Egipatska književnost

Egipatska književnost ima svoje početke u drevnom Egiptu i obuhvata neka je od najranijih poznatih književnih dela. Egipćani su bili prva kultura koja je razvila književnost kakva je poznata u današnje vreme, odnosno u vidu knjiga.[1]

Antička književnost[уреди | уреди извор]

Ploče vi & vii papirusa Edvina Smita u sobi za retke knjige, Njujorška medicinska akademija

Drevni Egipćani su pisali radove na papirusu, kao i na zidovima, grobnicama, piramidama, obeliscima i nizu drugih lokacija. Možda najpoznatiji primer drevne književnosti je Priča o Sinuheu;[2] druga dobor poznata dela uključuju Vestkarov papirus i Ebersov papirus, kao i čuvenu Knjigu mrtvih. Dok je većina književnosti u drevnom Egiptu bila takozvana „književnost mudrosti“ (to jest, književnost namenjena poukama, a ne zabavi), takođe su postojali mitovi, priče i biografije isključivo u zabavne svrhe. Autobiografija je nazvana najstarijim oblikom egipatske književnosti.[3]

Nil je imao snažan uticaj na spise starih Egipćana,[4] kao i grčko-rimski pesnici koji su dolazili u Aleksandriju da bi zadobili podršku mnogih pokrovitelja umetnosti koji su tamo živeli, i da bi koristili resurse Aleksandrijske biblioteke.[5] Mnogi veliki mislioci iz čitavog drevnog sveta dolazili su u grad, uključujući Kalimaha iz Libije i Teokrita iz Sirakuze. Međutim, nisu svi veliki pisci tog perioda dolazili izvan Egipta; jedan zapaženi egipatski pesnik bio je Apolonije sa Rodosa, pa tako i Nonus iz Panopolisa, autor epske pesme Dionisijaka.

Islamska književnost[уреди | уреди извор]

Do osmog veka Egipat su osvojili muslimani Arapi. Književnost, a posebno biblioteke, cvetale su pod novim Egiptom koji su stvorili muslimanski osvajači.[6] Tokom ovog razdoblja dogodilo se nekoliko važnih promena koje su uticale na egipatske pisce. Papirus je zamenjen platnenim papirom, a kaligrafija je uvedena kao sistem pisanja. Takođe, fokus pisanja prenet je gotovo u potpunosti na islam. Jedan rani roman napisan u arapskom Egiptu bio je Ibn al-Nafisov Theologus Autodidactus, teološki roman sa futurističkim elementima koje su neki naučnici opisali kao naučnu fantastiku.[7] Takriz, ili potpisana izjava pohvale slična ali duža od blarba, često je stavljana u dela egipatskih autora počev od 14. veka.[8]

Mnoge priče iz zbirke Hiljadu i jedne noći (Arapske noći) mogu se naći u srednjovekovnim egipatskim tradicijama pripovedanja. Ove priče su verovatno bile u opticaju pre nego što su sakupljene i kodifikovane u jednu zbirku. Srednjovekovni egipatski folklor bio je jedan od tri različita sloja pripovedanja koji su ugrađeni u Noći do 15. veka, dok su druga dva drevni indijski i persijski folklor, i priče iz Bagdada iz doba Abasida.[9]

Štamparska presa[уреди | уреди извор]

Štamparija je prvi put dospela do Egipta sa Napoleonovom kampanjom iz 1798. godine;[10] Muhamad Ali je podržavao štampanje, nakon što je preuzeo vlast 1805. godine, osnivajući Amirsku štampu.[10] Ova štampa je prvobitno objavljivala radove na arapskom i osmanskom turskom, poput prvih egipatskih novina Al-Vakaj el-Misrija. Štamparija je radikalno promenila egipatski književni učinak.[10]

Nahda[уреди | уреди извор]

Uprkos tome što su kolonijalne vlasti zabranile časopis El-Urvah el-Vutku u Egiptu i Indiji, on je široko cirkulisao zahvaljujući razrađenoj mreži koja je obuhvatala arapske biznismene u Bombaju.[11]
Mohamed Abduh (1849-1905), egipatski muftija, islamski reformator i plodan pisac - pionir islamskog modernizma.[12]

Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, Arapski svet je doživeo el-Nahdu, kulturnu renesansu sličnu onoj u Evropi u kasnom srednjem veku. Pokret Nahda dodirnuo je gotovo sva područja života, uključujući i književnost.[13]

Muhamad Abduh i Džamal el-Din el-Afgani osnovali su kratkotrajni panislamski revolucionarni književno-politički časopis pod nazivom El-Urvah el-Vutka 1884. godine.[14] Iako je trajao samo od marta do oktobra 1884. godine, a zabranjivale su ga britanske vlasti u Egiptu i Indiji,[11] on je bio široko distribuiran od Maroka do Indije, i smatra se jednim od prvih i najvažnijih publikacija Nahde.[15]

Abduh je bio glavna figura islamskog modernizma,[12] i autor je uticajnih dela poput Risalat at-Tavhid (1897) i objavio je Šarh Nahj el-Balaga (1911).[16] Godine 1914, Muhamad Husajn Hajkal napisao je roman Zajnab, koji se smatra prvim modernim egipatskim kao i islamskim romanom.

Spomenik posvećen Nagibu Mahfuzu u Kairu.

Dve najvažnije ličnosti egipatske književnosti 20. veka su Taha Husein i Nagib Mahfuz, potonji od kojih je bio prvi Egipćanin koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Edvar al-Karat, koji je otelotvorio egipatsku generaciju 60-ih, osnovao je Galeriju 68, arapski književni časopis koji je davao glas avangardnim piscima tog doba.[17]

Devedesetih godina 20. veka u Egiptu je nastao novi književni pokret.[18] Tokom ove decenije, mladi ljudi su se suočavali sa socijalno-ekonomskom, kulturnom i političkom krizom. Ne samo da se stanovništvo Egipta skoro udvostručilo od 1980. godine, sa 81 milion ljudi 2008. godine, što je dovelo do ruralno-urbanih migracije, iz čega je proistekao arapski izraz el-madun el-ašva'ijah, ili 'neizvesnost grada', širom Kaira. Nezaposlenost je i dalje ostala visoka, a životni troškovi povećani usred prenatrpanosti. Konsekventno, tegobe života u siromaštvu inspirisale su novu egipatsku literaturu koja se fokusirala na krize, naime iracionalna i fragmentirana dela koja se fokusiraju na izolirane pojedince koji se bave arapskom kulturom koja se sve više širi i menja.[19] Pojavili su se novi i preduzimljivi izdavači, značajni primeri kojih su Dar Šarkijat i Dar Merit, što olakšavalo objavljivanje novim autorima. Ovakav talas književne produkcije doveo je do eksperimentisanja sa tradicionalnim temama, većeg naglaska na ličnom, odsustva glavnih političkih zabrinutosti, i rafiniranije i evoluirajuće upotrebe jezika. Husni Sulajman je osnovao Dar Šarkijat, malu izdavačku kuću koja je tokom 1990-ih štampala avangardna dela.[20] Finansijske poteškoće dovele su do njene zamene Dar Meritom kao jednim od vodećih avangardnih izdavača. Ta izdavačka kuća je do 2008. odštampala preko 300 knjiga. Postojanje Dar Šarkijata navelo je mnoge kritičare da novu generaciju pisaca nazivaju generacijom Šarkijata.[21]

Došlo je do proliferacije novih autora. Među njima su bili Samir Garib Ali, Mahmud Hamid, Vajl Rajab, Ahmad Garib, Muntasir el-Kafap, Atif Sulajman, Maj el-Tilmisani, Jaser Šaban, Mustafa Zikri i Nura Amin.[19] Vlasnik Dar Merita, Muhamad Naši, nastavio je da podržava stvaranje i diskusiju o novom književnom stvaralaštvu, uprkos oskudne dobiti. Takve male izdavačke kuće, koje nisu bile u državnom vlasništvu, nisu potpadale pod uticaj tradicionalne književne elite i podsticale su nove vrste egipatskog literarnog stvaralaštva. Dar Merit je, na primer, objavio rad Ahmeda Alajdija koji se bavi kulturom mladih tržnih centara, koristi arapski jezik i sadrži tekstualne poruke. Ova dela osporavaju pravovernost oblika i stila u arapskoj književnosti.

