Džou Sjuen

С Википедије, слободне енциклопедије
Džou Sjuen
Džou Sjuen
Džou Sjuen
Ime po rođenjuSu Pu ()
Druga imenaZhou Xuan
Datum rođenja1 avgust, 1920(1920-08-01)
Mesto rođenjaČangdžou, Đangsu
 Kina
Datum smrti22. септембар 1957.(1957-09-22) (37 год.)
Mesto smrtiŠangaj
 Kina
PrebivališteKina
Državljanstvokinesko
Zanimanjepevačica, glumica
Aktivni period1932–1954
SupružnikJan Hua (в. 1938 —  р. 1941)
Tang Di (1951—1952)
Deca2

Džou Sjuen (kineski: 周璇; pinjin: Zhōu Xuán; rođena Su Pu uprošćeni kineski: 苏璞; tradicionalni kineski: 蘇璞; pinjin: Sū pú; 1. avgust 1920. – 22. septembar 1957), takođe romanizovano kao Čou Sjuen, bila je ikonska kineska pevačica i filmska glumica. Do 1940-ih, ona je postala jedna od kineskih Sedam velikih pevačkih zvezda.[1] Ona je najpoznatijia od njih sedam. Džou je imala nadimak „Zlatni glas”. Ona je imala uporedu filmsku karijeru do 1954. godine. Džou je snimila više od 200 pesama i pojavila se u preko 40 filmova tokom svoje karijere.[2]

Detinjstvo i mladost[уреди | уреди извор]

Ručno obojena fotografija Džou iz 1930-ih.

Džou je rođena kao Su Pu (蘇璞), ali je u mladosti bila odvojena od svojih bioloških roditelja i odgajili su je usvojitelji. Ona je provela ceo život u potrazi za svojim biološkim roditeljima, ali je njeno roditeljstvo utvrđeno tek nakon njene smrti.[3]

Prema kasnijim porodičnim istraživanjima, rođak koji je bio zavisnik od opijuma odveo ju je kad je imala 3 godine u drugi grad i prodao je porodici po imenu Vang, koja ju je nazvala Vang Sjaohung. Kasnije ju je usvojila porodica po imenu Džou, promenivši njeno ime u Džou Sjaohung.[4]

Sa 13 godina uzela je Džou Sjuen za svoje scensko ime, 'Sjuen' () što na kineskom znači lepi žad.

Karijera[уреди | уреди извор]

Godine 1932, Džou je počela da glumi kao član Li Đinhuejove pevačke i plesačke trupe Svetli mesec.[5][6][7][8] Kad joj je bilo dvanaest godina, ona je osvojila nagradu za drugo mesto u pevačkom takmičenju u Šangaju i steka je nadimak „Zlatni glas” (金嗓子) zbog visokotonskih melodija koje je s lakoćom izvodila.[2]

Smrt[уреди | уреди извор]

Godine 1957, ona je preminula u Šangaju u mentalnoj instituciji u svojoj 37. godini tokom antidesničarskog pokreta.[9] Mogući uzrok smrti je encefalitis[10][11][12] čemu je sledio nervni slom. Džoujin dnevnik navodi da je patila od cerebritisa.[13][14][15]

Džou Sjuen je za sobom ostavila dva sina, Džou Mina[16] i Džou Veja, rođena od različitih očeva. Džou Min se smatra da je sin biznismena Džu Huaidea, koji je otišao u Šangaj 1950. nakon što mu je Džou Sjuen poverila svoju ušteđevinu i nikada se nije vratio. Džou Min je rođen iste godine.[17] Prema biografiji njenog starijeg sina Džou Mina, njen mlađi sin, Džou Vej, bio je sin umetničkog dizajnera Tang Dia (唐棣), dok biološki otac samog Džou Mina nije poznat.[18]

Džou Vej trenutno živi u Torontu, i povremeno nastupa u TTC podzemnoj železnici, i učestvuje u različitim muzičkim projektima, uključujući podučavanje. Poznat je kao flautista. [19][20] On ima dve ćerke, koje su muzičari. Starija od njih, Džou Sjaosjuen, klasična je pijaniskinja koji se školovala na Univerzitetu Konkordija i sada živi u Pekingu. Mlađa, Amanda Džou ide sličnim putem kao glumica i već je radila na nekoliko predstava i filmova.

