Egzistencijalizam

С Википедије, слободне енциклопедије

U smeru kazaljki na satu od gore levo: Seren Kjerkegor, Fjodor Dostojevski, Žan-Pol Sartr, Fridrih Niče

Egzistencijalizam[1][2] je filozofski pravac koji se bavi problemom ljudske egzistencije,[3][4] odnosno njenim poljuljanim temeljima budući da se javlja nakon Prvog svetskog rata. Temeljna teza egzistencijalista jeste „Egzistencija prethodi esenciji“. Po mišljenju egzistencijaliste, polazište pojedinca nazvano je „egzistencijalna teskoba“, osećaj očaja, dezorijentisanosti, zbunjenosti ili anksioznosti pred naizgled besmislenim ili apsurdnim svetom.[5] Egzistencijalistički mislioci često istražuju pitanja vezana za smisao, svrhu i vrednost ljudskog postojanja.[6]

Egzistencijalizam je povezan sa nekoliko evropskih filozofa 19. i 20. veka koji su naglašavali ljudsku temu, uprkos dubokim doktrinarnim razlikama.[7][4][8] Mnogi egzistencijalisti smatrali su tradicionalne sistematske ili akademske filozofije, u stilu i sadržaju, kao previše apstraktne i udaljene od konkretnog ljudskog iskustva.[9][10] Primarna vrlina egzistencijalističke misli je autentičnost.[11] Seren Kjerkegor se generalno smatra prvim egzistencijalističkim filozofom.[7][12][13] ON je predložio je da je svaki pojedinac - a ne društvo ili religija - isključivo odgovoran za davanje smisla životu i njegovom strasnom i iskrenom življenju, ili „autentičnosti”.[14][15]

Osim filozofije problemima egizstencijalizma bavi se i književnost, tako da imamo nekoliko književnih remek-dela koja su podstaknuta egzistencijalističkom filozofijom, kao što je roman argentinskog pisca Ernesta Sabata „O junacima i grobovima“. Kao pisci književnih dela su se okušali i sami filozofi egzistencijalizma poput Sartra i Kamija što je rezultovalo novim književnim delima kao što su Mučnina i Stranac. Ključnim delom egzistencijalističke filozofije smatra se „Bitak i vremeMartina Hajdegera. Nadalje, egzistencijalizam je uticao na mnoge discipline izvan filozofije, uključujući teologiju, dramu, umetnost, književnost i psihologiju.[16]

Definicijska pitanja i pozadina[уреди | уреди извор]

Etikete egzistencijalizam i egzistencijalista često se smatraju istorijskim pogodnostima u onoj meri u kojoj su se prvi put bile primenjene na mnoge filozofe dugo nakon njihove smrti. Dok se generalno smatra da je egzistencijalizam potekao od Kierkegarda, prvi istaknuti egzistencijalistički filozof koji je izraz usvojio kao samoopis bio je Sartr. Sartr postavlja ideju da je „ono što je zajedničko svim egzistencijalistima fundamentalna doktrina da postojanje prethodi suštini”, kako objašnjava filozof Frederik Koplston.[17] Prema filozofu Stevenu Krouelu, definisanje egzistencijalizma bilo je relativno teško, i on tvrdi da se bolje razume kao opšti pristup koji se koristi za odbacivanje određenih sistemskih filozofija, a ne kao sama sistematska filozofija.[7] U jednom predavanju održanom 1945. Sartr je opisao egzistencijalizam kao „pokušaj da se sve posledice izvuku iz pozicije doslednog ateizma”.[18] Za druge, egzistencijalizam ne mora uključivati odbacivanje Boga, već „ispituje smrtnu potragu čovečanstva za smislom u besmislenom univerzumu”, manje razmatrajući „Šta je dobar život? “ (osećati, biti ili činiti dobro), umesto toga pitati „Za šta je život dobar?“[19]

Iako mnogi izvan Skandinavije smatraju da je termin egzistencijalizam potekao od Kjerkegora, verovatnije je da je Kjerkegor ovaj izraz (ili barem izraz „egzistencijalni“ kao opis svoje filozofije) usvojio od norveškog pesnika i književnog kritičara Johana Sebastijana Kamermejera Velhavena.[20] Ova tvrdnja dolazi iz dva izvora. Norveški filozof Erik Lundestad upućuje na danskog filozofa Fredrika Hristijana Siberna. Pretpostavlja se da je Sibern 1841. imao dva razgovora, prvi sa Velhavenom i drugi sa Kjerkegorom. U prvom razgovoru se veruje da je Velhaven smislio „reč za koju je rekao da pokriva određeno razmišljanje, koje je imalo blizak i pozitivan stav prema životu, odnos koji je opisao kao egzistencijalni“.[21] Ovo je tada Kjerkegoru doneo Sibern.

