Добрица Ћосић

С Википедије, слободне енциклопедије
Добрица Ћосић
Ћосић 1961.
Лични подаци
Пуно имеДобросав Ћосић
Датум рођења(1921-12-29)29. децембар 1921.
Место рођењаВелика Дренова, код Трстеника, Краљевина СХС
Датум смрти18. мај 2014.(2014-05-18) (92 год.)
Место смртиБеоград, Србија
НародностСрбин
РелигијаПравославни хришћанин
ПрофесијаПисац
Политичка каријера
Политичка
странка		Независни политичар
Раније:
Савез комуниста Југославије (до 1968)
15. јун 1992 — 1. јун 1993.
ПретходникФункција успостављена
НаследникЗоран Лилић

Добросав Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски[1] књижевник, политичар и академик.

Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993).[2] Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље.[3] Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних. Троструки је кандидат за Нобелову награду за књижевност (1983, 1989, 2011).[4]

Биографија[уреди | уреди извор]

Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.[5] Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”. У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа „Млади борац” и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. 1944. и касније, учесник је у раду преког комунистичког суда (Војни ратни суд) у Крушевцу. Тако је и он био заслужан за смрт многих људи на комунистичким губилиштима код Крушевца .[6] После ослобођења је био члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.[7]

Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Од 14. фебруара до 26. априла, Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље.

У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.[8]

Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим. Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ добијао у рату, а губио у миру”.

У јавном деловању и раду био је толерантан за другачија мишљења и ретко је улазио у отворене сукобе.[9][1]

Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге.[10]

Милан Панић и Добрица Ћосић у Скупштини СР Југославије

Године 1984. основао је Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања који је устајао у заштиту разних противника социјалистичке Југославије. Током 1989. и 1990. године основао је српске националне странке у Хрватској и Босни и Херцеговини. Први председник СРЈ одлуком Савезне скупштине постаје 15. јуна 1992. године, а смењен је годину дана касније (1. јуна 1993) гласањем оба већа Савезног парламента.[2]

Добрица Ћосић је лажно оптуживан у медијима и јавности да је имао везе са писањем Нацрта Меморандума САНУ, што је део домена политичке пропаганде.[11] Аутори Нацрта Меморандума САНУ били су, управо супротно, против укључења Ћосића, пошто би његово учешће дало основа за политичку дискредитацију планираног документа.[12]

Гроб Добрице Ћосића на Новом гробљу у Београду

Године 2000. Добрица је ушао у Народни покрет Отпор, али је касније изјавио да то не би учинио да је знао да је Отпор финансиран из иностранства.

Добрица Ћосић се отворено залагао за поделу Косова и Метохије још деведесетих година.[13] Ћосић се у својој књизи „Косово“ (2004) бави овом темом. Овај предлог је подржао и Ноам Чомски у мају 2006. године.[14]

Поводом Ћосићевог 80. рођендана честитке су му упутили премијер Србије Зоран Ђинђић [тражи се извор] (назвавши га притом „Српским Томасом Маном“) и председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница. Председник Србије Борис Тадић је децембра 2005. изјавио да се често консултује са Добрицом. Слободан Милошевић је на суђењу у Хагу назвао Ћосића „највећим српским живим писцем“.

Више од 50 година био је у браку са супругом Божицом, до њене смрти 2006. године. Године 1954. добио је ћерку Ану, а има и двоје унука: Милену (1981) и Николу (1982).

Преминуо је 18. маја 2014. у својој кући у Београду у 93. години.[15] Сахрањен је 20. маја на Новом гробљу у Београду, опело је служио епископ бачки Иринеј.[16][17]

Резултати на изборима[уреди | уреди извор]

Председник Савезне Републике Југославије
Избори Изгласало Гласало посланика За Против Резултат Детаљи
1992. (мај) Веће грађана и Веће република
168 од 176
 154 14 изабран Нестраначка личност

Ћосићев књижевни рад[уреди | уреди извор]

