Građanski rat u Severnom Jemenu

С Википедије, слободне енциклопедије
Građanski rat Severnog Jemena
Deo Arapskog hladnog rata
North Yemen Civil War.jpg
Pokušaj rojalističkih jemenskih snaga da odbiju napad egipatskih oklopnih snaga
Vreme:26. septembar 1962. – 1. decembar 1970.
(8 година, 2 месеца и 5 дана)
Mesto:Severni Jemen
Ishod:

Republikanska pobeda

  • Saudijska podrška Muhamadu el-Badru i rojalističkoj frakciji prestala je 1965. godine
  • Povlačenje egipatskih snaga 1967. godine
  • U Severnom Jemenu formirana je republička vlada, koja je obuhvatala članove kraljevske frakcije, ali ne i kraljevsku porodicu
Sukobljene strane
 Jemen Kraljevstvo Jemena
 Saudijska Arabija[1]
Podržan od:
 Jordan (do 1963)[2]
 United Kingdom[2]

 Jemenska Arapska Republika
Ujedinjena Arapska Republika[1]

Podržan od:
 Sovjetski Savez
Jačina
 Jemen 20.000 poluregularnih boraca (1965)[3]
 Yemen 200.000 plemenskih pripadnika (1965)[3]
Stotine plaćenika koje je finansiralo Ujedinjeno Kraljevstvo[4][5]
 Severni Jemen 3.000 vojnika (1964)[6]
 Egypt 70.000 vojnika (1965)[7]
Žrtve i gubici
 Jemen Nepoznati
 Saudijska Arabija 1.000 mrtvo[8][9]
 Severni Jemen Nepoznato
 Egipat 26.000 mrtvo[10]
100,000[11]–200,000 ubijeno sve zajedno[12]

Građanski rat Severnog Jemena (арап. ثورة 26 سبتمبر, Thawra 26 Sabtambar, „26. septembarska revolucija”) je vođen u Severnom Jemenu od 1962. do 1970. između rojalističkih partizana Mutaveklijskog kraljevstva i pristalica Jemenske arapske republike. Rat je započeo državnim udarom koji su 1962. godine izvršili revolucionarni republikanci na čelu sa vojskom pod komandom Abdulaha el-Salala, koji je svrgnuo novokrunisanog imama Muhameda el-Badra i proglasio Jemen republikom. Imam je pobegao na granicu sa Saudijskom Arabijom gde je okupio narodnu podršku severnih šiitskih plemena kako bi preuzeo vlast, što je ubrzo eskaliralo u puni građanski rat.

Na rojalističkoj strani su Jordan, Saudijska Arabija i Izrael[13] pružali vojnu pomoć, a Britanija je pružala prikrivenu podršku, dok je republikance podržavao Egipat i snabdevani su ratnim avionima iz Sovjetskog Saveza.[2] Učestvovale su strane neregularne i konvencionalne snage. Egipatski predsednik Gamal Abdel Naser podržao je republikance sa čak 70.000 egipatskih trupa i oružjem. Uprkos nekoliko vojnih akcija i mirovnih konferencija, rat je potonuo u mrtvu tačku do sredine 1960-ih.

Smatra se da je učešće Egipta u ovom ratu osujetilo njihovu performansu u Šestodnevnom ratu u junu 1967. godine, nakon čega je Naser smatrao da je sve teže da održava svoje vojno učešće, te je počeo da povlači svoje snage iz Jemena. Iznenađujuće uklanjanje Salala 5. novembra dejstvom jemenskih disidenata, podržano od strane republikanskih plemenskih poglavara, rezultiralo je unutrašnjom smenom vlasti u glavnom gradu, dok su mu rojalisti prilazili sa severa. Novu republikansku vladu su predvodili Kadi Abdul Rahman Irjani, Ahmed Noman i Mohamed Ali Utman, svi od kojih su ubrzo ili podneli ostavku ili napustili zemlju, ostavivši opuštenu prestonicu pod kontrolom premijera Hasana Amrija. Opsada Sane iz 1967. postala je prekretnica rata. Republički premijer je uspeo da zadrži kontrolu nad Sanom i do februara 1968. rojalisti su obustavili opsadu. Sukobi su trajali paralelno s mirovnim pregovorima do 1970. godine, kada je Saudijska Arabija priznala republiku,[14] i na snagu je stupio prekid vatre.[15]

