Dinamit

Dinamit je vrsta eksploziva na bazi nitroglicerina i kiseonika. Prvi čovek koji je napravio kontrolisani dinamit bio je Alfred Nobel 1866. Patentirao ga je 14. jula 1867. Najčešće izgleda kao štap dugačak oko 30-ak centimetara, čiji je prečnik baze oko 5 centimetara. Dinamit se smatra visoko eksplozivnim. Najpre se koristio u rudarstvu, da bi kasnije, primenu dobio i u ratu.

Dinamit (grč. sila, snaga) naziv je za vrlo snažan brizantni eksploziv, koji se već u 19. veku proizvodio na bazi glicerol-trinitrata, poznatijeg pod starim nazivom nitroglicerin.

Alfred Nobel je utvrdio 1867. godine da infuzorijska zemlja adsorbuje glicerol-trinitrat i gradi s njim plastičan i manje osetljiv eksploziv, koga je nazvao dinamit.

Prve vrste dinamita sadržale su 75% glicerol-trinitrata, 24,5% infuzorijske zemlje i 0,5% sode. Bio je to takozvani gurdinamit, u kome je infuzorijska zemlja bila neaktivna baza sa svrhom slabljenja detonacije. Posle se uglavnom proizvodio dinamit s aktivnom bazom, u obliku mešavine glicerol-trinitrata i šalitre, drvene piljevine, prašine kamenog uglja itd. Smese, masne i higroskopne, bile su izolovane slojem voska ili plastike. Nobel je takođe otkrio da kolodijumski pamuk (nitrirana celuloza s 11 do 12% azota) s glicerol-trinitratom daje želatinastu smesu, tzv. praskavi želatin (ondašnji želatinski dinamit). Dinamit korišten u rudarstvu sadržavao je natrijum hlorid, u svrhe smanjenja temperature detonacije i povećanja njene snage.

Danas se umesto glicerol-trinitrata za pripremu dinamita koristi amonijum nitrat u želatinskoj masi od celuloznog nitrata i glikol-dinitrata. Taj eksploziv je nazvan amonijumski dinamit, otporan je na vlagu, pouzdaniji, sigurniji, snažniji i jeftiniji.

Razlika od TNT-a[уреди | уреди извор]

Česta je zabuna da su TNT i dinamit ista stvar, ili da dinamit sadrži TNT, iako vojni dinamit ne sadrži TNT. Iako su oboje visoko eksplozivni, nema sličnosti između njih. Dok je dinamit upijajuća mješavina natopljena nitoroglicerinom, a zatim sabijena u cilindrični oblik u uvijena u papir, TNT je specifično hemijsko jedinjenje nazvano 2,4,6-trinitrotulen.

Štap dinamita sadrži približno 2,1 MJ energije.[1] Gustina energije (Džul po kilogramu ili J/kg) dinamita je oko 7,5 MJ/kg u odnosu na 4,7 MJ/kg TNT-a.

Istorija[уреди | уреди извор]

„Nobelov ektradinamit” proizveden od strane stare Nobelove kompanije, Nitroglicerin Aktibolaget
Žene mešaju dinamit u Nobelovoj fabrici Ardir, 1897

Dinamit je izumeo švedski hemičar Alfred Nobel tokom 1860-ih i bio je prvi bezbedno upravljivi eksploziv jači od crnog baruta.

Otac Alfreda Nobela, Imanuel Nobel, bio je industrijalac, inženjer i pronalazač. On je u Stokholmu je gradio mostove i zgrade, i osnovao prvu fabriku gume u Švedskoj. Njegovi građevinski radovi inspirisali su ga da istražuje nove metode miniranja kamena koje su bile efikasnije od crnog baruta. Posle nekih loših poslovnih aranžmana u Švedskoj, 1838. godine Imanuel je preselio svoju porodicu u Sankt Peterburg, gde su Alfred i njegova braća školovani privatno pod nadzorom švedskih i ruskih učitelja. Sa 17 godina, Alfred je poslat u inostranstvo na dve godine; u Sjedinjenim Državama je upoznao švedskog inženjera Džona Eriksona, a u Francuskoj je studirao kod čuvenog hemičara Teofila-Žula Peluza i njegovog učenika Askanija Sobrera, koji su prvi sintetizovali nitroglicerin 1847. U Francuskoj je Nobel naišao na nitroglicerin, za koji je Peluz upozorio da se ne koristi kao komercijalni eksploziv zbog svoje velike osetljivosti na šok.[2]

