Пређи на садржај

Распадање

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Dekompozicija)
Распадање јагода, убрзани снимак уназад
African buffalo skull decomposing in the Serengeti National Park, Tanzania
Лобања афричког бивола која се распада у Националном парку Серенгети у Танзанији
Трула јабука након пада са дрвета
Распадање обореног дебла у шуми

Распадање или декомпозиција је процес којим се мртве органске материје разлажу на једноставније органске или неорганске материје као што су угљен-диоксид, вода, прости шећер и минералне соли. Процес је део кружења материје и од суштинског је значаја за рециклирање ограничене материје која заузима физички простор у биосфери. Тела живих организама почињу да се распадају убрзо након смрти. Иако се ниједна два организма не распадају на потпуно исти начин, сви пролазе кроз исте узастопне фазе распадања. Распадање може бити постепен процес за организме који имају продужене периоде мировања.[1]

Може се направити разлика између абиотичког и биотичког распадања (биодеградација); прво означава „разградњу супстанце хемијским или физичким процесима”, нпр. хидролиза; друго означава „метаболичку разградњу материјала на једноставније компоненте од стране живих организама”, обично микроорганизама. Животиње, као што су кишне глисте, такође својим активностима помажу у распадању органских материјала на површини и у самом земљишту. Организми који то раде познати су као разлагачи или детритивори.

Наука која проучава распадање генерално се назива тафономија, од грчке речи taphos, што значи 'гробница'.

Код животиња

[уреди | уреди извор]
За више информација погледајте: Распадање леша
Мрави једу мртву змију

Распадање почиње у тренутку смрти, а узроковано је са два фактора: аутолизом, разградњом ткива сопственим унутрашњим хемикалијама и ензимима тела, и труљењем, разградњом ткива деловањем бактерија. Ови процеси ослобађају једињења као што су кадаверин и путресцин, која су главни извор препознатљивог трулог мириса пропадајућег животињског ткива.[2]

Главни разлагачи су бактерије или гљиве, мада већи стрвинари такође играју важну улогу у распадању ако је тело доступно инсектима, грињама и другим животињама. Поред тога,[3] земљишне животиње се сматрају кључним регулаторима распадања на локалном нивоу, али њихова улога на ширем нивоу још увек није потпуно разјашњена. Најважнији зглавкари укључени у процес су бубе стрвинари, гриње,[4][5] муве зунзаре из породице Sarcophagidae и породице Calliphoridae, попут зелених мува које се виђају лети. У Северној Америци, најважније животиње (које нису инсекти) укључене у процес су сисари и птице лешинари, као што су којоти, пси, вукови, лисице, пацови, вране и лешинари.[6] Неки од ових лешинара такође уклањају и разбацују кости, које касније гутају. Водена и морска средина имају своје агенсе за разградњу који укључују бактерије, рибе, ракове, ларве мува[7] и друге стрвинаре.

Фазе распадања

[уреди | уреди извор]

Пет општих фаза се обично користи за описивање процеса распадања код кичмењака: свеже, надутост, активно распадање, узнапредовало распадање и суви остаци.[8] Опште фазе распадања повезане су са две фазе хемијског распадања: аутолизом и труљењем.[9] Ове две фазе доприносе хемијском процесу декомпозиције који разграђује главне компоненте тела. Смрћу, микробиом живог организма пропада, а затим следи формирање некробиома који пролази кроз предвидиве промене током времена.[10]

Свеже

[уреди | уреди извор]

Међу оним животињама које имају срце, свежа фаза почиње одмах након што срце престане да куца. Од тренутка смрти, тело почиње да се хлади или загрева како би се ускладило са температуром околине, у фази која се назива мртвачко хлађење (algor mortis). Убрзо након смрти, у року од три до шест сати, мишићна ткива постају крута и не могу да се опусте, током фазе која се назива мртвачка укоченост (rigor mortis). Пошто се крв више не пумпа кроз тело, гравитација узрокује њено сливање у делове тела који су најнижи, стварајући плавичасто-љубичасту промену боје познату као мртвачке пеге (livor mortis). У зависности од положаја тела, ови делови варирају. На пример, ако је особа умрла лежећи на леђима, крв ће се скупити у деловима који додирују земљу. Ако је особа висила, крв би се скупила у врховима прстију, ножним прстима и ушним ресицама.[11]

Када срце стане, крв више не може да снабдева ткива кисеоником нити да уклања угљен-диоксид. Резултирајући пад pH вредности и друге хемијске промене узрокују губитак структурног интегритета ћелија, доносећи ослобађање ћелијских ензима способних да покрену разградњу околних ћелија и ткива. Овај процес је познат као аутолиза.[12]

Видљиве промене изазване распадањем су ограничене током свеже фазе, иако аутолиза може довести до појаве пликова на површини коже.[13]

Мала количина кисеоника која остане у телу брзо се троши ћелијским метаболизмом и аеробним микробима природно присутним у респираторном и гастроинтестиналном тракту, стварајући идеално окружење за размножавање анаеробних организама. Они се размножавају, конзумирајући угљене хидрате, липиде и протеине тела, производећи разне супстанце укључујући пропионску киселину, млечну киселину, метан, водоник-сулфид и амонијак. Процес размножавања микроба унутар тела назива се труљење и доводи до друге фазе распадања познате као надутост.[14]

Муве зунзаре из породица Calliphoridae и Sarcophagidae су први инсекти лешинари који стижу и траже погодно место за полагање јаја.[8]

Надутост

[уреди | уреди извор]

Фаза надутости пружа први јасан визуелни знак да је умножавање микроба у току. У овој фази се одвија анаеробни метаболизам, што доводи до накупљања гасова као што су водоник-сулфид, угљен-диоксид, метан и азот. Накупљање гасова у телесној шупљини узрокује растезање абдомена и даје лешу карактеристичан надувен изглед.[15] Произведени гасови такође узрокују да природне течности и ткива која се утекњавају постану пенаста.[16] Како притисак гасова унутар тела расте, течности су приморане да излазе из природних отвора, као што су нос, уста и анус, и улазе у околину. Накупљање притиска у комбинацији са губитком интегритета коже може такође проузроковати пуцање тела.[15]