Egipatski vojni istoričari tretiraju rat u Jemenu kao svoj Vijetnam.[4] Istoričar Mičael Oren (bivši izraelski ambasador u Sjedinjenim Državama) napisao je da je vojna avantura Egipta u Jemenu bila toliko katastrofalna da je „skorašnji rat u Vijetnamu lako mogao da bude nazvan američkim Jemenom”.[16]

Zaleđina[уреди | уреди извор]

Jemen[уреди | уреди извор]

Imam Ahmad bin Jahja je nasledio jemenski tron 1948. godine.[17] Godine 1955, pukovnik Ahmad Talaja, obučen u Iraku, predvodio je pobunu protiv njega. Grupa vojnika pod njegovom komandom je opkolila kraljevsku palatu El Urdi u Taizu, utvrđeno uporište u kojem je imam živeo sa svojim haremom, kraljevskim blagom, arsenalom modernog oružja i 150 čuvara palate. Oni su zahtevali Ahmedovu abdikaciju. Ahmad se složio, ali je zahtevao je da ga nasledi njegov sin Muhamed el-Badr. Talaja je to odbio, preferirajući kraljevog polubrata, Emira Sejfa el Islam Abdulaha, 48-godišnjeg ministra spoljašnjih poslova. Dok je Abdulah radio na formiranju nove vladu, Ahmad je otvorio trezor i potajno počeo da potkupljuje okupacione vojnike. Nakon pet dana, broj okupacionih vojnika je smanjen sa 600 na 40. Ahmad je tada izašao iz palate, sa maskom đavola na licu, mašući dugom sabljom, zastrašujući opsadnike. Usmrtio je par vojnika pre nego što je zamenio mač automatom i poveo svoju gardu na krov palate čime je započeo direktan napad na pobunjenike. Nakon 28 sati, 23 pobunjenika i jedan čuvar palate bili su mrtvi, a Talaja je odustao od dalje opsade. Kasnije je objavljeno da je Abdulah pogubljen, i da je Talaju javno odrubljena glava.[18]

Muhamed el-Badr ispred svoje pećine na Džabal Šedi. Sa njim je njegov rođak, princ Hasan bin Husein.

U martu 1958, el-Badr je došao u Damask da obavesti Nasera da se Jemen pridružio Ujedinjenoj Arapskoj Republici (UAR). Međutim, Ahmad je zadržao svoj tron i svoju apsolutnu moć, i aranžman je predstavljao samo bliski savez.[19] Godine 1959, Ahmad je boravio u Rimu na lečenju svog artritisa, reume, srčanih tegoba i, po nekim izvorima, zavisnosti od droga. Tokom njegovog odstustva došlo je do sukoba između plemenskih poglavara, i el-Badr je bezuspešno pokušavao umiri disidente obećavajući „reforme”,[20] uključujući imenovanje predstavničkog saveta, veće plate za vojsku i promocija. Po povratku, Ahmad je odlučio da uništi „agente hrišćana”.[20] On je naredio pogubljenje dekapitacijom jednog od svojih podanika i amputaciju leve ruke i desnog stopala petnaestoro drugi kao kaznu za ubistvo visokog zvaničnika prethodnog juna. Jemenski radio je prestao da emituje govore vojnih oficira i razgovori o reformama su utihnuli.[20]