Devedesetih godina prošlog veka takođe se uvećao broj pisaca usled lakoće modernog, privatizovanog izdavaštva. To je rezultiralo mnogim kritičkim komentarima, uključujući pogrdne opise njihovih dela kao kitabat el-banat ili „pisanje devojaka“. Štaviše, većina romana u to vreme bila je relativno kratka, nikad mnogo duža od 150 stranica, i bavila se pojedincem umesto dugotrajnog predstavljanja porodičnih odnosa i nacionalnih ikona.[22] Stilski gledano, mnogi romani su sada prikazivali šizofrene pripovedače u prvom licu umesto sveznajućih pripovedača.[23]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Edwards, Amelia, The literature and religion of ancient egypt., Приступљено 2007-09-30 
  2. ^ Lichtheim, Miriam (1975), Ancient Egyptian Literature, vol 1, London, England: University of California Press, стр. 11, ISBN 0-520-02899-6 
  3. ^ Ancient Egyptian Stories, Biographies, and Myths, Архивирано из оригинала на датум 2011-07-26, Приступљено 2007-09-30 
  4. ^ The Nile in Ancient Egyptian Literature, Архивирано из оригинала на датум 25. 06. 2018, Приступљено 2007-09-30 
  5. ^ Greco-Roman Poets, Архивирано из оригинала на датум 2011-09-28, Приступљено 2007-09-30 
  6. ^ Groups of books and book production in Islamic Egypt, Приступљено 2007-09-30 
  7. ^ Dr. Abu Shadi Al-Roubi (1982), "Ibn al-Nafis as a philosopher", Symposium on Ibn al-Nafis, Second International Conference on Islamic Medicine: Islamic Medical Organization, Kuwait (cf. Ibnul-Nafees As a Philosopher Архивирано фебруар 6, 2008 на сајту Wayback Machine, Encyclopedia of Islamic World).
  8. ^ Rosenthal, Franz (1981), „"Blurbs" (taqrîz) from Fourteenth-Century Egypt”, Oriens, Oriens, Vol. 27, 27: 177—196, JSTOR 1580566, doi:10.2307/1580566 
  9. ^ Zipes, Jack David; Burton, Richard Francis (1991). The Arabian Nights: The Marvels and Wonders of the Thousand and One Nights pg 585. Signet Classic
  10. ^ а б в „Printing History in the Arabic-Speaking World · Early Arabic Printing: Movable Type & Lithography · Online Exhibits@Yale”. exhibits.library.yale.edu. Приступљено 2019-11-12. 
  11. ^ а б „«العروة الوثقى» عبر الهند”. www.alkhaleej.ae. Приступљено 2019-12-07. 
  12. ^ а б Meisami, Julie Scott; Starkey, Paul (1998). Encyclopedia of Arabic Literature (на језику: енглески). Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-18571-4. 
  13. ^ MSN Encarta entry on Egypt, Encarta, Архивирано из оригинала на датум 2009-11-01, Приступљено 2007-09-30 
  14. ^ „Urwat al-Wuthqa, al- - Oxford Islamic Studies Online”. www.oxfordislamicstudies.com. Приступљено 2019-11-12. 
  15. ^ „Urwa al-Wuthqa, al- | Encyclopedia.com”. www.encyclopedia.com. Приступљено 2019-12-07. 
  16. ^ IslamKotob. أطلس تاريخ الإسلام - حسين مؤنس (на језику: арапски). IslamKotob. 
  17. ^ „الخراط.. رحيل صاحب "الزمن الآخر". www.aljazeera.net. Приступљено 2019-12-03. 
  18. ^ Elsadda, Hoda (2012). Gender, Nation, and the Arabic Novel. Syracuse University Press. стр. 147. 
  19. ^ а б Safez, Sabry. „The New Egyptian Novel”. 
  20. ^ Elsadda, Hoda (2012). Gender, Nation, and the Arabic Novel. стр. 151. 
  21. ^ Jacquermond, Richard (2008). Conscience of the Nation: Writers, State, and Society in Modern Egypt. American University in Cairo Press. стр. 76. 
  22. ^ Elsadda, Hoda (2012). Gender, Nation, and the Arabic Novel. стр. 146, 147, 151. 
  23. ^ Mehrez, Samia (2008). Egypt's Culture Wars: Politics and PracticeСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Routledge. стр. 126. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]