Цревне анаеробне бактерије претварају хемоглобин у сулфхемоглобин и друге обојене пигменте. Пратећи гасови који се накупљају у телу у то време помажу у транспорту сулфхемоглобина кроз цело тело путем циркулаторног и лимфног система, дајући телу мермераст изглед.[17]

Ако инсекти имају приступ, црви (ларве мува) се излегу и почињу да се хране ткивима тела.[8] Активност црва, типично ограничена на природне отворе и масе испод коже, узрокује љуштење коже и одвајање длака.[16] Храњење црва и накупљање гасова унутар тела на крају доводе до постморталних пукотина коже које затим даље омогућавају избацивање гасова и течности у околину.[14] Пукотине на кожи омогућавају кисеонику да поново уђе у тело и обезбеђују већу површину за развој ларви мува и активност аеробних микроорганизама.[15] Избацивање гасова и течности доводи до снажних, карактеристичних мириса повезаних са труљењем.[8]

Активно распадање

[уреди | уреди извор]

Активно распадање карактерише период највећег губитка масе. Овај губитак настаје као резултат прождрљивог храњења црва и цурења течности од распадања у околину.[15] Течности се накупљају око тела и стварају острво декомпозиције леша.[18] Укапљивање ткива и дезинтеграција постају очигледни у овом периоду, а јаки мириси се задржавају.[8] Крај активног распадања сигнализира миграција црва са тела ради учауривања.[14]

Узнапредовало распадање

[уреди | уреди извор]

Распадање је у великој мери успорено током узнапредовале декомпозиције због губитка лако доступног материјала леша.[15] Активност инсеката је такође смањена током ове фазе.[16] Када се лешина налази на земљи, подручје око ње ће показати знаке одумирања вегетације.[15] Острво декомпозиције леша ће показати повећање угљеника у земљишту и хранљивих материја као што су фосфор, калијум, калцијум и магнезијум;[14] промене у pH вредности; и значајно повећање азота у земљишту.[19]

Суви остаци

[уреди | уреди извор]

Како се екосистем опоравља од поремећаја, острво декомпозиције прелази у фазу сувих остатака, коју карактерише смањење интензитета поремећаја и повећање раста биљака око погођеног подручја. Ово је знак да се хранљиве материје и други еколошки ресурси присутни у околном земљишту још увек нису вратили на нормалне вредности.

Током ове фазе, важно је пратити екосистем због било каквих знакова наставка поремећаја или еколошког стреса. Обнова раста биљака је позитиван знак, али може бити потребно неколико година да се екосистем у потпуности опорави и врати у стање пре поремећаја.[15] Све што у овој фази остаје од леша су сува кожа, хрскавица и кости,[8] које постају суве и избељене ако су изложене елементима.[16] Ако се са леша уклони све меко ткиво, каже се да је потпуно скелетизован, али ако су изложени само делови костију, назива се делимично скелетизованим.[20]

Труп свиње у различитим фазама распадања: свеже, надутост, активно распадање, узнапредовало распадање и суви остаци.

Фактори који утичу на распадање тела

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Форензичка ентомологија

Изложеност елементима

[уреди | уреди извор]

Мртво тело које је изложено отвореним елементима, као што су вода и ваздух, ће се распадати брже и привући много више активности инсекта у односу на тело које је закопано[21] или затворено у специјалну заштитну опрему или артефакте.[22] То је делимично због ограниченог броја инсеката који могу продрети у земљиште[23] и нижих температура под земљом.[24]

На брзину и начин распадања у животињском телу снажно утиче неколико фактора. Грубо поређани по степену важности,[25] то су:

  • Температура;
  • Доступност кисеоника;
  • Претходно балсамовање;
  • Узрок смрти;
  • Сахрана, дубина укопа и врста земљишта;
  • Приступ лешинарима;
  • Физичка траума, укључујући ране и ударце;
  • Влажност;
  • Падавине;
  • Величина и тежина тела;
  • Састав;
  • Одећа;
  • Подлога на којој тело почива;
  • Храна/предмети унутар дигестивног тракта узорка.

Брзина којом се распадање одвија увелико варира. Фактори као што су температура, влажност и годишње доба смрти одређују колико брзо ће се свеже тело скелетизовати или мумифицирати. Основни водич за утицај околине на распадање дат је кроз Касперов закон: ако су сви остали фактори једнаки, када постоји слободан приступ ваздуха, тело се распада двоструко брже него ако је потопљено у воду и осам пута брже него ако је закопано у земљу. У коначници, брзина бактеријског распадања ткива зависиће од температуре околине. Ниже температуре смањују брзину распадања, док је више температуре убрзавају. Суво тело се неће ефикасно распадати. Влага помаже расту микроорганизама који разлажу органску материју, али превише влаге може довести до анаеробних услова који успоравају процес декомпозиције.[26]

Најважнија варијабла је доступност тела инсектима, посебно мувама. На површини у тропским пределима, сами бескичмењаци могу лако свести потпуно меснати леш на чисте кости за мање од две недеље.[27] Сам скелет није трајан; киселине у земљишту могу га свести на непрепознатљиве компоненте.[28] Ово је један од разлога који се наводе за недостатак људских остатака у олупини брода Титаник, чак и у деловима брода који се сматрају неприступачним за лешинаре.[29] Свеже скелетизована кост се често назива зелена кост и има карактеристичан мастан осећај.[30] Под одређеним условима (под водом, али и у хладном, влажном земљишту), тела могу проћи кроз сапонификацију и развити воштану супстанцу звану мртвачки восак (адипоцир), узроковану деловањем хемикалија из земљишта на протеине и масти тела. Формирање адипоцира успорава распадање инхибицијом бактерија које изазивају труљење.[31]

У изузетно сувим или хладним условима, нормалан процес распадања се зауставља — било због недостатка влаге или због контроле температуре над бактеријским и ензимским деловањем — узрокујући да тело буде очувано као мумија. Замрзнуте мумије обично поново покрећу процес распадања када се одмрзну (види Еци), док топлотно исушене мумије остају такве осим ако нису изложене влази.[32]

