Država (Platon)

Из Википедије, слободне енциклопедије

Država je temeljno delo grčkog filozofa Platona, i ona u najboljem svetlu pokazuje promišljanja Platona kao idealističkog utopiste. Platonov idealizam je posebno slikovito pokazan u „Državi“ u poznatom delu o pećini.

Platonova država je idealistička iz razloga što ona ne postoji već treba da bude da bude produkt svesne delatnosti ljudi. Za razliku od svog dela Zakoni u "Državi" Platon traga za apsolutno najboljom državom, i u ovome leži utopistička kategorija "Države". Za Platona društveni poredak idealne države čine tri klase: filozofi, vojnici i robovi. Filozofi su ujedno i upravljači države, vojnici su čuvari, a robovi su proizvođači. Platon je uočio da privatna svojina kvari čoveka, pa je odlučio da prve dve klase ne mogu posedovati privatno vlasništvo. Veoma važna činjenica za funkcionisanje ovakve države leži u Platonovom konceptu pravde, odnosno pravednosti koja traži da:" Svako radi svoj posao". Po Platonu etički ideal je postići vrlinu, a ona se zasniva na znanju. To je težnja ka ideji Dobro|dobra kao vrhunskoj vrednosti. Ideja dobra se ne može ostvariti samo u pojedincu nego istovremeno u zajednici, odnosno u državi. Radi toga filozofi treba da imaju vrlinu koja se zasniva na znanju, a vojnici da poseduju vrlinu hrabrosti.

Kritika koncepta Platonove države[уреди]

Za Platonovu državu se može reći da je temeljni regulator svih delatnosti u njoj, i da je ona intersubjektivna kategorija. Njeno funkcionisanje nije zavisno od subjektivne želje pojedinca. Upravo radi toga Karl Puper za koncept Platonove države kaže da nije samo totalan nego i totalitaran, jer ne postoji ni autonomija društva ni autonomija pojedinca u odnosu na samu državu

Razlika između Platonove i Aristotelove države[уреди]

Platon je u svojoj "Državi" pokušao da formuliše apsolutno najbolju državu, dok je Aristotel tvrdio da ne postoji apsolutno najbolja država već samo relativno najbolja država u odnosu na postojeće stanje. Platonova idealna država ima tri staleža (filozofi, vojnici, robovi), dok Aristotelova ima dva staleža i to: upravljački stalež i stalež robova. Aristotel je pogrešno formulisao početnu premisu o robovima, a to je da su oni takvi po svojoj prirodi, dok su u stvarnosti oni takvi zato što ih takvim čini društvo. U samoj toj tvrdnji Aristotel je formulisao i rasnu teoriju društva.

Aristotel je bio realniji od Platona iz razloga što se zalagao za državu po uzoru na Atinu. On je proučavao postojeće ustave grčkih država i iz njih izvlačio zaključke. Aristotel je, takođe, državu prikazivao u organicističkom obliku.

Detaljnija analiza dela[уреди]

Na početku knjige vodi se rasprava između Sokrata i Tresimaha, o pravičnosti. Tresimah govori da je pravičnost ono što služi jačem, da svaka državna vlast donosi zakone u svoju korist i kažnjava svakog ko prekrši te zakone i da je nepravednost moćnija nego pravednost i daje srećniji život i zato je korisnija. Ovde Sokrat pobija njegov stav i govori da je nepravda i neznanje i da ono proizvodi mržnju ,a pravednost je državotvorna vrlina i mudrost.Sokrat navodi kako su svi ljudi grešni, te da je moguće da vladar donese zakon koji će mu više štetiti nego koristiti, pa je onda dužnost podanika da slede te zakone, te je pravednost i ono što šteti jačem.

Po Platonu država nastaje zato što niko nije sebi dovoljan. Činjenica je da su ljudi po prirodi određeni da bolje rade neke poslove, te je ova činjenica i podela rada preduslov razvoja države. Razlog stvaranja države leži u uzajamnom potpomaganju ljudi radi zadovoljavanja životnih potreba, i to na osnovu podele rada, jer svako je razlikuje po prirodnim sposobnostima. Najprostija država sastoji se iz malog broja građana, od kojih se jedni brinu za hranu, drugi za stan, treći za odeću i obuću itd. Ovo je primer zdrave države u koju kasnije dolaze doseljenici, te uskoro prostor te države postaje premalen i to izaziva rat.

Celi državni posao se deli na privredu, odbranu i upravu. Svaki od ovih poslova pripada određenom staležu, pa je Platon u svojoj idealnoj državi ljude podelio u tri staleža, a to su : vladari (filozofi), čuvari (vojnici) i treći stalež čine seljaci, radnici, zanatlije, trgovci, robovi.

Platon govori o čuvarima države. Prema njemu čuvarima je potrebno da budu vaspitani, da budu prijatelji i da budu nemilosrdni prema neprijateljima. Da bi to postigli moraju se obrazovati fizički i muzički.Kao prvi oblik vaspitanja su mitovi, i to samo oni mitovi i priče koje će pogodovati razvoju čuvara. Hrabrost, plemenitost, pobožnost su vrline čuvara.Fizičko vaspitanje služi telu. Ako se čuvar previše posveti muzici onda on postaje slab borac, dok će preterivanje u fizičkom obrazovanju stvoriti jakog i hrabrog borca.

Pošto je najbolji u svom poslu onaj koji je u njemu najpogodniji, te će vladar države biti iz redova čuvara. On mora da prođe niz provera sposobnosti i otpornosti na poroke. Čuvari se ne smeju loše ponašati prema građanima. Oni će imati poseban tretman stanovanja, neće imati vlastitu svojinu, a nagrada će im biti ono što im građani donesu kao zahvalnost za službu. Ješće zajedno s drugima, i biće im zabranjeno da koriste zlato i srebro, jer su bogovi u njih ugradili i zlato i srebro. Ako steknu sopstvenu zemlju, postaće zemljoradnici i upravnici, umesto čuvari i vladari i uz to će postati više obazrivi na unutrašnje nego na spoljašnje neprijatelje, te će se cela država početi raspadati.