Godine 1857, Nobel je prijavio prvi od nekoliko stotina patenata, koji se uglavnom odnose na merače vazdušnog pritiska, gasa i tečnosti, ali je ostao fasciniran potencijalom nitroglicerina kao eksploziva. Nobel je zajedno sa ocem i bratom Emilom eksperimentisao sa raznim kombinacijama nitroglicerina i crnog praha. Nobel je osmislio rešenje kako da bezbedno detonira nitroglicerin tako što je izumeo detonator, ili kapicu za eksploziju, koja je omogućila kontrolisanu eksploziju pokrenutu sa udaljenosti pomoću fitilja. Godine 1863, Nobel je izveo svoju prvu uspešnu detonaciju čistog nitroglicerina, koristeći bakarni taban na kapisli i živin fulminat. Godine 1864, Alfred Nobel je prijavio patente i za taban na kapisli i za svoju metodu sinteze nitroglicerina, koristeći sumpornu kiselinu, azotnu kiselinu i glicerin. Dana 3. septembra 1864, dok su eksperimentisali sa nitroglicerinom, Emil i nekoliko drugih su poginuli u eksploziji u fabrici na imanju Imanuela Nobela u Heleneborgu. Nakon toga, Alfred je osnovao kompaniju Nitroglicerin Aktiebolaget u Vintervikenu da bi nastavio rad u izolovanom području i sledeće godine se preselio u Nemačku, gde je osnovao drugu kompaniju, Dinamit Nobel.[2]

Uprkos pronalasku detonatora, nestabilnost nitroglicerina ga je učinila beskorisnim kao komercijalni eksploziv. Da bi rešio ovaj problem, Nobel je pokušao da ga kombinuje sa drugom supstancom koja bi ga učinila bezbednim za transport i rukovanje, ali ne bi smanjila njegovu efikasnost kao eksploziva. Pokušao je sa kombinacijom cementa, uglja i piljevine, ali nije uspeo. Konačno, probao je dijatomejsku zemlju, fosilizovane alge, koju je doneo iz reke Elbe u blizini svoje fabrike u Hamburgu, koja je uspešno stabilizovala nitroglicerin u prenosivi eksploziv.[2]

Nobel je dobio patente za svoje izume u Engleskoj 7. maja 1867. i u Švedskoj 19. oktobra 1867. godine.[3] Nakon uvođenja, dinamit je brzo dobio široku upotrebu kao bezbedna alternativa crnom prahu i nitroglicerinu. Nobel je strogo kontrolisao patente, i nelicencirane kompanije koje su koristile njegove izume brzo su zatvorene. Nekoliko američkih biznismena je zaobišlo patent koristeći druge upijajuće materije različite od dijatomejske zemlje, kao što je smola.[4]

Nobel je prvobitno prodavao dinamit kao „Nobelov eksplozivni prah“, ali je odlučio da promeni ime u dinamit, iz starogrčke reči dýnamis (δύναμις), što znači „snaga“.[5][6]

Proizvodnja[уреди | уреди извор]

Forma[уреди | уреди извор]

Dinamit se obično prodaje u obliku kartonskih cilindara dužine oko 200 mm (8 in)) i oko 32 mm (1 14 in) u prečniku, sa težinom od oko 190 g (12 troy pound).[7] Tako proizveden štap dinamita sadrži otprilike 1 MJ (megadžul) energije.[8] Postoje i druge veličine, rangirane po porcijama (četvrtina štapa ili poluštap) ili po težini.

Razmatranja o skladištenju[уреди | уреди извор]

Maksimalni rok trajanja dinamita na bazi nitroglicerina preporučuje se da je godinu dana od datuma proizvodnje pod dobrim uslovima skladištenja.[7]

Dinamit je umereno osetljiv na udar. Testovi otpornosti na udar se obično izvode čekićem: oko 100 mg eksploziva se stavlja na nakovanj, na koji se s različitih visina spušta težina između 0,5 i 10 kg (11 i 22 lb) dok se ne postigne detonacija.[9] Čekićem od 2 kg detonira živin fulminat sa razmaka pada od 1 do 2 cm, nitroglicerin sa 4 do 5 cm, dinamit sa 15 do 30 cm, a amonijačni eksploziv sa 40 do 50 cm.

Glavni proizvođači[уреди | уреди извор]

Oglas za kompaniju Etna Ekplozivi iz Njujorka.