U junu 1961. godine Ahmad se još uvek oporavljao od pokušaja atentata četiri meseca ranije i preselio se iz glavnog grada, Taiz, u palatu Sala. Badr, koji je u to vreme već bio ministar odbrane i spoljnih poslova, postao je isto tako vršilac dužnosti premijera i ministra unutrašnjih poslova. Uprkos tome što je bio prestolonaslednik, bilo je neophodno da ulemi u Sani odaberu el-Badra. On nije bio popularan među ulemima zbog povezanosti s Naserom, i oni su odbili Ahmadov zahtev za ratifikaciju Badrove titule.[21] Imam Ahmad umro je 18. septembra 1962. godine, a nasledio ga je njegov sin Muhamed el-Badr.[4] Jedno od njegovih prvih dela bilo je imenovanje pukovnika Abdulaha Salala, poznatog socijaliste i naseriste, za komandanta straže palate.[17]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Michael Brecher and Jonathan Wilkenfel. A Study of Crisis: p324-5. University of Michigan Press. 1997. "The four actors in the first phase of the long Yemen War were Jordan, Saudi Arabia, Egypt and Yemen"
  2. ^ а б в Sandler, Stanley. Ground Warfare: The International Encyclopedia. Vol.1 (2002): p.977. "Egypt immediately began sending —military supplies and troops to assist the Republicans... On the royalist side Jordan and Saudi Arabia were furnishing military aid, and Britain lent diplomatic support. In addition to Egyptian aid, the Soviet Union supplied 24 Mig-19s to the republicans."
  3. ^ а б Pollack 2002, стр. 54
  4. ^ а б в Aboul-Enein, Youssef (1. 1. 2004). „The Egyptian–Yemen War: Egyptian Perspectives on Guerrilla Warfare”. Infantry Magazine (Jan–Feb, 2004). Архивирано из оригинала 21. 09. 2016. г. Приступљено 5. 8. 2016. 
  5. ^ „Protected Blog › Log in”. 
  6. ^ Pollack 2002, стр. 53
  7. ^ Pollack 2002, стр. 55
  8. ^ "B&J": Jacob Bercovitch and Richard Jackson, International Conflict: A Chronological Encyclopedia of Conflicts and Their Management 1945–1995 (1997)
  9. ^ „Mid-Range Wars and Atrocities of the Twentieth Century”. Erols. Приступљено 29. 8. 2008. 
  10. ^ Pollack 2002, стр. 56
  11. ^ Singer, Joel David, The Wages of War. 1816–1965 (1972)
  12. ^ „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 20. 3. 2012. г. Приступљено 15. 10. 2012.  "Since 1965, the Libyan-backed Front for the Liberation of Occupied South Yemen and the National Liberation Front had unleashed brutal violence on British forces in the south. In the end, the conflict claimed some 200,000 lives."
  13. ^ Beit-Hallahmi, Benjamin (1987). The Israeli connection: who Israel arms and why (1st изд.). New York: Pantheon Books. стр. 17. ISBN 9780394559223. Приступљено 28. 9. 2019. 
  14. ^ „Yemen: History”. TDS. Архивирано из оригинала 6. 9. 2008. г. Приступљено 29. 8. 2008. 
  15. ^ „Yemen”. MSN Encarta. Архивирано из оригинала 28. 10. 2009. г. Приступљено 29. 8. 2008. 
  16. ^ Oren 2002, стр. 7
  17. ^ а б „After Ahmad the Devil”. Time. 5. 10. 1962. ISSN 0040-781X. Архивирано из оригинала 23. 08. 2013. г. Приступљено 26. 8. 2008. 
  18. ^ „Revolt & Revenge”. Time. 25. 4. 1955. ISSN 0040-781X. Архивирано из оригинала 27. 08. 2013. г. Приступљено 26. 8. 2008. 
  19. ^ „Visitor from Cairo”. Time. 10. 3. 1958. ISSN 0040-781X. Архивирано из оригинала 01. 12. 2008. г. Приступљено 26. 8. 2008. 
  20. ^ а б в „The Imam's Peace”. Time. 14. 9. 1959. ISSN 0040-781X. Архивирано из оригинала 01. 02. 2011. г. Приступљено 26. 8. 2008. 
  21. ^ „Worn Out”. Time. 7. 7. 1961. ISSN 0040-781X. Архивирано из оригинала 15. 07. 2010. г. Приступљено 26. 8. 2008. 

Literatra[уреди | уреди извор]

--- (paperback edition), London: Arrow Books, 2012. OCLC 772967969. ISBN 978-0-099-55329-8.

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]