Džordž Fransis Ficdžerald

С Википедије, слободне енциклопедије
Džordž Fransis Ficdžerald
Džordž Fransis Ficdžerald
Džordž Fransis Ficdžerald
Ime po rođenjuGeorge Francis FitzGerald
Datum rođenja(1851-08-03)3. avgust 1851.
Mesto rođenjaDablin
 Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti22. februar 1901.(1901-02-22) (49 god.)
Mesto smrtiDablin
 Ujedinjeno Kraljevstvo
PrebivališteIrska
Državljanstvoirsko
UniverzitetTriniti koledž Dablin
Zanimanjefizičar
Delovanjefizika

Profesor Džordž Fransis Ficdžerald (3. avgust 1851 – 22. februar 1901) bio je irski akademik, koji je služio kao Erasmus Smitov profesor prirodne i eksperimentalne filozofije (1881−1901) u Triniti koledžu u Dablinu (TCD). Ficdžerald je poznat po svom radu na elektromagnetnoj teoriji i po Lorenc–Ficdžeraldovoj kontrakciji, koja je postala integralni deo Ajnštajnove specijalne teorije relativnosti. Jedan krater na udaljenoj strani Meseca je imenovan po njemu, kao i jedna zgrada u TCD.

Život i rad u fizici[уреди | уреди извор]

Ficdžerald je rođen u kući u Br. 19. Louer Maunt ulici u Dablinu dana 3. avgusta 1851. godine od oca velečasnog Vilijam Ficdžeralda i njegove supruge Ane Franses Stoni (sestre Džorda Jonstona Stonija i Bindona Blad Stonija).[1] Profesor moralne filozofije na Trinitiju i vikar Sent Ane u Doson ulici, u vreme rođenja svog sina, Vilijam Ficdžerald je bio imenovan biskupom Korka, Klojna i Rosa 1857. godine i premešten u Kilaloe i Klonfert 1862. godine. Džordž se vratio u Dablin i upisao TCD kao student kad mu je bilo 16 godina. On je postao član Trinitija 1877. godine i proveo je ostatak svoje karijere tamo, postajući Erasmus Smitov profesor prirodne i eksperimentalne filozofije 1881. godine.

Zajedno sa Oliverom Lodžom, Oliverom Hevisajdom i Hejnrihom Hercom|, Ficdžerald je bio vodeća figura u grupi „Maksvelista” koja je revidirala, proširila, pojašnila i potvrđila Džejms Klerk Maksvelove matematičke teorije elektromagnetnog polja tokom kasnih 1870-ih i 1880-ih.[2]

Godine 1883, polazeći od Maksvelovih jednačina, Ficdžerald je bio prvi koji je predložio uređaj za produkciju brzo oscilujućih električnih struja za generisanje elektromagnetnih talasa, fenomen koji je prvi put eksperimentalno pokazao da postoji nemački fizičar Hajnrih Herc 1888. godine.[3]

Godine 1883, on je izabran za člana Kraljevskog društva. Godine 1899, on je nagrađen Kraljevskom medaljom za njegova istraživanja u polju teoretske fizike. Godine 1900, on je postao počasni član Kraljevskog društva Edinburga.[4]

Ficdžerald je tokom većeg dela svog kratkog života bolovao od mnogobrojnih probavnih problema. On je postao veoma bolestan od stomačnih problema. Preminuo je u svojoj kući, u 7 Ili plejsu[5] u Dablinu, ubrzo nakon operacije na perforiranom čiru, 21. februara 1901. Sahranjen je na groblju Maunt Džerom.

Plaketa na adresi 7 Ili plejs, Dablin, gde je Ficdžerald živeo

Kontrakcija dužine[уреди | уреди извор]

Ficdžerald je poznatiji po svojoj pretpostavci u svom kratkom pismu uredniku časopisa Nauka pod naslovom „Etar i atmosfera Zemlje” (1889), da ukoliko bi se svi pokretni predmeti bili prikazani kraćim u pravcu njihovog kretanja, time bi se uzeli u obzir zagonetn i nulti rezultati Majkelson—Morlijevog eksperimenta. Ficdžerald je ovu ideju delimično zasnovao na načinu na koji se zna da elektromagnetne sile utiču na kretanje. Konkretno, Ficdžerald je koristio neke jednačine koje je pre kratkog vremena pronašao njegov prijatelj, inženjer elektrotehnike Oliver Hevisajd. Holandski fizičar Hendrik Anton Lorenc došao je na vrlo sličnu ideju 1892. godine i potpunije je razvio u Lorencove transformacije, u kontekstu njegove teorije elektrona.

Lorenc-Ficdžeraldova kontrakcija (ili Ficdžerald-Lorencova kontrakcija) postala je suštinski deo specijalne teorije relativnosti, u obliku koji je objavio Albert Ajnštajn 1905. On je demonstrirao kinematičnu prirodu ovog efekta, izvodeći ga iz principa relativnosti i konstantnosti brzine svetlosti.

Familija[уреди | уреди извор]

Ficdžerald je 21. decembra 1885. godine oženio Harijet Meri, ćerku velečasnog Džona Hjuita Dželeta, provosta TCD. Oni su imali osmoro dece, tri sina i pet ćerki.[4]

Ficdžerald je bio nećak Džordža Džonstona Stonija, irskog fizičara koji je skovao termin „elektron”. Nakon što su tu česticu otkrili Dž. Dž. Tomson i Volter Kaufman 1896. godine, Ficdžerald je predložio da se zove elektron. Ficdžerald je isto tako bio nećak Bindon Blad Stonija, eminentnog irskog inženjera.

Eksperimenti letenja[уреди | уреди извор]

Ficdžerald, zajednički sa drugima je krajem devetnaestog veka postao opsednut željom da leti. Njegovi pokušaji u Koledž parku u Dablinu 1895. godine uključivali su veliki broj studenata koji su vukli užad privezanu za Lilientalovu jedrilicu i privukli su pažnju ljudi u Dublinu, preko pruge ulice Nasau. Ficdžerald bi u tim prilikama skinuo svoj kaput, ali bi zadržao svoj visoki šešir, kojim se u to vreme normalno pokrivala glava. Eksperimenti nisu bili okrunjeni uspehom i na kraju su napušteni. Leteća mašina visila je dugi niz godina u zgradi muzeja sve dok jedan zaludni student inženjerstva nije upotrebio šibicu na sajli sa koje je visila. Plamen je putovao duž sajle i konzumirao jedrilicu pred nemoćnim posmatračima.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hockey, Thomas (2009). The Biographical Encyclopedia of Astronomers. Springer Publishing. ISBN 978-0-387-31022-0. Приступљено 22. 8. 2012. 
  2. ^ Bruce J. Hunt (1991) The Maxwellians, Cornell University Press
  3. ^ Professor Reville, William (2001). George Francis FitzGerald – Eminent Irish Physicist Архивирано на сајту Wayback Machine (29. новембар 2016)
  4. ^ а б  Lees, Charles Herbert (1901). „FitzGerald, George Francis”. Речник националне биографије (1st supplement). London: Smith, Elder & Co. 
  5. ^ Biographical Index of Former Fellows of the Royal Society of Edinburgh 1783–2002 (PDF). The Royal Society of Edinburgh. jul 2006. ISBN 0 902 198 84 X. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 24. 01. 2013. Приступљено 05. 10. 2021. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]