Тела новорођенчади која никада нису уносила храну су важан изузетак од нормалног процеса распадања. Њима недостаје унутрашња микробна флора која производи већи део декомпозиције[33] и врло често се мумифицирају ако се држе у чак и умерено сувим условима.[34]

Анаеробно у односу на аеробно

[уреди | уреди извор]

Аеробно распадање се одвија у присуству кисеоника. Ово се најчешће дешава у природи. Живи организми који користе кисеоник за преживљавање хране се телом. Анаеробно распадање се одвија у одсуству кисеоника. Ово би могло бити место где је тело закопано у органском материјалу и кисеоник не може да допре до њега. Овај процес труљења прати лош мирис због водоник-сулфида и органске материје која садржи сумпор.[35]

Вештачко очување

[уреди | уреди извор]

Балсамовање је пракса одлагања распадања људских и животињских остатака. Балсамовање донекле успорава распадање, али га не спречава у потпуности. Балсамери обично посвећују велику пажњу деловима тела које виде ожалошћени, као што су лице и руке. Хемикалије које се користе у балсамовању одбијају већину инсеката и успоравају бактеријско труљење, било убијањем постојећих бактерија у или на самом телу[36] или фиксирањем ћелијских протеина, што значи да не могу деловати као извор хранљивих материја за накнадне бактеријске инфекције.[37] У довољно сувим срединама, балсамовано тело може завршити мумифицирано и није неуобичајено да тела остану очувана до мере у којој се могу видети и након више деценија.[38] Значајна видљива балсамована тела укључују:

  • Ева Перон из Аргентине, чије је тело убризгано парафином, чувано савршено очувано много година, и још увек јесте колико је познато (њено тело више није јавно изложено).[39]
  • Владимир Лењин из Совјетског Савеза, чије је тело држано потопљено у посебном резервоару са течношћу деценијама и јавно је изложено у Лењиновом маузолеју.[40]
    • Други комунистички лидери са израженим култом личности као што су Мао Цедунг, Ким Ил Сунг, Хо Ши Мин, Ким Џонг Ил и у новије време Уго Чавез, такође су имали своје лешеве сачуване на начин сличан Лењиновом и сада су изложени у њиховим одговарајућим маузолејима.
  • Папа Јован XXIII, чије очувано тело се може видети у Базилици Светог Петра.
  • Падре Пио, чије је тело убризгано формалином пре сахране у сувој крипти, из које је касније извађен и јавно изложен у Сан Ђовани Ротонду.[41]

Очување у животној средини

[уреди | уреди извор]

Тело закопано у довољно сувом окружењу може бити добро очувано деценијама. То је уочено у случају убијеног активисте за грађанска права Медгара Еверса, за кога је утврђено да је готово савршено очуван више од 30 година након његове смрти, омогућавајући тачну обдукцију када је случај његовог убиства поново отворен 1990-их.[42]

Тела потопљена у мочвари могу постати природно балсамована, заустављајући распадање и резултирајући очуваним примером познатим као мочварно тело. Генерално хладни и аноксични услови у овим срединама ограничавају брзину микробне активности, ограничавајући тако потенцијал за распадање.[43] Време потребно да се балсамовано тело сведе на скелет веома варира. Чак и када је тело у стању распадања, третман балсамовања се и даље може постићи (артеријски систем се спорије распада) али не би вратио природни изглед без опсежне реконструкције и козметичког рада, и углавном се користи за контролу непријатних мириса услед распадања.[37]

Животиња може бити очувана готово савршено, милионима година у смоли као што је ћилибар.[44]

Постоје неки примери где су тела необјашњиво сачувана (без људске интервенције) деценијама или вековима и изгледају готово исто као када су умрла. У неким верским групама, ово је познато као нераспадљивост. Није познато да ли и колико дуго тело може остати без распадања без вештачког очувања.[45]

Значај за форензичке науке

[уреди | уреди извор]

Различите науке проучавају распадање тела под општом рубриком форензичке науке јер је уобичајени мотив за такве студије утврђивање времена и узрока смрти у правне сврхе:

  • Форензичка тафономија специфично проучава процесе распадања како би применила биолошке и хемијске принципе на форензичке случајеве ради утврђивања постморталног интервала, интервала након сахране као и лоцирања тајних гробница.
  • Форензичка патологија проучава трагове узрока смрти пронађене на лешу као медицински феномен.
  • Форензичка ентомологија проучава инсекте и друге штеточине пронађене на лешевима; редослед њиховог појављивања, врсте инсеката и у којој се фази њиховог животног циклуса налазе су трагови који могу расветлити време смрти, дужину изложености леша и да ли је леш био померан.[46][47]
  • Форензичка антропологија је медицинско-правна грана физичке антропологије која проучава скелете и људске остатке, обично у потрази за траговима идентитета, старости, пола, висине и етничке припадности њиховог бившег власника.[48][49]

Антрополошка истраживачка установа Универзитета у Тенесију у Ноксвилу, у Тенесију, има неколико тела положених у различитим ситуацијама на ограђеној парцели у близини медицинског центра. Научници тамо проучавају како се људско тело распада у различитим околностима како би боље разумели декомпозицију.

Распадање биљака

[уреди | уреди извор]
Трула бресква током периода од шест дана. Сваки оквир је удаљен приближно 12 сати, како се воће смежурава и постаје прекривено буђи.

Распадање биљне материје одвија се у више фаза. Почиње испирањем водом; у овом процесу се ослобађају најлакше изгубљена и растворива једињења угљеника.[50] Још један рани процес је физичко разбијање или фрагментација биљног материјала на мање комаде, пружајући већу површину за колонизацију и напад разлагача. У опалим мртвим деловима биљака (биљна стеља), овај процес углавном спроводе сапрофагни (детритивни) бескичмењаци из земљишта,[51][52] док у стајаћим деловима биљака примарно паразитски облици живота као што су паразитске биљке (нпр. имела), инсекти (нпр. лисне ваши) и гљиве играју главну улогу у разградњи материје, како директно[53] тако и индиректно преко мултитрофичког каскадног ефекта.[54]

Након тога, биљни детритус (који се састоји од целулозе, хемицелулозе, микробних метаболита и лигнина) пролази кроз хемијске промене узроковане микробима. Различите врсте једињења распадају се различитом брзином. То зависи од њихове хемијске структуре.[55] На пример, лигнин је компонента дрвета која је релативно отпорна на распадање и заправо га могу разградити само одређене гљиве.