Južna Afrika[уреди | уреди извор]

Nekoliko decenija, počevši od 1940-ih, najveći proizvođač dinamita na svetu bila je Južnoafrička unija. Tamo je kompanija De Birs osnovala fabriku 1902. godine u Somerset Vestu. Fabrikom eksploziva je kasnije upravljala AECI (Afrička industrija eksploziva i hemijske industrije). Potražnja za proizvodom dolazila je uglavnom iz ogromnih rudnika zlata u zemlji, sa središtem u Vitvatersrandu. Fabrika u Somerset Vestu počela je sa radom 1903. i do 1907. je već proizvodila 340.000 kutija, po 23 kg (50 lb) svaka godišnje. Suparnička fabrika u Moderfontejnu proizvodila je još 200.000 kutija godišnje.[10]

Odvile su se dve velike eksplozije u fabrici Somerset Vest tokom 1960-ih. Neki radnici su stradali, ali je gubitak života bio ograničen modularnim dizajnom fabrike i zemljanih radova, kao i sadnjom drveća koje je usmeravalo eksplozije prema gore. Bilo je još nekoliko eksplozija u fabrici Moderfontejn. Posle 1985. godine, pritisak sindikata primorao je AECI da postepeno ukine proizvodnju dinamita. Fabrika je zatim nastavila sa proizvodnjom eksploziva na bazi emulzije amonijum nitrata koji su bezbedniji za proizvodnju i rukovanje.[11]

Sjedinjene Države[уреди | уреди извор]

Dinamite je prvi put proizveden u SAD od strane kompanije Džajant Pouder iz San Franciska, Kalifornija, čiji je osnivač dobio ekskluzivna prava od Nobela 1867. Džajant je na kraju kupio DuPont, koji je proizvodio dinamit pod imenom Džajant, sve dok Džajanta nije raspustio DuPont 1905. godine.[12] Nakon toga, DuPont je proizvodio dinamit pod svojim imenom sve do 1911-12, kada je njegov monopol na eksplozive razbio Okružni sud SAD u „Slučaju praha“. Nakon raspada formirane su dve nove kompanije, Hercules Powder Company i Atlas Powder Company, koje su preuzele proizvodnju dinamita (u različitim formulacijama).

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Classroom Energy Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јул 2010)
  2. ^ а б в „Alfred Nobel – Dynamit” (на језику: шведски). Swedish National Museum of Science and Technology. Архивирано из оригинала на датум 3. 10. 2017. Приступљено 1. 10. 2017. 
  3. ^ Schück & Sohlman (1929), p. 101.
  4. ^ US Patent 234489 issued to Morse 16 November 1880
  5. ^ "dynamite." The American Heritage® Dictionary of the English Language, Fourth Edition. 2003. Houghton Mifflin Company 19 March 2013 http://www.thefreedictionary.com/dynamite Архивирано 20 мај 2020 на сајту Wayback Machine
  6. ^ "dynamite." Collins English Dictionary – Complete and Unabridged. 1991, 1994, 1998, 2000, 2003. HarperCollins Publishers 19 March 2013 http://www.thefreedictionary.com/dynamite Архивирано 20 мај 2020 на сајту Wayback Machine
  7. ^ а б „Austin Powder Guide, Dynamite series page 2” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 21. 3. 2012. Приступљено 9. 6. 2012. 
  8. ^ ChemViews (28. 11. 2012). „145 Years of Dynamite”. Chemistry Views. ChemViews Magazine. Архивирано из оригинала на датум 18. 8. 2017. Приступљено 6. 5. 2017. 
  9. ^ Carlos López Jimeno, Emilio López Jimeno, Francisco Javier Ayala-Carcedo, Drilling and Blasting of Rocks, translated by Yvonne Visser de Ramiro from Manual de perforación y voladura de rocas (1987), Geomining Technological Institute of Spain (Instituto Tecnológico Geominero de Espan~a), Taylor & Francis, London and New York, (1995) ISBN 90-5410-199-7
  10. ^ „Home”. Chemical & Allied Industries' Association. Архивирано из оригинала на датум 23. 4. 2020. Приступљено 8. 5. 2020. 
  11. ^ „Historical Highlights 1980's”. 30. 6. 2006. Архивирано из оригинала на датум 30. 6. 2006. Приступљено 9. 6. 2012. 
  12. ^ „The Federal Reporter with Key-Number Annotations, Volume 188: Cases Argued and Determined in the Circuit Courts of Appeals and Circuit and District Courts of the United States, August-October, 1911.”. UNT Digital Library. 8. 5. 1911. Архивирано из оригинала на датум 30. 3. 2018. Приступљено 30. 3. 2018. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]