Са Антонијем Исаковићем, 1953. године.
Ћосић и Иво Андрић

Добрица Ћосић је започео свој књижевни рад романом „Далеко је сунце“ 1951. године, у коме евоцира своје ратничко искуство из народноослободилачке борбе и слика моралну и психолошку кризу личности у условима рата. Док је овај роман за садржину имао најсвежије догађаје националне историје, други роман „Корени“ који је објављен 1954. године узима грађу из стварности Србије с краја 19. века. То је слика раскола у једној патријархалној породици, али и раскола у народу. Овде је Ћосић пажљивом психолошком анализом разоткрио менталитет српског села, уочио зачетке и узроке политичких превирања, предочио неколико упечатљивих карактера.[18] Након култног романа „Корени“ следи дело „Седам дана у Будимпешти“ (1956), потом роман „Деобе“ (1961), у коме се Ћосић поново враћа Другом светском рату. Средишња тема овог романа је деоба у народу, деоба на партизане и четнике и последице ове поделе. Са књижевно-уметничког становишта, овај роман доноси низ новина, особену композицију, доминацију унутрашњег монолога, откривање уметничког функционисања полилога као средства за испољавање масе као књижевног јунака, уношење документарног материјала, стилску разноврсност и изузетно слојевиту лексику.

Године 1964. Ћосић пише есеје „Акција” и 1966. есеје „Одговорности”. Те исте године Ћосић објављује тзв. роман парабола који носи назив „Бајка”, а потом поново есеје под називом „Моћ и стрепње” (1971). У периоду од 1972. до 1979. године Ћосић се враћа епској теми и пише историјски роман „Време смрти” у четири књиге. То је роман о Првом светском рату, широка фреска времена, догађаја и људских судбина. Тако, настављајући причу о појединцима из породице Катића из села Прерова, започету у роману „Корени”, Ћосић исписује сагу не само о породици Катић него и о Србији која је доживела голготу. Године 1982. објављује још есеја под називом „Стварно и могуће”, а потом трилогију „Време зла” („Грешник” 1985, „Отпадник” 1986. и „Верник” 1990), која се може одредити као политички роман, у којем Ћосић наставља причу о појединцима из исте породице, али и о личностима које су започеле свој романескни живот у „Времену смрти”. Тако је „Временом смрти” и „Временом зла” попуњена празнина између романа „Корени” и романа „Деобе” и остварена континуирана повест о Србији, Прерову и двема преровским породицама. Као круна рада, 1996. године долази дело „Време власти”, у којем се наставља повест започета романом „Корени”.

Нацрт за други део књиге „Време смрти” Добрице Ћосића, део колекције у Адлигату

У периоду од 2001. године до 2008. године, Добрица Ћосић у шест књига објављује „Пишчеве записе”. То су пре свега пишчеви записи писани у дневничкој форми. Прва књига обухвата период од 1951. до 1968. и њена композиција је проблемско једињење око кључних догађаја и личности, са асоцијацијама које пружају контекст претпоставки и последица. Језик је и књижевно-литерарни и филозофско-историјски са анализама колективно-психолошким. Друга књига обухвата период 1969 — 1980. године који је Ћосић провео у опозицији Титовом режиму, а трећа од 1981. до 1991. године, односно године у којима је Ћосић био носилац или учесник готово свих опозиционих иницијатива у Србији. Четврта књига „Пишчевих записа“, за разлику од претходне три које обухватају период од четири деценије, ова се ограничава на период од само две године (1992—1993), у којима су збивања била веома бурна и драматична. Ова књига је узбудљив приказ фактичког периода Ћосићевог државничког живота и његових идеја и представља упечатљив пример историјске експозиције у великој драми краја минулог века.

Године 2002. излази Ћосићево дело „Писци мога века”, а од 2002. до 2003. године пише и објављује у две књиге „Српско питање”. Године 2004. излази књига „Косово”, 2005. године „Пријатељи”, затим 2007. „Време власти 2”, који надограђује причу о породицама Катић и Дачић, обухватајући време владавине Јосипа Броза Тита, који се иначе у роману појављује као литерарно уобличен јунак, а завршава 1998. године, када су, како је Ћосић једном приликом то рекао, Вокерови верификатори окупирали Косово. Претпоследњи Ћосићев роман изашао 2009. године и носи назив „Време змија”,. У овом роману реч је о дневничким белешкама које су настале у време НАТО бомбардовања од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године. Последњи роман је изашао 2011. године „У туђем веку”; У туђем веку је дневник бившег председника Савезне Република Југославије и књижевника Добрице Ћосића. Он у дневнику износи своје ставове према актуелним друштвено-политичким темама у Србији и свету. Ново издање романа „Време смрти”, прво после 30 година, најављено је 2014. године. Ћосић је тим поводом имао своје „последње обраћање српској јавности”.[19] Убрзо је преминуо.