Декомпозиција дрвета је сложен процес који укључује гљиве које транспортују хранљиве материје у нутритивно оскудно дрво из спољашњег окружења.[56] Због овог нутритивног обогаћивања, може се развити фауна сапроксилних инсеката која заузврат утиче на мртво дрво, доприносећи декомпозицији и кружењу хранљивих материја у шумском тлу.[57] Лигнин је један од таквих преосталих производа распадања биљака са веома сложеном хемијском структуром, што узрокује успоравање брзине микробне разградње. Топлота повећава брзину пропадања биљака за отприлике исти износ, без обзира на састав биљке.[58]

У већини екосистема травњака, природна штета од пожара, детритивори који се хране распаднутом материјом, термити, сисари који пасу и физичко кретање животиња кроз траву су примарни агенси разградње и кружења хранљивих материја, док бактерије и гљиве играју главну улогу у даљем распадању.[59]

Хемијски аспекти декомпозиције биљака увек укључују ослобађање угљен-диоксида. Заправо, распадање доприноси више од 90 процената угљен-диоксида ослобођеног сваке године.[58]

Распадање хране

[уреди | уреди извор]
Корпица трулих бресака

Распадање хране, било биљне или животињске, у овом контексту названо кварење, је важно поље проучавања у оквиру науке о храни. Распадање хране може се успорити конзервацијом. Кварење меса настаје, ако је месо нетретирано, за неколико сати или дана и доводи до тога да месо постане непривлачно, отровно или заразно. Кварење је узроковано практично неизбежном инфекцијом и накнадним распадањем меса од стране бактерија и гљивица које преноси сама животиња, људи који рукују месом, као и њихови алати. Месо се може одржати јестивим много дуже — иако не бесконачно — ако се поштује одговарајућа хигијена током производње и прераде, и ако се примењују одговарајуће процедуре безбедности хране, очувања хране и складиштења хране.[60]

Кварење хране се приписује контаминацији микроорганизмима као што су бактерије, буђи и квасци, заједно са природним пропадањем хране.[61] Ове бактерије декомпозиције се размножавају великом брзином у условима влаге и пожељних температура. Када недостају одговарајући услови, бактерије могу формирати споре које мирују док се не појаве погодни услови за наставак размножавања.[62] Брзина распадања може се разликовати или варирати услед абиотичких фактора као што су ниво влаге, температура и врста земљишта. Они такође варирају у зависности од почетне количине разградње коју су проузроковали претходни потрошачи у ланцу исхране. То значи у ком облику се органска материја налази, оригинална биљка или животиња, делимично поједена, или као фекална материја када је детритивор пронађе. Што је материја више разграђена, то је брже коначно распадање.[63]

Брзина распадања

[уреди | уреди извор]

Брзина распадања је регулисана са три сета фактора: физичким окружењем (температура, влага и својства земљишта), количином и квалитетом мртвог материјала доступног разлагачима, као и природом саме микробне заједнице.[64]

Стопе распадања су ниске у веома влажним или веома сувим условима. Стопе распадања су највеће у влажним условима са адекватним нивоом кисеоника. Влажна земљишта имају тенденцију да постану сиромашна кисеоником (ово посебно важи за мочваре), што успорава раст микроба. У сувим земљиштима, распадање се такође успорава, али бактерије настављају да расту (иако спорије) чак и након што земљиште постане превише суво да би подржало раст биљака. Када се кише врате и земљиште постане влажно, осмотски градијент између бактеријских ћелија и воде у земљишту узрокује да ћелије брзо добијају воду. Под овим условима, многе бактеријске ћелије пуцају, ослобађајући импулс хранљивих материја.[64] Стопе распадања такође имају тенденцију да буду спорије у киселим земљиштима.[64] Земљишта која су богата минералима глине обично имају ниже стопе распадања, а самим тим и више нивое органске материје.[64] Мање честице глине резултирају већом површином која може задржати воду. Што је већи садржај воде у земљишту, то је нижи садржај кисеоника[65] и последично, нижа брзина распадања. Минерали глине такође везују честице органског материјала за своју површину, чинећи их мање доступним микробима.[64] Поремећај земљишта као што је обрада повећава распадање тако што повећава количину кисеоника у земљишту и излаже нову органску материју микробима у земљишту.[64]