Filmografija[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Roevens, Iris (1. 12. 2009). „History of Chinese Popular Music (1920–1960)”. Psyche Music. Архивирано из оригинала 13. 9. 2013. г. 
  2. ^ а б Yueh-yu Yeh, Emilie (1. 1. 2012). „12. China”. Ур.: Creekmur, Corey; Mokdad, Linda. The International Film Musical. Edinburgh University Press. стр. 173. ISBN 978-0-7486-3476-7. 
  3. ^ Lu, Wenjing (8. 4. 2004). „周璇身世越发离奇 原名苏璞竟是苏轼后人” [Zhou Xuan's life is even more bizarre, formerly known as Su Pu a descendant of Su Shi]. Epoch Times (на језику: Chinese). Приступљено 16. 11. 2017. 
  4. ^ „"Golden Voice" Zhou Xuan”. CRI. 31. 3. 2004. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 14. 06. 2020. 
  5. ^ Christopher Rea. “Street Angels (Malu tianshi 馬路天使).” In Chinese Film Classics, 1922-1949, 158-175. New York: Columbia University Press, 2021
  6. ^ Jones, Andrew F. (2009). Yellow Music : Media Culture and Colonial Modernity in the Chinese Jazz Age. Duke University Press Books. OCLC 743399389. 
  7. ^ „20th CENTURY: China in Revolution, 1912-1949 | Central Themes and Key Points | Asia for Educators | Columbia University”. afe.easia.columbia.edu. Приступљено 2020-06-14. 
  8. ^ Hong, Guo-Juin (2009). „Meet me in Shanghai: Melodrama and the cinematic production of space in 1930s Shanghai leftist films”. Journal of Chinese Cinemas. 3 (3): 215—230. S2CID 191474775. doi:10.1386/jcc.3.3.215/1. 
  9. ^ Atkins, Taylor (2003). Jazz PlanetНеопходна слободна регистрација. University Press of Mississippi. ISBN 1-57806-609-3. 
  10. ^ „Encephalitis”. NHS Choices (на језику: енглески). 2016. Архивирано из оригинала 22. 9. 2017. г. Приступљено 29. 10. 2017. 
  11. ^ Ellul M, Solomon T (март 2018). „Acute encephalitis - diagnosis and management”. Clinical Medicine. 18 (2): 155—159. PMC 6303463Слободан приступ. PMID 29626021. doi:10.7861/clinmedicine.18-2-155. 
  12. ^ „Meningitis and Encephalitis Information Page”. NINDS. Архивирано из оригинала 29. 10. 2017. г. Приступљено 29. 10. 2017. 
  13. ^ „Cerebritis (Brain)”. Архивирано из оригинала 2010-04-23. г. Приступљено 2010-04-20. 
  14. ^ „Lupus cerebritis: a case study”. Приступљено 2010-04-20. 
  15. ^ „Lupus Cerebritis”. Архивирано из оригинала 2010-07-06. г. Приступљено 2010-04-20. 
  16. ^ Shao, Hua (10. 7. 2004). „周璇两儿子爆出几十年恩怨纠葛(图)” [Zhou Xuan's son bursts decades of grudges]. Chinese Business Network (на језику: Chinese). Архивирано из оригинала 12. 7. 2004. г. 
  17. ^ „The Audience's Love in Old Films – Zhou Xuan - All China Women's Federation”. www.womenofchina.cn. Архивирано из оригинала 25. 06. 2018. г. Приступљено 25. 6. 2018. 
  18. ^ Zhuo, Wei (9. 7. 2004). „周璇两子为何结怨半生 几十年恩怨纠葛后的秘密” [Why did Zhou Xuan and her son complain about the secret after decades of grudges and grievances in his life?]. Net and TV (на језику: Chinese). Архивирано из оригинала 25. 5. 2005. г. 