Злоупотребе[уреди | уреди извор]

Националисти из Босне и Херцеговине и Хрватске у јавности злоупотребљавају цитат из Ћосићевог дела из домена фикције Деобе.[20] Ћосић пише ... Лаж је вид нашег патриотизма и потврда наше урођене интелигенције. Лажемо стваралачки, маштовито, инвентивно. У делу романа где пише „нашег“ приликом цитирање националисти и шовинисти стављају „српског“ те додају четири реченице о „лажи као српском државном интересу“, „лажи у самом бићу Србина“, „земљи у којој све лажи постају истине“ и „Србима које спасава лаж“ креирајући наратив о „српској лажи” о којој наводно пише Ћосић.[20]

Критике[уреди | уреди извор]

Ћосићев књижевни рад негативно су критиковали: Мирко Ковач, Бора Ћосић, Видосав Стевановић, Миро Главуртић, Јеврем Брковић, Светислав Басара, Ненад Прокић, Љиљана Шоп, Вук Драшковић, Соња Бисерко, Теофил Панчић. Он се није у јавности оглашавао са одговорима на критике. Углавном је одговарао кроз записе у својим дневничким књигама. На своје критичаре се осврнуо коментаром да међу њима има доста штеточина, незналица, покварењака и људи који га нападају из интересних разлога.[21]

Предраг Палавестра окарактерисао је Ћосића као темпераментног заступника идеје о ангажованој књижевности.[22]

Борислав Михајловић Михиз је заступао став да је Ћосић као званичник урадио много на либерализацији нашег културно живота, наводећи оснивање НИН-а и БДП-а.[23]

Академик Михаило Марковић сматрао је да је Добрица Ћосић без икаквог разлога проглашаван „великосрпским националистом” и да је постао предмет мржње Албанаца.[24]

Милован Витезовић је Ћосића описао стиховима: Човек овог тла, за свако доба. Између два зла - снађу га оба![25]

Награде и признања[уреди | уреди извор]

Улица на Косанчићевом венцу је именована по Ћосићу

Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Орденом за храброст. Добрица Ћосић је први добитник Нинове награде 1954. за роман Корени, а други пут био је њен лауреат 1961. године за трилогију Деобе. Уз Оскара Давича, Живојина Павловића, Драгана Великића и Светислава Басару, један је од петорице књижевника који су ову награду добили више пута.

Удружење књижевника Србије је Ћосићу 1986. доделило награду Удружења за изузетан значај ја књижевно стваралаштво.

Повељу Задужбине Јакова Игњатовића из Будимпеште 1989. Ћосићу је уручио угледни српски писац из Мађарске Стојан Д. Вујичић.

Његошева награда уручена му је 1990. године на Цетињу за трокњижје Време зла.[26]

Два пута је добио традиционалну годишњу награду Народне библиотеке Србије за најчитанију домаћу књигу: 1990. године за роман „Верник“ и 1996. за роман „Време власти“. Један је од само три писца (уз Слободана Селенића и Љиљану Хабјановић-Ђуровић) који је ову награду добио више пута. Ова награда Ћосићу, из политичких разлога, није уручена осамдесетих година за романе Грешник и Отпадник, иако су ти романи били најчитанији романи у земљи. Ћосић је 1990. ову награду одбио да прими.

Поводом 70. рођендана, Ћосић је 1991. добио специјалну Вукову награду.

Мање од месец дана по смењивању са места председника СРЈ, 24. јуна 1993, Ћосићу је додељена књижевна награда „Златни крст кнеза Лазара”.