Квалитет и количина материјала доступног разлагачима је још један важан фактор који утиче на брзину распадања. Супстанце попут шећера и аминокиселина лако се распадају и сматрају се лабилним. Целулоза и хемицелулоза, које се спорије разграђују, су „умерено лабилне”. Једињења која су отпорнија на пропадање, као што су лигнин или кутин, сматрају се рекалцитрантним.[64] Стеља са већим уделом лабилних једињења распада се много брже него стеља са већим уделом рекалцитрантног материјала. Сходно томе, мртве животиње се распадају брже од мртвог лишћа, које се само по себи распада брже од опалих грана.[64] Како органски материјал у земљишту стари, његов квалитет опада. Лабилнија једињења се брзо распадају, остављајући све већи удео рекалцитрантног материјала који се назива хумус. Ћелијски зидови микроба такође садрже рекалцитрантне материјале попут хитина, и они се такође акумулирају како микроби умиру, додатно смањујући квалитет старије органске материје у земљишту.[64]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Lynch, Michael D. J.; Neufeld, Josh D. (2015). „Ecology and exploration of the rare biosphere”Неопходна новчана претплата. Nature Reviews Microbiology. 13 (4): 217—29. PMID 25730701. S2CID 23683614. doi:10.1038/nrmicro3400. Приступљено 1. 1. 2024. 
  2. ^ Janaway, Robert C.; Percival, Steven L.; Wilson, Andrew S. (2009). „Decomposition of human remains”. Ур.: Percival, Steven L.. Microbiology and aging (PDF). Dordrecht, The Netherlands: Springer. стр. 313—34. ISBN 978-1-59745-327-1. doi:10.1007/978-1-59745-327-1_14. Архивирано из оригинала (PDF) 07. 01. 2024. г. Приступљено 7. 1. 2024. 
  3. ^ Wall, Diana H.; Bradford, Mark A.; St. John, Mark G.; Trofymow, John A.; Behan-Pelletier, Valerie; Bignell, David E.; Dangerfield, J. Mark; Parton, William J.; Rusek, Josef; Voigt, Winfried; Wolters, Volkmar; Gardel, Holley Zadeh; Ayuke, Fred O.; Bashford, Richard; Beljakova, Olga I.; Bohlen, Patrick J.; Brauman, Alain; Flemming, Stephen; Henschel, Joh R.; Johnson, Dan L.; Jones, T. Hefin; Kovarova, Marcela; Kranabetter, J. Marty; Kutny, Les; Lin, Kuo-Chuan; Maryati, Mohamed; Masse, Dominique; Pokarzhevskii, Andrei; Rahman, Homathevi; Sabará, Millor G.; Salamon, Jörg-Alfred; Swift, Michael J.; Varela, Amanda; Vasconcelos, Heraldo; White, Don; Zou, Xiaoming (2008). „Global decomposition experiment shows soil animal impacts on decomposition are climate-dependent”. Global Change Biology. 14 (11): 2661—77. Bibcode:2008GCBio..14.2661W. PMC 3597247 Слободан приступ. S2CID 18613932. doi:10.1111/j.1365-2486.2008.01672.x. Приступљено 7. 1. 2024. 
  4. ^ González Medina, Alejandro; González Herrera, Lucas; Perotti, M. Alejandra; Jiménez Ríos, Gilberto (2013). „Occurrence of Poecilochirus austroasiaticus (Acari: Parasitidae) in forensic autopsies and its application on postmortem interval estimation”. Experimental and Applied Acarology. 59 (3): 297—305. PMID 22914911. S2CID 16228053. doi:10.1007/s10493-012-9606-1. Приступљено 7. 1. 2024. 
  5. ^ Braig, Henk R.; Perotti, M. Alejandra (2009). „Carcases and mites”. Experimental and Applied Acarology. 49 (1–2): 45—84. PMID 19629724. S2CID 8377711. doi:10.1007/s10493-009-9287-6. Приступљено 7. 1. 2024. 
  6. ^ Beasley, James C.; Olson, Zach H.; DeVault, Travis L. (2015). „Ecological role of vertebrate scavengers”. Ур.: Benbow, M. Eric; Tomberlin, Jeffery K.; Tarone, Aaron M.. Carrion ecology, evolution, and their applications. Boca Raton, Florida: CRC Press. стр. 107—27. ISBN 978-1138893849. Приступљено 14. 1. 2024. 
  7. ^ González Medina, Alejandro; Soriano Hernando, Óscar; Jiménez Ríos, Gilberto (2015). „The use of the developmental rate of the aquatic midge Chironomus riparius (Diptera, Chironomidae) in the assessment of the postsubmersion interval”. Journal of Forensic Sciences. 60 (3): 822—26. PMID 25613586. S2CID 7167656. doi:10.1111/1556-4029.12707. Архивирано из оригиналаНеопходна новчана претплата 14. 1. 2024. г. Приступљено 14. 1. 2024. 
  8. ^ а б в г д ђ Payne, Jerry A. (1965). „A summer carrion study of the baby pig Sus scrofa Linnaeus”Неопходна новчана претплата. Ecology. 46 (5): 592—602. Bibcode:1965Ecol...46..592P. JSTOR 1934999. doi:10.2307/1934999. Приступљено 21. 1. 2024. 
  9. ^ Forbes, Shari L. (2008). „Decomposition chemistry in a burial environment”. Ур.: Tibbett, Mark; Carter, David O.. Soil analysis in forensic taphonomy: chemical and biological effects of buried human remainsНеопходна новчана претплата. Boca Raton, Florida: CRC Press. стр. 203—23. ISBN 978-1-4200-6991-4. Приступљено 21. 1. 2024. 
  10. ^ Lawrence, Kelsey E.; Lam, Khiem C.; Morgun, Andrey; Shulzhenko, Natalia; Löhr, Christiane V. (2019). „Effect of temperature and time on the thanatomicrobiome of the cecum, ileum, kidney, and lung of domestic rabbits”. Journal of Veterinary Diagnostic Investigation. 31 (2): 155—63. PMC 6838823 Слободан приступ. PMID 30741115. doi:10.1177/1040638719828412 Слободан приступ. 
  11. ^ Goff, M. Lee (2009). „Early post-mortem changes and stages of decomposition in exposed cadavers”. Experimental and Applied Acarology. 49 (1–2): 21—36. PMID 19554461. doi:10.1007/s10493-009-9284-9. Архивирано из оригиналаНеопходна новчана претплата 24. 3. 2024. г. Приступљено 24. 3. 2024. 
