Пређи на садржај

Dobro (ekonomija)

С Википедије, слободне енциклопедије
Cardboard boxes stacked in a warehouse
Materijalna dobra naslagana u magacinu

Dobro u ekonomskom smislu definiše se kao pojam koji označava proizvode i usluge, koji su nastale kao rezultat ljudskog rada, da bi se njima zadovoljila neka ljudska potreba (ne proizvođača, nego kupca) putem tržišta.[1][2]

Dobro ima dvije osobine: upotrebnu vrednost i prometnu vrednost. Broj određenih korisnih svojstova koja su karakteristična za određeno dobro, kao što su funkcionalna, fizička, estetska i druga, a kojima se mogu zadovoljiti određene ljudske potrebe je upotrebna vrednost dobra. Soposobnost dobra da bude razmenjeno na tržištu za jedinice nekog drugog dobra (npr. jedan kilogram kukuruza za pola kilograma ječma, ili jedan kilogram kukuruza za 1 evro) naziva se prometna vrednost dobra.[3]
U ekonomiji postoje razne podele ekonomskih dobara u kategorije, a jedna u nizu od mnogobrojnih je na: proizvode (sirovine, mašine, prehrambene namernice), usluge (prevoz, ostavoprimske delatnosti i sl.) ili prava (patent, licenca...); potrošačka (hrana, kozmetika) trajna dobra - dobra koja se mogu trajnije koristiti, više godina (nameštaj, automobil, alat...); dobra za koja postoje supstitucija, tj. kada se nedostatak jednog dobra može nadomestiti konzumiranjem drugog (margarin i maslac) ili komplementarna dobra - dobra kod kojih potrošnja jednog dobra traži povećanje potrošnje i drugog dobra (automobil i benzin, pica i koka-kola, mašina za suđe i detedžent za pranje suđa); te homogena ili heterogena dobra - kod kojih izgleda da je jedno dobro isto kao i drugo, a nije (čačanska rodna šljiva i šljiva ranka ili neka druga vrsta šljive i slično)..[4]

Korisnost i karakteristike dobara

[уреди | уреди извор]

Dobra mogu povećati ili smanjiti svoju korisnost direktno ili indirektno i mogu se opisati kao da imaju graničnu korisnost. Neke stvari su korisne, ali ne dovoljno retke da bi imale novčanu vrednost, kao što je Zemljina atmosfera, one se nazivaju „besplatna dobra“.

U normalnom govoru, „roba“ je obično reč u množini,[5][6] ali ekonomisti već dugo nazivaju jedan artikal robe „dobrom“.

U ekonomiji, loše je suprotno od dobrog.[7] Ultimatno, da li je neki predmet dobar ili loš zavisi od svakog pojedinačnog potrošača i stoga nisu sva dobra dobra za sve ljude.

Vrste dobara u ekonomiji

Raznovrsnost robe omogućava njihovu klasifikaciju u različite kategorije na osnovu karakterističnih karakteristika, kao što su opipljivost i (redovna) relativna elastičnost. Materijalno dobro kao što je jabuka razlikuje se od nematerijalnog dobra kao što je informacija zbog nemogućnosti čoveka da fizički drži drugu, dok prva zauzima fizički prostor. Nematerijalna dobra se razlikuju od usluga po tome što su finalna (nematerijalna) dobra prenosiva i mogu se trgovati, dok usluga ne može.

Elastičnost cena takođe razlikuje vrste roba.[8] Elastična roba je ona za koju postoji relativno velika promena u količini usled relativno male promene cene, i stoga je verovatno da će biti deo porodice zamenljivih dobara; na primer, kako cene hemijskih olovaka rastu, potrošači bi umesto njih mogli kupiti više običnih olovaka. Neelastično dobro je ono za koje ima malo ili nimalo zamena, kao što su karte za velike sportske događaje, originalna dela poznatih umetnika i lekovi na recept kao što je insulin.

Roba klasifikovana prema ekskluzivnosti i konkurentnosti

[уреди | уреди извор]

Četvorostrani model robe

[уреди | уреди извор]

Roba se može klasifikovati na osnovu stepena isključivosti i rivalstva (konkurentnosti). S obzirom da se isključenost može meriti na kontinuiranoj skali, neka dobra ne bi mogla da potpadnu u jednu od četiri uobičajene kategorije koje se koriste.

Postoje četiri vrste dobara zasnovane na karakteristikama rivala u potrošnji i isključivosti: javna dobra, privatna dobra, zajednički resursi i klubska dobra.[9] Ova četiri tipa plus primeri za borbu protiv rivalstva pojavljuju se u pratećoj tabeli.

Dobra koja su nesuparnička i neisključiva nazivaju se javnim dobrima. U mnogim slučajevima, obnovljivi resursi, kao što je zemljište, su uobičajena roba, ali neki od njih su sadržani u javnim dobrima. Javna dobra su neisključiva i nekonkurentna, što znači da se pojedinci ne mogu sprečiti da ih koriste i svako može da konzumira ovo dobro bez ometanja mogućnosti drugih da ih konzumiraju. Primeri pored onih u matrici su nacionalni parkovi ili vatromet. Uopšteno je prihvaćeno od strane mejnstrim ekonomista da će tržišni mehanizam nedovoljno obezbediti javna dobra, tako da se ova dobra moraju proizvoditi drugim sredstvima, uključujući i državnu nabavku. Javna dobra takođe mogu ispaštati od problema muktašenja.[10][11][12].