Роман „Време власти“ вишеструко је награђиван: наградом Кочићево перо (1996), коју додељује Задужбина „Петар Кочић“, наградом Лаза Костић (1996), коју је Ћосић одбио да прими, наградом која носи име његовог пријатеља Меше Селимовића (1997), наградом Петар Кочић (1997), коју додељује манифестација „Кочићев збор“, Кочићева награда 1998, затим већ поменутом наградом НБС за најчитанију домаћу књигу, а угледни швајцарски лист Нуво Котидиен је, на основу анкете међу читаоцима у тој земљи, почетком маја месеца 1996. овај роман прогласио једним од седам најбољих европских романа. За ову књигу додељена му је и прва награда Светозар Ћоровић (1997).

Године 1998. Ћосићу је у Крушевачком позоришту уручен „Златни крст деспота Стефана Лазаревића“.

Дана 18. маја 2010. у Москви Ћосић је постао први добитник златне медаље „Пушкин“ за изузетне заслуге у књижевности, у оквиру Првог словенског форума уметности Златни витез. Председник тог форума, познати руски глумац Николај Бурљајев, назвао је Ћосића „легендарном личношћу“ и казао да је по свом стваралаштву Томас Ман окарактерисао почетак 20. века, а крај тог века — Добрица Ћосић. Том приликом председник удружења писаца Русије Валериј Ганичев, уручио је Ћосићу и награду Златни витез за књижевно стваралаштво.[27][28]

Дана 17. јуна 2010. године, Ћосићу је, у Амбасади Русије у Београду уручена јубиларна медаља „65 година победе у Великом отаџбинском рату од 1941. до 1945. године“. Ово признање уручио му је амбасадор Русије у Србији Александар Конузин, по указу руског председника Дмитрија Медведева. Уручивању награде присуствовали су патријарх српски Иринеј, председник Србије Борис Тадић, министри у Влади Републике Србије Вук Јеремић и Ивица Дачић, председник Српске напредне странке Томислав Николић, представници Исламске заједнице и друге званице.[29][30] Ћосић је ову медаљу поклонио Војном музеју у Београду.[31]

Добрица Ћосић је кандидован за Нобелову награду три пута: 1983. и 1989. године од стране француских и британских институција.[32][33] и 2011.[34][35] 6. октобра 2011. године, дошло је до вишечасовне контроверзе, када је више медија, укључујући РТС, Б92, али и британски "Гардијан", пренело погрешну вест да је Ћосић заправо добио Нобелову награду.[36] Када се сазнало да је прави добитник шведски песник Томас Транстремер, одговорност за ову дезинформацију је преузела група „Самоорганизовани веб активисти“, која се противи наводном „опасном утицају политичара и писца Добрице Ћосића“.[36]

Одељење за књижевност и језик Српске академије наука и уметности предложило је 1972. године Ћосића за „Октобарску награду“ Београда за први део романа „Време смрти”. Извршни одбор градске конференције Социјалистичког савеза и Председништво Градског већа Синдиката Београда успротивили су се овоме, јер је Ћосић тих година већ био у жестоком сукобу са политиком Савеза комуниста Југославије. Ћосић награду није добио.[37]

Српска академија наука и уметности је 1. новембра 2021. организовала научни скуп „Романи Добрице Ћосића” поводом сто година од његовог рођења.[38][39]

Заоставштина[уреди | уреди извор]

Добрица Ћосић и Виктор Лазић током потписивања књига за „Адлигат” 2013. године

Добрица Ћосић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” од самог оснивања 2012. године, а рад и формирање институције подржавао је од 2010. године.[40] Удружењу је поклонио један број књига из своје личне библиотеке, укључујући комплет „Сабрана дела Милутина Бојића”, који му је био веома драг.[40] У Збирци књижевника Добрице Ћосића налазе се његове наочаре и нацрт садржаја у рукопису за књигу „Време смрти Други део”. За живота је потписао више од 200 својих дела за Удружење, што представља највећу његову збирку са посветама и потписима која постоји, а ради се о многобројним првим, ретким, страним и библиофилским издањима. Удружење такође има велики број Ћосићевих посвета у оквиру легата и збирки других значајних личности.