  12. ^ Laiho, Kauno; Penttilä, Antti (1981). „Autolytic changes in blood cells and other tissue cells of human cadavers. I. Viability and ion studies”. Forensic Science International. 17 (2): 109—20. PMID 7239364. doi:10.1016/0379-0738(81)90003-7. Архивирано из оригиналаНеопходна новчана претплата 28. 3. 2024. г. Приступљено 24. 3. 2024. 
  13. ^ Saukko, Pekka; Knight, Bernard (2013). Knight's forensic pathology (3rd изд.). Boca Raton, Florida: CRC Press. ISBN 978-0340760444. Приступљено 21. 1. 2024. 
  14. ^ а б в г Carter, David O.; Yellowlees, David; Tibbett, Mark (2007). „Cadaver decomposition in terrestrial ecosystems”. Naturwissenschaften. 94 (1): 12—24. Bibcode:2007NW.....94...12C. PMID 17091303. S2CID 13518728. doi:10.1007/s00114-006-0159-1. Приступљено 28. 1. 2024. 
  15. ^ а б в г д ђ е Carter, David O.; Tibbett, Mark (2008). „Cadaver decomposition and soil: processes”. Ур.: Tibbett, Mark; Carter, David O.. Soil analysis in forensic taphonomy: chemical and biological effects of buried human remains. Boca Raton, Florida: CRC Press. стр. 29—51. ISBN 978-1-4200-6991-4. Архивирано из оригинала 28. 1. 2024. г. Приступљено 28. 1. 2024. 
  16. ^ а б в г Janaway, Robert C.; Percival, Stephen L.; Wilson, Andrew S. (2009). „Decomposition of human remains”. Ур.: Percival, Steven L.. Microbiology and aging: clinical manifestations. Springer Science + Business. стр. 313—34. ISBN 978-1-58829-640-5. doi:10.1007/978-1-59745-327-1_14. Приступљено 28. 1. 2024. 
  17. ^ Pinheiro, João (2006). „Decay process of a cadaver”. Ур.: Schmidt, Aurore; Cunha, Eugénia; Pinheiro, João. Forensic anthropology and medicine: complementary sciences from recovery to cause of death. Totowa, New Jersey: Humana Press. стр. 85—116. ISBN 978-1-58829-824-9. doi:10.1007/978-1-59745-099-7_5. Архивирано из оригинала 28. 1. 2024. г. Приступљено 28. 1. 2024. 
  18. ^ Fancher, James P.; Aitkenhead-Peterson, Jacqueline A.; Farris, Travis; Mix, Ken; Schwab, Arthur Paul; Wescott, Daniel J.; Hamilton, Michelle D. (2017). „An evaluation of soil chemistry in human cadaver decomposition islands: potential for estimating postmortem interval (PMI)”. Forensic Science International. 279 (1): 130—139. PMID 28866239. doi:10.1016/j.forsciint.2017.08.002. Архивирано из оригиналаНеопходна новчана претплата 4. 2. 2024. г. Приступљено 4. 2. 2024. 
  19. ^ Vass, Arpad A.; Bass, William M.; Volt, Jeffrey D.; Foss, John E.; Ammons, John T. (1992). „Time since death determinations of human cadavers using soil solution”. Journal of Forensic Sciences. 37 (5): 1236—53. PMID 1402750. doi:10.1520/JFS13311J. 
  20. ^ Dent B.B.; Forbes S.L.; Stuart B.H. (2004). „Review of human decomposition processes in soil”. Environmental Geology. 45 (4): 576—585. S2CID 129020735. doi:10.1007/s00254-003-0913-z. Приступљено 4. 2. 2024. 
  21. ^ Schotsmans, Eline M.J.; Van de Voorde, Wim; De Winne, Joan; Wilson, Andrew S. (2011). „The impact of shallow burial on differential decomposition to the body: a temperate case study”. Forensic Science International. 206 (1): e43—e48. PMID 20728294. doi:10.1016/j.forsciint.2010.07.036. Приступљено 11. 2. 2024. 
  22. ^ Matuszewski, Szymon; Konwerski, Szymon; Frątczak, Katarzyna; Szafałowicz, Michał (2014). „Effect of body mass and clothing on decomposition of pig carcasses” (PDF). International Journal of Legal Medicine. 128 (1): 1039—48. PMC 4196037 Слободан приступ. PMID 24487775. doi:10.1007/s00414-014-0965-5. Приступљено 11. 2. 2024. 
  23. ^ Simmons, Tal; Cross, Peter A.; Adlam, Rachel E.; Moffatt, Colin (2010). „The influence of insects on decomposition rate in buried and surface remains”. Journal of Forensic Sciences. 55 (4): 889—92. PMID 20412365. doi:10.1111/j.1556-4029.2010.01402.x. Приступљено 11. 2. 2024. 
  24. ^ Prangnell, Jonathan; McGowan, Glenys (2009). „Soil temperature calculation for burial site analysis”. Forensic Science International. 191 (1): 104—09. PMID 19656646. doi:10.1016/j.forsciint.2009.07.002. Приступљено 11. 2. 2024. 
  25. ^ Dash, Hirak Ranjan; Das, Surajit (новембар 2020). „Thanatomicrobiome and epinecrotic community signatures for estimation of post-mortem time interval in human cadaver”. Applied Microbiology and Biotechnology. 104 (22): 9497—9512. PMID 33001249. S2CID 222173345. doi:10.1007/s00253-020-10922-3. Архивирано из оригиналаНеопходна новчана претплата 18. 2. 2024. г. Приступљено 18. 2. 2024. 
  26. ^ Casper, Johann Ludwig (1861). A handbook of the practice of forensic medicine, based upon personal experience. London, United Kingdom: The New Sydenham Society. Приступљено 18. 2. 2024. 
  27. ^ Ramos-Pastrana, Yardany; Virgüez-Díaz, Yenny; Wolff, Marta (2018). „Insects of forensic importance associated to cadaveric decomposition in a rural area of the Andean Amazon, Caquetá, Colombia”. Acta Amazonica. 48 (2): 126—36. Bibcode:2018AcAma..48..126R. doi:10.1590/1809-4392201701033 Слободан приступ. Приступљено 18. 2. 2024. 
  28. ^ Nicholson, Rebecca A. (1996). „Bone degradation, burial medium and species representation: debunking the myths, an experiment-based approach”. Journal of Archaeological Science. 23 (4): 513—33. Bibcode:1996JArSc..23..513N. doi:10.1006/jasc.1996.0049. Приступљено 25. 2. 2024. 