Svako treba da se bavi onim za što je najsposobniji, a čuvari najbolje čuvaju kada se potpuno razlikuje npr.zemljoradnika. U državi ne sme biti bogastva i siromaštva, jer i jedno i drugo slabi sposobnost pojedinaca. Zato će u spoljnoj politici država sav plen davati saveznicima, čime će ih pridobijati. Te države neće postajati moćnije, jer će u njima tada biti više država, bogataša i siromaha. Kod takvog neprijatelja uvek možeš novcem da jedan deo okreneš protiv drugog.

Sudsko i lekarsko zanimanje biće uređeno zakonodavstvom, a oba će se brinuti o građanima koji su telesno i duševno zdravi, dok će telesno bolesne i slabe pustit da umru, a duševne bolesnike će osuditi na smrt.

Država koja je ovako uređena zaslužuje da se naziva mudrom, hrabrom i pravičnom. Mudrost se nalazi kod onih koji upravljaju državom. Hrabrost se nalazi u staležu čuvara. Pravičnost znači obavljati svoj posao. Ako pojedinci obavljaju posao koji najbolje znaju i za koji su sposobni država će biti pravična.

Platon je veliku pažnju posvetio zajednici žena i dece. Žene čuvari moraju da dobiju isto vaspitanje i obrazovanje kao muškarci čuvari. Sokrat dalje navodi da te žene moraju pripadati svim čuvarima, i ne smiju živeti sa jednim čuvarem. I deca, takođe, moraju biti zajednička, a roditelji ne smiju poznavati svoju decu. To može dovesti do nekontrolisanog mešanja, što država ne može dopustiti. Pravilo je, dakle, da najbolji ljudi što češće imaju odnos s najboljim ženama, da bi se izrodila najbolja deca. Hrabri i snažni ratnici dobijaće najbolje žene, a decu će odgajati država, hraniće ih majke, ali tako da ne znaju koje je njihovo dete. Svako oplođavanje van dozvoljenih godina biće sankcionisano, a nakon tih godina biće dozvoljeno uzimanje žena za saputnice. Pošto se neće znati ko je kome roditelj, žene i muškarci će smatrati svojom decom svu decu, a ta deca će smatrati svojom braćom i sestrama drugu decu. U rat idu zajedno, vode i stariju decu sa sobom, da bi neposredno učila veštinu. Ovi ratnici neće uzimati druge Grke za robove, već samo varvare. Od palih Grka uzimaće samo oružje i neće ih pljačkati. Državni ratnici neće pljačkati ni zemlju hramove, neće paliti kuće niti smatrati sve za neprijatelje, već samo mali broj, jer su svi Grci.

U državi filozofi moraju postati kraljevi, ili sadašnji kraljevi postati filozofi. On moraju postati najbolji čuvari države i zakona. Da bi se pronašli pravi vladari, potrebno je čuvare baciti na niz ispitivanja, jer je najteže naći takvog čovjeka, takvu prirodu, koja je i sklona učenju i nepobjedljiva u borbi. Kada se nađe najbolja osoba za to, filozofi se moraju pobrinuti da ta osoba ne odbija da služi sreći drugih, jer je moguće da će napustiti svakodnevna zanimanja.

Filozof može da postane vladar tek nakon pedesete godine, kada je prošao sva moguća vaspitanja i obrazovanja. Kada jednom na tronu budu filozofi, oni će iz države isterati sve starije od deset godina, zadržaće decu i početi da ih odvikavaju od dotadašnjih običaja.

Timokratija, oligarhija, demokratija i tiranija su četiri oblika državnog uređenja koja su lošija od države. Sva četiri uređenja Platon smatra bolestima države

  • Timokratija: aristokratija prelazi u timokratiju kada dođe do razdora među vladarima.
  • Oligarhija: ono uređenje koje se zasniva na proceni imovine, u kojem vladaju bogataši, a siromasi ne učestvuju u vlasti. Ta je država višestruka, jer je podeljena na bogate i siromašne i oni žive u neprijateljstvu. Država sa ovim uređenjem bi slabo ratovala, jer bi nerado naouržavali siromašne, jer ratovanje košta, a oni ne žele da troše bogastvo.
  • Demokratija: oligarhija sama dovodi ljude do ruba propasti. Kada siromašni vide da su vladari loši i nesposobni kreću u pobunu protiv njih. Demokratija nastaje kada siromašni pobede bogataše. U početku će vladati sloboda i svako će raditi šta hoće. Demokratski čovek nastaje od oligarhičnog, kada neka od njegovih pobuna dobije pomoć sa strane, pa dođe do unutrašnjih sukoba. Zavisno od okruženja, pobeđuje čas jedna, čas druga strana. Taj čovek krade, upravlja filozofima.
  • Tiranija (tiranida): nezasitost za onim što se najviše ceni, uništava državno uređenje. Oligarhiju je uništilo bogaćenje, a demokratiju će uništiti sloboda. Svi postaju jednaki, stariji počinju da se plaše mlađih, stranci se izjednjačuju sa starosedeocima. Narod bira novog vladara koji postaje tiranin. Kada jednom dođe na vlast, uvek će počinjati neke ratove kako bi narod imao potrebu za vođom, tako će ljudi siromašiti pa će se baviti sobom,i u rat idu nespremni. Tiranin je, stoga, uvek oprezan i gleda da li ima neprijatelja koji bi mu stajali na putu.

Relevantni članci[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]