По његовим делима снимљене су телевизијске серије Корени и Време зла а припрема се Време смрти.[41]

Посвета Добрице Ћосића Миодрагу Павловићу (лево), део легата Миодрага Павловића
Ћосићева посвета Олги Бешевић, део легата породице Бешевић

Његова ћерка Ана Ћосић Вукић написала је књигу „Време са оцем” у форми разговора са њим на књижевне теме.[42]

Дела[уреди | уреди извор]

Ћосић је објавио следеће књиге (наведена су прва издања):[43]

Дела о Ћосићу[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Kako je dokazani ludak i ubica postao guru razbijanja Jugoslavije”. Ekspres.net (на језику: српски). Приступљено 2023-09-01. 
  2. ^ а б Логос 2019, стр. 184, 221.
  3. ^ Павловић 2014, стр. 172.
  4. ^ „Добрица Ћосић (1921–2014)”. Српска књижевна задруга (на језику: српски). 2020-08-20. Приступљено 2022-05-18. 
  5. ^ Мр Милош Митровић: „Из живота ваљевске Средње пољопривредне школе”. стр. 106, у публикацији „Колубара, велики народни календар за просту 2003. годину“, Ваљево, 2003. године
  6. ^ Џомић, Велибор (1997). Страдање србске цркве од комуниста. Светигора, изадавачка установа митрополије црногорско-приморске. стр. 153. 
  7. ^ Павловић 2014, стр. 108.
  8. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Из разговора у комшијским шетњама с Добрицом Ћосићем: Како је Тито Добрици нудио Србију”. www.rts.rs. Приступљено 2022-05-15. 
  9. ^ Павловић 2014, стр. 114.
  10. ^ Сећање на преминуле писце („Политика”, 26. септембар 2014)
  11. ^ Крестић, Михаиловић 2017, стр. 133.
  12. ^ Крестић, Михаиловић 2017, стр. 96-97.
  13. ^ Ћосић: Трајно и праведно решење за Косово - разграничење, РТВ
  14. ^ НИН, 11.5.2006. Насловна Страна: „Добрица Ћосић и Ноам Чомски: Да ли је подела решење“
  15. ^ [1], Блиц, 18.5.2014.
  16. ^ [2], Блиц, 20. маја 2014.
  17. ^ „Сахрањен Добрица Ћосић (СПЦ, 20. мај 2014)”. Архивирано из оригинала 21. 05. 2014. г. Приступљено 21. 05. 2014. 
  18. ^ „Добрица Ћосић”. НИН. Архивирано из оригинала 02. 12. 2020. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  19. ^ „НАЦИОНАЛНИ ТЕСТАМЕНТ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА(Недељник, април 2014)”. Архивирано из оригинала 14. 7. 2014. г. Приступљено 13. 7. 2014. 
  20. ^ а б „N. Pivaš: Falsifikovanje D. Ćosića o laži kao vidu srpskog patriotizma”. Нови Стандард (на језику: српски). 2020-10-27. Приступљено 2022-04-27. 
  21. ^ Павловић 2014, стр. 118-119.
  22. ^ Павловић 2014, стр. 39.
  23. ^ Павловић 2014.
  24. ^ Павловић 2014, стр. 144-145.
  25. ^ Павловић 2014, стр. 166.
  26. ^ „Nagrada koja ima posebno značenje za sve laureate - Društvo - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2009-12-24. Приступљено 2022-05-18. 
  27. ^ [3] Блиц, 18. мај 2010.
  28. ^ [4] Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016), Press, 18. мај 2010.
  29. ^ [5], Блиц, 18. јун 2010
  30. ^ [6] Архивирано на сајту Wayback Machine (20. јун 2010), Курир, 18. мај 2010.
  31. ^ [7] Архивирано на сајту Wayback Machine (24. јун 2010), Курир, 22. јун 2010.
  32. ^ [8], Б92, 29. јун 2009.
  33. ^ [9] Архивирано на сајту Wayback Machine (28. фебруар 2021), Press, 11. октобар 2010.