  29. ^ Bier, Jess (2018). „Bodily circulation and the measure of a life: forensic identification and valuation after the Titanic disaster”. Social Studies of Science. 48 (5): 635—62. PMC 6193206 Слободан приступ. PMID 30253686. doi:10.1177/0306312718801173. 
  30. ^ Huculak, Meaghan A.; Rogers, Tracy L. (2009). „Reconstructing the sequence of events surrounding body disposition based on color staining of bone”. Journal of Forensic Sciences. 54 (5): 979—84. PMID 19549030. doi:10.1111/j.1556-4029.2009.01086.x. Приступљено 25. 2. 2024. 
  31. ^ Magni, Paola A.; Lawn, Jessica; Guareschi, Edda E. (2021). „A practical review of adipocere: key findings, case studies and operational considerations from crime scene to autopsy”. Journal of Forensic and Legal Medicine. 78 (102109). PMID 33596512. doi:10.1016/j.jflm.2020.102109. Архивирано из оригинала 3. 3. 2024. г. Приступљено 3. 3. 2024. 
  32. ^ Piombino-Mascali, Dario; Gill-Frerking, Heather; Beckett, Ronald G. (2017). „The taphonomy of natural mummies”. Ур.: Schotsmans, Eline M. J.; Márquez-Grant, Nicholas; Forbes, Shari L.. Taphonomy of human remains: forensic analysis of the dead and the depositional environment. Hoboken, New Jersey: John Wiley & Sons. стр. 101—19. ISBN 978-1118953327. doi:10.1002/9781118953358.ch8. Архивирано из оригинала 3. 3. 2024. г. Приступљено 3. 3. 2024. 
  33. ^ Bezirtzoglou, Eugenia (1997). „The intestinal microflora during the first weeks of life”. Anaerobe. 3 (2–3): 173—77. PMID 16887585. doi:10.1006/anae.1997.0102. Приступљено 10. 3. 2024. 
  34. ^ Hau, Teo Chee; Hamzah, Noor Hazfalinda; Lian, Hing Hiang; Hamzah, Sri Pawita Albakri Amir (2014). „Decomposition process and post mortem changes: review”. Sains Malaysiana. 43 (12): 1873—82. doi:10.17576/jsm-2014-4312-08 Слободан приступ. 
  35. ^ „The decomposition process”. Aggie Horticulture (на језику: енглески). Приступљено 17. 3. 2024. 
  36. ^ Barnes, Kate M.; Whiffin, Ashleigh L.; Bulling, Mark T. (2019). „A preliminary study on the antibacterial activity and insect repellent properties of embalming fluids from the 18th Dynasty (1550–1292 BCE) in ancient Egypt”. Journal of Archaeological Science: Reports. 25 (June 2019): 600—09. Bibcode:2019JArSR..25..600B. doi:10.1016/j.jasrep.2019.05.032. Архивирано из оригиналаНеопходна новчана претплата 17. 3. 2024. г. Приступљено 17. 3. 2024. 
  37. ^ а б Ajileye, Ayodeji Blessing; Esan, Ebenezer Olubunmi; Adeyemi, Oluwakemi Abidemi (2018). „Human embalming techniques: a review” (PDF). American Journal of Biomedical Sciences. 10 (2): 82—95. doi:10.5099/aj180200082. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 07. 2024. г. Приступљено 17. 3. 2024. 
  38. ^ Lynerup, Niels (2007). „Mummies”. Yearbook of Physical Anthropology. 50: 162—90. PMID 18046750. doi:10.1002/ajpa.20728. Приступљено 17. 3. 2024. 
  39. ^ Gotta, Cesar H.; Buzzi, Alfredo E. (5. 3. 2004). „Radiological exploration of the embalmed cadaver of Eva Peron”. European Society of Radiology. Vienna, Austria. Приступљено 31. 3. 2024. 
  40. ^ Vronskaya, Alla G. (2010). „Shaping eternity: the preservation of Lenin's body”. Thresholds. 38: 10—13. doi:10.1162/thld_a_00170. Приступљено 31. 3. 2024. 
  41. ^ Milicia, Maria Teresa (2020). „Simulacra of eternal life: ostensions, exhibitions and the concealment of human remains”. Ур.: Cavicchioli, Silvia; Provero, Luigi. Public uses of human remains and relics in history. Abingdon-on-Thames, United Kingdom: Routledge. стр. 101—19. ISBN 978-0-429-29590-4. Приступљено 7. 4. 2024. 
  42. ^ Quigley, Christine (2006). Modern mummies: the preservation of the human body in the twentieth century. Jefferson, North Carolina: McFarland. стр. 213—214. ISBN 978-1-4766-1373-4. Приступљено 14. 4. 2024. 
  43. ^ Moore, Tim; Basiliko, Nate (2006). „Decomposition in boreal peatlands”. Ур.: Wieder, R. Kelman; Vitt, Dale H.. Boreal peatland ecosystems. Ecological Studies (на језику: енглески). 188. Springer. стр. 125—143. ISBN 978-3-540-31913-9. doi:10.1007/978-3-540-31913-9_7. Приступљено 14. 4. 2024. [мртва веза]
  44. ^ Weitschat, Wilfried; Wichard, Wolfgang (2002). Atlas of plants and animals in Baltic amber. Munich, Germany: Verlag Dr. Friedrich Pfeil. ISBN 978-3931516949. Приступљено 14. 4. 2024. 
  45. ^ Clark, Josh (23. 8. 2023). „How can a corpse be incorruptible?”. Marina Del Rey, California: HowStuffWorks. Приступљено 14. 4. 2024. 
  46. ^ Smith, Kenneth G. V. (1986). A manual of forensic entomology (PDF). Ithaca, New York: Cornell University Press. стр. 205. ISBN 978-0801419270. Приступљено 21. 4. 2024. 
  47. ^ Kulshrestha, Pankaj; Satpathy, Debasish K. (2001). „Use of beetles in forensic entomology”. Forensic Science International. 120 (1–2): 15—17. PMID 11457603. doi:10.1016/S0379-0738(01)00410-8. Приступљено 21. 4. 2024. 
  48. ^ Schmitt, Aurore; Cunha, Eugénia; Pinheiro, João (2006). Forensic anthropology and medicine: complementary sciences trom recovery to cause of death. Totowa, New Jersey: Humana Press. стр. 461—464. ISBN 978-1588298249. Архивирано из оригинала 21. 4. 2024. г. Приступљено 21. 4. 2024. 