Druga tvrdnja dolazi od norveškog istoričara Runa Slagstada, koji tvrdi da je sam Kjerkegor izjavio da je izraz „egzistencijalno” pozajmljen od pesnika. On snažno veruje da je sam Kirkegard rekao da „hegelovci ne proučavaju filozofiju 'egzistencijalno', da upotrebim Velhavenovu frazu iz vremena kada sam s njim razgovarao o filozofiji”.[22]

Predstavnici[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ "existentialism". Lexico. Oxford Dictionaries. Retrieved 2 March 2020.
  2. ^ „existentialism”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. септембар 2005. Приступљено 2. 3. 2020.  (Потребна је претплата или чланска картица јавне библиотеке УК.)
  3. ^ Lavrin, Janko (1971). Nietzsche: A Biographical Introduction. Charles Scribner's Sons. стр. 43. 
  4. ^ а б Macquarrie, John (1972). Existentialism. New York: Penguin. стр. 14—15. 
  5. ^ Solomon, Robert C. (1974). Existentialism. McGraw-Hill. стр. 1—2. 
  6. ^ Richard K. James (27. 7. 2007), Crisis intervention strategies, ISBN 9780495100263 
  7. ^ а б в Crowell, Steven (октобар 2010). „Existentialism”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 
  8. ^ Honderich, Ted, ур. (1995). Oxford Companion to PhilosophyСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. New York: Oxford University Press. стр. 259. 
  9. ^ Breisach, Ernst (1962). Introduction to Modern Existentialism. New York: Grove Press. стр. 5. 
  10. ^ Kaufmann, Walter (1956). Existentialism: From Dostoyevesky to Sartre. New York: Meridian. стр. 12. 
  11. ^ Flynn, Thomas (2006). Existentialism - A Very Short Introduction. New York: Oxford University Press Inc. стр. xi. ISBN 0-19-280428-6. 
  12. ^ Marino, Gordon (2004). Basic Writings of Existentialism. Modern Library. стр. ix, 3. 
  13. ^ McDonald, William. „Søren Kierkegaard”. Ур.: Edward N. Zalta. Stanford Encyclopedia of Philosophy (Summer 2009 Edition). 
  14. ^ Watts, Michael (2003). KierkegaardСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Oneworld. стр. 4–6. 
  15. ^ Lowrie, Walter (1969). Kierkegaard's attack upon "Christendom". Princeton. стр. 37—40. 
  16. ^ Guignon, Charles B.; Pereboom, Derk (2001). Existentialism: basic writings. Hackett Publishing. стр. xiii. ISBN 9780872205956. 
  17. ^ Copleston, F. C. (2009). „Existentialism”. Philosophy. 23 (84): 19—37. JSTOR 4544850. doi:10.1017/S0031819100065955. 
  18. ^ See James Wood. 2000. "Introduction." Pp. iv–ix in Nausea, by Jean-Paul Sartre. London: Penguin Classics. ISBN 978-0-141-18549-1. p. vii.
  19. ^ Abulof, Uriel. „Episode 1: The Jumping Off Place [MOOC lecture]”. Uriel Abulof, Human Odyssey to Political Existentialism (HOPE). edX/Princeton. Приступљено 12. 1. 2021. 
  20. ^ Tidsskrift for Norsk Psykologforening, Vol. 45, no. 10, 2008, pages 1298–1304, Welhaven og psykologien: Del 2. Welhaven peker fremover (in Norwegian)
  21. ^ Lundestad, 1998, p. 169
  22. ^ Slagstad, 2001, p. 89

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]