0.
- Smith, Larry David (01. 1. 2004). Elvis Costello, Joni Mitchell, and the Torch Song Tradition. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-275-97392-6.
- Weller, Sheila (08. 4. 2008). Girls Like Us: Carole King, Joni Mitchell, Carly Simon—And the Journey of a Generation. Simon and Schuster. ISBN 978-0-7434-9147-1.
- Yaffe, David (2017). Reckless Daughter: A Portrait of Joni Mitchell. Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-71560-1.
Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]
 |
Džoni Mičel na Vikimedijinoj ostavi. |
- JoniMitchell.com
- 1974 Cover Story: Time Magazine Архивирано на сајту Wayback Machine (13. август 2013), following Joni Mitchell's Court and Spark album and tour.
- Hear the public radio special "The Emergence of Joni Mitchell"
- Salon.com - Joni Mitchell
- Joni Mitchell at the Rock and Roll Hall of Fame
- Joni Mitchell in the Canadian Encyclopedia
- CBC Digital Archives - Joni Mitchell: All Sides Now
- Joni Mitchell na sajtu IMDb (jezik: engleski)
- Džoni Mičel на сајту DMOZ (језик: енглески)
- Joni Mitchell на сајту Last.fm (језик: енглески)