  49. ^ Haglund, William D.; Sorg, Marcella H. (1996). Forensic taphonomy: the postmortem fate of human remains. Boca Raton, Florida: CRC Press. стр. 636. ISBN 978-0-8493-9434-8. Архивирано из оригинала 21. 4. 2024. г. Приступљено 21. 4. 2024. 
  50. ^ Adamou, Ibrahima; Joffre, Richard; Gillon, Dominique (1995). „Changes in litter during the initial leaching phase: an experiment on the leaf litter of Mediterranean species”. Soil Biology and Biochemistry. 27 (7): 931—39. Bibcode:1995SBiBi..27..931I. doi:10.1016/0038-0717(95)00006-Z. Приступљено 28. 4. 2024. 
  51. ^ Frouz, Jan (15. 12. 2018). „Effects of soil macro- and mesofauna on litter decomposition and soil organic matter stabilization”. Geoderma (на језику: енглески). 332: 161—172. Bibcode:2018Geode.332..161F. ISSN 0016-7061. S2CID 135319222. doi:10.1016/j.geoderma.2017.08.039. Архивирано из оригиналаНеопходна новчана претплата 28. 4. 2024. г. Приступљено 28. 4. 2024. 
  52. ^ Frouz, Jan; Roubíčková, Alena; Heděnec, Petr; Tajovský, Karel (1. 5. 2015). „Do soil fauna really hasten litter decomposition? A meta-analysis of enclosure studies”. European Journal of Soil Biology (на језику: енглески). 68: 18—24. Bibcode:2015EJSB...68...18F. ISSN 1164-5563. doi:10.1016/j.ejsobi.2015.03.002. hdl:11104/0249916 Слободан приступ. Приступљено 28. 4. 2024. 
  53. ^ Mellado, Ana; Morilas, Lourdes; Gallardo, Antonio; Zamora, Regino (2016). „Temporal dynamic of parasite-mediated linkages between the forest canopy and soil processes and the microbial community”. New Phytologist. 211 (4): 1382—92. Bibcode:2016NewPh.211.1382M. PMID 27105275. doi:10.1111/nph.13984 Слободан приступ. 
  54. ^ Yuan, Yongge; Lin, Xinru; Chen, Gelv; Van Kleunen, Mark; Li, Junmin (2023). „Parasitic plants indirectly regulate decomposition of soil organic matter”. Functional Ecology. 37 (2): 302—14. Bibcode:2023FuEco..37..302Y. doi:10.1111/1365-2435.14232. Приступљено 5. 5. 2024. 
  55. ^ Bhatnagar, Jennifer M.; Peay, Kabir G.; Treseder, Kathleen K. (2018). „Litter chemistry influences decomposition through activity of specific microbial functional guilds”. Ecological Monographs. 88 (3): 429—44. Bibcode:2018EcoM...88..429B. OSTI 1439725. doi:10.1002/ecm.1303. Приступљено 5. 5. 2024. 
  56. ^ Filipiak, Michał; Sobczyk, Łukasz; Weiner, January (9. 4. 2016). „Fungal transformation of tree stumps into a suitable resource for xylophagous beetles via changes in elemental ratios”. Insects (на језику: енглески). 7 (2): 13. PMC 4931425 Слободан приступ. doi:10.3390/insects7020013 Слободан приступ. 
  57. ^ Filipiak, Michał; Weiner, January (1. 9. 2016). „Nutritional dynamics during the development of xylophagous beetles related to changes in the stoichiometry of 11 elements”. Physiological Entomology (на језику: енглески). 42 (1): 73—84. ISSN 1365-3032. doi:10.1111/phen.12168. Приступљено 12. 5. 2024. 
  58. ^ а б Chu, Jennifer (4. 10. 2012). „The mathematics of leaf decay: a mathematical model reveals commonality within the diversity of leaf decay”. MIT News. Cambridge, Massachusetts: MIT News Office. Приступљено 12. 5. 2024. 
  59. ^ Harris, Wylie N.; Moretto, Alicia S.; Distel, Roberto A.; Boutton, Thomas W.; Bóo, Roberto M. (2007). „Fire and grazing in grasslands of the Argentine Caldenal: effects on plant and soil carbon and nitrogen” (PDF). Acta Oecologica. 32 (2): 207—14. Bibcode:2007AcO....32..207H. doi:10.1016/j.actao.2007.05.001. hdl:11336/20641 Слободан приступ. Приступљено 2. 6. 2024. 
  60. ^ Singh, R. Paul; Anderson, B. A. (2004). „The major types of food spoilage: an overview”. Ур.: Steele, Robert. Understanding and measuring the shelf-life of food. Boca Raton, Florida: CRC Press. стр. 3—23. ISBN 9781855739024. doi:10.1533/9781855739024.1.3. Архивирано из оригинала 19. 5. 2024. г. Приступљено 19. 5. 2024. 
  61. ^ Gram, Lone; Ravn, Lars; Rasch, Maria; Bartholin Bruhn, Jesper; Christensen, Allan B.; Givskov, Michael (2002). „Food spoilage: interactions between food spoilage bacteria” (PDF). International Journal of Food Microbiology. 78 (1–2): 79—97. PMID 12222639. doi:10.1016/S0168-1605(02)00233-7. Архивирано из оригинала (PDF) 9. 2. 2025. г. Приступљено 26. 5. 2024. 
  62. ^ André, Stéphane; Vallaeys, Tatiana; Planchon, Stella (2017). „Spore-forming bacteria responsible for food spoilage”. Research in Microbiology. 168 (4): 379—87. PMID 27989764. doi:10.1016/j.resmic.2016.10.003. Приступљено 26. 5. 2024. 
  63. ^ „Decomposition” (PDF). Arizona State University. Tempe, Arizona. Приступљено 2. 6. 2024. 
  64. ^ а б в г д ђ е ж з Chapin, F. Stuart III; Matson, Pamela A.; Mooney, Harold A. (2002). „Factors controlling decomposition”. Principles of terrestrial ecosystem ecology. New York, New York: Springer. стр. 159—69. ISBN 978-0-387-95443-1. Приступљено 2. 6. 2024. 
  65. ^ Chapin, F. Stuart III; Matson, Pamela A.; Mooney, Harold A. (2002). „Soil properties and ecosystem functioning”. Principles of terrestrial ecosystem ecology. New York, New York: Springer. стр. 61—67. ISBN 978-0-387-95443-1. Приступљено 2. 6. 2024. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
  • Медији везани за Распадање на Викимедијиној остави
Фазе људског развића
Распадање
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Распадање&oldid=31818121”