  19. ^ Yao, Shan (3. 4. 2006). „越洋连线专访周璇次子周伟:真实的周璇” [Inter-ocean special online interview Zhou Xuan Zhou Zi: the real Zhou Xuan]. Xinhua News Agency (на језику: Chinese). International Herald Tribune. Архивирано из оригинала 17. 7. 2012. г. 
  20. ^ Shenyang Metro Network (7. 12. 2006). „"地铁王子" — 周璇之子在加拿大” ["Metro Prince" — son of Zhou Xuan in Canada]. Liao1.com (на језику: Chinese). Архивирано из оригинала 13. 7. 2012. г. 
  21. ^ Jones, Andrew F. (2009). Yellow Music : Media Culture and Colonial Modernity in the Chinese Jazz Age. Duke University Press Books. OCLC 743399389. 
  22. ^ „20th CENTURY: China in Revolution, 1912-1949 | Central Themes and Key Points | Asia for Educators | Columbia University”. afe.easia.columbia.edu. Приступљено 2020-06-14. 
  23. ^ „Street Angel (China, 1937); Song at Midnight (China, 1937) | UCLA Film & Television Archive”. www.cinema.ucla.edu. Приступљено 2020-06-13. 
  24. ^ Forges, Alexander Des (децембар 2010). „Shanghai Alleys, Theatrical Practice, and Cinematic Spectatorship: From Street Angel (1937) to Fifth Generation Film”. Journal of Current Chinese Affairs (на језику: енглески). 39 (4): 29—51. ISSN 1868-1026. S2CID 145517930. doi:10.1177/186810261003900402Слободан приступ. 
  25. ^ Pickowicz, P.G. (1993) 'Sinifying and Popularizing Foreign Culture: From Maxim Gorky's The Lower Depths to Huang Zuolin's Ye dian', Modern Chinese Literature vol.7
  26. ^ Jared Mitchell (2001). Becky Chan: A Novel. Dundurn. стр. 88—. ISBN 978-0-88924-300-2. „The picture was Sorrows of the Forbidden City, made by the grandly named Yung Hwa Motion Picture Industries. Sorrows was what they called a "super-production." Budgeted at one million Hong Kong dollars, it was the story of Emperor ... 
  27. ^ Lisa Odham Stokes (5. 2. 2007). Historical Dictionary of Hong Kong Cinema. Scarecrow Press. стр. 396—. ISBN 978-0-8108-6458-0. „Director Zhu Shilin's masterpiece Sorrows of the Forbidden City/Ching gung bei shut/Qinggong mishi is perhaps his most well-known work. It was Yonghua's second production. Adapted from ... 
  28. ^ Esther M. K. Cheung; Gina Marchetti; Esther C. M. Yau (8. 6. 2015). A Companion to Hong Kong Cinema. Wiley. стр. 532—. ISBN 978-1-118-88354-9. „... Life took on a dramatic twist as the Cultural Revolution kicked off in the mainland. Yao Wenyuan's ferocious article attacking Zhu's 1948 classic Sorrows of the Forbidden City ... 
  29. ^ Paul J. Bailey (29. 8. 2012). Women and Gender in Twentieth-Century China. Palgrave Macmillan. стр. 121—. ISBN 978-1-137-02968-3. „In 1954 Mao Zedong had condemned as 'reactionary' the 1948 film Sorrows of the Forbidden City (Qing'gong mishi), an intimate portrayal of life in the Qing imperial court in the 1890s that focused on the attempts by the loyal concubine Zhen ... [мртва веза]
  30. ^ „The Best 100 Chinese Motion Pictures” (на језику: Chinese). Hong Kong Film Award. Архивирано из оригинала 22. 10. 2019. г. Приступљено 2. 10. 2013. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]