  34. ^ „Добрица Ћосић предложен за Нобелову награду („Курир“, 14. јануар 2011)”. Kurir-info.rs. Архивирано из оригинала 8. 12. 2011. г. Приступљено 12. 12. 2011. 
  35. ^ „Ћосић кандидат за Нобелову награду („Курир“, 1. фебруар 2011)”. Kurir-info.rs. Архивирано из оригинала 10. 3. 2011. г. Приступљено 12. 12. 2011. 
  36. ^ а б „Vesti - Pometnja zbog Nobela i Ćosića”. B92. 6. 10. 2011. Приступљено 12. 12. 2011. 
  37. ^ „Народна библиотека Др Душан Радић, Врњачка Бања - У БИБЛИОФОНОТЕЦИ: Добрица Ћосић (1921—2014)”. www.vrnjackabiblioteka.org.rs. Архивирано из оригинала 19. 05. 2022. г. Приступљено 2022-05-18. 
  38. ^ Научни скуп „Романи Добрице Ћосића” (САНУ, 28. октобар 2021)
  39. ^ „Мирио је две своје страсти – књижевност и политику”. Политика. 2. 11. 2021. Приступљено 22. 1. 2022. 
  40. ^ а б Архивска документација Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. 2020. Званични сајт: https://adligat.rs/.
  41. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Добрица Ћосић, малосрпски националиста: Како су Аћим, Вукашин и Иван Катић залепили пршљене историје моравског народа”. www.rts.rs. Приступљено 2022-06-06. 
  42. ^ Црњански Спасојевић, Војислава (23. 10. 2022). „ДОБРИЦА ЈЕ БИО МОЈ, А НЕ "ОТАЦ НАЦИЈЕ": Др Ана Ћосић Вукић, историчар књижевности и ћерка чувеног писца, за "Новости"”. Вечерње новости. Приступљено 24. 10. 2022. 
  43. ^ Павловић 2014, стр. 229-231.
  44. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Sedam dana u Budimpešti :: COBISS+”. plus.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2022-05-15. 
  45. ^ „ПРИЈАТЕЉИ МОГА ВЕКА | Службени гласник”. www.slglasnik.com. Приступљено 2024-01-27. 
  46. ^ B. Đ. (19. 10. 2011). „Представљена нова књига Добрице Ћосића („Вечерње новости“, 2. јун 2011)”. Novosti.rs. Приступљено 12. 12. 2011. 
  47. ^ Ћосић: Србима, Хрватима и Бошњацима потребно помирење (Политика-Танјуг, 6. март 2012)
  48. ^ „Kosovo 1966-2013”. Vukotić Media (на језику: српски). Приступљено 2024-01-27. 
  49. ^ „U tuđem veku II - Dobrica Ćosić | Laguna”. www.laguna.rs (на језику: српски). Приступљено 2022-12-27. 
  50. ^ „Knjiga o Titu - Dobrica Ćosić | Laguna”. www.laguna.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-01-15. 
  51. ^ Ћосићеве „поруке из боце” („Политика“, 26. април 2015)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. 
  • Драгољуб Гајић, Роман о пријатељству ("Дневник о Добрици Ћосићу" Стојана Бербера), Сомборске новине, 7. 4. 2017.
  • Дејан Томић, Хроника о хроничару српске епопеје ("Дневник о Добрици Ћосићу"), Луча (Суботица), 2017, 2:104-107.
  • Мила Ћатовић, О своме и туђем веку ("Дневник о Добрици Ћосићу"), Књижевне новине, септ.-окт., 2017.
  • Драгољуб Стојадиновић, Говор на промоцији књиге Стојана Бербера о Ћосићу, Стиг (Мало Црниће), 2017, 120: 92-96.
  • Логос, Александар А. (2019). Историја Срба 1, Допуна 4; Историја Срба 5 (PDF). Београд. ISBN 978-86-85117-46-6. 
  • Крестић, Василије; Михаиловић, Коста (2017). Меморандум САНУ: 30 година после. Београд: Новости. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Политичке функције
Нова функција
 Председник Савезне Републике Југославије
1992–1994
Дипломатске позиције
Председник Покрета несврстаних
1992
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Добрица_Ћосић&oldid=27539756”