Privatna dobra su ona koja se mogu isključiti, tako da se sprečavaju drugi potrošači da ih konzumiraju. Privatna dobra su takođe rivalska, jer jedno dobro u privatnom vlasništvu ne može da koristi neko drugi. Odnosno, potrošnja neke robe lišiće drugog potrošača mogućnosti da ih konzumira. Privatna dobra su najčešća vrsta dobara. Ona obuhvataju ono što se mora kupiti u prodavnici. Na primer, hrana, odeća, automobili, parking mesta, itd. Pojedinac koji konzumira jabuku uskraćuje drugom pojedincu da konzumira istu. Isključivo je jer se potrošnja nudi samo onima koji su spremni da plate cenu.[13]

Resursi zajedničkog fonda

[уреди | уреди извор]

Resursi zajedničkog fonda su rivalski u potrošnji i neisključivi. Primer je ribarstvo, koje lovi ribu iz zajedničkog ribljeg fonda. Riba koju ulovi jedna grupa ribara više nije dostupna drugoj grupi, te je tako rivalska. Međutim, često je, zbog odsustva dobro definisanih imovinskih prava, teško ograničiti pristup ribarima koji mogu prekomerno lovati.[14]

Klubska dobra su isključena, ali ne i rivalska u potrošnji. To jest, ne može svako da koristi dobro, ali kada jedan pojedinac ima pravo da ga koristi, on ne smanjuje količinu ili sposobnost drugih da konzumiraju dobro. Učlanjenjem u određeni klub ili organizaciju mogu se nabaviti klupska dobra; Kao rezultat toga, neki ljudi su isključeni jer nisu članovi. Primeri pored onih u matrici su kablovska televizija, tereni za golf i bilo koja roba koja se pruža članovima kluba. Veliki provajder televizijskih usluga bi već imao infrastrukturu koja bi omogućila dodavanje novih korisnika bez narušavanja sposobnosti gledanja postojećih korisnika. To bi takođe značilo da bi granični trošak bio blizu nule, što zadovoljava kriterijume da se neko dobro smatra nerivalskim. Međutim, pristup uslugama kablovske televizije dostupan je samo potrošačima koji su spremni da plate cenu, što pokazuje aspekt isključivanja.[15]

Istorija četvorostranog modela dobara

[уреди | уреди извор]

Godine 1977, nobelovka Elinor Ostrom i njen suprug Vincent Ostrom predložili su dodatne modifikacije postojeće klasifikacije robe kako bi se identifikovale fundamentalne razlike koje utiču na podsticaje s kojima se suočavaju pojedinci. Njihove definicije su predstavljene na matrici.[16]

Elinor Ostrom je predložila dodatne modifikacije klasifikacije robe da bi se identifikovale fundamentalne razlike koje utiču na podsticaje sa kojima se suočavaju pojedinci.[17]

  1. ^ „Ekonomsko dobro značenje”. Архивирано из оригинала 25. 12. 2013. г. Приступљено 24. 12. 2013. 
  2. ^ Dr Goran Popović i Dr Milan P. Milanović, Osnove ekonomije za pravnike., str. 39., Pravni fakultet Banja Luka (2010) ISBN 978-99938-50-39-7
  3. ^ Isto., str. 40.
  4. ^ „Specifičnosti odvijanja procesa veletrgovine turističkim dobrima”. Eknjiznica.unipu.hr/. Архивирано из оригинала 25. 12. 2013. г. Приступљено 24. 12. 2013. 
  5. ^ Oxford English Dictionary
  6. ^ eg: Carriage of Goods by Sea Act, goods vehicle, Sale of Goods Act
  7. ^ Dwivedi, D. N. (2016). Microeconomics: Theory and Applications. Vikas Publishing House PVT LTD. стр. 133. ISBN 978-93259-8670-1. 
  8. ^ „Price elasticity of demand | Economics Online” (на језику: енглески). 2020-01-14. Приступљено 2021-04-14. 
  9. ^ Mankiw, N. Gregory. (2012). Principles of microeconomics (6th изд.). Mason, OH: South-Western Cengage Learning. ISBN 978-0-538-45304-2. OCLC 742415439. 
  10. ^ Baumol, William (1952). Welfare Economics and the Theory of the State. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. 
  11. ^ Rittenberg and Tregarthen. Principles of Microeconomics, Chapter 6, Section 4. p. 2 Архивирано 19 март 2013 на сајту Wayback Machine. Retrieved 20 June 2012
  12. ^ Choi, Taehyon; Robertson, Peter J. (2019). „Contributors and Free-Riders in Collaborative Governance: A Computational Exploration of Social Motivation and Its Effects”. Journal of Public Administration Research and Theory. 29 (3): 394—413. doi:10.1093/jopart/muy068. 
  13. ^ Hubbard, R.G; Garnett, A; Lewis, P; O'Brien, A (2018). Essentials of Economics Ebook. Australia: Pearson Education Australia. стр. 351. ISBN 9781488617003. 
  14. ^ Perloff, J (2018). Microeconomics, Global Edition (Eighth изд.). Pearson Education Limited. стр. 635—636. ISBN 9781292215693. 
  15. ^ Perloff, J (2018). Microeconomics, Global Edition (Eighth изд.). Pearson Education Limited. стр. 637. ISBN 9781292215693. 
  16. ^ Ostrom, E. (2010). Beyond Markets and States : Polycentric Governance of Complex Economic Systems. American Economic Review, 100(June), 408–444. https://doi.org/10.1080/19186444.2010.11658229
  17. ^ Elinor, Ostrom (2005). Understanding Institutional Diversity. Princeton, NJ: Princeton University Press. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
  • Медији везани за чланак Dobro на Викимедијиној остави